Oktobar je mesec podizanja svesti o nasilju u porodici, širom sveta pa nadam se i u Srbiji. Verovatno još uvek nisam spremna da zalazim u detalje i pišem o svemu što se izdešavalo, mom malom Rafiju i meni, ali neke stvari moram.
Pisala sam blogove danima... neko je čitao, neko mi dao direktan komentar, ali niko nije ostao ravnodušan. Ipak, ono sto me brine jeste sto je većina pitanja bila tipa "da li se to stvarno dešava", a na odgovor da je blog istinit bez iznimke sledila su pitanja tipa "pa što to radi" i ono najneshvatljivije za mene "šta si uradila".
Sjećam se neprestane želje za bijegom, od prisilnih zadržavanja u situacijama u kojima su bili napadnuti dijelovi mene, samoprekoravanja i samokrivice za sve loše stvari koje su se desile, osjećaja potpune nezaštićenosti, neprijatnosti od pomisli na vlastito tijelo, prljavosti, gađenja, stida, želje za samopovređivanjem – fizičkim i mentalnim...
Morala sam da spavam u kućama drugih ljudi, da bih izbegla da me prebije kad dođe kući. Bežala bih sa svojim ćerkama. Mnogo puta sam izbegla njegove udarce. Prosto ne znam kako sam još uvek živa.
Dođe trenutak u životu kada moraš da napraviš ključnu odluku da li ćeš da pustiš da se tvoj identitet centrira oko tebe kao žrtve, ili ćeš da se pitaš da li hoćeš da budeš neko drugi.
Posle nekog vremena naučiš suptilnu razliku između držati se za ruke i okovati svoju dušu u lance. I naučiš da ljubav ne znači oslanjati se na nekoga i da imati društvo ne znači sigurnost.
Postojalo je doba kada nisi bila ropkinja, zapamti to. Sama si hodala, smejala se, hrabra. Kažeš da si sve to zaboravila, ali seti se... Kažeš da nema reči kojim bi opisala to doba. Kažeš da ga nije ni bilo. Ali seti ga se. Pokušaj da ga se setiš. Ako to ne uspeš, izmisli ga.
Izgubila sam nevinost u 16-toj godini, 2000-te. Na najgori mogući način. Pogodite na koji?! Duboko razočarana u život (kako bih se osećala?!) krila sam očaj, gušila suze i tugu u sebi, godinama sakupljajući deliće svog raspršenog života.
Stvorila sam zlatni bedem zagrlivši sebe, o koji se odbijaju negativne sugestije i emocije u vidu strela koje odlaze u prazan prostor. Taj bedem propušta samo pozitivne misli i osećanja u mene.
Olivia Encantadora
11.10.2006.
Kada sam saznala da sam teško bolesna, prvo sam bila u stanju šoka. Kada sam se pribrala, počela sam svoju bitku za život, a pošto nisam uspela da pobedim bolest, sada vodim novu bitku.
