Dane za nama obeležila su dva femicida, jedan pokušaj femicida i nekoliko slučajeva nasilja u porodici prema ženama. Osim ljutnje i tuge, ovaj niz ostavlja i utisak da nadležne institucije imaju samo deklarativnu opredeljenost da zaustave nasilje prema ženama i spreče ubistva. Na ovaj zaključak upućuju podaci da je u Beogradu dan pre ubistva žrtva prijavila sina za nasilje u porodici, dok je žena u Vranju ubijena istog dana kada je održano ročište po prijavi koju je podnela protiv supruga za nasilje u porodici. Obe žene uradile su ono na šta se neprekidno apeluje – prijavile nasilje i obratile se nadležnima, ipak to nije doprinelo tome da njihovi životi budu zaštićeni.

Niz slučajeva, prati i niz pitanja, koja će kao i mnoga prethodna ostati zaboravljena do nekog narednog novinskog članka o novim ubistvima žena. Čini se da ih je već uzaludno postavljati. Nemoguće je ignorisati ih: Zašto su nadležne institucije nemoćne da spreče ove zločine prema ženama? Koliko još godina žene u Srbiji treba da čekaju da bi nadležne institucije počele da primenjuju ono na šta su zakonom i međunarodnim aktima obavezane? Kako obrazloženje „uradili smo sve što je bilo u našoj moći“ može utešiti decu i članove porodica ubijenih žena i dati drugim žrtvama ohrabrenje da i one zatraže pomoć? Ipak, sva ova pitanja ostaju u domenu retoričkih.

Zaštitnik građana informisao je javnost da je pokrenuo postupak kontrole rada nadležnih institucija za slučaj u Vranju, hoće li i kada o tome kakvi su ishodi ovog i prethodno pokrenutih postupaka javnost biti informisana ostaje da vidimo. U međuvremenu, zahtevamo od nadležnih ministarstava da neodložno izvrše postupke interne kontrole i utvrde da li je bilo učinjenih propusta u procesuiranju oba slučaja, informišu javnost o tome i sankcionišu odgovorne. Reagujte pre zločina, ne posle!

Za Autonomni ženski centar
Vedrana Lacmanović