Back                            Home                                     Next

 

Sećam se tih njenih prvih reči, zvonkosti iskrenosti spram Lazarevih uverljivih tonova lažnih obećanja. Nikad ga nisam zvala Tata. Sećam se Marije koja izlazi na terasu, gleda dugo u kofer, i kao da Jelena ne postoji uzima s ljubavlju kofer, unosi ga u kuću i nosi pravo u Jeleninu sobu. Onda glasno pušta svoju operu, Normu, ariju Kastadive. Da, moja majka je luda, poludela žena ili smirena luda ne znam. Ima dijagnozu, ima divne velike grudi i belo veliko telo koje nikad ne izlaže suncu, i apsolutni sluh i milozvučan glas. To je za mene sasvim dovoljno. Za jednu majku sasvim dovoljno.

 

 

Devojčice iz osamnaestog veka na plaži, na ostrvu drže se za ruke i čine krug oko duboke rupe u pesku u kojoj vide Priču. Viču šištećim glasovima koji svedoče da deca nisu ni bezazlena ni nesvesna, ni naša ni tuđa, već sve to odjednom, i na kraju svoja: Ojala, ojal, oja, oj, o... Ni naša ni tuđa, nikad...

 

 

Dok Jelena leže u svoj novi krevet, Maja lomi čašu u svojoj sobi bahatim pokretom. Zvuk stakla koje se lomi odzvanja bolno kroz staklena vrata cele kuće: Lazar se pravi da ne čuje, Marija pokriva uši rukama, njišući glavom s jedne strane na drugu sve mahnitije, uskoro će morati i lek da uzme da bi prestala, a devojčice u pesku se smeju, skidaju sa sebe svu odeću i razbacuju je oko sebe. Kikoću se i smeju sve glasnije i prodornije. Maja staje bosom nogom na staklo i zadivljeno posmatra tanke mlazeve krvi kako se slivaju na beli mermerni pod. Maja je sitne sitne građe, tamne kovrdžave kose, sitnih majmunskih očiju koje se uvek podsmevaju i rođena je u znaku Majmuna: onog koji svaku drugu životinju može da zajaše s leđa i da je potera. Jelena je ta životnja, Jelena je konj, ali ona još to ne zna. Maja ulazi u Jeleninu sobu dok ova pokušava da barem snovima zavlada i stavlja joj krvavo stopalo pred lice: “Ako poližeš moju krv, postaćemo rođene sestre, i više od toga, postaćemo rođene sestre svih onih koje ližu sopstvenu krv.”

 

 

Ne znam kad sam saznala za svoju Priču, u svakom slučaju tek pošto se dogodila. U svakom slučaju prekasno i mutno, zamrljano, nevidljivo, bez reči, bez jasnih misli, na nekom stranom jeziku koji ništa ne kazuje. Ali onda je Jelena došla, strepela sam i mrzela što dolazi, uljeskinja, ravnopravna po rođenju, neravnopravna po statusu, supreriorna zato što nema moju Priču koje se ne sećam. Ali kad sam je videla, kad sam je naterala da mi poliže krv sa srčom, kad je zapravo sama to htela, postalo mi je jasno da iz lavirinta postoji izlaz, da je i sâm Minotaur, iz nužde, nekad nekuda ušao i da taj prolaz još uvek postoji iako se ne zove Izlaz već Ulaz. Minotaurov sin je Zevs, Zevsov i Evropin sin je Minos, minojskom civilizacijom vladala je Žena, boginja Prirode, drevni simbol plodnosti. Minojska civilizacija-Grad nije imala zidine, nije ratovala, minojska civilizacija razvila je najprefinjeniji oblik umetnosti. Minojsku civilizaciju odneo je jedan veliki talas posle jednog velikog zemljotresa. Ja sam danas minojska civilizacija. I Jelena, i još niz drugih žena i sirena.

 

 

– Dođi, skoči do mene, ionako su to samo stene, a mi smo kozice, mi smo kozice koje piju slanu vodu.

– Ja ne preskačem stene, ja ne pijem slanu vodu, ja nisam kozica, ja sam tvoja nova sestra Jelena.

– Ti si niko, dok te ja ne izmislim. Ti za mene ne postojiš, dok te ja ne vidim. Ti nisi moja sestra dok te ja ne overim jer ja svoje poreklo biram, ja svoju prirodu stvaram, ja svoju biologiju kontrolišem.

Maja pije slanu vodu, pomalo pljuje ali uglavnom guta. Jelena sedi na steni, potpuno obučena i odbija da pije s njom. Maja se svlači do kože, i seda tik uz Jelenu. Same su na hridini, jak vetar duva. Majina pocrnela koža išarana je modricama, velikim i malim, modrim i ljubičastim. Maja prstom po njima kruži.

– Ja nisam kozica, ja sam zebrica.

– Nemoj Majo više da piješ. Kaži mi ko te je povredio.

– Nisu to povrede, to sam ja. Mene niko ne može da dotakne. Ja gorim, ja žarim, ja...

– Nemoj više da piješ tu vodu, nemoj više da piješ ništa. Ti moraš da spavaš, da sve zaboraviš i onda svega da se setiš.

 

 

Setiti se, pobogu, kao da ikad išta može da se zaboravi. Ono čega se ne sećamo toga nije ni bilo. A sećamo se mnogo više nego što nam je potrebno. Šta će mi sećanje na njegove ruke koje me visoko visoko podižu dok se smejem, dok se radujem sa licem koje više nemam. Voli me i voleo me je, uvek smo bili sami na nebu, ja u njegovim rukama on u mom jedinom kutku bez straha. Kad sam se rodila, mnogo sam plakala, onda sam prestala da plačem jer sam se privikla na bol kao život. Ali bez njegovih ruku koje su me dizale u nebo, ne bih uspela. Život mi je dvaput dao, jednom pre života onda posle. I to je više od ljubavi. To je Bog.