Četvrtak, Novembar 23, 2017

lepa mladjenović

OPORAVAK JE PRAVDA:
’Prisutna!: Ja sam glas sećanja i telo slobode’
Priča sa Drugog festivala sećanja žena silovanih u ratu,
Čimaltenango, Gvatemala, februar 24.-28. 2011.


Preuzmite text u pdf formatu:

Po prvi put u životu posle dvadeset godina rada sa ženama koje su preživele seksualno nasilje, učestvovala sam na festivalu koji je za temu imao isceljivanje kao pravdu. Tokom pet sunčanih februarskih dana, priključila sam se grupi od preko sto žena koje su na festivalu “Ja sam glas sećanja i telo slobode” (Yo Soy Voz De La Memoria Y Cuerpo De La Libertad), u organizaciji Akterki promene (Actoras de Cambio), slavile živote žena, a posebno žena silovanih u ratu. Bilo je to neverovatno iskustvo sa mnogo iznenađenja, uključujući ženska tela, cveće i plavo nebo. Otišla sam ponovo uverena da feminističke aktivistkinje stvaraju novi svet, kao način da pravdu učine smislenom u životima žena koje su preživele silovanje u ratu.

Po povratku u Beograd želela sam da napišem priču o ovom istorijskom feminističkom događaju. Prvo ću kratko izložiti kontekst pravde za žene silovane u ratu da bih pokazala da za njih krivična i restorativnapravda nisu ni približno dovoljne; zatim, jedinstvene političke implikacije ovog festivala koji je postavio emocionalno blagostanje kao suštinsku potrebu za pravdom žena silovanih u ratu; i treće oživeću sećanje na neke slike i momente sa festivala onako kako sam ih doživela. Svaki deo je različit i stoga će biti ispričan na poseban način.


jedan:
PRAVDA ZA ŽENE SILOVANE U RATU – KRIVIČNA I RETRIBUTIVNA

Rat u Gvatemali trajao je 36 godina, ubijeno je preko 200 000 ljudi, a procenjuje se da je tokom njega silovano više od 30 000 žena – 89% njih potiče od starosedelačkog naroda Maja. Pošto je potpisan mirovni sporazum 1996. godine feminističke aktivistkinje su učestvovale u pisanju poglavlja o ženama silovanim u ratu u istorijskom dokumentu Sećanje na ćutanje (The Memory of the Silence)  [1] . To je ključni dokument za stanovnice i stanovnike Gvatemale zato što je to popis kršenja ljudskih prava tokom oružanog konflikta. Takođe, ovaj naslov daje posebno značenje pojmovima ‘sećanja’ i ‘ćutanja’, terminima koje su organizatorke učestalo koristile na festivalu.

Jolanda Agilar (Yolanda Aguilar) i  Amandin Fulširon (Amandine Fulchiron) osnovale su Akterke promene   kolektiv od osam feministkinja [2], Gvatemalki, Maja, meleskinja(‘mestizo’)i belkinja –koji ima nekoliko ciljeva. Prvo, da obelodane istinu o ekstremnom seksualnom nasilju prema ženama tokom tridesetšestogodišnjeg rata u Gvatemali. Drugo, da promovišu oporavljanje žena koje su preživele silovanje u ratu, omogućavajući im da se okupe u malim grupama da bi ispričale svoje priče i čule priče drugih žena. Treće, da rade u cilju dostizanja pravde u skladu sa potrebama žena koje su preživele, a ne samo u skladu sa postojećim pravnim sistemom [3] .

Kako sam ja stigla na festival? I iza mene je bila ratna priča. Moja domovina je Jugoslavija koja se sastojala od 22 miliona stanovnika razdvojenih tokom rata u sedam država. Od 1991. do 2000. ubijeno je 130 000 ljudi, a 4 miliona je prognano i interno raseljeno. Po procenama ženskih organizacija oko 20 000 žena je seksualno zlostavljano tokom rata, većina njih više od jednog puta. Neke od njih rodile su decu.

U decembru 2010. u Sarajevu, u Bosni i Hercegovini, nova Specijalna predstavnica UN za seksualno nasilje u konfliktima Margot Valstrom (Margot Wallstrom) [4] održala je sastanak sa ženskim organizacijama koje rade sa ženama preživelim silovanje u ratu. Tokom sastanka bilo je jasno, pored ostalih pitanja, da žene silovane u ratu još uvek žive u traumatičnim emocijama, najčešće daleko od mesta gde se zločin desio. Nasuprot tome, silovatelji šetaju ulicama, sa dovoljno novca za život, uživaju u društvu istih starih kriminalaca, podržani nacionalističkim liderima na vlasti. Tako počinioci imaju slobodu, dok su žrtve primorane na život u senci.

Vesti o ženama silovanim u ratu usred Evrope pojavile su se prvo u avgustu 1992. Ubrzo, feminističke advokatkinje, istraživačice i međunarodne ekspertkinje došle su do shvatanja da se svaki rat zasniva na seksualnom nasilju kao jednom od oružja. Zatim, 1994. godine formiran je Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju-MKSJ (International Criminal Tribunal for Former Yugoslavia -ICTY) da goni ratne zločince. Mnoge feminističke ekspertkinje sarađivale su u izradi njegovog statuta. To je rezultovalo činjenicom da je MKSJ do 2011. na kaznu zatvora osudio 15 muškaraca za seksualno zlostavljanje tokom rata. A u novoustanovljenim nacionalnim sudovima za ratne zločine [5] , 12 muškaraca je osuđeno za zločin silovanja počinjen u Bosni i Hercegovini.

Ovi brojevi su važan uspeh u razvoju međunarodnog prava. Feminističke advokatkinje su zaslužne za istorijsku promenu koja uključuje pet različitih seksualnih zločina u statutu i Međunarodnog krivičnog suda (International Criminal Court – ICC)  i Međunarodnog krivičnog suda za ratne zločine. Nakon toga, 2007. godine ženske organizacije u Bosni i Hercegovini uspele su u lobiranju za unapređenje zakona koji priznaje žene silovane u ratu kao civilne žrtve rata, koje sada imaju pravo na nadoknadu od države. To je bio drugi uspeh. Aktivistkinje su izvestile o oko 600 žena registrovanih za ovu nadoknadu – malu mesečnu sumu, dovoljnu da pokrije visoku cenu lekova.

Međutim, sa stanovišta šta pravda predstavlja za žene silovane u ratu, prisutne na sastanku u decembru rekle su da nisu ni malo zadovoljne. “Ljuta sam zato što mi koje smo preživele silovanje osećamo da nas nisu čuli. Ljuta sam jer političari nikada ne slušaju žrtve. Ljuta sam na pravni sistem jer su svi počinitelji i dalje oko nas.”- rekla je jedna od učesnica. Uprkos tome, naglasile su da ako je država kaznila počinitelja to je važno priznanje koje žene mogu dobiti na putu dosezanja pravde. Ovo je bilo više puta naglašeno, a žene su takođe iznele stav da im je potrebno veće potvrđivanje od strane države – pre svega im je potreban osećaj dostojanstva, emocionalnog i ekonomskog. Imaju potrebu da budu shvaćene i da budu uključene u društvo, kao i da društvo pokaže interesovanje za njihovo zapošljavanje i emocionalnu dobrobit. Zaključak je bio da uprkos radu MKSJ i radu nacionalnih sudova,  uprkos novom zakonu o reparaciji – još uvek nema pravde za žene silovane u ratu u Bosni i Hercegovini.  To znači da nam je potreban mnogo širi koncept i osećaj za pravdu, još više znajući da je u poslednjoj deceniji porastao broj silovanih žena u ratovima uključujući Kongo [6] i Kolumbiju [7].

Sada ćemo razmotriti dva preovlađujuća modela pravde – krivičnu i restorativnu.

Prvo, ‘retributivna’ krivična pravda je posmatrana kroz okvir ‘ne ubi i ne kradi’ logike, mnogo pre nego što je seksualno nasilje definisano, imenovano i kriminalizovano. Žene koje su preživele seksualno nasilje kažu da je njihova osećanja bola, gubitka, krivice i stida imaju različitu jačinu i logiku intimnosti nego iskustvo onih koji su preživeli krađu ili onih koji su preživeli ubistvo člana porodice. Celokupan pravni sistem i sudski postupak propuštaju da uvaže ovaj osetljivi aspekt – posledice koje silovanje ostavlja na ženskim telima, u dušama i na smisao života.

Dosadašnja statistika pokazuje da nije više od sto muškaraca na svetu procesuirano za zločin silovanja u ratu, a čak i žene koje su uspele da odvedu počinioce u zatvor su samo delimično zadovoljne. U slučaju Bosne i Hercegovine, neki od silovatelja su već izašli iz zatvora i hodaju istim ulicama sa kojih se žene sklanjaju. Ovo je tema za posebnu studiju, ali ukratko, jasno je da ovaj stari pravni okvir  – ‘počinioci u zatvoru’ – ne donosi radost života preživelima silovanja u ratu. On zadržava fokus na počiniocima i okreće se od dnevnih potreba ponovne izgradnje života ne oslobađajući osobu iz lanaca terora, krivice, srama i omalovažavanja.

U svom istorijskom istraživanju potreba žena koje su preživele muško nasilje u SAD, Džudit Luis Herman (Judith Lewis Herman), feministička psihijatrica – istraživačica, zaključuje u Pravdi iz perspective žrtve (Justice From the Victim’s Perspective), da su žena nezadovoljne, iako su uspele da pošalju počinioce u zatvore kao deo krivičnog sistema pravde, iako su učestvovale u formama restorativnog sistema pravde. Ona kaže:”Vizija pravde žrtve nigde nije predstavljena u konvencionalnom pravnom sistemu. Žrtve odlično razumeju da je ono što ih čeka u pravnom sistemu teatar stida. […] Pošto je zakon tehnički slep za bilo koje razlike u moći koje se temelje na godinama, rasi, rodu, socijalnom statusu ili razlici u bogatstvu između tužioca i optuženog.“ [8] Ovaj zaključak nam praktično sumira rezultate molbi žena za izmenu sistema pravde. Osim toga, kvalitativno istraživanje kriminalizacije seksualnog nasilja u Evropi [9] obavljeno u 11 zemalja pokazuje da je takvo nasilje zločin koji je poslednji prijavljen, i u odnosu na sve prijavljene slučajeve najmanji procenat prestupnika je osuđen. Štaviše, uprkos radu feminističkog pokreta, procenat osuđenih u EU zemljama nije porastao u poslednjih 10 godina! Feministička aktivistkinja i profesorka Liz Keli (Liz Kelly) zaključuje: Večina žena koja prijavljuje silovanje širom Evrope ne vidi da je pravda zadovoljena.” Feministkinje još uvek nisu zadovoljne postojećim pravnim sistemom [10].

Sada ćemo razmotriti drugu paradigmu, onu o restorativnoj pravdi. I ovde su mnogi od ishoda takođe nezadovoljavajući [11] . Restorativna pravda kao i krivična pravda osmišljena je pre perioda modernog feminističkog pokreta, i ona uključuje dijalog sa okrivljenima da bi oni ‘popravili štetu koju su načinili’. Takođe, model okrivljenoga je prvo postavljen prema kradljivcu – što ponovo znači da nedostaje specifičan emocionalni kontekst u ovoj ‘hipotezi popravljanja’: većina žena koje su preživele seksualno nasilje ne žele da vide lice svog silovatelja, još manje da se koncentrišu na njegovu socijalizaciju ili da ulaze u ‘pomirenje i ponovnu izgradnju odnosa’ sa počiniocem, što su sve klasični elementi restorativne pravde [12].

Kao rezultat feminističkog rada pojavili su se napori da se feministički principi uključe u model restorativne pravde. U poslednjih 35 godina, od kada su radikalne feministkinje organizovale Međunarodni sud o zločinima protiv žena u Briselu 1976. feministkinje su stvorile različite forme narodnih sudova, kao što su različiti tipovi komisija za istinu, alternativnih sudova poznatih kao ženski sudovi i ženski tribunali. Ova istorija stotina poznatih ženskih tribunala i sudova pokazuje moć žena u organizovanju civilnog društva da bi preuzele izvršenje pravde u svoje ruke kada vlade i državne institucije nastavljaju da to ne čine [13] . Ovi događaji ženama daju šansu da osnaže zajednicu govoreći o svom iskustvu nepravde u javnosti [14]. U regionu ratova u Jugoslaviji, feministkinje već dugo raspravljaju o mogućnosti korišćenja forme suda za progovaranje o zločinima protiv žena, i pokazalo se da to nije lak zadatak u regionu nedavnog konflikta. U ovom trenutku aktivistkinje iz četiri države pokrenute Ženama u crnom upoznaju druge aktivistkinje i širu javnost sa značajem ženskih sudova [15].

Da zaključimo, krivična pravda je gotovo nepostojeća u životima onih koje su preživele seksualno nasilje u ratu, i dok je restorativna pravda potencijalno osnažujuća po žene, ona izostavlja kompleksno shvatanje o tome šta je ženama potrebno.


dva:
PRAVDA ZA ŽENE SILOVANE U RATU – OPORAVLJANJE U ZAJEDNICI

Sada bih želela da ostavim po strani oba ova koncepta pravde i objasnim filozofiju Festivala i njegov revolucionarni uvid: pravda treba da nas oporavlja.

Istorija mnogih ženskih iskustava pokazuje da žene teško mogu da govore o seksualnim zločinima kojima su bile izložene. Post traumatsko ćutanje žena mora biti shvaćeno u kontekstu društvene patrijarhalne interpretacije silovanja, koja izvrće teret stida i odgovornosti pripisujući ga ženama koje su bile mučene, umesto silovateljima. Ovo je mizogini kontekst koji Amandin Fulširon naziva perverznom patrijarhalnom inverzijom. Takođe, žensko ćutanje koje sledi posle iskustva silovanja posledica je istorijske diskriminacije žena, koja je ovekovečena na svim nivoima, od državnih zakona i regulacija, preko tradicije i pravila kulture, otelotvorenih u članovima porodice i konačno u našim telima i dušama. Post traumatska osećanja nakon ratnog silovanja slična su osećanjima nakon mučenja, ali još uvek postoji i ta ‘mala razlika’ [16] . Da bi kreirale kontekst pravde u zajednici za žene koje su preživele silovanje, organizatorke konferencije su tvrdile da je prvi korak koji su izabrale bio razumevanje kako ova ‘mala razlika’ utiče na žene i na njihovo ćutanje nakon silovanja. Drugi korak je bio stvaranje uslova u kojima će se žene osećati sigurno, imati poverenja i govoriti. Upravo ovde počinje priča o Gvatemala festivalu.

Od svog osnivanja, Akterke promene radile su zajedno sa organizacijama za ljudska prava na podnošenjužalbi za genocid i zločine protiv čovečnosti, da bi lobirale svoj nacionalni pravosudni sistem kao i Inter-američki sud za ljudska prava (CIDH )  [17] , i da bi osudile neuspeh oba sistema da kazne kriminalce.

Tokom svih ovih godina, nije bilo jednostavne presude donete od strane suda; ni jedan muškarac nije bio izveden pred sud; nacionalne i međunarodne pravne institucije nisu učinile ništa – NIŠTA – da kazne počinioce silovanja tokom rata u Gvatemali. Taj nedostatak akcije u prepoznavanju neprepoznate i neisceljene patnje žena inspirisao je ovu grupu žena da pronađu način da okončaju tišinu.

Prvi regionalni festival [18] organizovan od Akterki promene 2008. u Ueuetenangu (Huehuetenango) posvećen sećanju žena na vreme rata, završio se snažnom političkom deklaracijom zahtevajući da državne institucije prekinu ćutanje o seksualnom nasilju u ratnom periodu, i da odgovore potrebama žena kroz primenu integralne politike reparacije.

Ali –ništa!

Od tog trenutka aktivistkinje Akterki promene zaključile su da trenutno nema uslova u institucionalnom pravosudnom sistemu za uvažavanje dostojanstva žena koje su preživele silovanje u ratu u svojoj zemlji; kao ni uslova da se mapira istina ili dobije validacija krozreparaciju [19] . Ni pravne ni političke snage u Gvatemali nisu garantovale bilo kakvu promenu koju su feministkinje želele da postignu za žene silovane u ratu. Naprotiv, bilo je mnogo dokaza da je pravni sistem bio i ostao seksistički i rasistički.

Akterke promene su od početka znale da je, da bi se oporavile, ženema potrebno da ih saslušaju, da njihova patnja treba da bude prepoznata od strane društva i prihvaćena u zajednici, i da samo tako žene mogu početi da menjaju svoja traumatska iskustva koja ih viktimizuju, kao i da same postaju moguće akterke promene [20] . Akterke promene su stoga odlučile da organizuju celokupan drugi festival oko proslavljanja sećanja žena silovanih u ratu, što znači da organizatorke festivala nisu nameravale da troše energiju na usmeravanje ženskog besa na vladine institucije. U stvari, ovoga puta im se uopšte nisu obraćale. Umesto toga, Drugi festival je fokusirao energiju učesnica na njih same da bi kreirale sigurne zajedničke prostore koji omogućavaju oporavljanje. Festival je istupio iz konvencionalnog načina mišljenja i praksi pravde i koncentrisao se na stvaranje nove političke prakse – pravde kao oporavljanja.

Ovoga puta cilj je bio razvijanje novog društvenog konteksta u kojem stid i krivica pripadaju počiniocima i kriminalcima, a dostojanstvo ženama. Žene su predugo živele u svetu mržnje i one odlično znaju da njihova traumatska osećanja nisu prepoznata, da njihove emocije moraju da budu skrivene. Na primer: Uvek su nam govorili - ne budi emotivna pred policijom. Oni to ne vole. Ne plači na sudu. Ne misli na silovanje. Zaboravi na njega! Sve ove naredbe služile su zaustavljanju pravde da se pojavi u njihovim životima. Kao što je Albert Memi (Albert Memmi) rekao “Kolonizovani su osuđeni na gubitak svog sećanja”. [21]

U svojoj diskusiji, Laura Montes (Laura Montes) iz Akterki promene njihov rad u zajednici nazvala je integralnom pravdom, zato što je festival koristio sva sredstva da stvori dostojanstvo za silovane i da pokrene njihovo oporavljanje: četiri elementa prirode, zatim um i telo, kao i slobodu ispoljavanja osećanja u lokalnoj  zajednici. Neke od nas su to nazvale feminističkom pravdom zato što je festival podrazumevao da je lično političko, kao i bol nakon silovanja kao političko pitanje. Neke učesnice su to nazvale alternativnom pravdom pošto je ponudila neograničene mogućnosti izvan homogenosti krivične pravde.

Kako to izgleda u praksi? Aktivistkinje, facilitatorke, feminističke terapeutkinje, majstorice ceremonija, učiteljice Akterki promene radile su sa seoskim ženama iz starosedelačkih naroda u različitim regionima: u Čimaltenangu  Ueuetenangu i Poločiku. One su odlučile zajedno sa ženama učesnicama, njihovom decom i mladim ženama koje vode zajednicu na čemu žele da rade.

Na ovom festivalu žene su intervenisale u zajednicu kroz pozorište, muziku, ceremonije i dodirivanje tela, da bi javnosti pokazale da više ne moraju da žive u ćutanju, osećajući stid i krivicu, kao i da je silovanje u ratu odgovornost muškaraca koji su ga počinili. Žene sa sela i iz gradova, iz starosedelačkih naroda i bele, mlade radnice, autonomne feministkinje, bake, pozorišne glumice, muzičarke, komšinice, stvorile su kolektivni siguran prostor da govore i prekinu ćutanje. Na mnogo načina ponovljeno je da za seksualno nasilje nisu krive žene [22] , da bi i same žene, kao i javnost počeli u to da veruju.

Amandin Fulširon, jedna od predanih aktivistkinja Akterki promene sumira svoju politiku rečima: “Silovanje je instrument u ratu, to je čin femicida i može biti i akt genocida. Silovanje u ratu uništava identitet zajednice, i više od toga i uništava identitet i dušu žena žrtava. Bez obzira na to o njemu niko ne govori. To je siguran razlog zbog čega se silovanje koristi u ratu kao oružje, pošto duboko uništava celokupnu društvenu mrežu i obezbeđuje potpunu nekažnjivost muškim počiniocima. Zbog perverznog patrijarhalnog  imaginarijuma, celokupna zajednica vidi silovanje kao sramni čin za koji su odgovorne žene, a ne kao zločin protiv čovečnosti planiran od strane vojske.

Ćutanje nije neutralno. Ćutanje čini da iskustva žena nestanu iz kolektivnog sećanja. Brisanje iskustva patnje iz kolektivne memorije znači oduzimanje mogućnosti ženama da postoje i da se regenerišu, i dozvoljava da se nastave seksualni zločini i destrukcija tela žena. Upravo se to desilo s porastom femicida u postkonfliktnoj Gvatemali. Zbog ovoga je povratak sećanju žena dubok i radikalan gest koji nam omogućava da postojimo, da se oporavljamo, da istinu učinimo javnom i da stvorimo uslove da se seksualni zločini ne nastave. To je ono što za nas znači pravda.”  [23]


PRAVDA U RUKAMA FEMINISTKINJA

Moja teza je da je festival JA SAM GLAS SEĆANJA I TELO SLOBODE stvaranje feminističke pravde. Ovo su politički principi koji objašnjavaju moju poziciju:

˚   OPORAVLJANJE KAO PRAVDA podrazumeva dug proces stvaranja društvenih uslova da bi zajednica čula žene i počela da im veruje. Pravda tako počinje od potrebe žena da budu prihvaćene u zajednici, da izađu iz izlolacije, da se dobro osećaju i da stavljaju osećanja na važno mesto dostizanja pravde.

˚   PREKIDANJE ĆUTANJA u zajednici je politički čin govora o iskustvima u javnosti. To je forma intervenisanja u zajednicu. Kao što je ženski pokret pokazao, otkrivanje ženskog uskustva je potencijalni početak podizanja svesti i društvene promene.

˚   PREKIDANJE ĆUTANJA znači imenovati silovanje zločinom, a ne podrazumevati ga delom ‘normalnosti’ ženske sudbine.

˚   SEKSUALNO NASILJE U RATU JE POLITIČKO I KRIVIČNO DELO MIZOGINIJE, NACIONALIZMA I RASIZMA POČINJENO U ZAJEDNICI gde je ćutanje kostruisano da služi ovekovečenju ovog zločina [24] .Zbog toga govoriti o nečijem ličnom iskustvu nepravde u zajednici može da posluži kao sredstvo transformisanja te zajednice.

˚   PREKIDANJE ĆUTANJA JE POLITIČKO zato što ono znači da se mi sećamo i opiremo patrijarhalnom zahtevu da zaboravimo i ostavimo zločince i sistem netaknutima.

˚   PREKIDANJE ĆUTANJA znači da su emocije priznate od strane kolektiva i zajednice. Ovo je antipatrijarhalan čin zato što je u hiljadugodišnjoj istoriji priznavano samo ono što je racionalno, dok je emocionalno polje nazivano ‘ženskim’ i stoga nebitnim i sramnim. Ovaj festival daje društvenu i istorijsku validaciju emocijama.

˚   STID I KRIVICA PRIPADAJU POČINIOCIMA: ovo uverenje je iznošeno mnogo puta tokom festivala kroz muziku, ulični teatar, radionice, govore i pesme. Ženama je data šansa da prime poruku da su uradile najbolje što su mogle u datoj situaciji da bi preživele, a da krivica i stid moraju biti prepušteni onima kojima stvarno pripadaju.

˚   CEROMONIJE ISCELJIVANJA SU POLITIČKE – Ceremonije naroda Maja izvedene na festivalu, modifikovane su da bi postale rodno specifične i omogućile osnaživanje i dostojanstvo žena koje su preživele silovanje, poznajući posebnost njihove podređenosti. Iz tog razloga, nekada su izvođene isključivo u ženskim grupama.

˚   SEĆANJE JE OPORAVLJANJE zbog toga što nam je potrebno da zapamtimo i ponovo ispričamo mnogo puta u sigurnom okruženju iskustvo zločina koje smo bile primorane da istrpimo. I zato što nam je to omogućilo da imenujemo ono što se desilo svojim rečima i emocijama, a ne s obzirom na inverzni muški glas.

˚   PRIRODA JE ISCELJUJUĆA jer možemo koristiti snagu neba, vetra, sunca, meseca, zemlje, voća i vatre za oporavak. Priroda može biti korišćena kao siguran prostor.  [25]

˚   PRAVDA U NAŠIM TELIMA podrazumeva emocionalnu promenu koja treba da bude i telesna. Potrebno nam je da posledice okrutnosti prema našim telima preokrenemo u nežnost prema nama samima.

˚   FEMINISTIČKA ETIKA BRIGE podrazumeva da smo odlučile da preuzmemo brigu o sebi i drugima, da inspirišemo jedna drugu, da budemo solidarne prema drugoj. Ona koja je preživela ne može samu sebe da oporavi u izolaciji. Da bismo stvorile pravdu potrebne smo jedne drugima.

˚   SOLIDARNOST OPORAVLJA zato što svedočimo bolu drugih i dajemo šansu drugima da podele svoju patnju sa nama.

˚   FEMINISTIČKI PRISTUP PRAVDI podrazumeva da racionalno i emocionalno imaju istu vrednost. Na primer, da je presuda suda jednako važna za pravdu, kao i mogućnost onih koje su preživele nasilje da se sretnu i plešu zajedno. Šta je pravda procenjujemo sa aspekta blagostanja preživelih.

˚   FEMINISTIČKI POJAM PRAVDE podrazumeva pokušaj razmene između onih koje podržavaju oporavljanje i onih kojima je potreban oporavak. To je jedan od načina da nadrastemo poziciju viktimizacije. Sve učesnice festivala slavile su u ova četiri dana kao: žrtve – preživele – akterke promene. Ovo je način da zajedno stvorimo novu istoriju.


tri:
SLIKE SA FESTIVALA IZ MOG DOŽIVLJAJA

Slika: Otvaranje festivala

Festival je održan u Čimaltenangu, gradu koji je oko 40 km zapadno u glavnog grada, Gvatemala Sitija. U zemlji sa 13 miliona stanovnika to je mali opštinski centar od 35 000 ljudi. Otvaranje je bilo u Opštinskom kulturnom centru, a žene su na festival stizale iz okolnih sela. Mnoge od njih bile su obučene u specijalno vezene suknje i bluze u vatrenim bojama koje se nose u posebnim prilikama i za koje su potrebni meseci da se izrade. Neke od žena nosile su bebe u svojim šalovima na leđima. To su uglavnom bile žene iz starosedelačkih naroda i meleskinje (‘mestizas’ [26] ), zatim feministkinje, aktivistkinje sindikata i mlade liderice. Bilo nas je više od dvesta. Narodna muzika dopirala je iz glasnih zvučnika. Bila sam uzbuđena [27].

Sedele smo u velikom holu osvetljene blagim svetlom. Glas je dopirao otpozadi, bila je to Mercedes Blanko (Mercedes Blanco) u svojoj monodrami, disanju, vikanju, prikazivanju razvojnog puta od žrtve koja plače do jake žene. Govorila je o ratu i strahu od silovatelja. Njen glas se prolamao kroz ogroman prostor i drhtala sam. Celo moje telo bilo je saživljeno sa njenim glasom. Delila je svoj bol sa nama. Dirnula nas je svojom snagom. Počela sam da osećam prisustvo žene pored mene.

Slika: Žene sa svećama u krugu

Posle uvoda, festival je počeo ceremonijom s cvećem i svećama ispred bine. Žene iz svih zemalja prisutnih na festivalu pozvane su da dođu i upale sveće da bi prizvale naše pretkinje [28] . Formiran je krug žena koje su držale sveće. Shvatila sam da treba da napustim svoju dugogodišnju averziju prema svećama kao simbolima crkve koja mrzi žene i lezbejke. Lica žena bila su milovana svetlošću sveća.

Slika: Poziv da se setimo žena

Bilo je planirano da tri žene održe govor. Prva je bilaRosalina Tujuk (Rosalina Tuyuc) liderica iz starosedelačkog naroda, feministkinja, aktivistkinja za ljudska prava, političarka i bivša članicaparlamenta [29] . Ona je stajala, govorila i pozivala nas da se setimo snage naših majki i baka. Zahvalila se liderkama koje su učinile mogućim da se žene bore za svoja prava. Zatim je pozvala i nas da ustanemo. Sa potpunim osećanjem odgovornosti, dostojanstva i smirenosti rekla je:

-          Želim u ovom trenutku da vas zamolim za veliki aplauz ženama koje su odlučile da prekinu ćutanje!

(Zvuk aplauza kroz hol)

Zatim je rekla:

-          Za sećanje na sve mučene žene.

Mi, dvesta žena stojeći tamo u svečanoj tišini, prekidane povremenim žamorom dece, ponavljale smo njene reči sa podignutim pesnicama:

-          Prisutne!

Zatim je nastavila:

-          Za sećanje na sve nestale žene

-          Prisutne!

-          Za sećanje na sve masakrirane žene

-          Prisutne!

-          Za sećanje na sve seksualno zlostavljane žene

-          Prisutne!

-          Za sećanje na našu borbu

-          Prisutne!

-          Želim da kažem da kada imamo jednu ženu, kada imamo dvadeset ili hiljadu žena koje idu putem slobode, sve je moguće!

(Aplauz)

Gledala sam u lica žena oko mene; bila sam duboko potrešena. Ne sećam se da sam ikada ranije u javnom prostoru prizvala sećanje na moje pretkinje, prijateljice i žene čiji bol nosim u sebi. Stojim danas u Gvatemali i prizivam majku i moje bake koje više nisu žive, da budu ovde sa mnom i suze mi teku niz lice. Nisam sama. U meni je mnogo žena.

Slika: Nagrada za srednjoškolke i srednjoškolce

Na kraju ovog prvog popodneva, deljene su nagrade srednjoškolkama i srednjoškolcima koji su pisali priče i pesme o ženama silovanim u vreme rata s temom: JA SAM GLAS SEĆANJA I TELO SLOBODE. Šestoro je dobilo nagrade. Predsednica žirija pročitala je njihova imena. Jedan po jedan izašli su na binu, zbunjeni, uzbuđeni, srećni, stideći se… Razmišljala sam čija je ovo sjajna ideja. Tek tada sam shvatila da među stotinama nas u publici ima mnogo đaka, i da su neki od njih došli sa svojim bližnjima. Svako od njih je primio cveće i dobio aplauz. Ovi mladi ljudi žive u selima sa retkim šansama da dođu u Čimaltenango. Za današnji dan obukli su svoju najlepšu odeću. Jedan od dečaka pročitao je svoju pesmu o jakoj ženi. Oko stotinu učenika osnovnih škola dobilo je zadatak da pišu o ženama silovanim u ratu. Aplaudiram, stojeći pored feministkinje iz Indije, Nimiše Desai (Nimisha Desai), pitajući je da li sanjam. Obe osećamo divljenje.

Slika: radionice u državnoj školi “Pedro Molina”

Naredni dan radimo u državnoj školi u dolini daleko od centra Čimaltenanga. Istorija ove škole je da je vojska koristila mnogo godina za svoje potrebe. Sada je škola ponovo u vlasništvu grada. Ovo je dan vikenda i učenici nisu tu. Kao deo festivalskog programa po regionu je poslat poziv umetnicama,umetnicima i građanima da pošalju svoje umetničke radove sa temom ŽENE SILOVANE U RATU: JA SAM GLAS SEĆANJA I TELO SLOBODE. Ova izložba se dešava napolju, na panelima, pod suncem. Fotografije, reči i boje prikazuju saosećanje sa žrtvama rata. Fantastično – istorijska galerija!

Prostor za konferenciju je u polju, u dvorištu škole, prekriven šatorom. Zvuci ptica i cvrčaka podupiru govor sa bine. Posle uvoda, 12 različitih radionica održavaju se u učionicama. Na mojoj radionici učestvuje nas oko 15ak, uglavnom starosedelačkih žena, nekoliko žena iz sindikata, dve srednjoškolke sa sela i dve bebe. Sedim u stolici koja pripada školskoj deci, tako dragoceno mesto, i posmatram različite, toliko različite energije žena oko mene. Ovo je radionica na kakvoj sam oduvek želela da budem. Jedna žena piše beleške u laptop. Jedna starija žena pokušava da spava, jedna devojčica ulazi i izlazi kroz vrata koja vode pravo u dvorište tražeći majku. Neke žene se stide. Stvaramo sigurno mesto da se tajne otkriju, da se osećanja pretope u reči. Posle nekog vremena, ja pričam svoju priču, kako sam bila seksualno napadnuta od strane kolege kad smo se našli da pričamo o knjigama. Ovu priču sam pričala mnogo puta, prilično davno. Dok sam govorila shvatala sam da u nekim trenucima moj glas podrhtava. Bila sam iznenađena da posle svih radionica i ponovnog pričanja moje priče i dalje podrhtavam. Koliko puta je potrebno da to ispričam? Deset, dvadeset, najmanje trideset puta? Nakon toga priče o seksualnom nasilju stižu jedna za drugom od onih koje su bile zlostavljane u vremenu rata ili onih koje imaju muževe zlostavljače. Jedna žena iz sela me je gledala netremice, znala sam da mi je tako saopštavala da je doživela isto, a da još uvek nije spremna da o tome glasno progovori.Kroz pogled smo prepoznale jedna drugu.

Radionica se nastavila tokom popodneva, a mi smo nastavile da razgovaramo. Na kraju smo dobile zadatak da sumiramo teme sa radionice u formi koja nije govorna. Trebalo je da to prikažemo svim učesnicama festivala. Jedna žena iz grupe je predložila da otpevamo rimejk poznate pesme. Svim ženama se svideo njen predlog i s potpunim uzbuđenjem smišljale smo nove reči na stare rime. Jedan refren te pesme bio je na španskom, drugi na jeziku Maja. Proba hora mogla se čuti kroz prozor: “Prekidamo ćutanje, više nema srama za nasajajajaaa paloma…”

Slika: Udaranje u bubnjeve i pevanje pod Mesecom

Dan u školskom dvorištu završio se zvukom bubnjeva. Batucada, bubnjarski bend poveo nas je u prostor stovarišta, gde su bubnjevi glasno odjekivali. Odjednom, aktivistkinje su počele da skaču, a zatim su žene u haljinama vatrenih boja krenule da nam se pridružuju jedna po jedna sa svojom decom… bila je vrela noć i znoj je curio sa naših tela. Gledala sam u oči žena; prepoznala sam ženu sa moje radionice koja me je gledala. Bila je prvo malo iznenađena, zatim malo stidljiva. Pozvala sam je glasno po imenu svo vreme skačući, a ona se osmehnula sa ljubavlju. Pitala sam se da li ona misli da sam luda. Da, ovde smo sve lude. Ponudila mi je svoju ruku i prišla mi je bliže. Baloni su lebdeli, udaranje u bubnjeve nije prestajalo, pravile smo vrtloge jedne oko drugih, skakale dok je znoj lio sa naših tela. Vikanje je odjekivalo daleko. Sestrinstvo je sjalo pod Lunom. Mesečina preko naših umornih nasmejanih lica.

Slika: Ceremonija naroda Maja u poljima Iksimči (Iximche)

Trećeg dana ustale smo pre sedam ujutro da bismo autobusom krenule u dolinu Iksimči u Tekpan(Tecpan) poznat kao mesto Maja rituala. Šetale smo dolinama koje su imale neobične i prastare oblike. Pod plavim nebom i sunčevim sjajem, na zelenoj travi, u naredna tri sata prisustvovaćemo ceremoniji koju će voditi četiri majstorice ceremonije, od kojih je jedna bila Anhelika Lopez (Angelica Lopez).

Žene su se okupile oko crnog kružnog pijedestala na kojem su se izdvajala četiri osnovna elementa moći po kosmo-viziji Maja, prikazana obojenim šećerom: voda, vatra, zemlja i vetar. Mnoge od nas prisutnih nisu znale ništa o ceremonijama, ni o ritualima. Ja sam bila jedna od njih. Pokušavala sam da se pustim u osećanja i pokrete žena koje su pripremale komade drveta, cveće, semenje, voće… Dinje su bile otvorene na pola, jabuke poređane po zemlji. Filozofiju u osnovi ove isključivo ženske ceremonije objasnila je majstorica ceremonije: “Jedan od najvažnijih aspekata naše metodologije je da žene koje su deo rituala imaju šansu da preuzmu odgovornost za svoj proces oporavka. Svaka u svom ritmu onoliko koliko može. Naše ceremonije su otvoreni prostori u kojima možemo ponovo oživeti svoja srca i tela [30].

Sledilo je mnogo simboličkih radnji, pevanja da zahvalimo okeanu, da zahvalimo pramajkama … Melodije koje smo ponavljale su deo tradicije Maja, ali tekstovi su feministički. U jednom momentu rečeno nam je da zagrlimo sebe. Majstorica ceremonije je rekla: ‘Prigrlite svoje telo svojim rukama jako i nežno. Rekli su nam da nešto nedostaje našem telu, ali to nije tačno. Sve što nam je potrebno već je u našem telu. Držite nežno svoje telo. Volite ga.’

Oh, razmišljala sam, zar ovo nije ono što su feministkinje uvek govorile, a ja ponavljala na našim radionicama. Ovde smo zajedno, žene iz sela Maja, mlade žene, aktivistkinje, lezbejke, starije i mlađe žene, udate i razvedene, sve različitih boja kože – svaka od nas grleći svoje telo pod suncem. Zatim, u jednom momentu, majstorica je rekla: ‘Okrenite se na desno, pogledajte u lice žene pored vas. Ona je izuzetna, ona je jedinstvena, pogledajte u njene oči, koncentrišite se i zagrlite je trinaest puta. Trinaest puta.’

Skupile smo se u krug oko vatre koja je bila u centru četiri elementa. Žene su delile semenje sa nama. Bilo mi je potrebno da slušam i učim od osećanja u svom telu šta znači bacati semenje u vatru. Zvuk je bio iznenađujuće pucketav. Kako transformacija energije iz jedne stvari u drugu ima moć koju mogu iskoristiti? O ovome nisam nikad mislila. Majstorica ceremonije je rekla: ‘Sada hodamo oko vatre i pevamo - todo cambia, todo cambia, todo cambia, todo cambia (sve se menja).’ Pred očima mi se pojavila slika čuvene pevačice pokreta oslobođenja u Latinskoj Americi, kao da mogu čuti njen glas. Mercedes Sosa - Prisutna!

Žene su formirale krug. Snaga majstorice ceremonije je u tome da podeli svoje moći sa nama, da inspiriše snagu naših duša i tela. Na jednom mestu smo imenovale svaki deo našeg tela sa njom, glasno smo ga izgovorile nežno ga dodirujući. Vagina je bila posebno izgovorena. Neke žene su imale šaljivi osmeh na počeku izgovaranja reči ‘vagina’. Ali pošto su sve žene izgovarale reč ‘vagina’ glasno, stid je ubrzo nestao. Ponovo sam se osmehivala, još jedan dodir feminizma bio je očigledan. Ponavljujući je po treći put, reč ‘vagina’ je bila u saglasju sa nama.

Kako je ceremonija odmicala, osećala sam da svaki njen deo služi da stvorimo zajednički prostor za oslobađanje naših teških intimnih procesa.

Na kraju, četiri majstorice ceremonije išle su u krug dajući svakoj od nas koja je tu stajala šaku cvetnih latica. Moje ruke su bile prepune rozih latica. Sve smo stajale u velikom krugu gledajući se međusobno, velike i male, u suknjama i pantalonama, stare i mlade… Gledala sam kako mi lica postaju draga. Majstorica ceremonije je rekla: Dišite duboko, polako podignite ruke sa laticama cveća iznad svojih glava. Recite sebi – Volim sebe celim svojim srcem i počnite da posipate latice po svojoj glavi… Sipajte cveće po svom telu. Vaše telo je prelepo dok latice padaju po njemu. Ponavljamo, Yo quiero mi cuerpo con todo mi corazon… Volim svoje telo celim svojim srcem. Suze ponovo. Ovoga puta stajala sam duboko dišući i dozvoljavajući da mi se suze slivaju niz lice i vrat. Majstorica je rekla: Pozivamo svoja srca da se otvore za nas onakve kakve smo. Da, bila sam zlostavljana, bila  sam iskorišćena.  Stojim ovde sa lepim ženama i osećam se nežno.Suze su mi u ustima. Osećam ukus ljubavi.

Slika: Usred diskusije

Poslednjeg dana oko dvadeset žena u radnoj grupi je diskutovalo kako je seksualno nasilje u ratu politički čin mizoginije i rasizma. Da, složila sam se. Anhelika Lopez je zatražila reč. Slušale smo s pažnjom. Rekla je: Skinite cipele, popnite se na stolice; stavite obe ruke na srce i dišite. Imale smo teorijski okrugli sto, a sada stojimo na stolicama dodirujući rukama naša tela. Ovo je ozbiljan rad, bez kikotanja. Žene sa rukama na svojoj koži… Da, mnogo puta sam rekla da feministički pristup znači sinhronizaciju uma i tela. Ali, nikada nisam zamišljala da to izgleda ovako! Prekidajući našu diskusiju, da bismo se popele na stolice. Evo nas: stojimo, dišemo i grejemo naše stomake. Mislim da neko treba da ovo uradi usred EU ili NATO sesije da bi prisutnima dao šansu da osećaju i da dođu u kontakt sa sobom. Možda bismo tako imali manje ratova. Istraživanje pokazuje da su oni koji su u kontaktu sa svojim telom manje u stanju da ubiju.

Slika: Moć klitorisi [31]

Ponovo smo u Opštinskom kulturnom centru. Druga diskusija treba da počne. Danas u gradu nema ni struje, ni vode do kasnih popodnevnih sati, i za to je odgovorna vlada. Velika sala je u polu mraku. Pre panela, Anhelika Lopez stoji pred publikom, ozbiljna kakva jeste, i govori nam: Stanite raširenih nogu, prst vaše desne ruke stavite na klitoris, prst druge ruke stavite sa druge strane vaše zadnjice, nagnite se ka zemlji… Osetite kako energija zemlje ulazi u vaše telo između vaših nogu. Dišite vašim klitorisom… Gledam oko sebe i vidim kako lezbejke i autonomne feministkinje [32] slede ova uputstva kao da su u svojim spavaćim sobama. Gledam oko sebe i vidim da većina žena to prihvata kao ozbiljnu stvar. Učimo da volimo naša tela u Opštinskom kulturnom centru Čimaltenanga. Silovanje u ratu, silovanje u miru razdvaja nas od naših klitorisa. Ko nas je ikada na to podesećao? Uštinite me! O, kako volim feministkinje, i novi svet brige koji stvaramo za nas i druge.

Slika: Festival na glavnom trgu u Čimaltenangu

Poslednjeg dana bila je organizovana velika proslava: muzičarke iz Meksika i Gvatemale su pevale mirovne i ljubavne pesme na otvorenoj pozornici na centralnom gradskom trgu. Građani i građanke su stizali sa raznih mesta u gradu na svoju uobičajenu nedeljnu šetnju, porodice sa decom u opuštenom provođenju vikenda. Ulični prodavci s mangom, avokadom i ananasom su već bili tu. Žene su na sceni mnogo puta ponovile: GLAS SEĆANJA ŽENA SILOVANIH U RATU... Da. To je bilo ponavljano i ponavljano tako da je ostalo u našim telima. O čemu je ova muzika? Pitala je prolaznica. Proslavljamo sećanje žena silovanih u ratu, rekla je jedna od nas. Prvi put kad je trebalo da kažem šta ću raditi u Gvatemali, osetila sam težinu. Tokom ovog festivala shvatila sam da je osećanje nelagodnosti u mom telu, stvoreno od mizoginog društva, upravo ono zbog kojeg je festival organizovan! Da bi iz mog tela nestala nelagodnost u vezi sa govorom o silovanju. Žene su bile silovane u ratu i to je činjenica o kojoj želimo da govorimo. Zatim je počeo performans Magde Anhelike (Magda Angelica). Feministička performerka na prašnjavom asfaltu, stenje od bola, vrišti u besu, gleda nas, mi gledamo nju, intenzivno. Na kraju, nju podiže radost koju osećamo, a neke od nas grle jedna drugu. Koliko puta sam ovde zagrlila žene?

Zatim, nazad na scenu, još pozorišta i muzike. U jednom trenutku jedna glumica kaže drugoj ‘Ako osećaš bol pozovi žensku organizaciju. One će ti pomoći!’ Aplauz. Odjednom, sa ulice iza nas je počela da dopire glasna muzika. Krenule smo u tom pravcu… Pozorište sa glumcima na štulama je stizalo. Mladi izvođači sa oslikanim licima i maskama na štulama plešu uz glasnu muziku… Stotine nas hodamo iza njih kroz Centralni park Čimaltenanga (Parque Central de Chimaltenango)… Batucada – mi cuerpo es mio. Ženski bubnjarski bend koji se zove: Bubnjarke - Moje telo je moje. Zvuci bubnjeva i naše smejanje. Vratile smo se na mali trg i plešući smo počele da formiramo krugove. Vikale smo u ritmu: Moć ženama! Prekinimo ćutanje! Nikad više ženski stid! Banda Feminista Centroamericana! Sve zajedno, starosedelačke žene sa festivala, građanke, porodice, feministkinje iz dalekih zemalja, neprekidno smo skakale. Uz dečji smeh. Hodajući sve zajedno smo ponovo ušle u onaj isti Opštinski kulturni centar odmah iza ugla. Tu je počinjao nastup alternativnog pozorišta. Ovoga puta antička drama koja govori o apsurdnosti rata.

Kraj: Pohvale organizatorkama

Posle pozorišnog komada nastavilo se zatvaranje festivala. Konferansijerka je na bini sa mikrofonom. Toplo se zahvaljuje učesnicama festivala, da još jednom podseti na lepotu i snagu susreta. Na kraju poziva organizatorke, članice Akterki promene, da izađu na binu. Počele smo glasnim aplauzom za: Amandin, Anheliku, Lauru, Lidiju, Liduvinu, Marililu, Martu, Virhiniju… dok su izlazile na binu. A zatim, iznenada, žene u suknjama jarkih boja počele su da se penju iza njih! Čekajte! Konferansijerka je pozvala samo organizatorke da dođu. Izlaskom drugih žena na binu bila je malo zbunjena, ali otvorena. Ko su ovde organizatorke? Potpuno ponosno, sigurno i sa žudnjom, starosedelačke žene iz sela krenule su jedna po jedna na binu.  Jedna, druga, deseta… dvadeseta… Uzimale su mikrofon, govorile na svojim maternjim jezicima, tražile prevod, koristile ovaj istorijski momenat. Zahvaljivale su svima nama; govorile koliko je značajno što su i žene iz drugih zemalja podelile svoja iskustva; koliko su dobile u ova tri dana… Ostvario se naš san. Da, proces zajedničkog rada tokom godina, deljenje moći između belkinja i starosedelačkih žena, žena iz gradova i sela, slušanje druge, uvažavanje različitosti – sve se to otvaralo pred nama.  Ko su organizatorke? Ne samo osam feministkinja, nego sve žene prisutne u procesu. Čestitamo! Nestala je granica između onih zbog kojih je festival napravljen i onih koje su festival pravile. Žrtve su postale voditeljke, a organizatorke organizovane! Skakala sam i skakala dok su neke od nas vikale: Bravo, bravo! Grlile smo se. Da, feministkinje prave male velike događaje za sto, dvesta žena. Pravda je radost žena iz malih i velikih sela, iz gradova i dolina. Jedna starosedelačka žena je govorila, a druga je prevodila, a zatim je govorila treća s bebom na leđima. Nema revolucije ako ne mogu da plešem. Nema pravde ako ne mogu biti srećna u svom telu. Zajedno sa drugima.


Beograd,
avgust 2011.

Želim da zahvalim mojim dragim prijateljicama sa kojima sam dugo i sa uživanjem razgovarala o ovom tekstu, ili su mi pisale svoje utiske, predloge i viđenja. One su u ovaj tekst ugradile svoje znanje i strast za novi svet za žene: Lorens Hovd (Laurence Hovde), Izabel Markus (Isabel Marcus), Džoan Nestl (Joan Nestle), Alma Prelić, Mira Knežević, Amandin Fulširon i Tanja Marković.

Prevela sa engleskog: Tanja Marković

gvatemalagvatemala2011 068 th2011 081 th
2011 096 th2011 127 th2011 155 th

Klikni na sliku za uvećanje

__________________________________________________


 [1] Sećanje na ćutanje (Memory of the Silence) je dokument koji je objavila Komisija za istorijsko razjašnjenje (Commission of the Historical Clarification) u 1998. godini – to je zbirka kršenja ljudskih prava u oružanom konfliktu u Gvatemali, sa poglavljem 'Seksualno nasilje: sistematska praksa državnih institucija’.

 [2] Akterke promene (Actoras de cambio) u 2011:  Marlili Morales, Virginia Galvez,  Liduvina Mendez, Marta Miza, Lidia Saqui, Angélica López, Laura Montes, Amandine Fulchiron. 

 [5] Nacionalni sudovi za ratne zločine osnovani su da bi nastavili rad MKSJ u regionu: u Srbiji 2002, u Bosni i Hercegovini 2005, a u Hrvatskoj 2011.

 [6] “Danas je opasnije biti žena nego biti vojnik u savremenim konfliktima.” - general Patrik Kamert (Patrick Cammaert), 2008, bivši komandant mirovne misije UN u Kongu.

 [7] Luz Stella Ospina Murillo, organizacija Vamos Mujer,Kolumbija, u svom govoru na festivalu: ‘Građenje drugih oblika pravde za žene koje su preživele seksualno nasilje.’

 [8] Judith Lewis Herman, Justice From the Victim’s Perspective, Violence Against Women Journal, maj 2005, str. 571 - 602.

 [9] Liz Kelly, Jo Lovett, A Gap or a Chasm: Attrition in eported rape cases, Study, SWASU, 2009.  “U skoro svim zemljama, broj prijavljenih krivičnih dela silovanja povećao se tokom poslednje dve decenije, dok se broj optužnica nije proporcionalno povećavao, što je dovelo do pada stope presuđenih slučajeva.’ http://rds.homeoffice.gov.uk/rds/pdfs05/hors293.pdf

 [10] Ženski sud Kanade sastoji se od grupe od 18 feministkinja ekspertkinja i aktivistkinja za ljudska prava koje su odlučile da funkcionišu kao virtuelni sud da bi ‘razmotrile’ odluke zasnovane na prisutnoj nejednakosti, naročito odluke Kanadskog vrhovnog suda, koje krše prava žena. ‘Ženski sud donosi alternativne odluke kao način artikulisanja novih koncepata suštinske jednakosti.’ http://womenscourt.ca

 [11] Restorativna pravda, takođe se naziva i “reparativna pravda”, je pristup pravdi koji je usmeren na potrebe žrtava i optuženih.

 [12] U Ruandi i Kongu nekoliko organizacija za ljudska prava radi sa silovateljima. Navode primere nekoliko muškaraca koji su se sreli sa ženama koje su zlostavljali, izvinili im se i dajući odštetu, obično je to bila domaća životinja (svinja), što je u kulturama tih zemalja prihvatljiva nadoknada štete.

 [13] Takođe postoji i priručnik za ženske tribunale, A Planing Guide for Public Tribunals and Hearings koji je objavio Center for Women’s Global Leadership:  http://www.cwgl.rutgers.edu/globalcenter/womentestify/index.htm

 [14] ‘Ženski sudovi koji izazivaju dominantne načine saznavanja, teže da upletu objektivnu realnost sa subjektivnim svedočenjima žena; lično s političkim; logično sa lirskim.’ Korin Kumar (Corrine Kumar): http://www.eltaller.org/?page_id=73

 [15] Žene u crnom iz Beograda održavaju seminare u raznim gradovima regiona o ženskim sudovima i takođe su štampale hiljade primeraka knjige Ženski sud - Feministički pristup pravdi, ur. Ljupka Kovačević, Marija Perković, Staša Zajović, Anima, Kotor, (Crna Gora), Žene u crnom, Beograd, 2011.  Radionice na kojima se ova tema diskutuje održavaju se u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Srbiji.

 [16] Termin koji je upotrebila nemačka feministkinja Elis Švarcer (Alice Schwarzer), u svojoj čuvenoj knjizi iz 1975. “Mala razlika i velike posledice( Der kleine Unterschied und seine großen Folgen”)

 [17] CIHD :  La Corte Interamericana de Derechos Humanos,  Inter-američki sud za ljudska prava, u San Hozeu, Kostarika, autonomna je pravosudna institucija i organizacija latinoameričkih država osnovana 1979. čiji je cilj primena i tumačenje Američke konvencije o ljudskim pravima i drugim ugovorima u vezi sa ovim pitanjem. http://www.corteidh.or.cr/index.cfm?&;CFID=919263&CFTOKEN=82775143

 [18] Brošura sa Prvog regionalnog festivala sećanja ‘Žene i rat -Preživela sam, tu sam, živa sam’ od 25. do 28. novembra 2008: I Festival regional por la memoria ‘Mujeres y guerra’ – ‘Sobrevivi estoy aqui y estoy viva’, Cuidad de Huehuetenango, Actoras de cambio, 2009.

 [19] Laura Montes na festivalu.

 [20] Kratki prikaz prvog regionalnog festivala sećanja žena koje su preživele rat, održanog u Ueuetenangu:  http://www.finalalaviolencia.org/guatemala/68-actoras-de-cambio.html 

 [21] ‘The Colonized are condemned to loose memory, Albert Memmi, The Colonizer and the Colonized, 1954. 

 [22]Liduvina Méndez Garcia, Actoras de cambio,  ‘Napravile smo ovaj festival tražeći načine da ujedinimo kolektivnu moć nas kao žena u cilju izgradnje društva koje više neće prihvatati, niti opravdava seksualno nasilje; da bismo tražile načine datransformišemo kolektivno sećanje na seksualno nasilje u istoriji otpora, neposlušnosti i saveza između žena.’,  iz njenog govora održanog na festivalu 2011.

 [23]GlavnaistraživačicaAmandine Fulchiron: ‘Tejidos que lleva el alma: Memoria De Las Mujeres Mayas Sobrevivientes De Violaci¢n Sexual Durante El Conflicto Armado’, ECAP, UNAMG, Guatemala 2009. ‘Tkanje koje čuva dušu: sećanje žena iz naroda Maja koje su silovane tokom oružanog konflikta’), nova knjiga od istorijske važnosti sa temom žena silovanih u ratu iz feminističke i perspektive zajednice. Fotografije sa promocije knjige u Meksiko Sitiju, juli 2011: http://www.flickr.com/photos/produccionesymilagros/5797393024/in/photostream/  

 [24] Jolanda Agilar (Yolanda Aguilar) u svom govoru održanom tokom prvog dana festivala, 24. februara 2011. rekla je: “Patrijarhat je najperverzniji sistem koji postoji od vremena od kada postoji ljudski rod.”

 [25] Rosalina Tujuk (Rosalina Tuyuc) u svom govoru tokom prvog dana festivala:  “Telesna sećanja žena ponovo se povezuju i susreću u ovom prostoru da bi se ispričale priče, otkrila osećanja, razrešila krivica, stid, strah i da bi se sve to prevelo u snagu promene.“

 [26] ‘mestiza’ ili Meleskinja, koje su nastale spajanjem naroda američkih starosedelaca i pripadnika bele rase, uglavnom Španaca i Portugalaca. 

 [27] Kratki prikaz festivala na internetu, na feminističkom radiju Fire, link:  http://www.fire.or.cr/index.php/es/recursos/356-womenas-voices-at-the-ii-festival-of-the-memory-.html 

 [28] Argentina, Brazil, Kolumbija, Kostarika, Ekvador, Salvador, Gvatemala, Indija, Meksiko, Panama, Srbija… 

 [29] Rosalina Tujuk je osnovala organizaciju ratnih udovica, prvu organizaciju koja je otvorila teme ljudskih prava za vreme rata:http://www.prensalibre.com/opinion/culpable_0_438556156.html

 [30] Anhelika Lopez (Angelica Lopez), Actoras de cambio,  http://www.radiofeminista.net/oct08/notas/mujeres_mayas.htm

 [31] Na francuskom, italijanskom, španskom, srpskom itd. reč klitoris je muškog roda. Feministkinje iz Latinske Amerike biraju da ovu reč smeste u ženski rod: la clitorisa.

 [32] autonomne feministkinje (feministas autonomoas), latino-američko krilo radikalnih feministkinja koje pružaju otpor kapitalizmu i hetero-patrijarhatu.  Na sastanku ih je bilo oko desetak, iz Meksika, Brazila, Salvadora i Gvatemale.  Blogovi iz Brazila i Meksika:   http://feministasautonomasenlucha.blogspot.com/
http://feministautonoma.blogspot.com