Poverenici za zaštitu ravnopravnosti
CC: Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja,
Koordinacionom telu za rodnu ravnopravnost

Poštovana gospođo Janković,

Autonomni ženski centar vam se obraća povodom mišljenja koje ste dali 22. jula 2021. godine na Predlog akcionog plana za sprovođenje Strategije za sprečavanje i borbu protiv rodno zasnovanog nasilja prema ženama i nasilja u porodici.^[1] Iako nismo videle tekst ovog dokumenta, prema vašim komentarima stičemo utisak da je on besprekoran, a da je jedina njegova manjkavost (ne računajući terminološku neusklađenost sa kojom se slažemo) to što „ne postoji opravdan razlog da se u aktivnostima predviđenim u Predlogu akcionog plana posebno izdvajaju tzv. ženske organizacije civilnog društva.“

Iznenadili su nas i zabrinuli stavovi u kojima navodite:

• Opredeljenje po polu ne čini organizaciju civilnog društva kompetentnom za obavljanje aktivnosti koje su u vezi sa pitanjem rodno zasnovanog nasilja.
• Čak i u situacijama kada je preporučeno da podršku ženi žrtve rodno zasnovanog nasilja pruža žena, nije potrebno i opravdano da to bude članica tzv. ženske organizacije.

Opredeljenje po polu čini organizaciju civilnog društva posvećenu ženskim pravima kompetentnom za konkretne aktivnosti koje su predmet specifične strategije i pratećeg akcionog plana. „Privilegovanje“ ovih organizacija može se smatrati i posebnom (afirmativnom) merom uvedenom radi postizanja zaštite i napretka (društvene) grupe koja se nalazi u nejednakom položaju^[2]. Drugim rečima, smatramo opravdanim davanje prednosti organizacijama koje su formirale žene za podršku ženama, jer je problem muškog nasilja prema ženama prepoznat, imenovan i sankcionisan upravo zato što su se žene samo-organizovale sa ovim ciljem. Nisu mešovite grupe, niti grupe za generalnu podršku žrtvama, bile te koje su bile u stanju da prepoznaju i imenuju problem, i to nije slučajno tako. Mešovit sastav ne obezbeđuje nužno i siguran prostor u kome žene bez straha mogu da podele iskustvo preživljenog nasilja, u kome će dobiti razumevanje i podršku. Jasno je da ni istopolni sastav članica/članova takođe ne obezbeđuje nužno tu vrstu sigurnog prostora, ali podsećamo da opredeljenje po polu nije jedino što ženske organizacije civilnog društva čini kompetentnim, već i dugogodišnja stručnost i posvećenost feminističkim politikama i principima rada koji u svojoj osnovi imaju za cilj ukidanje muškog nasilja prema ženama. Dodatno, međunarodni ugovori, a naročito Konvencija Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja prema ženama i nasilja u porodici, sa kojom se pomenuta Strategija i Akcioni plan protiv nasilja usaglašavaju, ne negira značaj ženskih organizacija i specijalizovane ženske podrške već, kao i drugi ugovori ovog tipa, prepoznaje važnost podrške koju pružaju žene za žene^[3] i na taj način odaje počast ženskim organizacijama za civilizacijski doprinos unapređenju ljudskih prava.

Rodno zasnovano nasilje, kako ga nazivate u datom mišljenju, termin je novijeg datuma, – a ženske organizacije su, otkrivajući problem, govorile o muškom nasilju prema ženama. Disbalans fizičke, političke, društvene i ekonomske moći između polova bio je u težištu ovog termina. Verujemo da ćete se složiti sa činjenicom da do izjednačavanja moći između polova (još uvek) nije došlo, ali da je termin najpre zamenjen terminom „rodno zasnovano nasilje prema ženama“ (termin koji se koristi u Konvenciji Saveta Evrope), i potom „rodno zasnovano nasilje“. Žene, koje su predominantno žrtve muškog nasilja i koje čine preko 50% populacije, su postale nevidljive ovom terminološkom redukcijom, što nas vraća mnogo decenija unazad, na sam početak feminističke borbe za vidljivost muškog nasilja prema ženama – najrasprostranjenijeg oblika diskriminacije žena u društvu.

Slažemo se da su rodne uloge te kojima se operacionalizuje nejednakost između muškaraca i žena, ali rodne uloge su dodeljene na osnovu pola, a ne obrnuto. Pol (biološka odrednica) osobe je osnova za dodelu roda (socijalni konstrukt). Osobu ženskog i muškog pola društvo percipira na različit način dodeljujući im privilegije i odgovornosti nejednako. Oba pola će sliku o sebi formirati ogledajući se upravo u toj percepciji (npr: ako društvo ženu percipira kao slabiji pol, ona će najčešće ovu sliku o sebi integrisati u većoj ili manjoj meri). Tako oba pola stiču specifično (i često različito) životno iskustvo, integrišući specifične (i često različite) slike o sebi. Na temelju specifičnog zajedničkog iskustva (osvešćene) žene će najčešće bolje razumeti iskustvo druge žene, biti u stanju da joj pruže adekvatniju podršku, tumače problem na način na koji ga pogođena ovim problemom doživljava. Upravo zato je važno da nastavimo sa imenovanjem muškog nasilja prema ženama i da usluge ženama koje su preživele nasilje pružaju (osvešćene) žene, kao i da prednost za bavljenje politikama i praksama u ovoj oblasti bude data ženskim organizacijama.

Tačno je da žrtve porodičnog nasilja mogu biti i muškarci, kako ste i naveli u svom mišljenju. Takođe smatramo da je za društvo koje stremi rodnoj ravnopravnosti važno postojanje različitih organizacija civilnog društva koje se specijalizovano bave prevencijom muškog nasilja prema ženama i muškarcima (primera radi, organizacije koje u edukativne aktivnosti uključuju dečake i mlade muškarce), jer nasilje nad muškarcima takođe predominantno čine muškarci^[4].

Međutim, zbog svega prethodno rečenog, smatramo da je nužno da Poverenica za zaštitu ravnopravnosti ne samo čuva prostor za specifično delovanje ženskih organizacija kada je reč o muškom nasilju prema ženama (koje preovladava i unutar kategorije porodičnog nasilja), već i da aktivno pruži razumevanje i podršku za njihov rad – pre svega u oblasti pružanja direktnih usluga ženama, ali i u drugim oblastima koje imaju za cilj prevenciju i zaštitu žena od nasilja.

Stavovi koje ste naveli su naročito opasni jer mogu biti tumačeni kao umanjivanje značaja ženskih organizacija u momentu kada potreba za njima u Srbiji raste, odnosno kada se broj poziva upućenih SOS telefonima ženskih organizacija povećava, a broj prijava policiji opada^[5], što je delom posledica pandemije i tromosti sistema da odgovori na potrebe u izmenjenim uslovima rada. Umanjivanje značaja ženskih grupa takođe pogoduje i kontinuitetu napada desno orijentisanih grupacija i pojedinaca na ženske organizacije i braniteljke prava žena, što smatramo naročito zabrinjavajućim.

Na kraju, sve dok Indeks rodne ravnopravnosti u Republici Srbiji^[6] pokazuje spor i kolebljiv napredak ne vidimo razlog da se ne usprotivite zvaničnoj politici imenovanja institucija Republike Srbije isključivo u muškom rodu, umesto što joj povlađujete.

Odgovor Poverenice za zaštitu ravnopravnosti na obraćanje AŽC-a dostupan je OVDE.

^[1] Mišljenje dostupno putem linka: http://ravnopravnost.gov.rs/misljenje-na-predlog-akcionog-plana-za-period-od-2021-do-2023-godine-za-sprovodjenje-strategije-za-sprecavanje-i-borbu-protiv-rodno-zasnovanog-nasilja-prema-zenama-i-nasilja-u-porodici-za-period-od/

^[2] Član 14. Zakona o zabrani diskriminacije.

^[3] Istanbulska konvencija, član 22 Specijalizovane usluge za podršku, stav 2. Dokument dostupan putem linka: https://rm.coe.int/168008482e

^[4] Kada je reč o muškarcima žrtvama nasilja u porodici, učinioci nasilja su pretežno takođe muškog pola, u najmanje 4233 slučaja (72,2%), kao i žene u 1474 slučaja, Deveti izveštaj o nezavisnom praćenju primene Zakona o sprečavanju nasilja u porodici u Srbiji za period januar – decembar 2020. godine, Autonomni ženski centar, jun 2021. godine. Više informacija dostupno putem linka: https://www.womenngo.org.rs/images/resurs-centar/AZC_DEVETI_nezavisni_izvestaj_o_pracenju_Zakona_jun%202021.pdf

^[5] Za više informacija pogledati infografik dostupan na linku: https://www.womenngo.org.rs/images/resurs-centar/INFOGRAFIK_Primena_Zakona_o_sprecavanju_nasilja_u%20porodici_2020.pdf

^[6] Izvor: http://socijalnoukljucivanje.gov.rs/wp-content/uploads/2021/10/Indeks_rodne_ravnopravnosti_u_RS_2021.pdf