Back                            Home                                     Next

 

Sirene...

 

 

Učinio je to, učinio, znam da jeste, iako se ne sećam. Učinio je to iz ljubavi, zato što me je voleo, zato što sam ga ja volela. Njegove ruke koje su me u nebo podizale stajale su preko mojih usta. Ne bih ni glasa pustila, ionako se ničeg ne sećam, ionako ga više ne volim. S Ljubavlju izgubila sam i pamćenje, ali je On to ipak učinio i ja sam ga tada volela.

Sirene, sirene, na krmama, u dubokim ostrvskim vodama, s kamenim pogledima, srebrnim repovima, krupnim telima, stamenim ramenima. Vukle su brodove, potapale su brodove. Nisu bile ni neprijateljice ni prijateljice. Bila su svoja, svoja jata, svoje putanje, svoji svetovi. Živele su u raznim oblicima, kao sestrice, kao drugarice, kao komune. Živele su uglavnom od pravde i tuđe smrti: surov ratnički život. Poneka bi se tu i tamo prodala neprijatelju: iz zanesenosti što se na kopnu zove ljubav, u vodi struja. Iz zanesenosti bi mu dala pola svog tela, pola svoje glave, za pola postelje, pola stola. Do pola izgubljene, vraćale bi se svojim sestricama i drugaricama kad bi bile u nevolji ili izuzetnoj prilici. One nikad ne postaju samo žene čak ni onda kad se ne sećaju da su bile sirene. One koje se sećaju uvek će prepoznati i onu koja se ne seća.

A on je to ipak učinio. Bez obzira na Mariju, s obzirom na Mariju i njenu bolest. Kad u licu svog najdražeg vidiš svog najljućeg neprijatelja, moraš da se cepaš. Marija ima sada dve glave, onu kojom gleda neprijatelja i onu kojom gleda prijatelja, istovremeno istu osobu. Marija nije pocepana: život je pocepan, Marija je samo odraz tog života. Jer on je ipak to učinio, a ona je to morala da gleda. Zašto ona nešto nije učinila, dugo se pitala Maja iako se ničega nije sećala. Zato što ona zapravo ništa nije videla iako je to svakog dana gledala. Zato što je videla samo ono što je i ona sama doživela. Zato što je znala da od njenog gubitka postoji još veći gubitak, taj u koji bi stupila da je videla to što je gledala. I onda se pocepala, jednim delom kao saučesnica, učesnica, naučnica učestvovala je u celoj stvari koju je on činio. Drugim delom kao paćenica, saputnica, žrtva nudila je svoje telo u ime ćerkinog. I jednog dana je to uspelo. Sada samo da se ona opet spoji, pošto Maja sve zaboravi. A on: on je to ipak učinio, znao je šta je učinio, svega se odgovorno seća. I nije mu žao: tako piše u drevnoj istoriji, u muškoj istoriji, oni to mogu, i ostaju i posle toga čitavi i živi. Ako su to ikad ranije bili.

Maja je bila živa i volela ga je: te njegove duge ruke sa tankim prstima i čvrstim šakama držale su je spram bola života koji ne prestaje. Bila je potpuno živa i neprekidno je plakala kao beba, kad je on nije držao. I da li ju je bolelo, iako ga je volela. I da li je on znao da nju boli pošto je držao ruku preko njenih usta. Ona ionako ne bi plakala, ionako ne bi vrištala jer ona ga je volela i sada se toga više ne seća. Osim da je sigurna da je on to ipak učinio.

 

 

Maja je u polubunovnom stanju, vrlo bleda i uznemirena. Bunca. Jelena pokriva Maju u krevetu.

– Ne smeš da piješ, ne smeš da se drogiraš. Moraš da se ispavaš, moraš sve da zaboraviš i svega da se setiš. Ja hoću da čujem, kaže Jelena.

– Kad ozdravim, pričaću ti priču o sirenama i o ostrvu prekoputa. Kad pijem njihovu vodu ja s njima pričam, ja s njima i sada pričam dok s tobom pričam. Kad ozdravim, pričaću samo s tobom o njima. Putujemo, putujemo, sve vreme, klizimo ka nekom drugom kraju sveta pa opet u krug natrag. Ja ne ležim, ja putujem, ja nisam mrtva iako se ničega ne sećam, ja imam njihov put i njihovu priču jer ja više ne postojim kao Maja, a nisam ni Marija.

– Ne smeš više da piješ slanu vodu. Moraš da zaboraviš i svega da se setiš.

 

 

Grad, veliki prljavi, upljuvani siv i beo grad koji se zove Beograd. Narod koji u njega silazi menja ga a on ga melje, na obostranu štetu. U gradu su svi privremeno, kao čerge pod šatorima i tako vekovima. U tom gradu, iz neke druge perspektiva, ne iz pogleda njenih privremenih, za života stanovnika, vreme se meri po istoriji ratničkih pobeda ili poraza, ne po ljudskom veku pojedinca. Kakav grad takvi i trgovi, ulice, kafane, običaji... U tom gradu privremeno večnom Jelena je šetala ulicama do svoje četrnaeste godine. Majka ju je sama podigla, nije imala rodbine, majka je govorila sa stranim akcentom a otac se nije pominjao. Što se Jelene tiče, rasla je kao tikva na đubretu: u krštenici je pisalo ime oca nepoznato, a ime majke strano. Ljubav joj nije nedostajala, pomalo slobode zbog novca i pomalo poštovanja zbog majke strankinje. Jelenina majka je radila u centru velikog grada bilo šta: nije znala jezik ni posao. Došla je sa osamnaest godina slučajno na more u ove krajeve i tu dobila Jelenu i ostala. Vrlo brzo počela je da radi po kućama i onda je jednog dana Jelena videla da radi i sa muškarcima ženski posao. Živele su u iznajmljenom stanu, uvek malom, vlažnom, ali su imale haljine, hrane i mogle su da putuju. Jelenina majka Olga bila je Ruskinja i bila je vesela, one naravi koja izluđuje od dobroćudnosti. Čak i kad je umirala, kada se topila, smejala se kako joj smešno ćelavi glava, kako je mršava kao neka balerina Boljšoj teatra i kako smrt ne boli kao život. Oni koji je nisu dobro poznavali a to su gotovo svi, mislili su da je luda, ali Jelena je znala da njena majka nije luda, ni genski ni društveno. Nikoga nisu viđale osim one s kojima su imale posla. Majka se nije družila, pevala je u slobodnom vremenu i šila i štrikala, a Jelena je išla u školu gde je bila najbolja učenica, najlepše obučena i, ozbiljna lepa i pametna kao neka princeza. Jednoga dana su je pitali odakle je ta njena kućna pomoćnica što je nekad sačekuje pred školom, a ona im je odgovorila da je to njena majka, bivša ruska kraljica. Tako je mlada, rekle su joj drugarice: tako je mala i lepa rekle su joj učiteljice i još uvek ne govori dobro srpski.

Beograd, sivi asfaltni grad, grad u kome prostitucija izvan zidina porodice kao i u njoj ima isti simbolički jezik, slično se nagrađuje i zakonom ne brani već podržava običajem. Muškarac u njihovom domu nije postojao, ni kao reč, tako da kad je Jelena saznala da njena majka radi sa muškarcima, shvatila je koliko je njen posao riskantan. Ozbiljan i težak, ali moralno jasan i čist: jezici se nisu brkali, radosti se nisu otupljivale, ljubav se nije izjednačavala sa polnom komplementarnošću i biološkom reprodukcijom. Tako je i Jelena rođena. Čak ni kad je majka sahranjena i kad su je zgroženi socijalni radnici strpali u dom, ili kad ju je potom sažaljivi biološki otac pozvao pod ime zakona i morala, Jelena nije emotivno razumela grešnost svoje majke. Ne iz slepe ljubavi prema njoj već suprotno, iz razumevanja mistifikacije oko nje: Jelena nije bila ugrožena, majka nije bila luda. Ugrožen je bio svet oko nje a lude one žene koje nisu mogle da ga prihvate. Jelena je bila trezvena i jaka iako joj je majka bila prostitutka, iako je ona za to znala, iako su to svi oko nje znali, iako su se svi pravili da ne znaju da bi joj odbili pomoć koja njoj nije bila ni potrebna. Tako da kad su joj ponudili pomoć shvatila je da je ona, njima koji nude, potrebna. Pre svega ocu koga ne poznaje, sestri koju ne poznaje, maćehi koju ne poznaje. Zato je rešila da ih upozna, da im pruži pomoć i znanje koje oni iza zidina nemaju, o poreklu tih zidina, o memljivosti beogradskih ispljuvaka i seksualnom ugovoru između stanovnika ove planete, o specifičnom seksualnom ugovoru između žena i muškaraca na pločniku gde za ljubav ne postoji oaza zavese i dima. Za jezik ljubavi izvan ljubavi, mimo ljubavi koji samu ljubav stvara, za jezik tela na telu koji ljubav gasi i ponovo rađa, za kometu misli koja cilju ne vodi, ne reči već samo telu, sekundi i ljubavi. Znala je Jelena mnoge druge stvari koje nije znala da zna, ali je svesna bila da može da pomogne. To je njoj bilo dovoljno.