6

Feminizam i braČni ugovor

 

 Najkasnije od 1825, kada je William Thompson objavio svoj napad na brak kao “zakon belog roblja”, feministkinje uporno kritikuju brak kao neispravan ugovor. Na primer, 1860. godine, u govoru pred Američkim udruženjem za ukidanje ropstva, Elizabeth Cady Stanton je rekla da “postoji jedna vrsta braka koja nije isprobana, a to je ugovor koji sklapaju jednake strane da bi vodile život u jednakosti, s jednakim ograničenjima i jednakim privilegijama”.[1] Brak se naziva ugovorom, ali, kako trvde feministkinje, institucija u kojoj je jedna strana, muž, imala moć robovlasnika u odnosu na svoju ženu, a čak i pred kraj ovog veka još uvek raspolaže ostacima te moći, vrlo je daleko od ugovornog odnosa. Neke skorašnje rasprave o braku polaze od toga da su bračni odnosi u potpunosti ugovorni – “muževi i žene ugovorom stiču polno vlasništvo svojih partnera za svoje isključivo korišćenje”[2] – a feministkinje, kritikujući bračni ugovor, ponekad dolaze do kontraktarijanskih zaključaka. Jedna feministkinja-pravnica, na primer, tvrdi da brak treba da se oblikuje prema ekonomskim ugovorima i da treba učiniti korak od “javne bračne politike ka privatnom ugovornom pravu”.[3] Međutim, ne zaključuju sve feminističke kritičarke bračnog ugovora da brak treba da postane čisto ugovorni odnos.

Prema odrednici “ugovor” u Oxford English dictionary, brak se definiše kao ugovorni odnos bar od četrnaestog veka, dok Blackstone kaže da “naše pravo razmatra brak isključivo u svetlu građanskog ugovora”.[4] Nije teško videti u čemu se za feministkinje sastoji primamljivost ugovornog braka. Feministička kritika “ugovor” smatra sporazumom između dve jednake strane koje pregovaraju sve dok ne postignu uslove pogodne za obe strane. da je brak pravi ugovor, žene bi u građanski život stupale na ravnoj nozi s muževima. danas se mnoge feministkinje, naročito u Sjedinjenim Američkim državama, zalažu za tzv. “intimne ugovore” ili “bračno ugovaranje” umesto bračnog ugovora.[5] Pregovaranje dok se ne postigne precizan sporazum koji od početka može sadržati i odredbe o raskidu ima očevidne prednosti u odnosu na bračni ugovor. Pošto mali broj žena može da zaradi koliko i muškarci, kritičari bračnog ugovaranja opominju da će samo ograničen broj obrazovanih pripadnica srednje klase biti u poziciji da sklopi intimni ugovor. Ali, problemi s čisto ugovornim shvatanjem braka su mnogo dublji.

Feminističke autorke naglašavaju nedostatke ugovora u kojem strane ne mogu same da postave uslove, a takode ukazuju i na elemente/aspekte u kojima se bračni ugovor razlikuje od ekonomskih ugovora, ali, kad se sve uzme obzir, njihova kritika ne pokazuje dovoljno jasno zašto je taj ugovor tako čudan. One ne objašnjavaju ni zašto pravni autoriteti, uprkos Blackstoneovih čvrstih stavova, iskazuju slične sumnje u ugovorni karakter braka. Na primer, u Raspravi o zakonu o odnosima u domaćinstvu možemo pročitati da “ brak stoga ne treba da smatramo ugovorom u svakodnevnom smislu te reči, već ugovorom sui generis, ako se uopšte radi o ugovoru: sporazumom o ulasku u jedan uzvišen odnos koji nameće sopstvena pravila”.[6] Nekoliko godina kasnije, 1888, jedan sudija u Sjedinjenim državama izjavljuje:

Kada ugovorne strane uđu u bračno stanje, one ne sklapaju toliko ugovor koliko zasnivaju nov odnos... Odnos treba uspostaviti ugovorom, ali kad se on jednom uspostavi, moć stranaka da odrede njegov obim i trajanje je okončana. Njihova prava koja proističu iz ugovora određena su voljom suverena kao što se tvrdi zakonom.[7]

Čak i nedavno, govoreći o braku pri kraju knjige Uspon i pad slobode ugovora, P. Atiyah napominje da se “ovde ne bavimo stvarima koje se uobičajeno klasifikuju kao ugovori”.[8] Ali, pravni pisci se uzdržavaju da kažu zašto je bračni ugovor drukčiji od ostalih.

Blackstone je jedinstvenu situaciju udate žene objasnio na sledeći način: pod sistemom coverture, ako bi muškarac sklapao ugovor sa svojom suprugom, “to bi bilo kao da je sklopio ugovor sa sobom, i, prema tome, takođe je sasvim istinito da svi ugovori načinjeni između muža i žene pre sklapanja braka postaju ništavni sklapanjem braka”.[9] Blackstone, kao i klasični teoretičari ugovora, pretpostavlja da žene i jesu i nisu sposobne da sklope ugovor. Ako bi se muškarac i žena složili da sastave uslove svog ugovora kada su već u braku, taj ugovor bi bio ništavan. Udata žena nema građansku egzistenciju, tako da ona s mužem ne bi ni mogla da sklopi ugovor. Nije nikakvo čudo što još uvek postoje problemi s ugovornim karakterom braka! Pitanje manjkavosti bračnog ugovora kao ugovora skreće pažnju s problema koji okružuju učešće žena u tom sporazumu. Pošto neke feministkinje oduševljeno prihvataju kontraktarijanizam,to bi moglo da znači da je ugovor za feministkinje neproblematičan. Rešenje problema bračnog ugovora predstavlja se kao dovršavanje reformi koje su potkopale sistem coverture; udate žene mogu da zauzmu svoje mesto kao “jedinke”, a ugovor se ponovo javlja kao protivnik starog sveta statusa ili patrijarhata. Sve anomalije i protivrečnosti koje okružuju žene i ugovor, iznete na svetlo dana pričom o polnom ugovoru, i dalje ostaju potisnute.

Apel jedne polovine ljudske rase, žena, protiv težnji druge polovine, muškaraca, da ih zadrže u političkom, dakle i u građanskom i kućnom ropstvu Williama Thompsona položio je temelj za potonju feminstičku kritiku braka kao ugovornog odnosa. žestini njegove polemike retko ko može da parira, ali Thompson ne pridaje velik značaj pravom ugovoru kao rešenju bračnih odnosa. U tom pogledu njegova argumentacija se razlikuje ne samo od većine savremenih feminističkih argumentacija, već i od mnogo poznatije Potčinjenosti žena Johna Stuarta Milla. Prema Thompsonu, politička prava žena i okončanje ekonomskog sistema individualne konkurencije (kapitalizma) predstavljaju presudno važne promene. Samo politička prava mogu dokrajčiti “tajnovitost kućnih nepravdi”,[10] a slobodni odnosi među polovima biće mogući samo u društvenom poretku zasnovanom na “radu kroz uzajamnu saradnju”, ili u kooperativnom socijalizmu.

Thompson je podigao uzorna prebivališta za radnike na svom imanju u Korku, i osnovao tehničke institute: tvrdio je da žene treba primati u institute, biblioteke i druge obrazovne ustanove. Razradio je detaljnu shemu kooperativnog, komunalnog socijalizma, ali je umro pre nego što je njegov plan mogao biti ostvaren. Kooperativni socijalisti ili socijal-utopisti uključivali su zajednički domaći rad u nacrte svojih novih zajednica, i u Apelu Thompson naglašava da će briga o deci, na primer, biti zajednička Kad žene budu doprinosile svim poslovima zajednice naporedo s muškarcima, kad budu imale jednaka prava na zajedničke resurse, temelj polne dominacije će biti podriven. Kad muškarac ne bude imao “više bogatstva nego žena, ni više uticaja nad zajedničkom svojinom, kad se njegova veća snaga spusti na pravedan nivo korisnosti, tada će on polno zadovoljenje moći da dobije samo dobrovoljnim pristankom žene”.[11] Kad žene budu obezbedile svoja građanska i politička prava i kad postanu ekonomski nezavisne u novom svetu dobrovoljne kooperacije, neće postojati razlog da se potčinjavaju muškarcima u zamenu za izdržavanje, a muškarci neće imati sredstva da postanu polni gospodari žena.

Povod Apela je bio argument Jamesa Milla, oca Johna Stuarta, da ženama nije potrebno pravo glasa, pošto su njihovi interesi obuhvaćeni interesima njihovih očeva ili muževa. Za razliku od svojih kolega utilitaraca, ondašnjih i sadašnjih, i ekonomista koji sve članove porodice svode na jednu socijalnu funkciju, Thompson svoj individualizam proširuje i na žene. On tvrdi da se interesi svakog pojedinačnog člana porodice moraju računati posebno i jednako. Pojedinačni interesi supruga i ćerki ne mogu biti obuhvaćeni interesima gospodara porodice, niti se može uzeti da će njegova širokogrudost biti dovoljna da osigura zaštitu njihovih interesa. Thompson kaže da se mora obaviti pomno istraživanje “veze koja tako misteriozno deluje u braku”, i “moralnog čuda filosofije utilitarizma devetnaestog veka – svodenja dva identiteta na jedan”.[12] Bračni ugovor je sredstvo za ostvarenje tog “moralnog čuda”, ali on je sve drugo osim ugovora. Thompson uzvikuje da je govoriti o braku kao ugovoru “drska laž”.

Ugovor! Gde se u toj transakciji može naći bilo koji atribut ugovora, jednakog i pravičnog ugovora? Ugovor podrazumeva dobrovoljni pristanak obe ugovorne strane. Mogu li čak i obe strane, i muškarac i žena, sporazumno promeniti uslove u pogledu neraskidivosti i nejednakosti tog navodnog ugovora? Ne. Može li bilo koji pojedinačni muškarac da se oslobodi, čak i ako je tome sklon, svoje moći despotske kontrole? Ne može. da li iko pita žene o uslovima tog navodnog ugovora?[13]

Žene su bile prisiljene da uđu u taj navodni ugovor. društveni običaji i zakoni lišavaju žene mogućnosti da zarade za sopstveno izdržavanje, tako da je njima brak jedina nada za pristojan život. Bračni “ugovor” je bio isti kao i ugovor koji su robovlasnici u Zapadnoj Indiji nametali svojim robovima; brak nije ništa drugo do zakon jačeg koji nameću muškarci gazeći interese slabijih, žena.

Thompson ukazuje na vrlo važnu činjenicu da nijedan muškarac ne može da se liši moći koju stiče brakom. Raspravljajući o tome, ustanovila sam da do konfuzije dolazi vrlo lako, zato što svi znamo za brakove u kojima muž ne koristi, niti pomišlja da koristi, ostatke svoje moći, tako da izgleda da feministička kritika (bar danas) promašuje metu. Ali, ne treba brkati pojedinačne primere bračnih parova s institucijom braka. Thompson pažljivo povlači razliku između delovanja pojedinog muža i moći koja je otelovljena u strukturi odnosa između “supruga” i “supruge”. Postati “suprug” znači steći patrijarhalno pravo u odnosu na “suprugu”. U odnosu na veliku moć koju je uživao 1825, njegovo pravo je danas značajno umanjeno, ali čak i ako muškarac ne koristi zakon muškog polnog prava, njegov položaj muža odslikava institucionalizaciju tog zakona unutar braka. Moć je još uvek tu, čak i ako se, u nekom pojedinačnom slučaju, ne koristi. Christine Delphy iznosi istovetan stav: “pojedinačni muškarac ne mora imati nikakvu ličnu ulogu u toj opštoj represiji koja postoji i pre no što se on pojavi na sceni: ali i obrnuto, nikakva lična inicijativa s njegove strane ne može poništiti ili ublažiti ono što postoji pre njegovog pojavljivanja i nevezano s njim”.[14] Thompson dodaje još jednu važnu opasku: čak i ako se suprug odrekne svoje moći, sloboda njegove supruge uvek zavisi od njegove spremnosti da se toga i dalje drži.

Neki supruzi mogu, kako to Thompson kaže, dozvoliti svojim suprugama zadovoljstva jednaka svojim. Međutim, njeno uživanje u potpunosti zavisi od dobre volje supruga i od toga šta joj on dozvoli da radi. Muž može da pretvori bračni dom u zatvor i zabrani “svom kućnom robu sve naklonosti osim za sebe samog, svoju decu, mačke ili druge domaće životinje”. Supruga može biti isključena iz svih intelektualnih i društvenih veza i zadovoljstava, i može biti sprečena da stvara sopstvena prijateljstva; “postoji li supruga koja se usuđuje da stvori poznanstvo među ženama ili muškarcima bez neposrednog ili posrednog dopuštenja supruga... ili da ga potom održava?”[15] Ako suprug odluči da se odrekne celokupne zakonske moći, njegova žena i dalje “uživa zadovoljstva robinje”, jer njene aktivnosti uvek zavise od muževljeve dozvole.[16] Thomspon tvrdi da su u tom pogledu supruge u težem položaju od robinja u Zapadnoj Indiji, i da muževi imaju širu jurisdikciju nego robovlasnici.

Bračni ugovor se u jednom pogledu razlikuje od ropstva ili proširenog ugovora o zapošljavanju građanskog ropstva. Ropstvo je nastalo kroz fizičku prinudu i njom se održava. U građanskom ropskom ugovoru, kao i u ugovoru o zapošljavanju, usluge (radna snaga) se razmenjuju za izdržavanje ili nadnicu. Građansko ropstvo se ne može održati na duže staze ako se radnik (rob) ne pokorava naredbama poslodavca; poslušnost je preduslov za ugovor. Kao što Thompson naglašava, u bračnom ugovoru supruga izričito pristaje da sluša svog muža. Bračni ugovor je specifičan po tome što za suprugu rezerviše “to nezasluženo poniženje: zakletvu da će biti robinja”. Thompson se pita zašto muškarcima nije dovoljno “jednostavno zadovoljstvo naredivanja, bez dodatne moći da se izruguju žrtvi kroz njeno navodno dobrovoljno odricanje od kontrole nad sopstvenim postupcima?”[17] Zakletva poslušnosti više nije deo svih bračnih ceremonija, ali nije ni potpuno iščezla; na tu odliku bračnog ugovora još ću se vratiti.

Baš kao što društvena zadovoljstva supruge zavise od dobre volje njenog muža, to isto, po Thompsonovom mišljenju, važi i za njena polna zadovoljstva. U svojoj kratkoj verovatnoj istoriji porekla braka Thompson nagađa da je polna požuda navela muškarce da organizuju “izdvojenu seksualnu ustanovu, zvanu bračni život”, umesto da žene koriste samo kao radnice.[18] Uspostavljanjem braka i privida ugovora, dominacija muškaraca se prikriva tvrdnjom da brak omogućava jednako, sporazumno polno uživanje za oba supružnika. Smatra se da muž za svoja zadovoljstva zavisi od dobrovoljnog pristanka svoje supruge. Thompson to proglašava “uvredljivom neistinom”: muž je dovoljno snažan, a javno mnjenje i zakon mu dozvoljavaju, da primora svoju ženu da mu se pokori, htela ona to ili ne. Ona, međutim, nema nikakvo pravo na uživanje: ona može da moli, kao dete ili rob, ali čak je i to teško za ženu, pošto ona ne treba da ima polne želje. Thompson zaključuje da “polne želje desetostruko olakšavaaju vršenje despotske vlasti oženjenog muškarca, i to kroz ceo život”.[19] Thompsonova argumentacija implicira da su za okončanje drske lažljivosti bračnog ugovora potrebne ne samo opsežne političke i ekonomske promene, već i radikalna izmena shvatanja muškog i ženskog polnog bića. Izvorni ugovor mora se proglasiti ništavnim.

Četiri decenije kasnije, John Stuart Mill je bio daleko skromniji u svom napadu na bračni ugovor kao ugovor. U izvesnom smislu to je prilično čudno, pošto postoje zapanjujuće paralele između Millovih argumenata u Potčinjavanju žena i Thompsonovog Apela. Ali, postoje i značajne razlike. Nedavno je izneto mišljenje da je Mill “nesvesno” preuzeo Thompsonovu argumentaciju “skoro od reči do reči”.[20] Bilo kako bilo, čudno je da Mill i ne pominje Thompsona, kog je upoznao 1825, iste godine kad je objavljen Apel. Mill je bio naklonjen kooperativnom socijalizmu, i dvadestih i tridesetih godina je odlazio na skupove u South Place Chapel, sastajalište radikala u Londonu, gde je Anna Wheeler ponekad držala predavanja. Njen doprinos Apelu, doprinos koji je do nas došao s imenom Williama Thompsona na koricama, možda je nešto određeniji od uloge Harriet Taylor u Potčinjenosti žena, ogleda objavljenog pod imenom Johna Stuarta Milla.

Učešće žena u nastanku Apela i Potčinjenosti žena je značajno. Polemika o doprinosu Harriet Taylor Millovom delu je trajala više godina, i nudi nam fascinantan pogled u patrijarhalnu tvrđavu političke filosofije, koju su često žestoko branile upravo žene. Diana Trilling, na primer, izjavljuje da Harriet Taylor nije imala “ni zrno istinskog ženskog osećanja”, nikakvu intelektualnu vrednost, i da je bila “spomenik ružne samozaljubljenosti, koliko bez ljupkosti toliko i bez uzvišenosti” – neko očigledno sasvim neprimeren za vezu s teoretičarem primljenim u panteon velikih zapadnih filosofa. Za Millovo skretanje sa staze umerenosti, najuočljivije u njegovom feminizmu, Gertrude Himmelfarb optužuje Harriet Taylor i njen prekomerni uticaj. Filosofi očigledno moraju pažljivo birati supruge, inače će prirodna politička subverzivnost žena uništiti rad duha.[21] Kao prijateljica pisca kog su politički teoretičari ignorisali a marksisti odbacili kao utopistu, Anna Wheeler samo je zapostavljena. U “Uvodnom pismu gospođici Wheeler”, kojim započinje Apel, Thompson  kaže da se nadao da će ona nastaviti posao koji je započela Mary Wollstonecraft, “ali za tako težak zadatak nije bilo ni vremena ni odlučnosti.” Anna Wheeler je napisala samo nekoliko strana; “ostatak je naša zajednička svojina, a ja sam vaš tumač i zapisničar vaših osećanja.”[22]

John Stuart Mill je jedan od retkih muškaraca koji ne samo što je podržavao feministički pokret, već je svoje naklonosti pokušao da pretoči i u praksu. Svoju kritiku bračnog ugovora rezimirao je u izjavi sastavljenoj dva meseca pre sklapanja braka s Harriet Taylor 1851. Mill je u potpunosti odbacio zakonske moći koje bi stekao kao suprug – iako to nije imalo pravnu važnost – dajući “svečano obećanje da ih ni u kakvom slučaju i ni pod kakvim okolnostima neće upotrebiti”. Mill kaže da on i Harriet Taylor u potpunosti odbacuju postojeći zakon o braku, zato što on “jednoj ugovornoj strani daje moć i kontrolu nad ličnošću, svojinom i slobodom delovanja druge, nezavisno od njenih želja i volje”. Svoju izjavu Mill zaključuje rečima da Harriet Taylor “u svakom pogledu zadržava istu apsolutnu slobodu delovanja i slobodu raspolaganja sobom i svim što joj pripada, ili će joj bilo kada pripadati, kao da ovaj brak nikad nije ni sklopljen; a ja apsolutno odbijam i odbacujem svaku pomisao da sam stekao bilo koje od tih prava na osnovu takvog braka”.[23]

Mill se slaže s Thompsonom u nekoliko tačaka. Na primer, on kaže da žene nemaju nikakav izbor i da su primorane da se udaju. “Supruga” je jedina pozicija koja im zbog načina njihovog vaspitavanja, nedostatka obrazovanja i društvenog i pravnog pritiska realno ostaje otvorena. Mill takode pravi razliku između ponašanja pojedinačnih muževa i strukture braka kao institucije. On tvrdi da se branioci postojećeg zakona o braku pozivaju na primer muževa koji se uzdržavaju u korišćenju svoje zakonske moći, ali brak je smišljen za sve muškarce a ne samo za širokogrudu manjinu, i omogućava muškarcima koji fizički maltretiraju svoje žene da to čine skoro nekažnjeno. Takođe, poput Thompsona, i Mill tvrdi da je postati supruga isto što i postati robinja, a u nekom smislu i gore. Supruga je “i dalje ropski zavisna od muža, i to ništa manje, kada su zakonske obaveze u pitanju, od običnog roba”.[24] Mill je mnogo uzdržaniji od Thompsona u pogledu polnog potčinjavanja supruge, iako je, kako sam već napomenula, skrenuo pažnju na pravo muža da suprugu primora da zadovolji njegova “bračna prava”.

Mill se razilazi s Thompsonom tamo gde poriče postojanje bilo kakve veze između bračne dominacije i pozicije supruge kao domaćice i ekonomski zavisne osobe. Mill poziva na reformu zakona o braku da bi bračni ugovor bio usaglašen s ostalim ugovorima. Slično Pufendorfu on zapaža da je “najčešći slučaj dobrovoljnog udruživanja, pored braka, partnerstvo u poslu”, ali, u poređenju s poslom, brak prolazi vrlo loše. Niko ne pomišlja da jedan poslovni partner treba da ima apsolutnu vlast. da je to tako, ko bi uopšte i sklapao takvo partnerstvo? Ali, čak i kad bi moć bila data jednom čoveku, takav aranžman bio bi manje opasan nego što je on to u braku, pošto podređeni partner uvek može da raskine ugovor. Taj izlaz za suprugu ne postoji (a Mill, koji je u javnosti bio vrlo oprezan u pogledu škakljivog pitanja razvoda, dodaje da bi supruga, čak i kad mogla da izađe iz braka, to trebalo da iskoristi samo kao krajnje rešenje). U poslovnim odnosima, i teorija i praksa potvrđuju da bi optimalno bilo da se stavkama sporazuma utvrde uslovi partnerstva. Slično tome, kaže Mill, u braku, “prirodni aranžman” je podela moći između muža i žene, a “svako je neprikosnoven u izvršavanju svog dela posla, i svaka izmena sistema i principa zahteva obostranu saglasnost.”

Kako napraviti tu podelu? Mill kaže da će, s jedne strane, aranžman biti načinjen u skladu sa sposobnostima partnerâ; oni to mogu “unapred odrediti bračnim ugovorom, kao što se danas često radi u novčanim pitanjima”. S druge strane, kao što su feminističke kritičarke nedavno istakle, Millova argumentacija je u krajnjoj liniji nedosledna. On se (iznova poziva)/vraća na običaje i prirodu koje je u ranijoj fazi argumentacije odbacio. Poput klasičnih teoretičara ugovora, Mill pretpostavlja da polna razlika nužno vodi polnoj podeli rada, podeli koja održava patrijarhalno pravo muškaraca. On napominje da će muž imati veći autoritet u donošenju odluka zato što je obično stariji od supruge, “bar do onog vremena u životu kad razlika u godinama prestane da bude važna”. Medutim, on ne kaže zašto bi muž trebalo da bude spreman da prepusti svoju moć, niti kako će se pomenuto vreme u životu prepoznati. Isto tako, Mill napominje da će supružnik (i on neiskreno piše “ma koji to bio”) koji više doprinosi imati značajniji glas, ali u njegovoj sopstvenoj argumentaciji glas supruge ostaje podređen.[25]

Kada porodica za izdržavanje zavisi od zarade, kaže Mill, “onda mi se uobičajeno uredenje po kom muž zaraduje novac a žena nadgleda kako se on u kući troši, čini najpogodnijom podelom rada izmedu njih dvoje”. Mill pretpostavlja da će žene, kada budu stekle iste mogućnosti obrazovanja i time “moć da zarađuju”, i kada brak bude reformisan tako da muževi više ne budu zakonom zaštićeni robovlasnici, čak i po sklapanju braka dalje birati da ostanu kod kuće pod zaštitom muža. On eksplicitno izjednačava ženin izbor da se uda s muškarčevim izborom da teče karijeru. Kada se žena uda i kad mora da se stara o porodici i domaćinstvu, ona će se odreći svih drugih obaveza “koje nisu s tim u skladu”.[26] Čak i kad bi brak postao slobodno ugovoren sporazum, Mill je očekivao da će supruge obavljati kućne poslove.

Ovde je Williamu Thompsonu mnogo bliža Harriet Taylor. U ženskom pravu glasa iz 1851, ona odgovara na primedbu da bi otvaranje svih profesija i muškarcima i ženama na osnovu njihovih kvaliteta dovelo do prevelike konkurencije i snižavanja nadnica i plata. H. Taylor tvrdi da bi takvo širenje mogućnosti za žene u najgorem slučaju značilo da bračni par ne može da zaradi više nego što muž danas zarađuje sam. Veliku promenu bi predstavljalo to što bi supruga “bila uzdignuta s mesta sluškinje na mesto partnerke”. Sve dok ekonomskim životom upravlja konkurencija, isključivanje jedne polovine konkurenata ne može biti opravdano. Ona dodaje da ne veruje da će “podela čovečanstva na kapitaliste i najamne radnike, i regulisanje radničkih zarada pretežno putem ponude i potražnje, biti večno pa čak ni dugotrajno pravilo u svetu”.[27]

Većina reformi zakona o braku koje su tražile feministkinje u devetnaestom veku danas su usvojene. Pa ipak, savremene feministkinje i dalje naglašavaju da se bračni ugovor značajnom razlikuje od drugih ugovora. Neki od njihovih argumenata podsećaju na argumente Thompsona i Milla, ali neki rasvetljavaju i druge osobenosti braka kao ugovora.[28] Na primer, savremene feministkinje ističu da bračni ugovor, za razliku od drugih valjanih ugovora, zahteva da se jedna strana odrekne prava na samozaštitu i telesni integritet. One takođe ističu da bračni ugovor ne postoji kao pisani dokument koji ugovorne strane pročitaju i zatim potpišu. Uopšteno uzevši, ugovor je valjan samo ako su ga stranke pročitale i razumele njegove uslove pre nego što ga usvoje. Ako se danas prilikom sklapanja braka radi o velikoj imovini, ponekad se sklapa ugovor koji podseća na mnogo starije dokumente, uobičajene kada je brak bio stvar oca porodice a ne slobodan izbor dve jedinke. Činjenica da u većini brakova nema nikakvog sličnog dokumenta ilustruje jednu od najizrazitijih odlika bračnog ugovora. Ne postoji papir naslovljen “Bračni ugovor” koji teba potpisati. Umesto toga, nepisani ugovor o braku, na koji se muškarac i žena obavezuju kad postanu suprug i supruga, kodifikovan je zakonom koji upravlja brakom i porodičnim životom.[29]

No, postoji još jedan razlog zašto ne postoji nikakav pisani dokument. Muškarac i žena ne postaju suprug i supruga stavljanjem potpisa na ugovor. Brak se konstituiše kroz dva različita čina. Prvo, postoji propisana ceremonija tokom koje par obavlja jedan govorni čin. Muškarac i žena izgovaraju reč “da”. Ta reč predstavlja “performativni iskaz”; dakle, izgovaranjem te reči, položaj muškarca i žene se transformiše. Činom izgovaranja reči “da”, muškarac postaje suprug, a žena supruga. Izgovaranjem određene reči neoženjeni muškarac i neudata žena postaju bračni par – ali brak i dalje može biti obesnažen ako se ne obavi još jedan čin. drugo, brak mora biti “konzumiran” kroz polni čin. Kant to posebno naglašava:

Bračni ugovor izvršava se samo bračnim obljubom (copula carnalis). Ugovor dviju osoba oba spola, s tajnim sporazumom da se ili suzdržavaju od putene zajednice ili sa sviješću jedne ili obiju strana da su nesposobni za to, jest simuliran ugovor i ne osniva brak...[30]

Priča o polnom ugovoru objašnjava zašto potpis, pa čak ni govorni čin, nisu dovoljni da brak bude valjan. Čin koji je nužan, čin kojim se stavlja pečat na ugovor, naziva se (što je značajno) polnim činom. Bračni ugovor nije potpun sve dok suprug ne izvrši svoje bračno pravo.

Savremene feministkinje naglašavaju i činjenicu da bračni par ne može da odredi uslove bračnog ugovora koji bi odgovarali njihovim okolnostima. Ne postoji čak ni mogućnost biranja izmedu nekoliko različitih ugovora, postoji samo jedan bračni ugovor. Udate žene su prvi put stekle izvesnu moć samostalnog ugovaranja pošto je u devetnaestom veku donesen Zakon o svojini udatih žena (u Velikoj Britaniji je lična odgovornost udate žene za ugovore priznata u Parlamentu tek 1935), ali, kao što zapaža Lenore Weitzman, uprkos značajnim potonjim reformama zadržana su dva pravna ograničenja na ugovor između supruga i supruge. “Prvo, nikakav ugovor ne može izmeniti suštinske elemente bračnog odnosa, i, drugo, nikakav ugovor se ne može sklopiti s pomišlju na razvod.” Bračni par ne može ugovoriti promenu “suštinskih elemenata” braka, prema kojima je “suprugova dužnost da izdržava suprugu, a njena dužnost da služi supruga”.[31] Odnos zaštite i poslušnosti ne može se zakonski promeniti, tako da, na primer, bračni par ne može da ugovori da će suprug plaćati suprugu za njen rad u kući. Parovi imaju izvestan prostor za sopstvene aranžmane, ali je važno napomenuti da je zapažanje Williama Thompsona o muževljevoj dozvoli i dalje relevantno: individualne varijacije se prave unutar “odnosa lične zavisnosti. Supružnici zajedno dogovaraju ono što suprug želi da supruga radi... u okviru izvesnih opštih parametara”.[32] Opšte parametre postavlja zakon koji upravlja brakom, i feminističke pravnice često slede druge pravne autoritete tvrdeći da je brak stoga manje stvar ugovora negoli statusa.

Ali, “statusa” u kom smislu? Na osnovu nekih rasprava moglo bi se pomisliti da stari svet statusa vegetira i u modernom svetu. Tako John Stuart Mill u Potčinjenosti žena kaže da je “zakon ropstva u braku čudovišna protivrečnost svim načelima modernog sveta”, te da je potčinjenost žena “jedini relikt jednog starog sistema mišljenja i prakse koji je u svemu drugom propao”. Glavna odlika modernog sveta je to “što se ljudi više ne rađaju sa unapred određenim mestom u životu,... već mogu slobodno da koriste svoje sposobnosti i pogodne prilike koje im se ukažu da bi postigli cilj koji im se čini najpoželjnijim.”[33] Taj princip danas važi samo za muškarce; roditi se kao žena još uvek znači da jedno mesto u životu već čeka. Brak stoga, tvrdi Mill, mora biti uveden u moderni svet; relikti statusa moraju biti eliminisani, a brak mora biti premešten iz statusa u ugovor. U starom svetu statusa muškarci i žene nisu mogli da biraju društveni položaj koji su zauzimali kao supruzi i supruge. Mary Shanley je primetila da je u sedamnaestom veku  “‘ugovorni’ elemenat braka prosto [bio] pristanak svake strane da stupi u brak s drugom... Ugovoriti brak značilo je pristati na status koji je u svojoj suštini bio hijerarhijski i nepromenljiv”.[34] Feminističke kritičarke bračnog ugovora često iznose sličan zaključak; na primer, bračni ugovor “zapravo nije ugovor između supružnika, već njihov sporazum da zajedno prihvate jedan (eksterno definisan) status”.[35]

Naglašavanje “statusa” kao eksterno definisane pozicije preklapa se sa “statusom” u značenju u kom stručnjaci za pravo koriste taj termin kad govore o regulisanju i ograničavanju slobode ugovora od strane države. Status je, prema njihovoj tvrdnji, u tom slučaju inkorporiran u ugovor. I feminističke pravnice predstavljaju brak bilo kao izuzetak u prelasku od statusa ka ugovoru, bilo kao povratak statusu. Na primer, L. J. Weitzman tvrdi da brak još nije ugovor u kojem strane slobodno ugovaraju uslove, ali da se pomerio “od statusa ka status-ugovoru”. Muškarac i žena mogu da biraju hoće li sklopiti brak ili ne, baš kao što biraju hoće li ili neće sklopiti bilo koji drugi ugovor, ali jednom kad odluče da sklope brak, “analogija s ugovorom više ne važi, zato što odredbe i uslove odnosa diktira država. Stoga bračni partneri gube tradicionalne privilegije statusa, dok su istovremeno lišeni slobode koju pruža ugovor”.[36] Marjorie Shultz priznaje da se termin “status” više ne koristi u Maineovom smislu, već da on sad označava “pravne uslove koje jedinkama nameće javno pravo, najčešće ne kao rezultat karakteristika stečenih rođenjem, već izborom ili pristankom”. Ipak, ona i dalje govori o povratku od ugovora ka statusu. Sklapanjem braka “supružnici mogu ugovoriti statusni ‘paket’ s minimalnom mogućnošću da kontrolišu njegove najvažnije uslove”. Ona tvrdi da to napuštanje ugovora treba preokrenuti. Brak treba da bude isključivo stvar ugovora, pošto institucija ugovora “ima bogatu i razvijenu tradiciju, čija je osnovna prednost upravo to što usklađuje različite odnose”.[37] Upravo tako: tradicija ugovora može uskladiti čak i odnos gospodara i roba.

Zalagati se za izjednačavanje braka s modelom ekonomskog ugovora u periodu vrhunske slobode ugovora (ako je takav period ikad postojao), znači pretpostaviti da javni i privatni svet mogu biti izjednačeni, i ignorisati konstruisanje suprotnosti izmedu sveta ugovora i njegovog “prirodnog temelja” u građanskom društvu. Ugovor se pojavljuje kao rešenje problema patrijarhalnog prava (statusa) zato što se on smatra univerzalnom kategorijom koja može da uključi i žene. Ugovor u javnom svetu predstavlja razmenu izmedu jednakih (izmedu “jedinki”), tako da se čini da nejednakost statusa muškaraca i žena u braku mora nestati ako se on proširi i na privatnu sferu. Suprug vrši političko pravo nad svojom suprugom, a samo muškarac može biti “suprug”. Status se u još jednom smislu mora zameniti ugovorom.

Savremene feminističke kritičarke ukazuju na to da u bračni ugovor, za razliku od drugih ugovora, ne mogu ući ma koje dve razumne odrasle osobe (ili više njih), već da je on ograničen na dve strane, od kojih jedna mora biti muškarac a druga žena (a oni, opet, ne smeju biti povezani na neki unapred zabranjen način). Ne samo što “muž” stiče određenu moć nad svojom ženom, želeo to ili ne, već je bračni ugovor i polno askriptivan. Muškarac je uvek “suprug”, a žena uvek “supruga”. Ali šta sledi iz te kritike? Argument da brak treba da postane pravi ugovorni odnos implicira da je polna razlika takode jedan aspekt “statusa”. Pravni autori tvrde da postoji vraćanje s ugovora na status zato što se bitne društvene karakteristike ugovornih strana tretiraju kao relevantne u odlučivanju o tome da li neki ugovori treba da budu dozvoljeni ili regulisani. Sloboda ugovora (pravog ugovora) zahteva da se nikakve suštinske odlike – kao što je pol – ne uzimaju u obzir. Ako brak treba da postane istinski ugovoran, polna razlika mora postati irelevantna za bračni ugovor; “suprug” i “supruga” više ne smeju biti polno određeni. doista, sa stanovišta ugovora, “muškarci” i “žene” bi nestali.

Dovršenje prelaska sa statusa na ugovor podrazumeva da status kao polna razlika treba da nestane i kao “status” u drugom smislu. Pošto ne mogu postojati nikakva unapred određena ograničenja ugovora, onda se ona ne mogu nametati ni preciziranjem pola ugovornih strana. Činjenica da je neko muškarac ili žena za ugovor je irelevantna. U pravom bračnom ugovoru dve “jedinke” bi se sporazumele o svim uslovima koji su od koristi za obe. Strane takvog ugovora ne bi bili “muškarac” i “žena”, već dva vlasnika svojine nad sopstvenom ličnošću koji su se o toj svojini sporazumeli na obostranu korist. do nedavno nije bilo nikakvih nagoveštaja da će i status u smislu polne razlike ustupiti mesto ugovoru. Izbrisati poslednje ostatke statusa u braku može imati posledice koje Thompson i Mill nisu predvideli, jer oni nisu osuduvali činjenicu da žene postaju supruge, već su oštro osuđivali ono što biti supruga podrazumeva. Raniji feministički napadi na neraskidivost bračnog ugovora i uslove o kojima se nije moglo pregovarati bili su usmereni na bračno pravo muža, a ne na polno askriptivnu konstrukciju “supruge” i “supruga”. Savremeni napad na polnu razliku, prividno mnogo radikalniji od starijih argumentacija, nailazi na isti nerešiv problem: “jedinka” je patrijarhalna kategorija. Ugovor možda jeste neprijatelj statusa, ali je istovremeno i glavno uporište patrijarhata. Brak kao čisto ugovorni odnos i dalje je obeležen protivrečnošću, jer  se potčinjenost udatih žena i odbacuje i uzima za pretpostavku, koju ilustruje i rasprava o bračnom ugovoru između Kanta i Hegela.

Ugovorna koncepcija braka pretpostavlja ideju jedinke kao vlasnika. Bračni ugovor uspostavlja legitiman pristup polnoj svojini nad sopstvenom ličnošću. Kant se kao teoretičar ugovora najviše približio shvatanju braka koji nije ništa drugo do ugovor o polnom iskorišćavanju. Brak je za Kanta “veza dviju osoba različitog spola za doživotno uzajamno posjedovanje njihovih spolnih svojstava”.[38] Locke primećuje da se bračno društvo stvara bračnim ugovorom i da se “ono poglavito sastoji u takvoj zajednici i obostranom pravu jednoga na telo drugoga”.[39] Ali, kao što otkriva priča o izvornom polnom ugovoru, to nije pravo jednoga na telo drugoga: pravo je muško polno pravo. Kant je prihvatio polni ugovor, ali je, paradoksalno, istovremeno odbacio ideju jedinke kao vlasnika svojine nad sopstvenom ličnošću, tako da je morao da uloži priličan trud da bi održao prilično smušeno ugovorno shvatanje braka.

Kantovo shvatanje braka je posebno jasan primer istovremenog poricanja i potvrđivanja pretpostavke da žene jesu “jedinke”, ili, u Kantovoj terminologiji, “ličnosti”. S jedne strane, njegova filosofija polazi od toga da svako ljudsko biće, na osnovu toga što je ljudsko, poseduje um, tako da raspolaže sposobnošću da deluje u skladu s univerzalnim moralnim zakonima i da učestvuje u građanskom životu. S druge strane, ljudske sposobnosti su polno diferencirane. žene nemaju politički ili građanski um. Kantova prilično banalna zapažanja o karakteru polova u potpunosti se oslanjaju na Rousseaua. On nam kaže da su žene stvorenja osećanja, a ne uma, tako da je beskorisno pokušavati da se njihov moral produbi da bi obuhvatio univerzalna pravila. žene deluju samo ako im to donosi zadovoljstvo. One nisu sposobne da shvate načela, tako da za njih dobro mora da se učini prijatnim. žene ne znaju “ništa o onom što treba, što moramo, što smo dužni da činimo”.[40] Upornost s kojom se filosofi drže polnog ugovora ilustruje jedan skorašnji komentar da “bez obzira na Kantov zaključak o ulozi žene, njegova analiza njenog stanja još uvek je dostojna njegovog velikog imena”.[41]

Muškarcima vlada razum i oni su sopstveni gospodari. Biti svoj gospodar pokazuje se načinom na koji muškarac stiče sredstva za život, “ne odobrenjem koje on daje drugima da mogu koristiti njegove moći, da, sledstveno tome, on u pravom smislu reči nikome ne služi , osim političkoj zajednici”. Ako društvene okolnosti zahtevaju da muškarac bude nečiji sluga, ili da sklopi ugovor o zapošljavanju i radi po tuđim zapovestima, njemu nedostaje kriterijum za posedovanje “građanske ličnosti”, tako da je isključen iz statusa građanina. Kant pokušava da povuče razliku između muškaraca koji služe druge, kao što su berberin ili radnik, i perikera ili trgovca, koji su svoji gospodari. Trgovac, na primer, “razmenjuje svoje vlasništvo s drugima”, dok radnik “upotrebu svoje snage” stavlja na raspolaganje nekom drugom”. Kant prilično rezignirano dodaje da je teško definisati kriterijume za status sopstvenog gospodara[42] ili je to bar teško u slučaju muškaraca, zato što svi muškarci poseduju potencijal da budu sopstveni gospodari. Puki stičaj nesrećnih okolnosti od nekih pravi sluge koje iskorišćava neko drugi, pa ih to diskvalifikuje kao građanske ličnosti ili jedinke. Slučaj žena, čini se, ne predstavlja nikakvu teškoću.

Kant kaže da “nijedna žena... nema građanske sposobnosti, a njena je egzistencija, tako reći, samo inherencija”.[43] Stoga se one moraju držati podalje od države, ali se moraju i potčiniti svojim muževima – svojim gospodarima – u braku. Kant tvrdi da rođenje ne može stvoriti pravnu nejednakost, zato što rođenje nije čin onoga ko je rođen. On kaže da jednakost pravnih subjekata ne može da se proigra kroz ugovor: čovek “ne može prestati da bude svoj vlastiti gospodar nikakvim pravnim aktom (ni svojim sopstvenim niti nekog drugog).”[44] Ali, Kant ne spominje da je bračni ugovor u tom pogledu izuzetak. Čak i da su žene građanski jednake s muškarcima, one bi ulaskom u bračni ugovor izgubile taj položaj. Nijedna žena nema građansku ličnost, tako da bračni ugovor samo potvrduje prirodnu polnu nejednakost koja se stiče rođenjem. U isto vreme, Kantovo ugovorno shvatanje braka pretpostavlja da je njegov eksplicitni stav o “inherentom” nedostatku građanskog položaja žena netačan. Ako građanska jednakost polova ne postoji, ako žene nisu vlasnice svojine i sopstveni gospodari, njegova čudna kategorija “ličnog prava” i njegov prikaz bračnog ugovora ne mogu se održati.

Lično pravo, piše Kant, “jest pravo posjeda nekog vanjskog predmeta kao stvari i njegove upotrebe kao osobe”.[45] Bračni ugovor poprima oblik različit od drugih ugovora. U bračnom ugovoru jedinka stiče pravo na ličnost – ili, precizinije, kako Kant kaže, “muškarac stiče suprugu”[46] – koja tako postaje res, predmet, roba ili deo svojine. Ali, pošto obe strane postaju stvari, i svaka je svojina one druge, obe, prema Kantu, time ponovo stiču položaj “racionalnih ličnosti”. One koriste jedna drugu ne kao svojinu, već kao ličnosti. Kantova rasprava o ideji ličnog prava i argumentacija o tome kako su supružnici i stvari i ličnosti, zamršena je i – protivrečna.

Naime, Kant kaže da uvek postoji opasnost da polnost spusti ljude na nivo životnja. Pitanje, prema Kantu, jeste “koliko daleko čovek može ići u prirodnoj upotrebi te žudnje a da ne povredi svoju čovečnost.... smeju li muškarci i žene sebe prodati ili iznajmiti, ili nekim drugim ugovorom dopustiti korišćenje svojih polnih svojstava?”[47] Kant odgovora da takvo korišćenje nije dozvoljeno, i obrazlaže to tvrdnjom da svojina nad sopstvenom ličnošću ne može biti odvojena od pojedinačnog vlasnika. Steći “deo ljudskog tela” – steći samo polnu svojinu druge jedinke – znači steći jedinku kao svojinu, res, pošto je ljudski organizam apsolutno celovit.[48] doista, Kant kaže da je nemoguće koristiti samo deo ličnosti “a da se istovremeno ne stekne i pravo korišćenja ličnosti u celini, jer je svaki deo integralno vezan s celinom.” Kant zaključuje da “jedini uslov pod kojim smo slobodni da upotrebimo naše polno uživanje zavisi od prava da raspolažemo ličnošću kao celinom – zdravljem, srećom, uopšte, svim svojstvima te ličnosti.”[49]

To što Kant odbacuje ideju o svojini nad delom ličnosti vrlo je čudno. Ako brak, onako kako ga on definiše, nije ništa drugo do ugovor o uzajamnom polnom korišćenju – o uzajamnom korišćenju svojine nad ličnošću (ili njenim sposobnostima) – onda nema ni najmanje potrebe da se raspravlja o korišćenju ličnosti, a ponajmanje o tome da se ličnosti koriste kao predmeti. Imati pravo nad ličnošću kao predmetom, kao komadom svojine, znači imati moć robovlasnika – ali muž kod Kanta nema takvu moć. Ako obe ugovorne strane stiču isto pravo, kaže Kant, onda svaka sebe daje i ponovo stiče sebe. One su istovremeno i vlasnici i u tuđem su vlasništvu. One ponovo postaju ličnosti, ujedinjene u jednu volju. Razlog za ovo vrlo neuverljivo teoretsko manevrisanje postaje jasan tek kad se ispriča priča o polnom ugovoru.

Kant daje sve od sebe i da pojede svoj filosofski kolač i da ga sačuva. Ako hoće da održi tvrdnju da sva ljudska bića poseduju racionalnu sposobnost da deluju u skladu s univerzalnim moralnim principima, onda obe strane bračnog ugovora moraju imati jednak položaj. štaviše, ako taj položaj treba da se očuva, one moraju ući u jednaku razmenu svojine, ili jednaku razmenu sebe kao svojine. Prema tome, Kant pretpostavlja da su žene, poput muškaraca, jedinke ili ličnosti. Ako je to tako, onda Kant ne može da tvrdi da su supružnici jedno za drugo svojina. Ako je ličnost celovita, ako su polne sposobnosti neodvojive od ličnosti, zašto onda suprug i supruga ne ostaju jedno za drugo ličnosti? Razlog nije teško otkriti. Kant isključuje žene iz kategorije ličnosti ili jedinki. One mogu biti samo svojina. Lično pravo postoji samo u privatnoj sferi braka i domaćih odnosa. U javnom području jedinke medusobno deluju kao građanski jednake, pa čak ni muškarac kojeg okolnosti stavljaju u poziciju sluge ne postaje svojina. društveni ugovor, koji stvara građansku slobodu i jednakost, zavisi od polnog ugovora, koji stvara patrijarhalno (lično) pravo. Građanska jednakost zavisi od ličnog prava. šta znači biti u građanskom životu svoj gospodar postaje jasno kad se postavi naspram vlasti muškarca nad ženom u braku. Kantov sveprožimajući uticaj na savremenu političku teoriju ne iznenađuje ako se ima u vidu njegov majstorski trik kojim se polni ugovor prikriva brakom kao ugovorom o uzajamnom polnom korišćenju.

Moralno čudo, kako bi to nazvao William Thompson, pretvara prirodnu potčinjenost žena u bračnu jednakost. Priroda nam je dala polnu požudu radi prokreacije, ali to nije jedini cilj ulaženja u brak: “muškarac i žena međusobno... uživaju svoja svojstva spola”, tako da je legitimno ući u brak s tim ciljem pred očima.[50] Ali, ako muškarac i žena žele da koriste svoju polnu svojinu, oni moraju da sklope brak. “Brak je jedino stanje u kom se polna svojstva mogu nekako iskoristiti. Ako čovek preda svoju ličnost drugom, on predaje ne samo svoj pol, već ličnost u celini: oni ne mogu biti odvojeni.”[51] Kant izjavljuje da uzajamno polno korišćenje van braka ne samo što dehumanizuje muškarca i ženu (pošto jedno za drugo ostaju puka svojina), već da je to korišćenje “u principu, mada ne uvek i stvarno, na nivou ljudožderstva”. Konzumirati telo zubima i ustima umesto polnim organom pruža samo različitu vrstu uživanja. Jedino bračni ugovor može pretvoriti korišćenje polne svojine, u kojem je “jedna strana u pogledu druge, kod te međusobne upotrebe spolnih organa, zaista… stvar koja se troši (res fungibilis)”, u korišćenje ličnosti.[52] Ali, suprug je taj koji koristi ličnost, a ne supruga. Kantov bračni ugovor uspostavlja patrijarhalno pravo muža; on poseduje telo svoje supruge, što znači njenu ličnost, kao stvar, ali ona nema odgovarajuće pravo nad njim. “Lično pravo” je pravo muža kao građanskog gospodara.

Nema nikakve sumnje u to da je on gospodar. Sjedinjene volje predstavlja volja muža. Kant tvrdi da je “odnos vjenčanih odnos jednakosti posjeda, kako osoba koje se uzajamno posjeduju... tako i dobara sreće”. On odbacuje sumnju – iskazanu vrlo glasno s raznih strana u vreme kad se njegova Metafizika čudoreda pojavila 1790. – da ima nešto kontradiktorno u postuliranju i jednakosti i pravnog priznavanja muža kao gospodara. On kaže da se gospodarenje supruga nad suprugom ne može smatrati kao protivurječno prirodnoj jednakosti jednog ljudskog para ako je tom gospodstvu osnov samo prirodna nadmoć muškarčeve sposobnosti nad ženskom u ishođenju zajedničkog interesa kućanstva i na njemu osnovanog prava za zapovijed.[53]