Autonomni ženski centar je 28. juna 2007. godine u sklopu kampanje Saveta Evrope Zaustavimo nasilje nad ženama u porodici organizovao Konferenciju Austrijski model intervencije u slučajevima nasilja u porodici. Austrijski Zakon o zaštiti od nasilja u porodici i model intervencije preporučen je od Saveta Evrope i Evropske Unije kao model koji bi trebalo da slede sve države članice, zbog svojih inovativnih rešenja u uspostavljanju celovitog, koordinisanog sistema zaštite žrtava nasilja u porodici.

Cilj seminara bio je upoznavanje profesionalne javnosti u Srbiji sa pristupom rešavanja problema nasilja u porodici koji polazi od jasno definisanog stava države da je nasilje u porodici javni a ne privatni problem pojedinca, i da je država dužna da štiti ljudska prava žena i dece, odnosno sa procedurama prevencije i zaštite baziranim na jasnim principima. Bez obzira na razlike, pojedini segmenti austrijskog modela intervencvije mogli bi da budu primenljivi u našem kontekstu.

Učesnice/i seminara bili/e su predstavnice i predstavnici svih relevantnih službi u zaštiti od nasilja u porodici - policija, centri za socijalni rad, tužilaštvo, sudovi (krivična i parnična odeljenja, prekršajni sudovi), zdravstvene ustanove, lokalna samouprava, nevladine organizacije, domaće i međunarodne organizacije koje deluju u ovoj oblasti – više od 400 učesnica/ka.

U uvodnoj reči, Bobana Macanović, članica Upravnog odbora Autonomnog ženskog centra, obratila je pažnju učesnica/ka na nedavno pristigle Preporuke Ujedinjenih Nacija Republici Srbiji, sačinjene na osnovu Izveštaja o položaju žena u Srbiji, koji je Vlada branila pred Komitetom, 16. maja 2007. godine. Govor Bobane Macanović.

Sadržaj seminara fokusiran je na izlaganja g-ođe Roze Logar, direktorke Interventnog centra iz Beča, članice među-ministarske radne grupe za izradu austrijskog Zakona o nasilju u porodici i članice radne grupe Saveta Evrope za kampanju Zaustavimo nasilje nad ženama u porodici (Iseljenje nasilnika – i šta onda ) i izlaganje g-đe Silvije Taler, sudije Suda u Beču i savetnice u Direktoratu za krivično zakonodavstvo u Ministarstvu pravde Austrije. Govor Silvije Taler.

U drugom (kraćem) delu seminara predstavljena je pravna praksa u Srbiji iz perspektive Okružnog suda u Beogradu izlaganjima sudija g-đa Zorana Delibašić i sudija g-đa Zorica Bulajić. Pažnja učesnika/ca usmerena je i na završnu reč/tekst Vanje Macanović iz Autonomnog ženskig centra, advokatkinje i koordinatorke projekta saradnje sa pravosuđem, koji je uključio listu nužnih budućih aktivnosti kako bi se unapredila praksa u Srbiji u pravcu koordinirane intervencije. Govor Vanje Macanović.

Gošćama iz Austrije upućena su brojna pitanja u vezi sa austrijskim modelom zaštite: o istraživanjima i evaluaciji efekata modela, programima zaštite za osobe sa posebnim potrebama (stare, bolesne, osobama sa invaliditetom i druge), ulozi lekara i pitanju profesionalne tajne, o psihološkom nasilju i načinima dokumentovanja i zaštite, o intervencijama i radu sa nasilnicima, posebno o radu sa onima koji izađu iz zatvora posle izdržane kazne, o principima saradnje vladinog i nevladinog sektora u ovoj oblasti.  

Predlozi, za koje je dobijena široka podrška učesnika/ca seminara (anketni list), koje će Autonomni ženski centar u saradnji sa predstavnicama/ima relevantnih javnih službi pripremiti odmah nakon ovog seminara i uputiti relevantnim Ministarstvima uključili su sledeće:

1. Podizanje donjeg minimuma kazni za krivično delo nasilje u porodici, kako je bilo predviđeno ranijim čl. 118a Krivičnog zakona Republike Srbije;
2. Uvođenje mogućnosti audio i video beleženja svedočenja žrtve nasilja u porodici, koji iskaz bi se koristio u toku celokupnog krivičnog postupka, kako bi žrtva svoj iskaz dala samo jednom (mera koja je predviđena Zakonom o maloletnicima);
3. Uvođenja mera zaštite u Porodičnom zakonu obaveznog lečenja alkoholičara i narkomana, i obaveznog tretmana za nasilnike, kako je to bilo predviđeno predlogom ovog zakona;
4. Izmena čl. 284 st. 3. Porodičnog zakona, da prestanak mere zaštite može da traži samo član porodice u čiju korist je mera zaštite određena, a ne član porodice protiv koga je mera određena;
5. Da se Porodičnim zakonom uvede obaveza suda koji je izrekao meru zaštite da istu, odmah po donošenju, dostavi ne samo CSR, već i policiji i tužilaštvu;
6. Da se uvede novi član Porodičnog zakona kojim bi se dalo ovlašćenje sudiji da u slučaju očiglednog izbegavanja uručenja poziva naredi policijsko dovođenje lica koje izbegava poziv;
7. Da se Porodičnim zakonom utvrdi obaveza organa starateljstva da efektivno prati slučajeve u kojima su donete mere zaštite, a ne da ih samo evidentira;
8. Da se usklade odredbe Zakona o izvršenju sa Porodičnim zakonom i uvede hitnost u postupanju Izvršnog suda u sprovođenju Odluka donetih po Porodičnom zakonu;
9. Da se razmotre sve mogućnosti kako bi se parnični postupak učinio hitnim i efikasnim, što je bila namera zakonodavca, posebno u situacijama koje profesionalci prepoznaju kao «stepen visoke ugroženosti»;  
10. Da se na nivou Ministarstva unutrašnjih poslova utvrde jasna pravila postupanja policije u slučajevima nasilja u porodici i da ta pravila budu deo obaveznog policijskog obrazovanja, da se standardizuju službene beleške i da se policijskim službenicima daju veća zakonska ovlašćenja intervencije u ovim slučajevima i da se utvrde kriterijumi za vrednovanje rada policijskih službenika koji postupaju u ovim predmetima;
11. Da se standardizuje postupanje u ovoj oblasti u svim relevantnim službama, kako bi se obezbedilo pravovremeno identifikovanje nasilja u porodici i kvalitetna dokumentacija o njemu (usvajanje obaveze medicinskih radnika da popunjavaju formular o dokumentovanju nasilja, donošenje protokola o postupanju stručnih radnika u centrima za socijalni rad i slično).