Konferencija koja je trajala dva dana, bila je organizovana za lokalno stanovništvo Skadra, u kom žene žive izolovano i pod kontrolom patrijarhata. Cilj je bio da se pokrene pitanje o uticaju feminizma na evropska društva kao i o aktivnostima koje se preduzimaju u cilju jačanja žena i njihovog položaja u društvu. Konferencija je bila i pokušaj da se uspostavi kvalitetnija komunikacija između periferne i centralne Evrope u cilju boljeg upoznavanja i razmene mišljenja i iskustava i pronalaženju novih oblika ženskih sloboda. Govornice su bile aktivistkinje ženskih NVO iz više zemalja (Rusija, Norveška, Hrvatska, Italija, Rumunija, Poljska, Crna Gora i Srbija).  

      Prvi radni dan bio je podeljen na 2 panela. U prvom se govorilo o narušavanju ženskih prava, nasilju i patrijarhatu: nasilju na nivou društva i privatnog života (rat i porodično nasilje), reproduktivnim pravima i kontrola nad ženskim telom (na primer katolički fundamentalizam), rodnoj ravnopravnosti i njenoj primeni, ženskim predstavnicama u političkom životu.

      Ono što je istaknuto na ovom panelu jeste veliki uticaj crkve na položaj žena. Aktivistkinja iz Poljske navela je da je poljska Vlada usvojila zabranu abortusa i da je taj događaj pokrenuo niz pitanja i aktivnosti protiv ove zabrane. Na ovo se nadovezala aktivistkinja iz Rumunije koja je navela da je i u njenoj zemlji sve veći uticaj crkve na stanovništvo, i da mnoge žene donose odluke u skladu sa principima crkve.

      Takođe se govorilo i o položaju žena u Albaniji i navedeno je nekoliko primera brutalnog nasilja nad ženama. Za razliku od prethodno navedenih zemalja, Albanke se ne suočavaju sa problemom pritiska od strane verskih institucija već sa izrazitim patrijarhatom.

      Govornice su se bavile i pitanjem države i njenom značaju i uticaju na razvijanje rodne ravnopravnosti. Zajednički je zaključak da države ne poklanjaju dovoljno pažnje ovom pitanju i da se mnoga pitanja žena ne rešavaju na državnom nivou, kako bi trebalo, već su prepuštena ženskim grupama. Pri tom je istaknuto da još uvek ne postoji pravi ženski pokret koji bi se zalagao za prava žena, već ženske grupe koje deluju samostalno i bez dobre umreženosti.

      U drugom panelu se govorilo o feminizmu, međukulturalnim i međugeneracijskim razlikama (disproporciji među ženama sa juga i severa, istoka i zapada Evrope – upoređivanju mlađe i starije generacije feministkinja – tranziciji, globalizaciji i međukulturi – rasizmu i saradnji).

      Govorilo se o Romskoj populaciji kao i o ženama izbeglicama u Italiji i Norveškoj. Ono što se nametnulo kao zaključak jeste da sve ove grupe žive u zatvorenim krugovima kojima je teško pristupiti i uopšte pokrenuti pitanje prava žena. To su marginalizovane grupe često na ivici egzistencije koje ne prepoznaju svoja osnovna prava i čiji je glas zagušen.

      Iznete su i razlike između zemalja sa sređenim sistemom i zemalja u tranziciji. Dok se u zemljama u tranziciji navode primeri grubog kršenja prava žena, u zapadnim zemljama sistem funkcioniše mnogo bolje. Nasilje jeste kažnjivo, ali se kao problem javila činjenica da se o tome više ne govori. Mlada aktivistkinja iz Norveške je navela da u njenoj zemlji vlada mišljenje da je već sve urađeno i da nema potrebe za daljim aktivnostima na polju rodne ravnopravnosti. 

      Posle drugog panela, otvorena je žučna diskusija. Pojedini prisutni muškarci su smatrali da je sve ono što se govorilo na konferenciji bilo usmereno protiv njih i da se muškarci „nepravedno osuđuju“. Njihovi nastupi su podstakli i žene da iznesu svoje mišljenje i potrebe. Za diskusiju je bilo karakteristično da nijedna žena nije zatražila reč pre muškarca. 

      Drugog radnog dana se govorilo o novim strategijama za jačanje položaja žena. Učesnici/e konferencije su učestvovali i u ovom delu. Napravljena je lista potencijalnih strategija za koje su smatrali/e da će im koristiti u daljim aktivnostima.