Back                            Home                                     Next

 

Dragi moj Damjane,                                  7. januar

Danas bih ti pričala o prevari, o tome kad saznaš da ništa nije onako pouzdano i toplo kao sto se predstavlja, ni sigurno, ni uzročnoposledično, kao što se takođe predstavlja: ni ljubav, ni smrt, ni ja. Zaista sam volela svet oko sebe, pa i Njega, čak i posle svega. Ali onda mi se polako smanjio, na njegovom mestu se pojavila vlažna rana koja je postala suv ožiljak. Od srca mi se otcepio, tako velika površinska rana a tako mali čovek. Onda sam stala na sims na krovu naše kuće u Njegoševoj ulici, četiri sprata, i čekala da se sims odvali. Nisam smela ni napred ni nazad: mislila sam za prvi korak ispred boga sasvim je dovoljno. Valjda će mi i sam bog pomoći, valjda će se i taj sims u jednom trenutku odvaliti. I onda se nešto desilo, baš kao u knjizi. On je došao na krov i počeo je da mi prilazi. Ja nisam povraćala kao u knjizi, nije bilo Božićno veče, nisam bila bosa, niti je on hladno i tupo odbijao da čuje moje razloge. Ovo je ipak Balkan a ne Engleska: On je zaista bio potresen gotovo više nego ja: stara škola roditelja na Balkanu, da ti oduzmu i najprivatniji doživljaj, da ga pretvore u svoj, makar to bila i tvoja rođena smrt. On se tresao i plakao i mrmljao: pa zašto, šta se desilo, jel’ zbog mene, pa ja tebe volim najviše na svetu, pogrešio sam, neću više, niko ne zna, nikad nikad više... Bila sam potresena njegovom sudbinom koja moju ipak nije više mnogo dodirivala. Gledala sam nadole, vukao me je mračni ponor, upljuvani trotoar: morala sam da pazim nekog da ne ubijem. Kad sam bila mala, zamalo mene jedan letač tako nije ubio. Bele dokolenice su mi bile uprskane njegovom krvlju i sećam se muške ruke sa zlatnim satom uz moju cipelu. I zlatne narukvice uz tanki nedirnut zglob, a glava mu je bila smrskana i mozak raspršen, sve po meni. Nisam htela nikog da uprljam, nikoga da dodirnem svojom voljom i nasiljem nad rođenim telom. Bilo me je sramota na pomisao o mom telu kao krpi na pločniku, ali sam hrabro sebi rekla: moje telo, imam prava da ga prostrem u svom gradu makar na nekoliko trenutaka.

Kao u knjizi, on je plačući krenuo ka meni: kao u knjizi ja sam pomislila da će me on gurnuti i zato sam nasrnula na njega. Ne znam kako je uspeo da nas održi na ivici krova da ne padnemo. Evo nas još uvek ovde Damjane dok ja pišem tebi i pitam se, kako to da te ranije nisam upoznala, kako to da sam te tek sada izmislila, kako to da nisi sâm došao kod mene, da me nisi spasao dok sam još verovala u spas i ljubav. Kako to da sam od svih muškaraca na ovom svetu upoznala samo Njega a tebe sama morala da izmislim. Kako to sve kao u knjizi, i to tuđoj?

 

 

Dragi moj Damjane,                                  8. januar

Sad kad odlazim osećam da sam probala svu dubinu ovog života zahvaljujući njima i da sam mislila da sam to ja. Mislila sam da je svako ono što oseća a nisam znala da čovek može sâm da bira svoja osećanja, da stvarnost ne mora da bude sve, stvarnost sa svojim čvrstim zakonima gospodara i sluge, lovca i žrtve, muškog i ženskog principa. Ni Marija ni Lazar, ni majka ni otac nisu u meni izazvali radost koju sam ja ipak pokušala da im pružim jer je ta radost u meni rođena kad i ja: i ne samo to, već, kad su je osetili, uplašili su se te neosnovane radosti, opasne po vlast. Onda su je suzbijali, tlačili, prezirali kad se ipak ispolji. Plašila ih je kao užarena kugla, kao sunce na koje su alergični koje može otvorene rane na telu da im napravi, da se raspadnu. A ja sam mislila da je greh biti tako s viškom radosti, da to nemaju sva deca već samo ona s greškom rođena. Sada kad idem, znam da ću svakog dana živeti s tim viškom radosti: ne znam da li ćeš ti to Damjane trpeti, ali znam da ja tebe bez toga neću moći voleti. Nikad više, znam neću biti žrtva jer ja to ne umem da budem, i neću voleti bez radosti. Za odlazak je dovoljno, za početak sasvim dovoljno: ne treba novac, ne treba cilj, ne treba motivacija.

Kao u knjizi, sedela sam u vozu, i odlazila. Sunce je po kupeu šaralo samo po nekim sedištima. Moje je uvek bilo osvetljeno, zato što sam ja odlazila i zato što sam bez ikakvog posebnog razloga bila srećna.

 

 

Dragi Damjane,                                       9. januar

Jedna stvar mi se vrti stalno, slabo osvetljena kao na stepeništu, ispred vrata, ispred znanja. Tvoje lice sad poznajem, ono je sva ona lica koja sam volela, koja su me volela, koja će me voleti, nadam se. Drago mi je što sam živa, što nisam one noći postala ispljuvak pun sluzi i krvi u Njegoševoj. Datum moje smrti koji svake godine ne slavim jer ne poznajem nije bio taj. Nije ni njegov. Ali jedna stvar mi ostaje mutna, možda ću se zbog nje jednoga dana i vratiti, u tu sobu, u taj stan, na to stepenišno svetlo. Možda ću neke ljude izvlačiti iz tog kutka gde se meni nešto desilo a njima možda još nije. Nejasno mi je da li je On to znao tada, da li je planirao, nadao se tome, radovao se... Ili je bilo slučajno, iznenada, možda čak i bolno kao meni. Ko će to meni ikad da objasni, da ne moram da se vratim više nikad, pa makar rušili tu kuću u Njegoševoj. Da li bi mi on rekao i da zna, a ne zna, to ja znam. Da li bi to iko mogao da sazna, neko spolja da hoće? Da li to može da se sazna, ili je to nešto zaista kao i svaka druga ljubav koja postaje telo. Da li zaista sve ljubavi jesu iste, i one dozvoljene i one zabranjene i one voljene i one neželjene. I da li je za ljubav zaista potrebno dvoje koji su zaista u svakom trenutku dvoje a ne samo Jedan i jedan.

 

 

Dragi moj Damjane,                                10. januar

Danas se osećam kao neko ko sve razume i sve sam oprostila. Preko mojih granica, preko mog tela. Samo kad pređeš svoje granice možeš da ih spoznaš. Oprostila sam mu i na Njega gledam, evo baš u ovom trenutku, kao na nemoćnog starca koji me je zaista voleo. On ima skoro pedeset godina, ja imam skoro šesnaest godina. Između nas su njegove trideset četiri godine koje je on preživeo pre mene, s Marijom, sa svojom majkom koja se ubila. On misli da smo se on i ja neprekidno dobro slagali, do one noći, posle one noći kao i sada. Ponekad bi pokazivao da ne voli da me vidi izbezumljenu, ali nikad nije reč rekao. Sve je prebacivao Mariji i na Mariju, koju od one noći ne mogu više da zovem Mama. Iako mi je više majka nego on otac, baš zato ne mogu da je zovem po imenu koje me boli, koje me podseća na izdaju. S njom nisam završila kao s Njim. Njega ne zovem Tata jer nikad nikog više neću moći da čujem da zove nekog Tata, što sa majkom nije slučaj. Ako budem ikad imala dete, dozvoliću mu da ima majku, ali ne i oca. To ne, moja loza ovde završava, neprirodno, u bolu, u ženskoj liniji, kao neka velika propala imperija, kao neki plod nezdrave strasti, kao neki Minotaur ili sirena.

On zaista još uvek veruje da mi možemo da nastavimo tamo gde smo nekad stali: ne primećuje stid koji navlači na moje ponašanje, ne primećuje da ne smem pred njim da se skinem u kupaći kostim, ne primećuje da ne smem pred njim da imam dečka. Ja znam da je sve to ono isto, da iz iste zabrane potiče, zato što sam ja njegova, i zauvek samo njegova, iako je obećao da više neće da me dira. I ne dira me, i misli da je to dovoljno: da ne važe pogledi, polupogledi i osećanja. Svi drugi isto žive, kaže. To je tačno, kažem, ali oni još nisu prešli granicu i zato ne znaju opasnost oštrice po kojoj im žene hodaju. Neki Očevi, to da znaju, promenili bi ovaj svet, neki bi ga upravo zato i sačuvali. Ali ovako, u ovom opasnom neznanju svi mogu da stradaju, naročito one koje su već na svet donesene sa zadatkom žrtve.

Svaki, ali svaki njegov ton, njegov pokret sada ima drugačiji smisao nego nekad, čini mi se istinitiji, u svakom slučaju precizniji. To da sam ja i dalje njegova, iako me više ne dira, od toga nikad neće odustati. Ne on, ne Lazar, ne moj otac koji nikad u životu nije voleo nijednu drugu ženu kao mene, njemu najdražu, najbližu, koja ima isti oblik prstiju na nozi kao on, iste krive prste na ruci kao on, istu prefriganu pamet kao on, ali drugu, sasvim drugačiju priču u životu od njegove. Ja ću otići i on to neće preživeti. A ja sam preživela njegovo nasilje i pritom nisam žrtva. Ni njegova, ni svoja. Da li je to možda lice Pravde? Ako jeste i nije neko.

I još nešto: on je mislio da ću izabrati da ćutim. I ja sam mislila da ću to izabrati. I izabrala sam njegov izbor kao da i nije izbor već priroda, kao što je i sve ovo drugo bilo priroda i prirodno. Ćuti se iza bedema intime između kojih se gušimo, volimo, davimo, menjamo i svet menjamo. Ćuti se, uživa, gine, pati, kako već kome uleti: jedno se zna, da se ćuti i onda kad se govori, kad se reči koriste da bi bedemi postali čvršći. Ta ljudska potreba da budemo voljeni, sami, intimni, ta dečija potreba da me on tako topao i veliki u rukama drži, postala je potreba da zanemim, da svoju ljudskost ne bih izdala. I sada sam je izdala, prvi put: ne, kod socijalnih radnika nisam, nisu bili dovoljno zainteresovani. Sad sam je izdala tebi Damjane, koji ne postojiš osim onakav kakvog sam te ja izmislila, a takav kakav jesi ti mene potpuno razumeš i tebi ne treba moja ljudskost već ja kakva jesam. Ti mene upravo takvu voliš, želiš i ceo život si samo na mene čekao, da bih ti ja svoju priču ispričala i da bi ti, onda, konačno od književnog junaka postao pravi čovek. Kao Pinokio. Volim te Damjane, volim te Pinokio jer nemam sebe, jer nemam Njega jer nemam Nju, jer nema više nikoga: pustinja, svetlucava pustinja u beskraj promiče mi kroz prste, tako beskrajno sitna, tako beskrajna. Baš kao moja ljubav, tako sitna, tako beskrajna.