Back                            Home                                     Next

 

E da Damjane,                                       11. januar

Palo mi je na pamet šta sa mnom nije bilo u redu. Zašto su mene izabrali da me rode i onda sve ostalo po planu. Jer za svako nerođeno dete postoji već vrlo određeno mesto na svetu, naročito kad se njegovi roditelji sretnu, venčaju, imaju stan, sobu za bebu, i glavu pre svega za tuđ a onda svoj život. Kad god vidim dvoje ljudi suprotnog pola, zagrljene na ulici, ja odmah zamislim njihovo dete i uglavnom mi ga je žao. Vidim ga lepše i pametnije od njih, ali vidim po njegovom telu te užasno sapete okvire koji vremenom stvaraju ožiljke, deformacije, agresije. Roditeljska sapetost čini naše granice koje ćemo onda celog života razbijati da bismo ih možda još tešnje nekoj drugoj deci koja se čine naša, slobodna i lepa, kao kavez na glavu nabiti. Nema napretka Damjane, kad je roditeljska ljubav u pitanju, postoji samo borba, manje više uspešna za napredak, i u njoj ti prođe, manje-više veselo ceo život. Šta je bila moja greška: što sam žensko? Što sam mnogo plakala kao beba? Što sam nastavila da se bunim i kao devojčica? Jedna stara žena na ulici rekla je mojoj majci dok sam joj plakala u naručju: nemoj da se brineš, navići će se dete na ovaj grozan život i prestaće da plače. Epa, ja nisam, još uvek nisam naviknuta. Sada sam ispod života ali i dalje grebem. Možda im je smetalo što stalno trčim, što neke zvuke puštam. Mislim da im je sve vreme sve na meni smetalo osim činjenice da sam bila njihovo dete: jedino su to planirali. A to je od svega najmanje bilo tačno. Damjane, da li si i ti u to vreme negde postojao i trčao, da sam samo mogla do tebe da dođem, da zajedno postojimo i trčimo, da nikad ne stanemo, da nas nikad ne stignu. Verovatno jesi, ali za mene je sada kasno čak i da znam da jesi. Možda za tebe nije i zato ti ovo pišem, da se ne osetiš sâm onako kao što sam ja bila. I u ovom trenutku znam, negde, možda vrlo blizu, neko trpi ono što se meni dogodilo, i zbog toga moram da pišem, gotovo ništa drugo i ne mogu da radim. Kad to na trenutak zaboravim, zaista ću zatvoriti vrata za sobom. Bar ova ovde koja već godinama gledam kao granicu svog tela.

 

 

12. januar

I još nešto Damjane, kad sam progovorila svojim jezikom, mislila sam da će me zadaviti: deca nemaju svoj jezik i ne smeju da ga imaju. Njihov jezik je kao crtani film: hrabar i neuviđavan prema pravilima stvarnosti. Kad skočiš kroz prozor, zalepiš se kao palačinka na trotoar, prođe autobus preko tebe i onda onako smešna ustaneš. Deca ne smeju da imaju svoju intimu jer je ona tajna. Da li i tebi nisu dali da zatvaraš vrata od sobe, da govoriš telefonom, da imaš poštu koju ne čitaju, da imaš misli koje oni neće naglas izreći i protumačiti kako ni ne razumeš. Neko manje neko više, neko duže neko kraće, ali kroz tunel tuđe svesti, dete uvek prođe, kao kroz porođajni kanal, i taj put je teži od borbe za sopstveni vazduh, zato što nije zagarantovan kao go žvot. Neki ljudi zaista ne traže humani oblik, mogli su da se rode i kao divlje mačke. Eto Lazar, na primer. Ali neki bez mnogo svetlosti ne mogu da rastu. Eto Marija na primer. Ja sam između, opstala sam bez svetlosti ali sam se izborila za svetlo. I zato idem, zato što sam u tom prelazu između svetla i tame naučila princip cele igre svetlosti i tame, muškog i ženskog, gospodara i sluge.

I ne moram Damjane da ti objašnjavam koliko mi je bilo teško da odem, da rešim da odem, da odlazim. Kad na istoj strani osetiš ljubav i smrt, nemoć i spas, želju da te nema i želju da te ima. Bila je to jedna racionalna, proračunata odluka, kao što je jedino mogla biti. Sa ispisanim uputstvima za ponašanje: svakog dana reći dobro jutro, sedeti petnaest minuta s njima i obavezno otići, svake večeri otvoriti debela vrata, izaći, biti bilo gde uz zaborav i vratiti se u zoru kad postaje svejedno i za tebe i za njih da li si se vratila i ko si. Ne propuštati nijednu emociju, ni svoju ni njihovu, kao ping-pong igrati se ljubavi, ali se obavezno igrati, jer to je tvoja jedina prednost, oni ne umeju da se igraju ali ako staneš, poješće te. I tako još hiljadu pravila. I tako iz dana u dan. I onda... Pukne, zaista pukne s jedne strane stari prostor pukne, onda pukotina i onda u njoj novi prazni pusti usamljeni divlji i zastrašujući prostori. I onda ideš kroz njih hrabro, užasnuta ali hrabra, usamljena ali hrabra, nesrećna ali slobodna, sve dok ne shvatiš da si to tražila, da si konačno slobodna i možda čak i srećna. Ali kasnije ću o tome, o sreći, za početak nedostatak nesreće je sasvim dovoljan. Hoću da ti kažem, da je još teže od življenja njihovog života bilo odlaženje, i da sam opet to morala ja da uradim. Oni se nisu pomerali, na takvima kao što su oni zaista počiva ovaj svet.

 

 

13. januar

Da li je ovaj svet privremeno mesto, i zato tako nedovršeno, zlo, otkud ja znam šta sve još. Da li na nekom drugom mestu sve vreme istina i pravda i lepota pobeđuju. Damjane, da li me pratiš?

Da, pratim te, i ne znam.

Da li si ti negde drugde ili si ovde gde i ja?

Ovde sam gde i ti i negde drugde, sve je to jedno i povezano. Sve se to preliva ili će se prelivati, svaki gest izaziva mnogostruke posledice, mnoge gestove.

– Da li onda o svakom tuđem gestu moram ja da razmišljam kao da su moji?

– Ne moraš ti ništa da razmišljaš, ali ako hoćeš da razmišljaš, moraš da znaš da nismo nikad sami, pa ni naši gestovi. Eto na primer ti i ja.

– A smrt? Da li nas smrt rastavlja. Na primer mene i tebe?

– Osim samog trenutka smrti smrt ne postoji. Rekao sam ti, sve je povezano, sve je u tvojoj glavi a tvoja glava je deo jedne velike glave.

– Damjane, ti si ipak tamo.

– Nisam, ja sam uvek sa tobom, i nikad te neću ostaviti sad kad si me jednom pozvala.

– Zašto te nisam zvala ranije?

– Mogla si sama, i ovo je rano. Ima ljudi koji nikad ne pozovu nikoga.

– Kada sam rešila da umrem, dok sam umirala, nisam mislila ni na šta drugo osim na tu moju trenutnu priču, da ja polako odlazim u smrt i da to radim dobro kao što sam školu završila. Tek sad mislim da sam mogla da se plašim, da sam mogla da se plašim svoje a ne samo Njegove smrti.

– Kad bez razumevanja patiš ne plašiš se smrti koja je takođe bezrazložna.

– I onda dok sam išla da umrem mislila sam na broj onih koji u ovom trenutku pate kao ja i ne misle na smrt. Na taj ogroman broj ubijane dece koja ne misle na smrt, koja ne misle ni na šta. Pomislila sam: kakav sam im ja loš primer sa ovom smrću? Tada sam pomislila da je bolje Njega da ubijem. Nije herojstvo ali jeste možda sloboda.

– Nisi ni htela ni mogla Njega da ubiješ zato što je on to već tebi učinio, a ti nisi htela više da govoriš njegovim jezikom da bi bila slobodna.

– Sada sam slobodna?

– Sada odlaziš, on živi, on će pre tebe umreti, ali možda ni onda nećeš biti slobodna kao u ovom trenutku kad odlaziš. Zato nemoj da staješ, nikad.

– Ti si muškarac, jesi li? Ti ipak drugačije o slobodi razmišljaš?

– Ja sam muškarac u tebi i ja razmišljam o tvojoj slobodi. Bez tebe ja ne postojim i nisam slobodan.

– Tvoja i moja sloboda su jedno?

– Da.

– Onda neću da stajem, onda ću uvek da odlazim. Onda više nikad neću da postojim na jednom mestu u jednom obliku duže od moje misli na tebe.

 

 

14. januar

Dragi moj anđele Damjane,

Anđeli čuvari ne postoje, postoje onako kako postoji sloboda, nevinost, sreća. Kao mir koji stiže prekasno da odbrani nešto što je već palo, što je neodbranjivo, što je neimenovano. I to jeste njihova uloga da imenuju, da ograde, da označe, da sahrane. Ti si moj anđeo čuvar koji je ušao kroz otvorena vrata moje minule nevinosti, sreće i slobode i stavio reč kraj mom životu. Nadam se da imam još jedan život, ali ni to nije presudno za moju smrt koju smo zajedno izabrali. Važno je da postoji jedan prazan, nedefinisan, slobodan prostor u koji ću ući, u koji ulazim u koji sam upravo ušla u kome govorim sve što mi pada na pamet, u kome mi niko ne sudi, u kome nisam sama. Ogroman je i ispunjen nevidljivošću: anđela. Anđeli oba pola, anđeli bespolni, deca oba pola, deca bespolna, opet sve anđeli. Tu su i đavoli ali kao pali anđeli koji lete pa padnu, pa sve zasmejavaju, pa zabavljaju. Tu sam konačno i ja. I ne znam da li sam mrtva, da li sam prošla taj trenutak smrti kako si mi moj anđele rekao da će biti, i ne pitam se. Pitam se da li su tu svi ljudi iz mog života, ili samo neki ili gotovo niko. Ali su zato tu svi iz moje glave, iz mojih snova, moji likovi, moje knjige: vidim Virdžiniju Vulf, vidim Maju Angelou, vidim Prusta, vidim Kafku, vidim Skarlet O’Haru, vidim Svetu Terezu, vidim Kristinu de Pizan, vidim Svetog Augustina, vidim Pepeljugu, vidim Prodavačicu šibica i vidim Malu sirenu. S njom hoću da razgovaram ali ona lebdi, kosa joj vijori, zlatna glava maše čas levo čas desno i nikoga od svoje aure ne vidi. Rep joj je zelen, rep joj je srebrn, rep joj je čvrst i vižljast: bože zar je mogla ikad da poželi da bude žena? Zbog onog kretena od princa koji ju je potom ostavio zato što je ćutala? Ali eno i princa, ide nekako stalno za njom radeći niz stvari, nesvestan da ide za njom ali svestan da ne može da pređe veću razdaljinu od dužine pupčane vrpce. Ko koga ovde vara, ko je utvara, ko je ovde mrtav, kakav je ovo svet, pojavni, stvarni, ko sam ja sada kada nisam više ona Maja iz Beograda, Njegoševa broj 17, rođena u znaku jarca, s podznakom vodolije. Mala sirena mi prilazi:

– Zdravo Majo.

– Zdravo Mala sireno.

– Ja se zovem Čežnja ali me zovu Julija.

– Gde smo?

– Sada smo na ničijoj zemlji, onda se svet razvrstava. Hoćeš nekoga da vidiš, dok si još ovde?

– Kako sam došla ovde?

– Ne sećaš se da si otišla, da si krenula, pošto si svima rekla da odlaziš?

– Nisam se ubila, to se sećam, Njega sam htela da gurnem s krova. Da iskupim junakinju iz knjige Džinet Vinterson koju je otac gurnuo posle silovanja, posle incesta, gde je ona pala i preživela. Moram neke sadržaje da ispravim, makar platila cenu. Moram Svetlaninu smrt u mom životu da ispravim: znaš nju je muž iznenada zaklao, u afektu, ljubomornom. Ne verujem ni da je shvatila šta joj se desilo. Moram da ispravim Hipatijinu smrt, njoj su i kosti samleli, mislim da me od onda kosti bole kad se vreme menja. Moje kosti pamte Hipatiju. Moram da ispravim smrt Viržinije Vulf, ta njena reka, stalno sam sanjala kako ulazi u reku i nestaje a prethodno je obrisala prašinu sa radnog stola.

– Sećaš se da si i ti ušla u vodu u zoru i hodala dugo kroz plićak, pa dublje sve dok te voda nije prekrila.

– Imala sam dugu zelenu suknju, srebrnasto zelenu, zora je bila zlatna i svetlucava i to je bilo pre...

– Nisi ni zaplivala, jednostavno si duboko udahnula vodu, položila glavu na stranu, zatim licem ka vodi, u vodi, pod vodom i pustila da tvoje telo odnesu struja i talasi sve do mene, do nas, dovde.

– To sam videla od Ofelije, i njenu priču moram da ispravim, da dopišem, da proživim. Videla sam je na slici kako leži u vodi sa dugom kosom i cvećem u kosi, bez pokreta, bez nemira, bez opiranja, kao voda u vodi.

– Oni te nisu zaboravili. Jelena svaki dan s tobom priča, svaki dan njima o tebi priča, možeš s njom da pričaš pre no što odeš u svoj leteći krug.

– Ja sam postala sirena?

– Ti si bila sirena i sada si se vratila pošto jedno vreme to nisi bila jer si morala da živiš na zemlji.

– S Njim? Jel’ on taj koji me je izvukao, koji jede svoju decu, mlevenu?

– Moj princ je tvoj princ je naš princ, on menja lice, on menja odeću ali ne i ulogu.

– Da li je On tu.

– On je sa Jelenom, i ona od Minotaura pravi čoveka.

– Šta je sa Marijom?

– Marija od sirene postaje žena.

– Šta je sa Jelenom?

– Jelena je danas ti, sutra neka druga, ona uzima mesto dece koja pate i odlaze, ona zauzima njihovo mesto i čuva ga.

– Jednoga dana hoću da se vratim, da mi oni svojim rečima nešto kažu. Lazar i Marija, makar u nekoliko reči. To mi duguju, bilo kakvo objašnjenje, bilo kakav pokušaj objašnjenja. Zar mi to ne duguju?

Mala sirena ćuti i vrti repom i maše glavom.

Ne razumem Damjane, moj anđele, zašto ni kod vas ne postoji razum? Zar to nije jedino što ljudsko biće ima, zar ne bi trebalo moj anđele čuvaru to da čuvaš, kad već telo propada i biva žrtvovano Minotaurima.