54. zasedanje Komisije, 1-12 mart 2010.
Njujork
Izveštaj za period 1-7. mart 2010.
Tanja Ignjatović & Lepa Mladjenović
Autonomni ženski centar

Ove godine je 15 godina od kada je u Pekingu, septembra 1995, održana istorijska Četvrta svetska konferencija žena u organizaciji Ujedinjenih nacija, kada je usvojena Pekinška deklaracija i Platforma za akciju (koje su podržale 40.000 žena). Tim povodom, focus 54. zasedanja Komisije za status žena (CSW) bila je implementacija strateških opredeljenja i plana aktivnosti u svim oblastima na koje se odnosi Pekinska platforma, kao i praćenje efekata Milenijumskih razvojnih ciljeva (dokumenta usvojenog na 23. zasedanju Generalne skupštine UN, 2000. godine), identifikovanje oblasti zabrinutosti, novih trendova i potreba, kao i pitanje uvođenja rodnih pitanja u glavne tokove i pitanje mehanizama za postizanje rodne ravnopravnosti. Države članice su podnele izveštaje o implementaciji Pekinške platforme (i Srbija je po prvi put podnela izveštaj, koji se može naći na internet prezentaciji, a bio je i na listi zenskaposla).

Tokom dve nedelje zasedanja CSW predstavnici vlada država ćlanica Ujedinjenih nacija iznosili su kratke izveštaje o tome koliko su napredovali u primeni strateških opredeljenja Pekinške platforme za akciju. Snežana Lakićević, predsednica Saveta za ravnopravnost polova, imala je kratko saopštenje o napretku države u postizanju ravnopravnosti žena i muškaraca (ovo je takođe prvi put da predstavnica države daje saopštenje po ovom dokumentu; Iz saopšenja: žene primaju 16% manje plate od muškaraca, samo na 8,5% ministraskih mesta su žene; u izveštaju se pominje pisanje Nacionalnog plana za akciju iz 2006. i učešće 34 ženske NVO). Pored državnih delegacija predstvanice/i nevladinih koalicija i medjunarodnih organizacija su po posebnim temama davale/i svoje kratke dvo-minutne izveštaje. Uz zvanični program konferencije državne delegacije, nevladine organizacie i mreže i međudržavne organizacije su organizovale paralelne događaje, kao niz tematskih panela, seminara i diskusija.

Tokom šest dana boravka u Njujorku i praćenja (uglavnom) paralelnih aktivnosti unutar NGO Foruma vezanog za Peking+15, Tanja Ignjatović i Lepa Mladjenović su sastavile izveštaj za ženski pokret.

PONEDELJAK, 1. Mart
16 – 17.30 GEAR kampanja (Gender Equality Architecture Reform)

Više od 300 ženskih organizacija i organizacija za društvenu pravdu iz celog sveta urgira kod UN članica i UN Generalnog sekretara da se usvoji Rezolucija kojom bi se omogućila nova struktura u UN zadužena za pitanja žena i rodne jednakosti. Organizacije smatraju da bi novi entitet morao da sledi ključne elemente za uspešan rad:

- Rezolucija treba da omogući novoj agenciji odgovornost za liderstvo i koordinaciju u oblasti za politike i za operativni nivo – jasan programski mandat i operativne kapacitete za postizanje efikasnosti (na globalnom, regionalnom i državnom nivou).

- Stabilne i predvidive resurse – predlog Generalnog sekretara o budžetu od 500 mil.US$ može se smatrati samo sumom za početnu fazu. GEAR predlaže budžet od 1 milijardu $, što predstavlja manje od 0,5% troškova UN agencija u 2008. ili 1/3 sadašnjeg budžeta UNICEFa.

- Traži se sistematična i različita participacija civilnog sektora, pozivajući se na ključnu ulogu civilnog sektora u postizanju ženskih ljudskih prava i ulogu u kampanji oko novog UN entiteta, posebno na ulogu aktivističkih i malih ženskih organizacija. Organizacije civilnog društva žele zvanično priznato mesto (official seats) na nivou vladinog odbora i uključenost u savetodavne odbore na globalnom, regionalnom i državnom nivou. Reprezentacija mora uključiti razlicite NGO, specijalno ženske organizacije.

- Traži se transparentan proces izbora podskretara Generalnog sekratara UN, što uključuje konsultaciju država članica i civilnog sektora. GEAR kampanja naznačava važnost da se izabere osoba najboljih kvalifikacija da vodi novi entitet.

Više o kampanji i zahtevima:  Gender Equality Architecture Reform (G.E.A.R.) Campaign

Ženska internacionalna liga za mir i slobodu delila je letak sa proračunom: 1 godina troškova za vojsku u svetu = 2928 godina troškova za novi Gender entitet ili 700 godina troškova za regularne godišnje budžete UN.

Deljeno je specijalno izdanje novina – Novo vreme za žene, sa člancima o novom UN entitetu. Zanimljiv članak odnosio se na potrebu civilnih organizacija da novi entitet bude jači i uticajniji, ali u kom je pisano i o teškoćama ženskih organizacija da rade/sarađuju sa UN agencijama na lokalnom nivou.  (ti)

PONEDELJAK, 1. Mart
18 – 19.30 Asia Pacific Forum za pravo žena i razvoj – Panel o ženskim sekualnim i reproduktivnim pravima

Rashida Manjoo – UN specijalna izveštačica o nasilju prema ženama je otvorila panel naglašavajući da su žene iz Azije institucionalizovale dobar mehanizam izveštavanja kroz regionalnu konferenciju koja olakšava učešće i prikupljanje informacija o kršenju ženskih prava i nasilju. Sličan mehanizam su razvile i žene iz Afrike, a marta 2010. će žene Latinske Amerike imati ovakav sastanak. Naglasila je da su joj informacije koje dobija od ženskih organizacija ključne za rad i pozvala prisutne da joj ih šalju/dostavljaju. Naglasila je važnost teme – izazov za ljudska prava, porast nasilja prema različitim seksualnim orijentacijama i nužnost državne zaštite LGBT polulacije, odsustvo standarda, nasilje kao ključno pitanje zdravlja (telesnog i mentalnog), nužnost postojanja širokog okvira i specifičnih ciljeva, bliskost sa multiplim diskriminacijama, povezanost nasilja baziranog na rodu sa kontrolom ženske seksualnosti i reprodukcije.

Khawar Mumtaz, Pakistan – govorila je o negativnim kulturnim praksama i njihovom uticaju na seksualna i reproduktivna prava žena (SRHR), naglašavajući da se ona ne prepoznaju izvan braka i da je dominanatn uticaj kulture i religije na viđenje ženskih i muških uloga, tela, seksulanosti i prava. Značajno pitanje su maloletni brakovi (15% ispod 13 godina i 7% ispod 15 godina), nesiguran, nelegalan abortus i smrtni ishodi, dominacija običaja po kojima su ćerke deo imovine porodice i uticaj siromaštva na poziciju ženske dece (devojke su robovi u kući, muškarci kupuju žene i razlike u godinama između partnera su velike). Kampanje i edukacije su važne, jer Pakistan ima vrlo mladu populaciju (veliki procenat nije uključen u obrazovni sistem). Neobično u odnosu na sva druga prava, transgender prava su regulisana zakonom i postoji tolerancija (suda i lekara) u vezi sa promennom pola (ovo je izazvalo interesovanje učesnica koje su postavile pitanja o tome kako je to moguće, imajući u vidu probleme koje transgender osobe imaju u drugim zemljama).

Regina Yuchin Lin, Tajvan – govorila je o internacionalnim brakovima (odlična prezentacija sa dosta kvantitativnih pokazatelja) i njihovoj vezi sa kršenjem ženskih prava, pre svega o vezi sa nasiljem, ekonomskim zloupotrebama, građanskim pravima i sl. Na Tajvanu postoje javni oglasi o prodaji žena strankinja za brak, a od cene zavisi njen budući status. Žene udate na ovaj način, ne samo da ne znaju jezik, već nemaju ni građanska prava, pa u određenim slučajevima mogu biti deportovane u zemlje porekla, što ih sprečava da prijavljuju slučajeve nasilja i kršenja drugih prava (informacije o problemima koje imaju se dobijaju u usmenom razgovoru sa socijalnim radnicima, ali nisu beležene u evidencijama). Procentualno je mnogo više nasilja, pritisak da se što pre rodi muško dete, nemogućnost odlučivanja o broju i vremenu rađanja dece, četo bračno silovanje, socijalno su dikriminisane (kao strankinje), često nezaposlene i bez samostalnih ekonomskih prihoda, tradicionalni običaji ograničavaju kretanja izvan muževljeve familije, ne omogućava im se školovanje, ne odlučuju o kontracepciji, veći rizik za seksualno prenosive bolesti i HIV. Novi zakoni kriminalizuju silovanje u braku i nasilje u porodici, ali se malo primenjuju u dominantno tradicionalističkom društvu, a ove žene nisu u poziciji da se žale i da koriste zakonske zaštite u strahu od posledica.

Heisoo Shin, Koreja (bivša članica CEDAW Komiteta) – istakla je značaj korišćenja UN instrumenata protiv kršenja ljudskih i humanitarnih prava (restituciju, kompenzaciju, rehabilitaciju i satisfakciju). Međutim, navela je negativne primere – teškoću u ostvarivanju reparacije od Japana za seksualno robstvo žena u vreme  II svetskog rata (Japan nije priznao državnu odgovornost i napravio je privatni fornd za nadoknadu štete ženama); Individaulne žalbe žena CEDAW Komitetu – navela je primer Romkinje protiv Mađarske za sterilizaciju; kao pozitivan primer za promenu zakona i njegovu primenu navela je slučaj koji se prošle godine desio u Koreji kada je u javnom toaletu devojčica od 8 godina silovana od mladića od 15 godina (uz teške povrede) i odluku suda da mu se kao olakšavajuća okonost uzme alkoholisanost, što je podiglo javnost u veliki protest (više od 2000 protesta građana je stiglo sudu).  Ovo je promenilo svest o tome šta građani i zajednica mogu da urade (mada je istakla da je snažna reakcija rezultat brutalnosti situacije i činjenice da se radi o detetu, te da nije sigurna da bi ista bila i da se radilo o ženi).  (ti)

UTORAK, 2. Mart
10 - 11.30 - Predstavljanje mreže skoloništa – govorile su predstavnice nacionalnih i internacionalnih mreža skloništa (Azija-Nepal, Nordijske zemlje (mreža 7 zemalja 260 skloništa), Izrael, Afrika – Ruanda, Latinska amerika – Meksiko, Kanada (569 skloništa, godišnje 101 000 žena i dece), Roza Logar u ime WAVE mreže, USA (56 američkih država, 2500 skloništa), uglavnom navodeći brojeve: broj žena i dece koje borave u skloništima, broj skloništa, vrste nasilja, rasprostranjenost nasilja, troškovi na godišnjem nivou (brojevi nisu stavljani u odnose - sa brojem stanovnika, veličinom zemlje, drugim pokazateljima troškova/budžeta, pa je njihovo značenje teško ispratiti/razumeti), kao i neka od važnih zakonskih i policy rešenja, feminističke politike skloništa, prioritete za budući rad. Na kraju prezentacija podeljenje su nagrade/zahvanosti za podršku austrijskoj ministarski za žene i socijalne usluge, kanadskoj ministarki za rodnu ravnopravnost, meksičkoj direktorki Instituta za rodnu ravnopravnost i državnom sekretaru USA (nije prisustvovao). Najavljen je druga svetska konferencija žesnkih skloništa za 19-22. Mart 2012. u Vašingtonu.    (ti i lm)

Više informacija: World Conference of Women’s Shelters

UTORAK, 2. Mart
9 – 18. – Medjunarodni tribunal o zločinima protiv žena u Burmi, organizacija:
Inicijativa žena dobitnica Nobelove nagrade (Nobel Women's Initiative) i Žena liga Burme.  Učestvovale dr Shirin Ebadi, Iran, Nobelova nagrada za mir 2003; Jody Williams, USA, Nobelova nagrada za mir 1997; Adolfo Perez Esquival, Argentina, Novelova nagrada za mir 1980; prof. Vitit Muntarbhorn, Tajland; dr Heisoo Shin, Koreja, bivša članica CEDAW Komiteta.

Ovde je važno napomenuti da ženski tribunali imaju svoju dugu istoriju od prvog Tribunala  o zločinima protiv žena, u Briselu 1976[1]. Ženski tribunali su oblik narodnog tribunala koji predstavlja inicijativu civilnog društva za suđenje zločincima koje države nisu osudile. Ovaj Tribunal o zločinima protiv žena u Burmi pripreman je godinu dana, u cilju obelodanjivanja teških zločina militarističkog režima u Burmi, koji vlada više od 40 godina. Tako je i poznata aktivistkinja za demokratiju, dr Aung San Su Ći, 1990. izabrana za Ministarku vlade Burme, ubrzo skinuta sa tog mesta i od tada je 14 godina u kućnim protvoru.

Tribunal je imao tri dela i u svakom su po tri žene dale svoja svedočanstva u prvom licu o nasilju koje su preživela. U prvom delu su govorile o silovanjima od strane militarističkih vođa (nasilje nad ženama), u drugom delu o izbacivanjima iz stanova i mučenjima samo zato što se nisu podčinjavale vojnoj hunti (kršenja političkih prava), a u trećem delu o prisilnom radu i prisilnim raseljavanjima (kršenja ekonomskih i društvenih prava).

Bilo je jasno da je fašizam i dalje prisutan u mnogim zemljama, u jednom trenutku žena na bini je rekla: ‘...u zatvoru smo imali naredbu da uhvatimo 25 muva dnevno. Ja sam bila trudna i lošeg zdravlja i nisam mogla da obavim taj zadatak, pa sam bila neprekidno mučena zbog toga.’

Počasne sudije su na kraju saslušanja dale listu predloga – šta vlada Burme mora da poštuje uzimajući u obzir međunarodno pravo, obzirom da general Tan Shwe planira još jedne falsifikovane izbore tokom 2010, zbog čega je ovaj tribunal posebno aktuelan. Jedan od ključnih predloga je zahtev Savetu Bezbednosti da pokrene tužbu protiv Burmanskog režima - kao što je to več uradio protiv sudanskog predsednika Omar al Bašira za zločine u Darfuru 2008, i preda slučaj zločina u Burmi  Medjunarodnom krivičnom sudu (ICC).   (ml)

UTORAK, 2.  mart
14 – 16 – Evropski ženski lobi (EWL) – od Pekinga do Brisela, nezavršeno putovanje

Brigitte Triems, predsednica EWL je pozdravila i kratko predstavila publikaciju koju je EWL pripremio – izveštaj o 15 godine implementacije Pekinške platforme u EU. Takođe je pohvalila vrlo dobar izveštaj koji je pripremila Švedska, kao predsedavajuća EU u drugoj polovini 2009. Sledile su prezentacije u 2 dela: 1. Prezentacije po temama, 2. Obraćanja predstavnica EU Parlamenta/Komisije.

- Žene i ekonomska nezavisnost u vreme krize – predstavljena Socijalna platforma i kampanja - 2010 izgradnja EU za sve, Kraj siromaštva i socijalne isključenosti (End Poverty)

- (imena nisu precizno zapisana, nije ih bilo u programu, prim.ti) Annaly Helannder – predstavnica švedskih sindikata naglasila je važnost prava na organizovanje/udruživanje i kolektivno pregovaranje, ubrzavanje „opismenjavanja” o radnim pravima, razvoj programa za devojke, konsolidaciju sposobnosti žena za nezavisno zastupanje prava, brigu za stare (pitanja osiguranja i prenzija), brigu za zdravlje u vezi sa radom, materinstvo i rad, lokalno proizvedenu hranu (podrška malim proizvođačima, imanjima i farmama sa multikulturama), problem imigranata u zapadnim zemljama zbog rada.

- Marsha Scott, UK ekspertkinja iz Opservatorije za nasilje prema ženama Evropskog ženskog lobija, je govorila o rasprostranjenosti različitih vrsta nasilja prema ženama u EU (500 000 žena godišnje je trafikovano u potrebe seksualne eksploatacije; 500 000 godišnje ima proglem sa genitalnom mutulacijom). Predstavila je Opservatorijum. Naglasila 2 ključne teme u EU: evropske mere zaštite od nasilja i prevenciju: predlog mera zaštita vodi španska vlada kroz proces dikusije sa državama članicama i ženskim organizacijama; u prevenciji je naglasila nužnost primarne prevencije (protiv nasilja i za jednakost) i sekundarne (prevencija reviktimizacije i ponovnog činjenja nasilja), postavljanje dugoročnih ciljeva/rezultata i kratkoročnih indikatora, holistički umesto ad hoc pristupa, aktivnosti na individualnom i nivou zajednice.

Više informacija: European Policy Action Centre on Violence against Women (EPAC VAW)

- Ana Pelaez, predsednica Ženskog komiteta Evropskog foruma osoba sa invaliditetom - Žene sa invaliditetom u Evropi – govorila je o EU Rezoluiciji iz 2008[2]. i UN Konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom[3] (novembar 2009.) koje  promovišu punu uključenost žena i  zabranjuju diskriminaciju, naglašavajući sa koliko predrasuda i diskriminacija se suočavaju žene sa invaliditetom u realnosti – veći rizik od siromaštva, materinstvo (prisilni abortusi i sterilizacije), neprilagođenost zdravstvenih servisa, rasprostranjenost različitih formi nasilja (jer su zavisne od osoba sa kojima žive). Navela je da kriza pogađa žene sa invaliditetom na drugačiji i teži način, ali da nema diskusije sa njima o mogućim rešenjima. Pominjala je druga svojstva žena koja pogoršavaju poziciju žena sa invaliditetom (npr. stare žene i invaliditet). Naglasila je važnost da svi činioci rade zajedno, da se jača liderstvo i kapaciteti žena sa invaliditetom.

Više videti: European Disability Forum (EDF)

Publikaciju: Prepoznavanje prava devojaka i žena sa invaliditetom preuzeti na CERMI

- Seksualna i reporoduktivna prava – govorila je Orsa Renie iz Švedske sekcije za edukaciju – naglasila je potrebu da se mladima ponudi edukacija u ovoj oblasti, ali i teškoće oko policy pregovora, netransparentnost pregovora, slabe efekte, uticaj politike i religije na temu i kršenja SRHR. Navela je i listu ključnih pitanja – abortus, prava na seksualnu orijentaciju... Ženski komitet u parlamentu Evrope diskutuje o globalnom zdravstvenom planu u okviru rodnog plana.

- Evropski razvoj i pitanja rada – govorila je predstavnica WIDE – o neoliberalnoj takmičarskoj ekonomiji i nedostatku solidarnosti i socijalne sigurnosti u Evropi, kao i o novoj orijentaciji da se razvoj i soocijalna uključenost povežu sa tržištem, da se smanji osiromašenje, poveća dobrobit, podrži materinstvo.

U drugom delu sastanka prezentacije su imale predstavnice EU Parlamenta:

- Isabel Martinez, španska predstavnica – istakla je sve ključne teškoće sa kojima se susreću žene u EU naglašavjući razlike koje postoje u državama; Pomenula je da je prioritet švedskog presedavanja bilo nasilje prema ženama, da Evropa ima ozbiljan problem genitalne mutulacije, prisilnih brakova i seksualne eksploatacije, te da nasilje prema ženama ostaje prioritet i španskog presedavanja. Drugi prioritet je zapošljavanje, u koje se uključuje čitav niz problema sa kojima se žene susreću na tržištu rada. Naglasila je značaj promene političke volje i promene strukture unutra politike EU.

- Eva Brekferson, švedska predstavnica – Komisija za ženska prava u EU Parlamentu je naglasila da predstavnici EU moraju blisko da sarađuju, da nova evropska strategija za rodnu ravnopravnost mora da integriše sve komentare i iskustva i da je EWL aktivno uključen u ovaj proces.

- Belinda Pyke, direktorka Evropske komisije Uprave za jednakost žena i muškaraca naglasila je da je u vreme švedskog predsedavaanja napravljen odličan i kritički izveštaj, te da evropska politika u oblasti rodne ravnopravnosti (strategija do 2020.) mora da uključi sve ključne oblasti sa jasnim indikatorima  za praćene postignuća, što je kompleksan posao i za planiranje i za implementaciju, jednaku ekonomsku nezavisnost muškaraca i žena i nediskriminaciju, uključujući i seksualnost. Iz različitih političkih, kulturnih i religijskih razloga nema saglasnosti oko važnih tema u ovoj oblasti, kao ni jake politike koja bi garantovala prava i sprečila disriminacije, jednako u svim EU članicama.     (ti)

UTORAK, 2. Mart
18 – 19.30 - Šta ženske organizacije hoće od novog UN entiteta?

Tema sesije bila je kakav uticaj će nova UN struktura imati (po nivoima - globalni, regionalni i loklani). Panelistkinje su bile iz Kenije, iz Jordana i Marija Savovska iz Makedonije.

- Žena iz Kenije je govorila o vrstama pomoć koja im je potrebna u odnosu na okolnosti, na uticaj na vladu i intenacionalne organizacije, o razlici između profesionalnog i aktivističkog nivoa, o partnerstvu i potrebi da novi UN entitet na državnom nivou radi sa ženskim organizacijama i stvara mogućnosti za bolji položaj žena i jača liderstvo žena.

- Marija Savovska je kratko predstavila makedonski/balkanski kontekst (šta znači biti žena u svim različitostima). Naglasila da očekuje da se promena desi u pitanju transparentnosti rada UN agencija i u pitanjima posredovanja u odnosima vlade i civilnog sektora. Navela je primer Makedonije u kojoj su sve rodne politike nastale u okviru ženskog NVO pokreta i pritiskom na vladu da preuzme odgovornosti u ovoj oblasti, ali da se UN agencije (naknadno) umeću u „prizvodnju” politika ili kao partneri vladi, umesto da otvore/sačuvaju prostor za saradnju vlade i NVO, da pojačaju uticaj NVO i da omoguće da one budu konsultovane u svim važnim procesima.

- Panelistkinja iz Jordana je naglasila da ženskim NVO treba pomoć i da UN agencije vidi kao vrlo bliske NVO zajednici, kao katalizator, one koje facilitiraju u prostoru sretanja vlade i civilnog sektora, kao treća strana koja pomaže NVO. Što se tiče tema, naglasila je važnost pravnih reformi zbog snažnog uticaja religije i fundamentalizma i kao primer nedostatka pomoći UN agencija navela je lobiranje za novi zakon o udruženjima. Složila se da novi UN entitet treba da bude jači i uticajniji, da 500 miliona USA dolara budžeta nije dovoljno i da proces izbor kandidata za potpredsednika Generalnog sekretara mora da bude transparentan.

Drugi krug pitanja odnosio se na transparentnost i partnerstva UN agencija sa vladama.

Naglađeno je da UN agencije treba da hrabre ženske NVO da otvaraju najvažnija pitanja za žene i da pregovaraju sa vladama; da UN agencije moraju da rade sa vladama, ali na politički korektan način (i da razvoj rodnih politika u Makedoniji to demantuje – analiza slučaja o ulozi UN agencija u Makedoniji u vezi sa izradom Strategije protiv nasilja - neodoljivo slična politika UN agencijama u Srbiji; prim. ti); naznačeno da UNIFEM mora da ima strogu posvećenost ljudskim pravima žena, onome što je interes građana, naglašavajući da je dobar primer te politike ILO i način na koji se civilni sektor uključuje; nije dovoljno imati mehanizam, bitna je struktura tog mehanizma, posvećenost misiji, mogućnost da se diskutuju politike i rezultati i to na svim nivoima (redom od lokalnog/državnog, preko regionalnog do globalnog).

Treći krug pitanja se odnosio na strukturu UN entiteta i mogućnost uticaja na u osnovi partijarhalni model strukture. Naglašeno je da novi entitet mora imati autonomiju, da ne sme biti „senka” u UN sistemu, da mora da ima kompetentno i posvećeno osoblje, a da za to nije dovoljno ni formalno obrazovanje, ni „rodna” edukacija, da je važno postaviti jasne i javne kriterijume za izbor osoblja (imajući u vidu broj onih koje treba zaposliti), da je važna lična istorija osobe – šta je i kako radila u oblasti ljudskih parva. Podržano je da angažovano osoblje mora poznavati rodnu analizu, da mora da razume teme, da razume realnost koja nije statična, šro je kompleksan zahtev, da je slobodno od patrijarhalnih pogleda, da stvara siguran prostor za ženske grupe, posebno male i aktivističke grupe, da programi moraju da budu bazirani na potrebama i prioritetima žena iz regiona i realni, da osoblje „izađu iz kancelarija”; diskutovano je o potebi monitoringa razvojne pomoći;    (ti)

UTORAK, 2. Mart
15:30 – 18:00 Dobre vladine prakse za lezbejska prava. Holandsko ministarstvo za nauku i razvoj je prošle godine donelo odluku da će tokom 54. zasedanja Komiteta za status žena pokrenuti diskusiju o lezbejskim pravima, obzirom da se govori o svim drugim marginalnim grupama žena samo se ova reč uopšte ne koristi u Ujedinjenim nacijama. Ovo je bila takozvana parelalna sesija na kojoj su državni predstavnici Holandije, Belgije i Portugala iznosili svoje primere dobrih praksi.

Za početak je važno reći da je Lezbejska radna grupa bila aktivna i pre početka NGO Foruma, te je na e-mail listi okupila lezbejke i trans iz svih kontinenata koje su dolazile na Peking+15. Tako da je bilo dosta priprema za ovu sesiju, te je sala bila prepuna i sedelo se i na podu. Isto tako, važno je reći da su svi predstavnici vlada došli sa puno podrške i pozitivnih stavova u odnosu na lezbejke, bi i trans žene. Predstavici Holandije su rekli da imaju svoj Akcioni Plan za LGBT populaciju sa naslovom Prosto gej (Simply gay: Dutch Gogvernment’s LGBT Policy document 2008-2011). U isto vreme rečeno je da će novi NAP imati mnogo više o lezbejskim i trans pravima u sledećem nacrtu, jer ovaj prvi najviše govori o gej muškarcima. Osnovni cilj rada na akcionom planu je društveno prihvatanje LGBT populacije, a glavni ciljevi akcionog plana su: ukazivanje na posebnu pažnju u društvu i davanje validacije lezbejkama, gej, trans osobama, povezivanje sa ne-vladinim sektorom i saradnja sa aktivističkim organizacijama, lobiranje za zakone i nove mere unutar državnog aparata, davanje više pažnje i brige LGBT osobama.

Predstavnici Belgije su odprilike isto to naznačili: dakle društvena vidljivost i društveno prihvatanje LGBT osoba je jedno od suštinskih tema dobrih praksi vlada ovih zemalja. Pored toga čule smo i to da je Belgijska država naručila istraživanje o mladim lezbejkama koje je pokazalo da je 60% mladih lezbejki makar jednom mislilo na samoubistvo, a da je 23% njih to i pokušavalo. Isto tako istraživanje je pokazalo da su unutar gej i lezbejske populacije nasilju više izložene one osebe čije ponašanje je manje rodno suprostavljeno njihovom seksu: na primer, lezbejke koje se ponašaju više tzv. ‘muški’ ili gej muškarci koji se ponašaju tzv. više ‘ženski’- više su izložene harasiranju i nasilju. Ova transgresija rodnih uloga je i dalje jedan od velikih ‘grehova’ u svim kulturama. Isto tako, istraživanje je pokazalo da su mladi konzervativniji u prihvatanju LGBT populacije nego stariji srednjih godina.

Belgijiski drugi predstavnik radi u državnom Institutu za jednakost žena i muškaraca (Institute for the equality of women and men) i izneo je prvo istraživanje koje je napravljeno na 350 trans osoba, od toga 72% od žena na muški rod, i 26% od muškarca na ženski rod. Istraživanje je pokazalo da i u ovoj populaciji ima jako puno razmišljanja na samoubistvo, isto oko 60%, zatim oko 70% traži pomoć psiholoških struka a više od 50% nije zaposleno, što je za Belgiju ogroman procenat!

Portugalski predstavnik je u levičarksom zanosi dao istorijat razvoja odnosa portugalske države prema LGBT pravima. Počeo je od toga da je još 1974. homoseksualni čin bio kriminalizovan, a da je još 1999. u nekim udžbenicima stajalo da je homosekualnost bolest.  Medjutim poslednjih godina je  država puno radila, tako da je 2008. godina bila prekretnica kada je država dala prva sredstva za podršku LGBT ne-vladinim organizacijama, 2009 je u skupštini izglasano istopolno pertnersvo, a već januara 2010 dat je pred skupštinu pedlog o istopolnom braku koji treba uskoro da se potvrdi. Pored ove tri zemlje, potpuno izjednačeni istopolni brak u svetu imaju države: Španija, Švedska, Kanada, Norveška i Južna Afrika.

U diskusiji je odlično govorila predstavnica Koalicije afričkih lezbejki  (Coalition of African Lesbians - CAL) koja je ponovila rečenicu koju je izgovorila na samom zasedanju Komisije za status žena kao gošća-aktivistkinja: ‘Potrebno je da razumemo šta znači biti heroseksualna ili homoseksualna i na koji način naše seksualnosti utiču na to da li ćemo ziveti ili umreti’, obzirom da su u poslednjih par godina Burundi, Zambija u Uganda izdale zakone o drastičnom kažnjavanju homoseksualnosti u svojim zemljama – i tako uvećale smrtni strah medju lezbejskom i gej populacijom na celom afričkom kontinentu.

O potrebi saradnje izmedju aktivističkih grupa i države govorila je Gloria Careaga, feministička profesorka lezbejka iz Meksika, koordinatorka svetske organizacije za lezbejska i gej prava – ILGA , kao i feministkinja lezbejke grupe iz Lisabona Safo Organa.  Fundamentalističke struje su i ovde ubacili svoju predstavnicu koja je imala za  cilj da minimizuje lezbejska prava govoreći da u njihovim zemljama još nije regulisan razvod heteroseksualnih brakova – te da lezbejke njima nisu prioritet (!).

lezbejska radna grupa 1. mart 2010.

Lezbejski aktivizam je doprineo da se države pokrenu za lezbejska prava, to je jedno od osnovnih zaključaka vladinih predstavnika sa ove sesija, i drugo, da je njima jasno da unutar LGBT populacije žene imaju manje moći, a lezbejke drugih rasa i nacionalnosti još manje, posebno lezbejke u Africi i mnogim zemljama Azije.  Na kraju, sve učesnice su bile zadovoljne ovom istorijskom sesijom unutar Ujedinjenih nacija.    (lm)

SREDA, 3. Mart
12 – 1.30 - Komparativna strategija za kraj nasilje protiv žena - MADRE i Centar za globalno žensko liderstvo -  govorile su žene iz Sudana, Avganistana i Kolumbije (na žalost, imena nisu bila napisana ni u programu, ni ispred govornica, pa ih nismo zabeležile), uglavnom o teškim oblicima ili sistematskom nasilju prema ženama.

U Sudanu preko 90% devojaka je podvrgnuto genitalnoj mutilaciji, što utiče na kompletan seksualni i reproduktivni život; Sudan je prva zemlja na svetu po smrtnosti žena na porođaju; Politika, kultura i religija su vrlo konzervativne i teško je uticati na svest ljudi; nema strogih zakona i procedura; država nema programe za podizanje svesti o pravima; kampanje i sve druge oblike rada na podizanju svesti i edukaciji u ovoj olasti preduzimaju NVO.

U Avganistanu slaba legislativa, dominacija šerijatskog zakona i fundamentalizma određuju položaj i prava žena. Predstavljen je način na koji radi Sunitina organizacija (centri koji pružaju pomoć ženama kroz uspostavljanje veza sa svim akterima u zajednici). Iako su posle 8 godina rada pomaci minimalni, one nastoje da rade kampanje pozitivno orijentisane, kako bi ostale u kontaktu sa ženama.

O sistemskom nasilju u Kolumbiji u ratu zbog kojeg je 4 miliona ljudi raseljeno (druga zemlja po broju raseljenih, posle Sudana), siromaštvu, nasilju koje menja forme, silovanju, prisilnoj prostituciji i događaju iz 2000. godine kada je 4 000 paramilitarnih vojnika 3 dana ubijalo i silovalo. 2004. Ustavni sud je ovaj događaj osudio, ali to ima samo simboličku vrednost jer žene nisu dobile odštetu. Seksualno nasilje nije bila sporadična, već sistematska aktivnost; paramilitarne snage nisu odgovarale za ovaj čin, a žene čute jer nemaju poverenja u pravosudni sistem. Ženske organizacije pokušavaju da zabeleže slučajeve i da naprave baze podataka, ali i kao način da se pomogne ženama.

Sve govornice i učesnice su se složile da su neke od zemalja unapredile zakonodavstva u proteklih 10-15 godina, ali da je primena zakona sasvim nezadovoljavajuća (ili čak nemoguća ako je kršenje prava tako masovno kao u Sudanu u vezi sa FGM ili sistematskim silovanjima u Kolumbiji). (ti i lm)

MADRE flyer

SREDA, 3. mart
Saopštenje Snežane Lakićević, predsednice Saveta za ravnopravnost polova Vlade RS.

SREDA, 3 mart
16 – 18 – UNIFEM sastanak sa predstavnicama ženskih organizacija u Centralnoj i Istočnoj Evropi - dogadjaj je okupio veliki broj učesnica; UNIFEM je želeo da čuje šta su potrebe ženskih organizacija iz regiona i šta misle o novom entitetu. Predstavnice ženskih organizacija su naglasile značaj različitih tema, ali je jedan broj njih izneo probleme sa kojima se suočavaju ženske organizacije, a koje su u vezi sa politikom UN agencija i UNIFEMA. Govorilo se o kompetitivnoj, a ne podržavajućoj ulozi UN agencija, o frustrirajućem iskustvu ženskih NVO sa UN agencijama, o tome da se umeću umesto NVO u pregovore sa vladama oko strategija i zakona, umesto da stvore prostor za saradnju NVO i vlada, o tome da su konkurencija ženskim organizacijama za novac kod donatora (posebno za veća sredstva), o tome da se novac namenjen ženama deli organizacijama koje se ne bave ženama, o tome da su aktivističke organizacije iz ženskog pokreta obično male, da rade sa marginalizovanim ženama, na primer seoskim ženama i sl. a da nisu u mogućnosti da konkurišu za sredstva zbog neodostatka resursa i znanja.  Isto tako rečeno je da često organizacije koje dobijaju sredstva nemaju ni politiku ni posvećenost ženskim ljudskim pravima a i da UN agencije prisvajaju znanja koja finansiraju kroz istraživačke projekte koje rade sa ekspertkinjama i aktivistkinjama ženskog pokreta.  Izražena su očekivanja da novi UN ženski entitet više nego do sada uzme u obzir potrebe ženskih NVO, da stvori prostor za participaciju ženskih NVO u svim važnim procesima, da u procesima i programima bude potpuno transparentan. (ti/lm)

SREDA, 3. mart
18 – 19.30 -  Nasilje nije naša kultura – globalna kampanja protiv ubijanja i kamenovanja žena, organizacija: Baobab.

Ovo je sigurno bila jedan od intenzivnijih panela, obzirom da se radi o novoj kampanji (SKSW Campaign) koja je pokrenuta 2007. u više zemalja (Pakistan, Nigerija, Iran, Indonezija, Sudan..), pod vođstvom feministkinja međunaronde mreže Žene pod muslimskim zakonima (Women Living Under Muslim Laws). Na panelu su učestovale mlade i starije feministkinje koje su davale strastvene primere protiv kamenovanja i ubijanja žena u zemljama sa šarijatskim zakonima, pre svega u Sudanu, Alžiru i Nigeriji. Karakteristično za ove zemlje je da ih zakoni ne štite i da ubijanje žena nije uopšte smanjeno tokom zadnjih par decenija. Slučajeva kamenovanja u situacijama takozvane ‘preljube’ obično su slučajevi silovanja žena koje su u bračnoj zajednici. Svedočanstava su slušala tri specijalna izveštača Ujedinjenih nacija: Specijalna izveštačica za nasilje nad ženama Rashida Manjoo (feministička pravnica iz Južne Afrike), Specijalni izveštač za vansudska ubistva, Philip Alston (iz Australije), i Specijalni izveštač za mučenja Manfred Nowak (iz Austrije). Završne reči o apsolutnom neprihvatanju ubistava u ime ‘kulture’ praćene su mnogim primerima svo troje izveštača, pogotovu Alfreda Alstona, koji je u Africi susreo ubijanje žena jer su optužene ‘za veštičarenje’ (što je relativno nova pojava).

aktivistkinje zajedno sa Rashidom Manjoo - druga s leva, nakon panela o kamenovanju i ubijanju žena (foto Shebar Windstone)

U diskusiji je reč uzelo dvoje fundamentalista (verovatno poslati da se na raznim panelima protiv fundamentlaizma suprostovlaju ljudskim pravima (!). Žena sa maramom je insistirala da se ne  mogu zanemarivati ‘kulturni običaji stari već hiljadama godina’, a muškarac iz afričke zemlje je bio ljuti i bunio se da ne može doći do reči!  Njima se pre svega suprostavila strastvena mlada feministkinja koja je ponavljala više puta: Apsolutno ne smemo dozvoliti ubijanje žena... i na kraju je Manfred Nowak rekao kako on njih razume da nije važna kulutura, ali da ne sme da postoji kultura koja nalaže ubijanje žena, jer se ubistvo protiv svih ljudskih prava - na šta je nastao veliki aplauz i dvoje fundamentalista su napustili prepunu salu feministkinja iz svih kontinenata.   (lm&ti)

ČETVRTAK, 4. mart
11 – sastanak Evropskog kokusa

Diskusija o Deklaraciji i saopšenju protiv sadržaja i načina na koji je usvojena.

Već u utorak, 2. marta, pojavio se tekst Deklaracije od samo 2 starne (preciznije, sadržaj Deklaracije ima 5 paragrafa, kojima se reafirmiše Pekinška deklaracija i platforma za akciju, pozdravlja progres koji je učinjen, zahteva puna i efektivna imlementacija, prepoznaje značaj i pozivaju svi nastave dosledno implementaciju ciljeva i akcija). Predstavnice ženskih organizacija su izrazile nezadovoljstvo sadržajem i načinom na koji je dokument usvojen – ignorišući činjenicu da se za konferenciju registrovalo 8.500 učesnika/posmatrača, da su nedostajale informacije i da ceo proces nije uključio nikakvu konsultaciju. Izraženo je duboko nezadovoljstvo depolitizacijom dokumenata i implementacije, zabrinutst zbog sve prisutnijeg sužavanja prostora za uticaj ženskih NVO. Doneta je odluka da se pripremi Saoštenje i dostavi Generalnom sekretaru i predsedavajućem CSW (ovo se saopštenje pojavilo i na listi zenskaposla sa pozivom za potpis).  (ti)

Deklaraciju (E/CN.6/2010/L.1) videti na  Division for the Advancement of Women (DAW)

PETAK, 5. Mart
9.30 – 16.30 - 2020 VISION: Mobilizacija za ženska prava i eliminaciju nasilja prema ženama, organizacija Women’s Learning Partnership (WLP) i Social Research

Učesnice/ke je pozdravila urednica Socijalnih istraživanja, Arien Mack, predstavljajući kratko istoriju Nove škole za socijalna istraživanja. Zatim je učesnice pozdravila Mahnaz Afkhami, predsednica WLP, naglašavajući da organizacija proslavlja petnaestu godinu rada.

Melanne Verveer, Ambasadorka za opšta ženska pitanja (US Ambassador-at-Large for Women’s Global Issues)[4], zadužena za pitanja  političkog, ekonomskog i socijalnog napretka žena širom sveta, naglasila je da je Pekinška deklaracija nastala iz nastojanja globalnog ženskog pokreta za poboljšanje položaja žena u svim ključnim oblastima, ali da je važno da preispitamo progres i da mobilišemo snage za nove promene i dostizanje dobrobiti. Kratko je prikazala ključne izazove u vezi sa prioritetnim temama – obrazovanje, ekonomija, pravo na participaciju u svim oblastima odlučivanja i slobodi od nasilja. Naglasila je značaj učenja i repliciranja dobrih praksi.

U panelu o različitim aspektima nasilja učestvovale su Asma Khader iz Jordana, Sindi Medar-Gould iz Nigerije, Jecqueline Pitanguy iz Brazila.

Naglašeno je da se prilike menjaju, da mnoge zemlje imaju zakone, ali da je njihova implementacija vrlo važna. Posebna pažnja je poklonjena Rezoluciju 1325 (Asma, Jordan). Govorilo se o važnosti rada sa mladim ženam i sa mladima uopšte, jer nisu dovoljni samo zakoni (naglašavajući važnost njihove implementacije), treba na što ranijem uzrastu menjati svest dece i mladih, da ne usvoje stavove svojih očeva (Sindi, Afrika). Jacqueline je govorila o razlici između socijalne percepcije i institucionalnog prepoznavanja nasilja (npr. ubistvo je je nasilje u svakom društvu, ali ubistvo iz časti nije) i o tome kako se ti koncepti menjaju sa vremenom, kao i da postoji distanca između onog što društvo smatra nasiljem i onog što se kažnjava. Takođe je naglasila da su deklaracije protiv nasilja prema ženama sasvim novog porekla (od 1993.) i kako su važne koalicije, artikulacije, političke akcije, zastupanje prava na nacionalnom i internacionalnom nivou.

Thoraya Obaid, direktorka UNFPA je predstavila situaciju ženskih prava u različitim oblastima i u različitim krajevima sveta.

Mary Robinson, bivša visoka komesarka UN za ljudska prava (1997-2002) je govorila o važnosti odbrane ljudskih prava i dostojanstva žena, o potrebi da budemo efikasnije, o važnosti cvilnog sektora i pritiska na UN, o važnosti aktivističkog rada, znanjima i iskustvima koja se kumuliraju, o potrebi da postavimo merljive izlaze za 2020. i da imamo efikasnije mere za dostizanje planova.   (ti)

SUBOTA, 6. mart
9.30 – 17.30 – Obeležavanje 20 godina Centra za žensko globalno vođstvo (Center for Women’s Leadership), organizatori Hunter koledž (Program rodnih studija) i Rutgers Univerzitet

Pozdravni govori: Ellen Chesler, direktorka Eleonora Ruzvelt instituta za žene i javnu politiku, Hanter koledž, Mery Robinson, bivša članica UN Visokog komiteta za ljudska prava I bivša predsednica Irske. Naglasila je važnost CEDAW Konvencije i njene implementacije (kao i čnjenicu da je USA nisu ratifikovale), važnost Pekinške platforme, ženskog povezivanja i organizovanja, kao i uticaju koji se ostvaruje na UN; posebno je napravila osvrt na Rezoluciju 1325 i činjenicu da su mnoge države izradile nacionalne planove, uključujući zahteve za kvote u pitanjima mirovnog odlučivanja.

Radhika Balakrishnan, izvršna direktorka CWGL je najavila 3 panela – Telo, Ekonomija i Pokret i njihovu aktuelnost za politiku žena i ženskih organizacija, kako novi procesi i promene utiču na poziciju i prava žena. Charlotte Bunch, osnivačka direktorka CWGL je govorila o mogućnosti feminizma da transformiše svet, o saradnji žena u svim svojim razlikama, o izazovu razumevanja relacije između različitosti i univerzalnosti ženskih ljudskih prava i o načinima realizacije prava u različitim kontekstima, o institucionalnim odgovorima na zaštitu prava, o promeni kultre, ratu kultura, o repolitizaciji ženskog angažovanja i o rezultatima zajedničkog rada žena.

Panel o Telu: facilitirala Alexandra Garita, govorile: Lesley Ann Foster, Pinar Ilkkaracan, Ros Patchesky i Jacqueline Pitaguy: O ženskim seksualnim i reproduktivnim pravima (SRHR) kao vrlo ličnom/intimnom iskustvu i duboko političkom pitanju, o formama kršenja ženskih SRHR, o trenutno kritičnoj situaciji u odnosu na zastuanje ovih prava zbog globalnog konzervativizma, dominacije desnih političkih orijentacija, religija i fundamentalizma. Naglašeno je da je CEDAW posebno važan instrument za zastupanje SRHR i da je respekt ženskog tela od ključne važnosti za postizanje svih ostalih prava (Lesley Ann). O pravima u muslmanskim zemljama (predstavljajući koaliciju od 45 članica - NGO i akademske institucije) u zemljama Srednjeg istoka i Azije, koja zastupa prava žena, uključujući SRHR, kao i o uticaju religije i kulture na novi koncept političara i religioznih lidera – “odbranu javnog morala”, o negativnom uticaju islamofobije sa zapada koji jača fundamentalizam u muslimanskim zemljama i slabi feminističke pokrete i LGBT organizacije (Pinar). O vezi između tela, militatizma, rasizma, kriminalizaciji gej/lezbejskih/transdžender osoba kao vidu militarizacije i o nužnosti konfrontiranja ovoj politici kroz savez feminističkih, LGBT i HR organizacija (Ros). O važnosti koncepta ljudskih prava za ženski pokret i koalicije, o mogućnosti da se postigne konsenzus u razlikama u ženskom pokretu, o rezulatima ženskog lokalnog rada, ali i o razlozima za zabrinutosti i nužnosti refleksija o progresu, postignću i strategijama (Jacqueline). Naglašeno je da je pred ženskim pokretom mnogo izazova i da su internacionalne koalicije važne u postizanju prava.

Panel o Ekonomiji: facilitirala Rupal Oza, govorile su: Anisha Desai, Daine Elson i Gita Sen: O izazovima za ekonomsku i socijalnu pravdu i ozbiljnom uticaju globalne ekonomske krize na žene. Diane je ekonomsku krizu opisala kao veliko kršenje prava koje je pogodilo mnogo ljudi na različite načine (posao, plate, penzije...). Govorila je o u ukršanju ekonomske krize sa pitanjima klase, etničkih grupa i regiona, o tome da nema magičnih rešenja, ali da bi kriza mogla da ima optimistični izlaz kroz “kolaps globalnog kapitalizma”, kao mogućnost uspostavljanja nove veze između političkih, građanskih, ekonomskih i socijalnih prava, novog sistema vrednosti, „socijalno korisnog bankarskog sistema” transformisanog tako da ne krši HR. Naglašila je odgovornost vlada za regulaciju ponašanja, uključujući i bankarski sistem koji je napravio masovno kršenje ljudskih prava u celom svetu.

U diskusiji je zaključeno da je ogromna razlika koliki uticaj ima feministički pokret na ove dve teme:  s jedne strane seksualnost i reproduktivna prava su u potpunosti uvedena kao ljudska prava zahvaljujući ženskom pokretu  -  može se reći da su zakoni, protokoli i promene uglavnom postignuti uvodjenja ženskih zahteva u državne politike, sa druge strane uticaj feministkinja na globalnu ekonomiju je neprimetan!  Nikakvi optimistički tonovi se nisumogli čuti u ovom delu diskusije.

Panel o Pokretu: facilitirala Lydia Alpizar koordinatorka AWID (Association of Women in Development), govorile su: Bisi Adeleye, Peggy Antrobus, Sheron Bhagwan Rolls i Mary Jane Real - Kako razumemo pokret u kontekstu koji se dramatično menja i koji uključuje i našu promenu? Komentarisani su negativni efekti, izazovi (globalno-lokalno, istok-zapad, sever-jug, mainstream-grassroots pokret), frustracije, tenzije, koalicije, odgovornosti. Razgovaralo se o načinima efektivnije mobilizacije žena, o moćima pokreta, o moći različitosti i o nadi u pozitivne promene i pored nazadovanja. Naglašena je važnost vizije, vrednosti, prakse, važnost lidreskih izazova i izgradnje struktura u ženskim organizacijama („arhitektura pokreta”), kao i o mogućim problemima (održivost, inkluzivnost), o važnosti deljenja iskustva, razumevanja i mišljenja. Posebno je naglašena važnost „novih generacija” (prikazan je kratki film/spot o devojakama „Kada ti investiraš u mene”), inovativnosti, učenja i mobilizacije resursa.

U diskusiji je naznačeno da su ovakvi susreti (Peking+15 i sl) uglavnom “meinstrimerski”, te da se zbog toga malo govori o marginalizovanim ženama, kao što su seoske žene, lezbejke ili žene sa invaliditetima.

nakon proslave, sleva na desno: Tanja Ignjatović, Roxanna Carillo, Vivian Stromberg, Charlotte Bunch

Odavanje priznanja Charlotte Bunch za dvadeset godina rada u Centru za globalno vodjstvo  odakle je započeta Kampanja 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama – prikazan je kratki film „Strastvena politika: Život i rad Charlotte Bunch", a govore Mary Hartman (direktorka osnivačica Instituta za ženske studije i bivša dekanka Rutgers Univerziteta) i Kavita Ramdas (direktorka Global Fund for Women) je nemoguće prepričati.  Svakako da je bilo puno smeha, aplauza, pevanja na ruskom, indijskom i engleskom.... Nakon toga proslava 20 godina ženskog medjunarodnog pokreta nastavljena je žurkom do ponoći.  (ti, lm)