Koncept „ravnopravnog roditeljstva” odnosno jednako podeljene roditeljske odgovornosti (equal shared parental responsibility) uveden je u porodično zakonodavstvo nekih država s pretpostavkom da je takav roditeljski aranžman nakon razvoda/razdvajanja partnera u najboljem interesu njihove zajedničke maloletne dece. Međutim, pretpostavka o „ravnopravnom roditeljstvu” je problematična, posebno kada u porodici i partnerskim odnosima postoji nasilje, zlostavljanje dece ili druge forme neodgovornog roditeljstva. Zbog toga se u zemljama koje u zakonima imaju obaveznu pretpostavku „ravnopravnog roditeljstva” odustaje od takvog koncepta.

Smatramo da „ravnopravno roditeljstvo”, suprotno onome što tvrde promoteri tog modela, ne može biti model prevencije nasilja prema deci. Jedan od argumenata za našu tezu jeste pogrešno predstavljanje i tumačenje pretpostavke „ravnopravno roditeljstvo” (što potencijalno povećava sukob između roditelja, umesto da ga smanjuje). Takav roditeljski aranžman je neprihvatljiv kada je postojalo/postoji ili se sumnja da postoji nasilje u porodici (a posebno prisilna kontrola), jer može biti korišćen kao mehanizam zloupotrebe deteta protiv roditelja žrtve. Model zanemaruje bezbednost kao element najboljeg interesa deteta favorizovanjem kontakta s roditeljem; potencijalno zanemaruje „glas” deteta u postupcima poveravanja, posebno kada ono pokazuje opravdani otpor prema drugom roditelju; nastao je u okviru organizacija za „prava očeva” te ga najvatreniji zagovornici (uprkos na prvi pogled promenjenoj retorici) koriste kao mehanizam (nastavljanja) kontrole partnerke nakon razdvajanja.