Back                            Home                                     Next

 

Kada je lepa kraljica umrla, zaveštala je svom mužu da se ne oženi nijednom drugom manje lepom i pametnom ženom od nje. Kralj je bio uklet, sve dok nije primetio da mu je ćerka ista majka. Ali ćerka je odbila da se uda za njega. Po prvi put posle milion godina, jedna ćerka je odbila da se uda za oca, po neshvaćenom nalogu svoje majke, pod sveobuhvatnim pogledom svoje majke, i od tada je nastala ova priča koja se i dandanas kao čudo svuda priča.

Vrhunac za jednog lažljivca je da laže govoreći istinu: tako je to sa pričama. Ponekad i sa ljudima ali zato uvek sa pričama. Verujte mi, pričam vam priče.

 

 

 

 

 

Dnevnik

 

 

Dragi moj Dnevniče,                                 1. januar

Izmišljam te jer nemam nikoga osim tebe. Danas ti pišem zato što sam ipak rešila da odem. Ne da nestanem, ne da pobegnem već jednostavno da odem. Da kažem majci, da kažem sestri i da kažem Njemu. Nema više razloga da ostanem. Prošli smo bol, ljutnju, raspravu i opet ušli u svakodnevnu ravnodušnost, kao da se ništa nije desilo. Svi su od nas tražili pomirenje, kao da smo se mi svađali. Ja sam pokušala, u jednom trenutku, da sebe ili Njega ubijem, a socijalni radnici, lekari su tražili od nas pomirenje. Dobili su ga, dobili smo ga i mi, ali život ipak ne može da teče dalje kao da se ništa nije dogodilo. Sad znam da nikad neće biti kao pre. Pre pomirenja, i izlečenja, mislila sam da će ceo život uvek biti isti, ali sad znam da, hvala bogu, neće. Ja mogu da odem i ja moram da odem. Poslali su nam i Jelenu da nas zakrpi, tako da sada mogu mirno da odem, ona će zauzeti moje mesto. Pre nego što odem, jer odlazim polako, napisaću ti, Dnevniče, jednostavnim rečima svoju priču, onu koju nikome zapravo nisam ispričala ogoljeno kao na filmu zato što nisam ni htela ni smela. Mislila sam da ako je ne ispričam uvek ću moći da poverujem da se zapravo nije dogodila kao što jeste. Sada pošto odlazim, mogu da je ispričam jer neću više biti u situaciji da nam ta svarnost smeta. Za ljude koje ću upoznati, koji su nešto drugo doživeli, moja životna priča biće manje-više strašna, ali ipak samo priča. Ako ikad, ako ikad, kao On, neko počne od moje priče da pravi svoju i da me optužuje koristeći kao argument mene samu, kao što je On činio, ubiću ga. Ovaj put zaista hoću, jer sad to mogu i znam da ako ja Njega ne ubijem, On će mene. Moj otac je mene pokušao da ubije, govoreći da sam ja za sve kriva: da sam ga ja izazivala, da sam ga ja mamila, da sam ja to htela, jer sam ga volela. Kada sam pokušala prvo sebe da ubijem a onda Njega, rekao je da sam zver, da sam poludela, da sam opasna, da sam luda na majku, da me treba ukloniti iz doma. Lekari su me pitali zašto? Mislila sam da me pitaju zašto sam ostala u kući, a onda sam shvatila da oni ne znaju, da im otac nije rekao da je među nama postojala zabranjena veza koju je moja majka sve vreme gledala i zbog koje sam ja osetila potrebu da nestanem, od bola i stida. Kad su saznali, pitali su nas koliko je to trajalo, dokle je stiglo i mnogo, mnogo tehničkih pitanja. Nisam mnogo odgovarala, on još manje, majka ništa. Tada su nas pomirili, rekavši da ništa nije nepopravljivo, vratili kući, doveli nam Jelenu, i rekli nam da sačuvamo porodicu. Nikad im nisam rekla sve do kraja, kakva je to porodica bila. Ne znam, možda oni znaju bolje, možda ovakve porodice moraju da ostanu zajedno da bi svet opstao kakav jeste, možda je zaista ovako najbolje, ali ja više ne mogu. Ja sam tužna što više ne mogu, ne verujem u svoju budućnost koja mi ni ne treba, ali ne mogu da dišem u ovoj porodici koju zbog sveta valja sačuvati. Onda si se pojavio ti moj Dnevniče, koga ću zvati Damjan i kome ću za ovih nekoliko dana dok ne krenem, sve ispričati. Ovo je dnevnik unatrag, ali će se čitati unapred. Da druge devojčice i dečaci možda izbegne ovu najstariju i najstrašniju priču na svetu.

 

 

5. januar

Imala sam dvanaest godina: statistika kaže da sam mogla i gore da prođem, da sam bila mlađa. Meni je ovo sasvim dovoljno loše. Još nisam bila dobila menstruaciju i žudela sam svake večeri da spavam sa roditeljima u bračnom krevetu. Pošto oni nisu hteli, krišom noću zavlačila sam se kod njihovih nogu i u zoru nalazila smrznuta na patosu. Retko su otkrivali da sam ih to ja grejala kod nogu. Ko zna šta su sanjali ili zamišljali, oboje, naročito On.

Nisam imala mnogo drugarica ni drugova izvan škole. Govorili su mi uvek da ne treba, da ne smemo da se mešamo sa drugim svetom, da smo jedni drugima dovoljni. I bili smo. Nisam mnogo znala koliko se drugi ljudi međusobno mešaju ali meni je bilo sasvim dobro. Kad bi neko iz mog razreda ušao u našu kuću, nije se snalazio. Postojao je žestok bedem intime gotovo u obliku mirisa koji je kao pacove terao strance napolje da dišu.

Za jednu Novu godinu nisam imala gde da idem: bila sam i mala i velika. Ostala sam sama kod kuće da gledam televiziju. Oni su izašli. I onda se On vratio sâm u jednom trenutku rekavši da je Marija ostala kod prijateljice da spava. Onda je seo pored mene, zagrlio me, poljubio u čelo, i rekao, idemo da spavamo. Krenula sam u svoju sobu a on me je rukom povukao ka njihovoj. Noćas spavamo ti i ja zajedno, rekao je i ja sam bila zadovoljna. Rekla sam ti Damjane, nikad nisam volela da spavam sama, možda je to moj greh.

U toku noći, desilo se. Bilo je prirodno i bolno, a ujutru smo promenili čaršave i on me je opet poljubio u čelo. Naravno da sam znala šta se desilo, ali naravno da nisam znala ni potpuno ni do kraja šta to znači. Bila sam užasno osramoćena i zgađena. Pomislila sam, ja više nikad neću izaći iz kuće, u kući je bezbedno. On me je poljubio u čelo, a Marija tada još nije znala. Dok ona još nije znala, moja situacija mi nije delovala potpuno beznadežna.

 

 

Dragi moj Damjane,                                  6. januar

Šta to govori iz mene? Koji glas? Glas istine, pravde ili pobede. Ne postoje velike reči za tako veliki podvig kao što sam ja napravila: da preživim, da nisam žrtva i da odlazim a da ne bežim. Zato te Damjane volim.

A Njegovo lice, kada sam gledala spreda bilo je jedno, kada iz profila drugo, kada s leđa treće. Bila su to tri različita lica za mene, jedno dobro, drugo nikakvo, treće zlo. Od bola do radosti i suprotno. Marija je sve gledala, ne od prvog dana, ali gotovo od prvog dana. I čega se seća: svakog detalja ponaosob, ali ne ume da kaže šta se odigralo. Seća se, reći će već ona, a meni se gade njena sećanja... Ovako idu: Njegova ruka na njenoj butini, njegov uzdah, njen vrisak i tako, i bez ikakve veze, i kao da se sve njoj dešavalo. A bilo je pre svega banalno i bolno. Najmanje fizički banalno i bolno, najviše vremenski banalno, bolno, neprekidno, beskrajno, zauvek dosadno i bolno, kao da se nikad nisam bila rodila i kao da nikad neću umreti. I onda sam počela svoje telo da ne osećam. Prolila sam za moj trinaesti rođendan dok smo bili na moru, pet litara kipuće vode po golim nogama. Pravila sam špagete i odjednom izgubila snagu koju sam sabirala svaki dan pred velikim društvom u kampu mâma tâta i dece kao što smo mi bili, da se ne primeti ništa. Ispustila sam na noge vodu i lonac i nije se dogodilo ništa. Nije bilo opekotina, nije bilo bola. Svi su se čudili osim Njega. Onda su mi jednom kasnije vadili zub bez narkoze jer sam ja tako htela da nešto osetim. Ali nisam osetila ništa, osetila sam da mi vade zub ali ne i bol. Onda šamari sa dečacima, onda ljubavne tuče sa mladićima, onda jedenje i povraćanje, onda pilule, šmrkanje, igle. Sve u svemu ništa, ili gotovo ništa. Nešto drugo se međutim desilo. Kosa mi je posvetlela, i opala i počela sam sve da zaboravljam. Mislim da sam sve i zaboravila, sve važno i nevažno što je bilo. Kad sam videla da Marija gleda, potonula sam, ali našla sam onda neki sistem. Kad bih se dodirnula za nogu, onda bih se donekle setila kako sam prolila vodu na nogu, samo dok bih je dodirivala. Počela sam da živim od planiranih dodira. Ionako su značili pamćenja a ne osećanja. Marija je prestala sa dodirima, osim sa vodom. Samo se kupala i tuširala i klatila i sećala najsitnijih detalja iz svoje mladosti, iz mog detinjstva. To je trajalo tako godinama, tačno četiri godine. A šta je On radio za to vreme? Da li uopšte postoji neka hronologija u psihologiji, u kriminalu? Pričala sam ti Damjane kako je bilo prvi put, sutra ću ti ispričati kako je bilo poslednji: ono na krovu, pošto sam pročitala knjigu Džinet Vinterson, u kojoj junakinja skače sa krova. Brat ju je godinama silovao a otac onda gurnuo sa simsa. Imala sam i ja svoj krov za skočiti. I probala sam. Zaista, ti si mi Damjane svedok, da sam iskreno probala ono što sva silovana deca moraju da okuse: sims smrti i oslobođenja ispred pogleda zaslužnog za sve to Boga.