7

ŠTA FALI PROSTITUcIJI?

  

U modernom patrijarhatu postoji veliki broj različitih sredstava kojima muškarci obezbeđuju ispunjavanje polnog ugovora.

Za patrijarhalno pravo bračni ugovor je i dalje od temeljne važnosti, ali brak je sada samo jedan od društveno prihvatljivih načina koji muškarcima omogućuje pristup ženskom telu. Usputne seksualne veze i “život udvoje” više ne izazivaju društvene sankcije kao pre dvadeset ili trideset godina, a pored privatnih aranžmana postoji i razgranata trgovina ženskim telima u kojoj se obrću milioni dolara. Prostitucija je sastavni deo patrijarhalnog kapitalizma. Supruge se više ne nude na javnim aukcijama (mada u Australiji, Sjedinjenim državama i Velikoj Britaniji mogu da se, poštanskom narudžbom, kupe na Filipinima), ali muškarci na kapitalističkom tržištu mogu da kupe seksualni pristup ženskom telu. Patrijarhalno pravo je eksplicitno otelovljeno u “slobodi ugovora”.

Prostitutke su lako pristupačne na svim nivoima tržišta svakom muškarcu koji može da ih plati, a često se nude i kao deo poslovnih, političkih i diplomatskih transakcija. Ipak, javni karakter prostitucije nije toliko očigledan koliko bi mogao biti. Kao i drugi oblici kapitalističkog preduzetništva, prostitucija se shvata kao privatno preduzetništvo, a ugovor između klijenta i prostitutke shvata se kao privatni aranžman između kupca i prodavca. Pored toga, prostitucija je obavijena velom tajnovitosti uprkos rasprostranjenosti te privredne grane. U Birmingemu, britanskom gradu od oko milion stanovnika, ima oko 800 žena koje rade kao prostitutke, bilo na ulici, bilo u svojim domovima ili hotelima, “saunama”, “salonima za masažu”, ili “agencijama za poslovnu pratnju”. Skoro 14.000 muškaraca svake nedelje kupuje njihove usluge, što je 17 muškaraca na svaku prostituku.[1] Sličan nivo potražnje beleži se i u Sjedinjenim državama, a ukupan broj klijenata nedeljno u celoj zemlji prema konzervativnim procenama iznosi 1.500.000.[2] Prema jednoj proceni dnevno se na prostituciju u Sjedinjenim državama potroši četrdeset miliona dolara.[3] Tajnovitost delimično postoji zbog toga što čak i kad sam čin prostitucije nije protivzakonit, neke druge aktivnosti, kao što je nuđenje usluga, često jesu. Kriminalni karakter većeg dela biznisa prostitucije, međutim, nije jedini razlog tajnovitosti. Većina muškaraca ne želi da se naširoko zna da kupuju ovu vrstu usluga. Javno razotkrivanje veze s prostitutkom još uvek može značiti propast za političara. Empirijski dokazi takođe pokazuju da su tri četvrtine klijenata prostituki oženjeni muškarci. Sigurno je da posao prostitutki u Birmingemu slabije ide u vreme godišnjih odmora, kada muškarci odlaze iz grada sa suprugama i decom.[4]

Branilaca seksualnog podređivanja suprugâ nikada nije nedostajalo, ali do skora je bilo teško naći bezuslovnu odbranu prostitucije. Prostitucija se, na primer, shvatala kao nužno zlo koje mlađe žene štiti od silovanja, a brak i porodicu čuva od razornog delovanja muških seksualnih prohteva, ili kao nesrećna posledica bede i ekonomskih nedaća s kojima se suočavaju žene koje moraju same da se izdržavaju, ili se , konačno, shvatala kao ništa gora, a makar poštenija, od “legalne prostitucije”, kako je brak 1790. nazvala Mary Wollstonecraft.[5] Kao prostitutke, žene otvoreno prodaju svoja tela, a zauzvrat bivaju plaćene kao i radnice (ali ne i kao supruge). Tako je za Emmu Goldman “samo pitanje količine da li žena sebe prodaje jednom muškarcu, u braku ili van njega, ili mnogim muškarcima”.[6] Simone de Beauvoir misli da udatu ženu “doživotno iznajmljuje jedan muškarac; prostituka ima nekoliko klijenata i plaća je svaki ponaosob. Prvu čuva jedan muškarac od svih ostalih; drugu brane svi od isključive tiranije jednog”.[7] Cicely Hamilton je 1909. zapazila da su žene sprečene da se slobodno nadmeću u jedinom zanimanju, braku, koje im je legitimno bilo dostupno, ali da su tu slobodu mogle da primene u svom nelegitimnom zanimanju: “klasa prostitutki... je do logičnog kraja dovela princip da žena postoji zahvaljujući nadnici koja joj se isplaćuje u zamenu za posedovanje njene ličnosti.”[8]

Danas je u raspravama o prostituciji došlo do radikalne promene. Kontraktarijanci otvoreno brane prostituciju. Elementi te odbrane ponovo ilustruju lakoću s kojom neki feministički argumenti zauzimaju kontraktarijanski teren. U mnogim skorašnjim feminističkim diskusijama tvrdilo se da je prostitucija radnički posao, a prostitutka radnik kao i svaki drugi nadničar. Prema tome, prostitutke bi trebalo da imaju sindikalna prava, i feministkinje često iznose predloge o radničkoj kontroli te grane privrede. Ovakva argumenatcija ne znači nužno odbranu prostitucije (moguće je zalagati se za sindikalna prava i zahtevati ukidanje kapitalističkog najamnog rada), ali, u nedostatku suprotnih argumenata, u mnogim feminističkim raspravama se sugeriše da, ako je prostitutka radnik koliko i svi drugi, onda u prostituciji nema ničeg lošeg. Ovakva argumentacija u najmanju ruku implicira da u prostituciji nema ničeg lošeg što istovremeno nije loše i u drugim formama rada.

Ovaj zaključak počiva na istim pretpostavkama na kojima i kontraktarijanska odbrana prostitucije. Kontraktarijanci tvrde da prostitutka ugovorom daje izvesnu formu radne snage na određeni rok u zamenu za novac. Između prostitutke i kupca postoji slobodna razmena, a prostitucioni ugovor je istovetan ugovoru o zapošljavanju, ili je jedan primer takvog ugovora. Sa stanovišta ugovora, prostitutka je vlasnica svojine nad sopstvenom ličnošću koja ugovorom iznosi na tržište deo te svojine. Prostitutka ne prodaje sebe, kako se uobičajeno tvrdi, ona čak ne prodaje ni svoje seksualne organe, već ugovara korišćenje seksualnih usluga. Nema nikakve razlike između prostitutke i bilo kog drugog radnika ili prodavca usluga. Prostitutka se, poput drugih “jedinki”, nalazi u eksternom odnosu prema svojini nad sopstvenom ličnošću. Stoga se čini da teorija ugovora nudi uverljiv odgovor na dobro poznatu kritiku prostitucije i primedbe koje joj se upućuju. Na primer, primedbu da prostitutku njen posao povređuje i degradira kontraktarijanci tumače kao pogrešno razumevanje prirode onoga čime se trguje. Telo i sopstvo prostitutke nisu ono što se nudi na tržištu; ona može ugovoriti korišćenje svojih usluga bez štete po sebe. Feministkinjama koje tvrde da je prostitutka otelovljenje ženske podređenosti muškarcima sada može da se kaže i to da je takvo shvatanje odraz prevaziđenih pogleda na seks koje podupiru muška propaganda i stari svet ženske potčinjenosti.[9] Kontraktarijanci tvrde čak i to da “ljudi imaju ljudsko pravo da se bave komercijalnim seksom”.[10]

Branioci prostitucije priznaju da su u toj grani privrede, onakvoj kakva je ona danas, nužne neke reforme da bi slobodno tržište seksualnih usluga moglo da deluje na pravi način. Ipak, oni tvrde da je “zdrava prostitucija” (formulacija Larsa Ericcsona) moguća.[11] Ideja zdrave prostitucije ilustruje dramatičnu promenu koja se zbila u raspravama o prostituciji. Nova, kontraktarijanska odbrana predstavlja univerzalni argument. Prostitucija se brani kao zanimanje kojim svako može da se bavi. Sloboda ugovora i jednake mogućnosti zahtevaju da prostitucioni ugovor bude otvoren za svakog i da svaka jedinka može da kupuje ili prodaje usluge na tržištu. Svako kome je potrebna seksualna usluga treba da ima pristup tržištu, muškarac ili žena, mlad/a ili star/a, crn/a ili beo/bela, lep/a ili ružan/ružna, deformisan/a ili hendikepiran/a. Tada će prostitucija doći na svoje kao forma terapije – “uloga prostitutke kao svojevrsnog terapeuta je prirodna uloga”[12] – ili kao forma socijalnog rada ili nege (briga o “intimnoj higijeni hendikepiranih pacijenata”).[13] Niko neće biti izostavljen zbog neodgovarajućeg odnosa prema seksu. Grbava žena kao i grbav muškarac bili bi sposobni da nadu prodavca usluga.[14]

Univerzalna odbrana prostitucije podrazumeva da prostitutka može biti i jednog i drugog pola. žene bi trebalo da imaju iste mogućnosti kupovanja seksualnih usluga na tržištu kao i muškarci. “Prostitutka” se uobičajeno predstavlja kao žena, i, zapravo, većina prostitutki jesu žene. Medutim, za kontraktarijance to je samo slučajna činjenica vezana za prostituciju. Ako bi se uspostavila zdrava prostitucija, status, ili polno askriptivno određenje dve strane (muškarac kao kupac i žena kao prodavačica usluga), ustupili bi mesto ugovoru, odnosu između dve “jedinke”. Čak i površno razmatranje priče o polnom ugovoru ukazuje na jednu veliku teškoću u svakom pokušaju univerzalizovanja prostitucije. Povremeno se pojavljuju izveštaji po kojima u velikim gradovima, kakav je Sidnej, operišu malobrojne muške heteroseksualne prostitutke (starija figura žigola pripada bitno drukčijem kontekstu), ali one su još uvek retke. S druge strane, muške homoseksualne prostitutke nisu neuobičajene, i sa stanovišta ugovora one se ne razlikuju od ženskih prostitutki. Priča o polnom ugovoru otkriva da postoji valjan razlog što je “prostitutka” ženska figura.

Priča govori o heteroseksualnim odnosima – ali takode i o stvaranju bratstva i ugovornim odnosima u njemu. Odnosi medu pripadnicima bratstva ne ulaze u opseg ove rasprave, ali, kako je zapazila Marylin Frye, “neka vrsta ‘tabua incesta’ ugrađena je u standardni maskulinitet”.[15] Taj tabu je nužan; u granicama bratstva uvek postoji iskušenje da odnosi postanu nešto više od drugarstva. Ako bi pripadnici bratstva proširili svoj ugovor, ako bi ugovorom predvideli seksualno korišćenje tela između njih samih, konkurencija bi mogla uzdrmati temelje izvornog ugovora. Sa stanovišta ugovora, zabrana te specifične  primene zakona muškog polnog prava je potpuno proizvoljna, a žestina s kojom je održavaju sami muškarci je nerazumljiva. Priča o nastanku modernog patrijarhata pomaže da se to nerazumevanje ublaži.

Kontraktarijanci koji brane prividno polno neutralnu, univerzalnu, zdravu prostituciju nisu, koliko ja znam, izveli logiku svoje argumentacije do kraja. Konačni poraz statusa i pobeda ugovora trebalo bi da dovedu do eliminacije braka u korist ekonomičnog aranžmana univerzalne prostitucije, gde sve jedinke po potrebi sklapaju kratke ugovore o seksualnim uslugama. Jedino što legitimno ograničava takve ugovore jeste spremnost druge strane da dobrovoljno pruži uslugu; njen pol je irelevantan. Ni uzrast ne predstavlja odlučujuće ograničenje, ali u tome se bar jedan kontraktarijanac povlači pred doslednim antipaternalizmom.[16]

Sve rasprave o prostituciji obiluju teškoćama. Iako kontraktarijanci danas poriču bilo kakav politički značaj činjenice da su prostitutke (uglavnom) žene, jedna od većih teškoća jeste to što se, u drugim raspravama, prostitucija bez razlike sagledava kao problem prostitutki, kao problem žena. Percepcija prostitucije kao problema žena toliko je ukorenjena da će svaka kritika prostitucije verovatno izazvati optužbu koju savremeni kontraktarijanci iznose protiv feministkinja, naime, da kritika prostitucije pokazuje prezir prema prostitutkama. Tvrditi da s prostitucijom nešto nije u redu ne implicira nužno (nekakav) nepovoljan sud o ženama koje se tim poslom bave. Kad socijalisti kritikuju kapitalizam i ugovor o zapošljavanju, oni to ne čine zato što preziru radnike, nego zato što se zalažu za njih. Ipak, pozivanja na lažnu svest, popularna pre nekoliko godina, sugerisala su da je problem kapitalizma zapravo problem radnika. Svođenje pitanja kapitalizma na nedovoljno razvijenu radničku svest skreće pažnju s kapitaliste, drugog učesnika u ugovoru o zapošljavanju. Slično tome, zahvaljujući patrijarhalnoj pretpostavci da je prostitucija problem žena, drugi učesnik prostitucionog ugovora može da izmakne pažnji. Čim se ispriča priča o polnom ugovoru, prostitucija se može sagledati kao problem s muškarcima. Tada se problem prostitucije zaokružuje u pitanju zašto muškarci zahtevaju da se ženska tela prodaju kao roba na kapitalističkom tržištu. Priča o polnom ugovoru daje i odgovor: prostitucija je deo primene zakona o muškom polnom pravu, jedan od načina na koji muškarci obezbeđuju pristup ženskom telu.

Feministička kritika prostitucije danas se u nekim prilikama odbacuje s obrazloženjem da prostitutke eksploatišu ili varaju svoje muške klijente, tako da se kao oštećena strana predstavljaju muškarci, a ne žene. Naravno, prostitutke su često u stanju da pomoću raznih varki i trikova zanata obezbede kontrolu u transakcijama sa svojim muškim klijentima. Međutim, baš kao što argumenti o braku koji se pozivaju na primer dobrodušnih muževa ne uspevaju da povuku razliku između odnosa jednog određenog bračnog para i strukture institucije braka, tako i pojedinačne primere prostitucionog ugovora u kojima prostitutka eksploatiše muškog klijenta treba razlikovati od prostitucije kao društvene institucije. U strukturi prostitucije kao institucije “prostitutke” su potčinjene “klijentima”, baš kao što su u strukturi braka “supruge” podređene “supruzima”.

Na temu prostitucije postoji obilna literatura, uključujući mnogobrojne službene izveštaje, a velika pažnja se posvećuje i psihologiji i psihopatologiji prostitutke. U pamfletu objavljenom 1969. godine, koji su često koristili britanski nadzornici uslovnih oslobođenika, govori se o “dokazu da je prostitucija primitivna i regresivna manifestacija”, a u izveštaju Ministarstva policije iz 1974. konstatuje se da “način života prostitutke predstavlja upadljivo odbacivanje normalnih društvenih običaja, tako da se može uporediti s načinom života narkomana”.[17] Velika pažnja poklanja se i razlozima zbog kojih žene postaju prostitutke. Činjenice govore da nema nikakve misterije u tome zašto one počinju da se bave tim zanatom. In extremis, žene mogu prodavati svoje telo za hranu, kao siromašna nezaposlena devojka u Engleskoj u XIX veku, kojoj je postavljeno pitanje (od strane autora Mog tajnog života): “za šta daješ da te muškarci tucaju? Za kobasice?” Odgovorila je da bi pristala za “pitu s mesom, pa i za kiflu”.[18] Uopštenije uzevši, prostitucija omogućava ženama da zarade više novca nego što mogu na većini drugih poslova pristupačnih ženama u patrijarhalnom kapitalizmu. Tokom osme i devete decenije devetnaestog veka, žene koje su u britanskom Nacionalnom udruženju žena vodile kampanju protiv Zakona o zaraznim bolestima, tvrdile su da je za siromašne žene prostitucija najbolje plaćena privredna grana. Jedno empirijsko istraživanje iz 1980. pokazalo je da britanske prostitutke zarađuju mnogo više od većine radnica, a da se u poređenju s radnicima nalaze u rangu srednje i visoko plaćenih.[19] Američki film Zaposlene devojke ilustruje privlačnost prostitucije za mlade žene srednje klase s univerzitetskim diplomama koje žele da na brzinu zarade relativno velike sume novca. Prostitutke takođe spominju i visok stepen nezavisnosti i fleksibilnosti koji im taj posao omogućava, kao i relativnu lakoću s kojom se prostitucija može kombinovati s kućnim poslovima i odgajanjem dece. Korišćenje droga je takođe postalo jedan od važnih razloga zbog kojih se žene odaju prostitutciji.

Razlozi zbog kojih žene postaju prostitutke prilično su jednostavni, ali manje je jasno šta se podrazumeva pod prostitucijom. U većini rasprava uzima se za gotovo da je značenje “prostitucije” samoočigledno; “čini se da prilično tačno znamo šta pod tim podrazumevamo.”[20] Povući granicu izmedu amaterki i žena koje se tim poslom bave profesionalno u našem društvu nije uvek lako, a vrlo različite aktivnosti u vrlo različitim kulturama i istorijskim periodima takode se spajaju u jedno. Jedna od najstarijih tvrdnji je da je prostitucija (poput patrijarhata) univerzalna odlika društvenog života ljudi, tvrdnja koja je sažeto izražena klišeom o “najstarijem zanatu”. Taj kliše se koristi u odnosu na veliki broj kulturnih fenomena, od antičkih vremena do danas, i svi se nazivaju “prostitucijom”. Tako, na primer, jedan kontraktarijanski branilac prostitucije tvrdi da se “komercijalna prostitucija u modernom smislu” razvila iz antičke prostitucije po hramovima.[21] Isti društveni smisao pripisuje se tako različitim aktivnostima kakve su, recimo, hramovska prostitucija u drevnom Vavilonu, prodavanje tela od strane siromašnih žena kako bi prehranile sebe i decu, “belo roblje”, organizovanje poljskih bordela za vojnike, nuđenje žena belim istraživačima, maisons d’abattages ili malaya prostitucija u Najrobiju.[22] Nije neposredno očigledno da sve te društvene prakse imaju isti značaj kao i prostitucioni ugovor u patrijarhalnom kapitalizmu. Zapravo, skorašnja istraživanja feminističkih istoričarki pokazuju da je prostitucija u savremenom smislu – ona forma prostitucije koja omogućava kontraktarijansku odbranu “zdrave” prostitucije – specifičan kulturni i istorijski fenomen koji se razvio u Velikoj Britaniji, Sjedinjenim državama i Australiji krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka.[23]

Nema ničeg univerzalnog u vezi s prostitutkama kao posebnom grupom najamnih radnica specijalizovanih za specifičan rad, ili s prostitucijom kao specijalizovanim zanimanjem ili profesijom unutar patrijarhalne kapitalističke podele rada. do pred kraj devetnaestog veka, u sve tri pomenute države prostitutke su bile deo siromašnog radništva. žene iz ove klase povremeno su se bavile prostitucijom kao što su se povremeno bavile i drugim formama rada. Prostitutke se nisu smatrale posebnom klasom žena, niti su bile odvojene od drugih radnica ili radničkih zajednica. Nije postojala specijalizovana “profesija” prostitucije. U Velikoj Britaniji, na primer, prostitucija u savremenom smislu pojavila se posle događaja podstaknutih Zakonima o zaraznim bolestima (1864, 1866, 1869. godine). Prema tim zakonima, policajci u civilu su mogli da identifikuju žene u garnizonskim gradovima kao “obične prostitutke”, da ih prisilno podvrgnu ginekološkom pregledu na venerične bolesti, i da ih, ako su zaražene, zatvore u bolnice za polne bolesti. Za ukidanje ovih zakona vođena je vrlo široka politička kampanja, u kojoj su žene odigrale istaknutu ulogu.

Odbacujući sugestiju da javna higijena zahteva redovno kontrolisanje vojnika i mornara, kao i žena, na venerične bolesti, u Izveštaju Kraljevske komisije za kontrolu primene Zakona kaže se “da je nemoguće napraviti bilo kakvo poređenje između prostitutki i muškaraca koji s njima opšte. Jedan pol čini prekršaj radi sticanja koristi; kod drugog se radi o neredovnom zadovoljavanju prirodnog nagona”.[24] Feministkinje koje su učestvovale u kampanji, kao Josephine Butler, shvatile su da je ovde na delu nešto mnogo značajnije od “dvostrukog standarda” polnog morala, jedinog morala kompatibilnog s polnim ugovorom. Po njenom mišljenju, tim Zakonima su obuhvaćene sve žene, i one ne bi smele da se pomire s tim da sigurnost i uvažavanje većine žena u privatnom životu zavisi od “ropske klase” javno dostupnih prostitutki. J. Butler je kasnije pisala svojoj sestri da, “čak i ako nam nedostaje saosećanje zbog lanaca koji okivaju i naše porobljene sestre i nas same, ne možemo zanemariti činjenicu da smo sve mi jedan rod, solidaire, i sve dok su one porobljene, ni mi ne možemo biti potpuno i istinski slobodne”.[25] Za feministkinje koje su se borile protiv ovih Zakona, prostitucija je predstavljala polnu dominaciju muškaraca nad ženama u najogoljenijoj formi.

Međutim, feministička pitanja potisnuo je pokret za društvenu čistotu koji se u Velikoj Britaniji razvio tokom osamdesetih godina devetnaestog veka. Taj pokret je pripomogao donošenju dopuna Krivičnog zakona (1885), koji je policiji dao širu neposrednu jurisdikciju nad siromašnim ženama. U vreme kada su Zakoni o zaraznim bolestima ukinuti, 1886, karakter prostitucije se već menjao i zanat se sve više “profesionalizovao”. žene koje su na osnovu tih zakona bile registrovane kao obične prostitutke teško su mogle da izbrišu svoja imena iz dosijea, ili da nađu drugo zaposlenje. Te žene su često iznajmljivale sobe u pansionima-bordelima, a njih su vodile žene koje su izdržavale porodice, i koje su pored prostitutki primale i druge stanare. Zakon od 1885. policiji je dao ovlašćenja da zatvara bordele, koji su između 1890. i 1914. sistematski zatvarani, kao i ovlašćenja da suzbijaju nuđenje usluga. Prostitutke su se za zaštitu okrenule svodnicima. Prostitucija koja je dotad bila pod kontrolom žena prešla je pod kontrolu muškaraca i, kako zapaža Judit Walkowitz, “tad se pojavila i treća strana sa jakim interesom da žene ostanu što duže na ulici”.[26]

U Novom Južnom Velsu, u Australiji, ukidanje slobodne prostitucije išlo je drukčijim putem. Za razliku od mnogih drugih britanskih kolonija, Novi Južni Vels nije primenjivao zakone protiv zaraznih bolesti, niti je primenjivao Zakon iz 1885. Na udaru zakona uvedenog 1908. našli su se nuđenje usluga, podvođenje i držanje bordela, a po mišljenju Judith Allen, cilj policijske strategije bilo je ukidanje najvidljivijih aspekata prostitucije. Rezultat je bio taj da samostalne prostitutke više nisu mogle da rade; “rad prostitutki postao je strukturalno proletarizovan.”[27] Prostitutke su bile primorane da se okrenu organizovanim kriminalnim mrežama, ili svodnicima u službi tih istih kriminalaca. Slične posledice nastupile su i posle širokih kampanja protiv prostitucije tokom Progresivne ere u Sjedinjenim državama. Ruth Rosen sumira promene, među kojima je i prelazak kontrole zanata “sa madam i samih prostitutki na svodnike i organizovane kriminalne sindikate.... Prostituka će ubuduće retko samostalno raditi. Pored toga, bila je suočena s pojačanom brutalnošću, ne samo od strane policije, već i svojih novih ‘poslodavaca’.”[28] Pošto je profesionalizovana, prostitucija se razvila u značajnu privrednu granu unutar patrijarhalnog kapitalizma, s istom strukturom kao i druge grane kapitalističke privrede; prostitutke se bave zanimanjem koje kontrolišu muškarci. U Birmingemu, na primer, većina prostitutki ima pončes (svodnike), a “saune” i druga slična mesta uglavnom su u vlasništvu ili pod upravom muškaraca. Mali broj prostitutki postaju upravnice, ili “osnivaju neko uzajamno korisno poslovno preduzeće s drugim ženama”.[29]

Tvrdnja da je prostitucija univerzalna odlika ljudskog društva ne zasniva se samo na klišeu o “najstarijem zanatu”, već i na široko prihvaćenoj pretpostavci da prostitucija vodi poreklo iz prirodnog seksualnog nagona muškaraca. Postoji univerzalni, prirodni (muški) nagon koji, kako se pretpostavlja, zahteva, i uvek će zahtevati, zadovoljenje koje se obezbeđuje prostitucijom. danas kad su argumenti o nemoralnosti vanbračnog seksa izgubili društvenu snagu, branioci prostitucije nju često prikazuju kao jedan primer “seksa bez ljubavi”, kao jedan primer zadovoljenja prirodnih potreba.[30] Medutim, to je non sequitur argument. Branioci seksa bez ljubavi i zastupnici onoga što se nekad nazivalo slobodna ljubav uvek su smatrali da se odnos zasniva na uzajamnoj seksualnoj privlačnosti između muškarca i žene i da obuhvata uzajamno fizičko zadovoljenje. Slobodna ljubav i prostitucija se nalaze na dva suprotna pola. Prostitucija je korišćenje ženskog tela od strane muškarca za njegovo sopstveno zadovoljstvo. Kod prostitutke ne postoji ni želja ni zadovoljstvo. Prostitucija nije uzajamno, prijatno korišćenje tela, već jednostrana upotreba ženskog tela od strane muškarca u zamenu za novac. To što institucija prostitucije može da se predstavi kao prirodno produženje jednog ljudskog nagona, i što “seks bez ljubavi” može da se izjednači s prodavanjem ženskih tela na kapitalističkom tržištu, moguće je samo zato što se zaobilazi suština jednog važnog pitanja: zašto muškarci zahtevaju da zadovoljenje jedne prirodne potrebe poprimi oblik javnog pristupa ženskim telima na kapitalističkom tržištu u zamenu za novac?

U dokazivanju da je prostitucija samo jedan izraz prirodne potrebe, neizostavno se porede prostitucija i pribavljanje hrane. Tvrditi da “svima nama treba hrana, dakle da je moramo imati... a to važi i za naše seksualne želje, pošto su one isto tako osnovne, prirodne i neizbežne kao i naša potreba za hranom “, niti je argument u korist prostitucije, niti u korist bilo kog oblika seksualnih odnosa.[31] Bez minimuma hrane (ili vode, ili zaklona) ljudi umiru, ali, koliko ja znam, još niko nikad nije umro zbog nezadovoljenih seksualnih potreba. Postoji i jedna temeljna razlika između ljudske potrebe za hranom i potrebe za seksom. do hrane se ponekad ne može doći, ali svako ima na raspolaganju sredstva za zadovoljenje seksualnih potreba. Ne postoji prirodna nužnost za stupanje u seksualne odnose da bi se zadovoljili seksualni porivi. Naravno, mogu postojati kulturne inhibicije protiv korišćenja ovog sredstva, ali i ono što se smatra hranom takođe varira od kulture do kulture. Ni u jednom društvu forma proizvodnje i uzimanja hrane, ili forma odnosa između polova, ne sledi direktno, bez posredovanja kulture, iz prirodne činjenice da svi ljudi imaju potrebu za hranom i seksom. Posledice seksualnih inhibicija i zabrana verovatno su manje kobne od zabrana koje se odnose na hranu.

Sledeća teškoća u raspravi o prostituciji u patrijarhatu poznog dvadesetog veka je i to što se najčešće pretpostavlja da je jasno koje sve aktivnosti spadaju pod “prostituciju”. Prostitucija je danas deo internacionalne industrije seksa koja uključuje masovnu distribuciju pornografskih knjiga i filmova, široko rasprostranjene striptiz-klubove i slične lokale, kao i reklamiranje seks-tura za muškarce po siromašnim zemljama Trećeg sveta. Sveprisutno izlaganje ženskih tela i polnih organa, bilo u formi slike bilo kao živih tela, čini okosnicu industrije seksa i neprekidno podseća muškarce – i žene – da muškarci sprovode zakon muškog polnog prava, da poseduju patrijarhalno pravo pristupa ženskim telima. Pomoću priče o izvornom polnom ugovoru možemo da razjasnimo koje se od mnoštva aktivnosti u industriji seksa mogu s pravom nazvati “prostitucijom”. Na primer, zadovoljavanje pukog prirodnog poriva ne zahteva da muškarac ima pristup ženskom telu. šta onda znači činjenica da 15 do 25 procenata klijenata birmingemskih prostitutki traži ono što se u toj profesiji naziva “ručnim olakšanjem”?[32]

Priča o polnom ugovoru sugeriše da je taj zahtev deo konstrukcije onoga što biti muškarac znači, da je deo savremenog iskazivanja muške seksualnosti. Zadovoljenje prirodnih muških seksualnih poriva mora se postići kroz pristup ženi, čak i kad se njeno telo ne koristi direktno. Bez obzira na to da li je neki muškarac sposoban ili voljan da nade olakšanje na neki drugi način, on svoju muškost može da pokaže ugovarajući korišćenje ženskog tela. Prostitucioni ugovor je još jedan primer aktualnog “izvornog” polnog ugovora. Tipično pokazivanje muškosti jeste upuštanje u “seksualni čin”. (Stoga prodavanje muških tela za homoseksualnu upotrebu nema isti društveni smisao.) Institucija prostitucije obezbeđuje muškarcima mogućnost kupovanja “seksualnog čina” i sprovođenja svog polnog prava. Aktivnosti koje se pre svih drugih mogu ispravno nazvati prostitucijom jesu “seksualni čin” i srodne aktivnosti, kao “ručno olakšanje” i oralni seks (fellatio), za čim danas postoji velika potražnja.[33] Neki od najčešćih nesporazuma u raspravama o prostituciji mogli bi se izbeći ako bi se i druge aktivnosti sagledale kao deo šire industrije seksa. Na tržištu postoji velika potražnja za “vezivanjem i kažnjavanjem” ili fantazije o ropskom potčinjavanju. Masovno komercijalno kopiranje većine odnosa moći i simbola dominacije jeste dokaz snage i genijalnosti ugovora kojim se proklamuje da ugovor o potčinjavanju predstavlja (seksualnu) slobodu. 

Od početka sedamdesetih prostitutke u Sjedinjenim državama, Britaniji i Australiji su počele da se organizuju – a Medunarodni komitet za prava prostitutki organizovao je 1986. drugi Svetski kongres kurvi – radi poboljšanja uslova rada, kampanje protiv neprijateljstva i nasilja i kampanje za dekriminalizaciju prostitucije. Ukratko, prostitutke nastoje da budu priznate kao radnice u profesiji kojoj nedostaju sindikalna prava i zaštita. Prostitutka je žena i stoga deli sa svim drugim zaposlenim ženama nesiguran status “radnice”. Ali prostitutka nije u potpuno istom položaju kao i druge radnice; njen status je još nesigurniji. Smatra se da se prostitucija razlikuje od drugih formi ženskog rada, i posebno na nižem nivou tržišta prostitutke se odvajaju od drugih radnica (skoro svako može da zamisli “prostitutku” koja saleće mušterije na ulici, u tipičnoj odeći i pozi, i ima zlatno srce). Kontraktarijanski branioci prostitucije pripisuju neprihvatanje prostitutke kao radnice ili davaoca usluga licemerju i izvitoperenim shvatanjima koja okružuju seksualnu aktivnost. Nema sumnje da je licemerje veliko i da je pitanje prostitucije obavijeno mnoštvom iracionalnih shvatanja, kako je to ogoljeno prikazao George Bernard Shaw u Zanimanju gospođice Warren. Međutim, pozivanje na licemerje teško može da objasni osećanja s kojima neki muškarci posmatraju prostitutke.

Prostitutke su žrtve ubistava zato što se smatraju izvorom zagađenja, a imena njihovih ubica, kao što je Džek Trbosek, mogu postati opštepoznati pojmovi. Nešto manje dramatično, prostitutke su svakodnevno izložene opasnosti od fizičkog povređivanja od strane svojih muških klijenata, posebno ako rade na ulici. Eileen McLeod je utvrdila da su u Birmingemu prostitutke s kojima je razgovarala “skoro bez izuzetka pretrpele neku vrstu fizičkog nasilja od strane svojih klijenata”.[34] Naravno, prostitutke nisu jedini radnici koji se na poslu suočavaju s fizičkim opasnostima. Malo pažnje se poklanja velikom broju radnika koji svake godine ginu ili bivaju povređeni na radnom mestu zbog nepostojanja, manjkavosti ili nepoštovanja mera predostrožnosti, ili zbog pravih nesreća. Međutim, do tih povreda ne dolazi zbog toga što je radnik žena. Kontraktarijanci nisu jedini koji poriču značaj činjenice da su prostitutke žene. Osim nekoliko feminističkih analiza, teško je naći rasprave u kojima se priznaje da je prostitucija deo patrijarhalne strukture građanskog društva. I levičari i desničari, kao i neke feministkinje, usvajaju pretpostavku da je posao prostitutke istovetan s bilo kojim drugim plaćenim zaposlenjem. Prostitutka se samo bavi drukčijom profesijom i pruža drukčije usluge (formu radne snage) u odnosu na rudara ili električara, sekretara ili tehničara koji sklapa elektronske uređaje. Stoga nije iznenađujuće što se kritika prostitucije najčešće uvija u ekonomske termine. Na primer, argument da ekonomska nužda primorava prostitutke da se bave tom profesijom odavno je u opticaju. Uslovima pod kojima se sklapa prostitucioni ugovor poklanja se isto onoliko pažnje koliko i sklapanju bračnih ugovorrara ili ugovora o zapošljavanju, a nedobrovoljno sklapanje ugovora se često predstavlja kao problem prostitucije. Tako Alison Jaggar kaže da “ekonomska prinuda koja leži u osnovi prostitucije... predstavlja osnovnu feminističku zamerku prostituciji”.[35]