Sara Tijer (Sarah Thierrée), vanredna profesorka kliničke i forenzičke psihologije na Univerzitetu NEU (Near-East University), stručnjakinja pred Međunarodnim krivičnim sudom specijalizovana za institucionalno nasilje, objavila je tekst u The European Times. Dajemo prevod dela teksta, a ceo tekst je dostupan na linku:
Institutional Abuse: When Protective Mothers Become Victims of the System .
„Upotreba sindroma otuđenja od roditelja (PAS), iako je naučno diskreditovana od strane brojnih međunarodnih institucija, i dalje je čest „alat” u porodičnim sudovima za potkopavanje majki koje pružaju zaštitu deci. Razvio ga je Ričard Gardner 1980-ih godina bez empirijske potvrde, a zasniva zasniva se na pretpostavkama koje zamagljuju dinamiku moći i nasilja tokom razdvajanja partnera. Često se koristi za prikazivanje zaštitničkog ponašanja majki kao pokušaja manipulisanja decom protiv oca.
Slično tome, koncept konflikta lojalnosti, kako ga je definisao De Beker, koristi se za patologizaciju odnosa između deteta i zaštitničkog roditelja, posebno u slučajevima porodičnog nasilja. Ovom konceptu, ukorenjenom u sistemskim teorijama iz 1970-ih, nedostaje stroga empirijska validacija. Ima tendenciju da dete svede na pasivnu žrtvu, ignorišući njegovu agenciju i adaptivne strategije u neprijateljskim okruženjima. Ova teorija preusmerava fokus sa uzroka majčinog ponašanja – nasilja koje je pretrpela – na interpretacije koje nju smatraju odgovornom za porodičnu disfunkciju. Kao rezultat toga, stigmatizuju se žrtve kao inicijatori problema u odnosima, čime se opravdavaju sudske odluke koje često dovode do neopravdanih razdvajanja zlostavljanih roditelja i njihove dece. Psihološko blagostanje i deteta i zaštitničkog roditelja, već oslabljeno nasiljem, često se zanemaruje.
Ovi naučno nevalidirani koncepti često skreću pažnju sa nasilja koje trpe deca i zaštitnički roditelji, fokusirajući se umesto toga na optužbe za „otuđenje” ili roditeljske manipulacije. Kao rezultat toga, opravdavaju se sudske odluke koje ograničavaju prava majki i, u nekim slučajevima, održavanje kontakta s nasilnim roditeljima. Zloupotreba takvih pojmova dovodi do dvostruke viktimizacije: deca su primorana na opasne odnose, a majke su lišene svoje zaštitničke uloge zbog pristrasnih presuda.”
Tekst se zaključuje preporukama za hitne sistemske reforme, koje uključuju preispitivanje rada pravosudnih i socijalnih institucija, te se predlažu sledeće reforme:
„Obavezna obuka: Svi profesionalci uključeni u ove slučajeve, od sudija do socijalnih radnika, moraju proći sveobuhvatnu obuku o dinamici porodičnog nasilja, uticaju traume i svojim kognitivnim pristrasnostima.
Zabrana sindroma otuđenja od roditelja: Korišćenje ovog kontroverznog koncepta mora biti zabranjeno u porodičnim sudovima, u skladu s preporukama Ujedinjenih nacija.
Mehanizmi nezavisnog nadzora: Osnovati nezavisne nadzorne odbore za reviziju sudskih odluka u slučajevima seksualnog nasilja nad maloletnicima. Takođe, radi sprečavanja institucionalnih zloupotreba povezanih sa PAS-om i sudskim veštacima, neophodno je kreirati nezavisnu službu za upućivanje. Ova služba, dostupna u hitnim situacijama, bila bi zadužena za nepristrasno pregledanje izveštaja i brzo reagovanje kako bi se obustavile ili ispravile odluke koje perpetuiraju institucionalno nasilje. Takva struktura obnovila bi poverenje u sisteme zaštite dece, istovremeno štiteći osnovna prava dece i zaštitničkih roditelja.
Primena praksi zasnovanih na dokazima: Pravni okvir, iako namenjen zaštiti od štetnih praksi, paradoksalno omogućava njihovo širenje zbog svoje nepreciznosti. Uprkos značajnim dokazima o povećanim rizicima grešaka i štete povezanim s upotrebom nevalidiranih teorija, ne postoji eksplicitna obaveza osiguravanja isključive primene metoda zasnovanih na dokazima. Zakonodavna obaveza primene naučno potvrđenih pristupa u svim odlukama koje se tiču zaštite dece ključna je za suzbijanje zloupotreba i osiguranje sigurnosti porodica.”
Poziva se i na kolektivnu odgovornost medija, institucija i društva, „koji igraju ključnu ulogu u okončanju ovog modernog oblika institucionalne torture. Prekidom tišine i amplifikacijom glasova žrtava možemo izvršiti pritisak na donosioce odluka i zahtevati duboke promene. Svaki glas je važan u ovoj borbi za pravdu. Zaštita dece i podrška majkama koje ih brane mora postati apsolutni prioritet. Zajedno možemo transformisati represivne institucije u čvrste garancije protiv svih oblika nasilja”.
