četvrtak, jun 21, 2018
amity
Foto: Medija centar Beograd

Beograd, 30. septembar 2013: Autonomni ženski centrar je učestvovao u predstavljanju Izveštaja o monitoringu ljudskih prava starijih osoba na rezidencijalnom smeštaju. Fokus AŽC bio je na rodnoj dimenziji starenja - žene žive duže od muškaraca, više žena živi samo, više korisnika ustanova za smeštaj su žene – kao i na iskustvima nasilja prema starijim ženama. Izveštaj je nastao u okviru projekat Udruženja građana „Snaga prijateljstva“ – Amity, realizovanog u partnerstvu sa Autonomnim ženskim centrom.

Rodni aspekt starenja potvrđuje tendenciju da žene žive duže od muškaraca i da više žena živi samo. Istovremeno, starije žene ne predstavljaju homogenu grupu. One se razlikuju po svom iskustvu, znanjima, sposobnostima i veštinama, a njihov ekonomski i socijalni položaj zavisi od niza demografskih, političkih, lokalnih, kulturalnih, radnih, individualnih i porodičnih faktora. I muškarci i žene se susreću sa diskriminacijom na osnovu starosnog doba, ali starije žene starenje doživljavaju na drugačiji način. Uticaj rodne neravnopravnosti tokom čitavog njihovog života pogoršava se u starosti i često je duboko ukorenjen u kulturnim i društvenim normama.

Konceptualizacija projekta i okvir za interpretiranje podataka određeni su konstruktom ljudskih prava i njihovom univerzalnom primenljivošću. U osnovi, perspektiva definisana ovim pristupom vidi sistem kao instancu koja bi trebalo da uči i da se unapređuje, a ne korisnike/ce rezidencijalnog smeštaja kao one koji bi trebalo da se adaptiraju na postojeće uslove. Drugim rečima, to znači redefinisanje uloga i drugačiju atribuciju odgovornosti.

Tri teme su bile u fokusu za razumevanje prirode problema i mogućnosti unapređenja položaja ove specifične grupe starijih žena, i to: (1) samostalnost u odlučivanju, (2) iskustva s nasiljem u porodici i (3) iskustva s nasiljem u ustanovi. U periodu od maja do jula 2013. godine na teritoriji Srbije sprovedeno je kvalitativno istraživanje (individualni, polustrukturirani razgovori) u kome su ciljna grupa bile starije žene (ukupno 79) koje žive u uslovima rezidencijalnog smeštaja (5 državnih i 15 privatnih domova za starije osobe).

Iskustvo nasilja u porodici

Nešto više od polovine žena izjavljuje da nikada nisu trpele nasilje u porodici (45 žena, 57%). Žene koje pričaju o nasilju, svedoče o postojanju različitih tipova nasilja u porodici, kao i o različitom trajanju nasilnog ponašanja. 

(a) Nasilje kojem je žena bila izložena u porodici (22 žene, 28%). Svedočanstva o nasilju koja su zabeležena u okviru ove kategorije posebno su dramatična, iako je reč o iskustvima koja više nisu aktuelna. Najčešće se izveštavalo o hroničnom seksualnom nasilju, bilo u detinjstvu (4 žene) ili u braku (8 žena), koje je uvek bilo praćeno i fizičkim nasiljem. Ono je, u nekim slučajevima, imalo tendenciju da se proširi: nasilnik je postajao nasilan i prema drugim članovima porodice, ili su drugi članovi porodice postajali nasilni prema žrtvi. U jednom broju slučajeva, žene izveštavaju da su imale zaštitu od članova porodice (5 žena), a 12 žena je napustilo porodicu i na taj način prekinulo nasilje.

(b) Nasilje koje žena aktuelno trpi od strane članova porodice (12 žena, 15%). Iako manje dramatične forme nasilja, ovi izveštaji traže više pažnje, jer se odvijaju u uslovima doma. U najvećem broju slučajeva, reč je o psihičkom i finansijskom nasilju (7 žena). Nasilnici su ponekad agresivni i verbalno i/ili fizički, a osnovni motiv koji pokreće nasilno ponašanje je očekivanje da se dobije imovina. Iako su svesne da trpe nasilje, žene uglavnom o njemu ne izveštavaju ustanovu, ili ne očekuju od ustanove zaštitu i rešenje.

Doživljaj institucionalnog nasilja 

(a) Nasilje od strane osoblja ustanove. Gotovo sve žene izjavljuju da u ustanovi rezidencijalnog smeštaja ne trpe nikakvo nasilje od strane zaposlenih (66 žena, 84%; ostalih 13 žena nisu dale nikakav odgovor). Pa ipak, u interpretaciji ovog nalaza trebalo bi imati na umu dve opšte okolnosti: (a) prosečna populacija u Srbiji, pa i populacija kojoj pripadaju naše ispitanice ograničavaju definiciju nasilja na eksplicitno fizičko ili verbalno nasilje; (b) slična ocena važi i za ustanove, i za njih su mnogi oblici nasilja praktično nevidljivi, posebno oni koji suptilno ugrožavaju dostojanstvo stare osobe. Iako su saglasne da nema nasilja, ispitanicama ne promiču ponašanja ili stavovi koji ih ugrožavaju, koje formulišu kao opšte primedbe: „uslovi su nasilni“, „mogli bi da budu ljubazniji“. 

(b) Nasilje od strane drugih korisnika/ca. Žene izjavljuju da su bile izložene nasilju od strane drugih korisnica (19 žena, 24%), i to: (i) agresivnom ponašanju na nivou ličnih relacija. Ispitanice izveštavaju o primerima svađa, verbalnih napada ili nepristojnih dobacivanja i uznemiravanja. Slučaj se obično prijavljuje osoblju ustanove, koje ga reguliše i to na zadovoljavajući način. (ii) neselektivno agresivno ponašanje, usmereno na bilo koga ili bez ikakvog usmeravanja. Ovakvo ponašanje je ponekad izraz ličnog stila, a ponekad je posledica bolesti. Ovakva se ponašanja uglavnom ne doživljavaju kao nasilje usmereno ka osobi, pa su ispitanice prilično trpeljive i pune razumevanja, posebno kada je reč o bolesnim osobama.

Preporuke

tanja-ignjatovic
Foto: Medija centar Beograd

Osoblje bi moralo da ima osnovna znanja o nasilju u porodičnom kontekstu, osnovna znanja o rodnim pitanjima i razumevanje stereotipa i predrasuda koji se odnose na rodne uloge. Ustanova bi trebalo da razmotri mogućnosti da starije žene dobiju priliku da govore o svom iskustvu nasilja, odnosno da ih neko sasluša sa pažnjom, jer njihove životne priče na taj način dobijaju smisao koji može da poveća doživljaj samopoštovanja i mogućnosti novih izbora.

Posebnu pažnju trebalo bi obratiti na zaštitu od aktuelnog nasilja članova porodice, od finansijskog i psihološko zlostavljanja, kojem su neke žene izložene u instituciji. Korisnice bi trebalo da imaju informacije o tome kome mogu da se obrate i šta su mere i usluge koje su im na raspolaganju. Osoblje ustanove bi trebalo da je senzibilisano na ove teme i da uživa poverenje korisnica, kako bi se omogućila potrebna podrška i zaštita.

Ustanove bi morale da razviju osetljivost na pitanje institucionalnog nasilja, koje ne uključuje samo fizičko i verbalno nasilje, već i druge, suptilnije forma pishičkog nasilja, zanemarivanja i nebrige, a koje ne potiče samo od drugih korisnika/ca, već i od osoblja. Niska svest o problemu može da doprinese zloupotrebi od starne zaposlenih. Mora postojati sistem koji podržava zaposlene da izveštavaju o incidentima zlostavljanja prema starijim osobama, koji bi ohrabrio otvorenu komunikaciju između osoblja i korisnika/ca usluga. Sve starije osobe, a posebno zlostavljane trebalo bi da imaju mogućnost pristupa nezavisnim zastupnicima. 

Tanja Ignjatović
Dragica Pavlović Babić