Džudit Luis Herman

JEDNA ZABORAVLJENA ISTORIJA

Prevela Ivana Ristić

Proučavanje psihičke traume ima čudnu istoriju – istoriju povremene amnezije. Periodi aktivnog istraživanja smenjivali su se sa periodima zaborava. Slični pravci istraživanja su više puta u prošlom veku započeti i naprečac napuštani, da bi bili ponovo otkriveni tek mnogo kasnije. Najbolji radovi na ovu temu od pre pedeset ili sto godina često zvuče moderno kao i savremeni radovi. Mada ovo polje stvarno ima plodnu i bogatu tradiciju, povremeno je zaboravljano pa se povremeno mora spasavati od zaborava.

Ova povremena amnezija nije rezultat uobičajenih promena u načinu razmišljanja koje štetno utiču na svako intelektualno istraživanje. Proučavanje psihičke traume ne jenjava zbog nedovoljnog interesovanja za ovu bolest. Ovaj predmet pre izaziva tako žestoke nesuglasice da s vremena na vreme biva anatemisan. Proučavanje psihičke traume uvek iznova je vodilo u područja nezamislivog i propadalo zbog osnovnog problema – neverovanja u njeno postojanje.

Proučavati psihičku traumu znači suočiti se sa ljudskom ranjivošću u svetu oko nas i urođenom ljudskom sposobnošću da nanosi zlo. Proučavati psihičku traumu znači biti svedok užasnih događaja. Kad su ti događaji prirodne katastrofe ili "viša sila", svedoci spremno saosećaju sa žrtvom. Ali kada su traumatični događaji rezultat ljudskog plana, svedoci su zatečeni u sukobu između žrtve i počinioca. Nemoguće je, sa moralne tačke gledišta, ostati neutralan u ovom sukobu. Posmatrač je primoran da se opredeli za jednu stranu.

Veoma je primamljivo stati na stranu počinioca. Sve što počinilac traži je da posmatrač ništa ne učini. On se obraća univerzalnoj čovekovoj želji da ne vidi, ne čuje i ne govori o zlu. Žrtva, suprotno tome, traži od posmatrača da s njom podeli teret bola. Žrtva zahteva delovanje, saučestvovanje i pamćenje. Leo Ajtinger, psihijatar koji je proučavao ljude koji su preživeli nacističke koncentracione logore, opisuje nepopustljiv sukob interesa žrtve i posmatrača: "Rat i žrtve su nešto što društvo želi da zaboravi; preko svega bolnog i neprijatnog navlači se veo zaborava. Vidimo suočene dve strane: na jednoj su žrtve, koje možda žele, a ne mogu da zaborave, a na drugoj su svi oni sa snažnim, često podsvesnim pobudama, koji očajnički žele da zaborave i u tome i uspevaju. Ova suprotnost... je često veoma bolna za obe strane. Slabija... je gubitnik u ovom nemom i neravnopravnom dijalogu."¹

Da bi izbegao odgovornost za svoje zločine, počinilac čini sve što je u njegovoj moći da podstakne zaborav. Tajnost i ćutanje su njegova prva linija odbrane. Ako ga ćutanje izneveri, počinilac napada verodostojnost žrtvinih tvrdnji. Ako ne može potpuno da je ućutka, trudi se da se osigura da je niko ne sluša. A da bi to postigao, on pronalazi zadivljujuće dug niz argumenata, od izuzetno besramnog poricanja do pokušaja složenog i rafiniranog zdravorazumskog objašnjenja. Posle svake grozote možemo očekivati da čujemo iste, predvidive izgovore: To se nije dogodilo; žrtva laže; žrtva preteruje; žrtva je sama za to kriva; i, u svakom slučaju, vreme je da se zaboravi prošlost i da se život nastavi. Što je počinilac moćniji, to ima više prava da imenuje i definiše stvarnost i to potpunije njegovi argumenti odnose prevagu.

Pokazuje se da su argumenti počinioca neosporni kad se posmatrač sa njima suočava sam. Bez društvenog okruženja koje bi ga podržavalo, posmatrač obično podlegne iskušenju da se pravi da ništa ne vidi.² Tako je čak i kad je žrtva idealizovan i cenjen član društva. U svakom ratu vojnici, čak i oni koji su smatrani za heroje, ogorčeno se žale da niko ne želi da zna pravu istinu o ratu. A kad je žrtva već potcenjena (žena, dete), može joj se dogoditi da se najtraumatičniji događaji u njenom životu dešavaju van područja društveno prihvaćene stvarnosti. O onome što je preživela ne može se govoriti.

Oni koji proučavaju psihičke traume moraju neprekidno da se bore protiv tendencije da se žrtvi ne veruje ili da se ona učini nevidljivom. Kroz čitavu istoriju proučavanja na ovom polju, vodila se ogorčena prepirka oko toga da li pacijenti u posttraumatskim stanjima imaju prvo na negu i poštovanje ili zaslužuju prezir, da li zaista pate ili simuliraju, da li su njihove priče istinite ili lažne, i, ako su lažne, da li žrtve u njih veruju ili su ih zlonamerno izmislile. Uprkos ogromnoj literaturi koja potkrepljuje dokazima postojanje pojave koja se zove psihička trauma, rasprava se još uvek koncentriše na osnovno pitanje, a to je da li su ove pojave verodostojne i stvarne.

A verodostojnost se ne osporava uvek iznova samo pacijentima već i istraživačima posttraumatskih stanja. Kliničari koji suviše dugo i suviše pažljivo slušaju traumatizovane pacijente često postaju sumnjivi svojim kolegama, kao da su zaraženi u dodiru sa žrtvama. Istraživači koji u bavljenju ovim poljem odu previše izvan granica prihvaćenog verovanja, često su izvrgnuti nekoj vrsti profesionalne izolacije.

Da bi se traumatična stvarnost zadržala u svesti, potrebne su društvene prilike u kojima se potvrđuje istinitost žrtvinih tvrdnji a žrtva štiti i u kojima su žrtva i svedok udruženi kao saveznici. Za žrtvu kao pojedinca društvene prilike se stvaraju kroz odnose sa prijateljima, voljenom osobom i porodicom. Na širem, društvenom planu, te prilike se ostvaruju kroz političke pokrete koji daju glas obesnaženima.

Sistematsko proučavanje psihičke traume stoga zavisi od podrške političkog pokreta. Štaviše, da li je moguće takvim proučavanjem baviti se ili o njemu raspravljati u javnosti samo po sebi je političko pitanje. Proučavanje ratne traume priznato je samo u okolnostima koje dovode u pitanje opravdanost žrtvovanja mladih ljudi u ratu. Proučavanje traume u seksualnom i porodičnom životu priznato je samo u okolnostima koje osporavaju opravdanost podređenosti žena i dece. Do napretka na tom polju dolazi samo kad postoji podrška političkog pokreta dovoljno moćnog da učini prihvatljivim savez istraživača i pacijenata i da suzbije uobičajene društvene procese ućutkivanja žrtve i poricanja njenih tvrdnji. U nedostatku moćnih političkih pokreta za ljudska prava, aktivni proces svedočenja uzmiče pred aktivnim procesom zaboravljanja. Regresija, disocijacija i poricanje su pojave koje postoje kako u individualnoj tako i u društvenoj svesti.

Tri puta tokom prošlog veka poseban oblik psihičke traume pojavio se u svesti javnosti. Svaki put je istraživanje te traume procvetalo u savezu sa nekim političkim pokretom. Prva je izašla na videlo histerija, psihički poremećaj tipičan za žene. Njeno proučavanje se razvilo iz republikanskog, antiklerikalnog političkog pokreta krajem 19. veka u Francuskoj. Drugi je bio shell shock^* ili combat neurosis^**. Njegovo proučavanje je počelo u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama posle Prvog svetskog rata, a vrhunac je dostiglo posle Vijetnamskog rata. U to vreme političke prilike su bile: propast kulta rata i porast antiratnog pokreta. Poslednja i najbliža našem vremenu je trauma zbog seksualnog nasilja i nasilja u porodici. Njen politički kontekst je feministički pokret u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi. Naše shvatanje psihičke traume izgrađeno je na spajanju ova tri različita pravca istraživanja.

Herojsko doba histerije

U toku poslednje dve decenije 19. veka, poremećaj nazvan histerija postao je glavni fokus ozbiljnog istraživanja. Značenje pojma histerija se tada do te mere podrazumevalo da se niko nije stvarno potrudio da ga pobliže odredi. Kao što je jedan istoričar rekao "dvadeset pet vekova je histerija bila smatrana za čudnu bolest sa protivrečnim i nerazumljivim simptomima. Većina lekara je verovala da je ova bolest svojstvena ženama i da nastaje u materici."³ Otud i ime histerija. Jedan drugi istoričar je objasnio da je histerija bila "apsurdna medicinska metafora za sve što je muškarcima bilo tajanstveno i čime nisu mogli da upravljaju kod suprotnog pola."⁴

Začetnik proučavanja histerije bio je veliki francuski neurolog Žan-Martin Šarko (Jean-Martin Charcot). Njegovo kraljevstvo bio je Salpetrijer (Salpêtrière), prastari bolnički kompleks širokog opsega, koji je dugo bio utočište za najbednije pripadnike pariskog proletarijata: prosjake, prostitutke i mentalno obolele. Šarko je ovaj zanemareni objekat pretvorio u hram moderne nauke i najtalentovaniji i najambiciozniji ljudi koji su se bavili novim disciplinama, neurologijom i psihijatrijom, dolazili su u Pariz da bi radili sa ovim velikim stručnjakom. Među mnogim istaknutim lekarima koji su došli u Salpetrijer na svojevrsno hodočašće bili su Pjer Žane (Pierre Janet), Vilijam Džejms (William James) i Sigmund Frojd (Sigmund Freud).⁵

Proučavanje histerije osvojilo je maštu javnosti kao velika pustolovina u nepoznato. Šarkoova istraživanja su bila slavna ne samo u svetu medicine, već i u većim svetovima književnosti i politike. Njegova Predavanja utorkom ličila su na prave pozorišne predstave kojima je prisustvovala "šarolika publika, privučena ovim događajem iz celog Pariza: pisci, lekari, vodeći glumci i glumice, pomodne žene iz polusveta, svi ispunjeni morbidnom radoznalošću."⁶ U ovim predavanjima Šarko je živim demonstracijama ilustrovao svoja otkrića o histeriji. Pacijentkinje koje je prikazivao bile su mlade žene koje su u Salpetrijeru našle utočište od života ispunjenih neprekidnim nasiljem, izrabljivanjem, silovanjem. Azil im je pružao veću bezbednost i zaštitu no što su ikad imale; odabranoj grupi žena koje su bile Šarkoove zvezde, azil je još pružao i nešto što se moglo nazvati slavom.

Šarkou je pripisana zasluga za veliku hrabrost što se uopšte odvažio da proučava histeriju. Njegov ugled pružio je verodostojnost polju istraživanja za koje se smatralo da je van granica ozbiljnog naučnog istraživanja. Pre Šarkoovog vremena histerične žene su smatrane za simulantkinje i njihovo lečenje je bilo proterano u sferu delovanja hipnotizera i pučkih lekara. Posle Šarkoove smrti Frojd ga je veličao kao zaštitnika i oslobodioca napaćenih: "Histeričnoj pacijentkinji ništa se nije verovalo. Prvo što je Šarkoov rad učinio bilo je da ovoj temi vrati dostojanstvo. Malo po malo, nestajalo je podsmešljivih osmeha koje je pacijentkinja u to vreme mogla biti sigurna da će susresti na licima ljudi. Više nije obavezno bila simulantkinja, jer se Šarko sa svim svojim ugledom stavio na stranu koja je zastupala istinitost i objektivnost fenomena histerije."⁷

Šarkoov pristup histeriji, koju je zvao "Velika neuroza", bio je pristup taksonomiste. On je u prvi plan stavljao pažljivo posmatranje, opisivanje i razvrstavanje. Iscrpno je potkrepio dokazima karakteristične simptome histerije, ne samo rečima, već i crtežima i fotografijama. Šarko se usredsredio na one simptome histerije koji su ličili na neurološko oštećenja: paralize, oštećenje čula, konvulzije i amnezije. Do 1880. on je dokazao da su ovi simptomi psihološke prirode, pošto su se mogli veštački izazvati ili ublažiti upotrebom hipnoze.

Mada je Šarko obraćao pomnu pažnju na simptome svojih histeričnih pacijentkinja, nije pokazivao ni najmanje interesovanje za njihov unutrašnji život. Na njihova osećanja gledao je kao na simptome koje treba sistematski popisati. Njihov govor je opisao kao "vokalizaciju". Šarkoov stav prema pacijentkinjama očit je u doslovnom zapisu jednog od njegovih Predavanja utorkom, kad je jedna mlada žena u hipnotičkom transu korišćena da se prikaže konvulzivni histerični napad:

Šarko: Hajde ponovo da pritisnemo histerogenu tačku. (Muškarac stažista dodiruje pacijentkinju u predelu jajnika.) Evo ga opet. Povremeno se subjekti čak ujedaju za jezik, ali to je retko. Pogledajte izvijena leđa, što je vrlo dobro opisano u udžbenicima.

Pacijentkinja: Majko, bojim se.

Šarko: Zapazite izliv osećanja. Ako pustimo da stvari idu nesmanjenom žestinom, uskoro ćemo se vratiti na epileptoidno ponašanje...

(Pacijentkinja ponovo krikne: "O! Majko.")

Šarko: Osim toga zapazite ove krike. Moglo bi se reći da je to mnogo buke ni oko čega.⁸

Šarkoovi sledbenici imali su ambiciju da prevaziđu njegovo delo tako što će jasno pokazati uzrok histerije. Posebno žestoko bilo je suparništvo između Žanea i Frojda. Svaki od njih je želeo da bude prvi koji će doći do velikog otkrića.⁹ U težnji da ostvare svoj cilj, ovi istraživači su došli do otkrića da nije dovoljno samo posmatrati i kategorisati histerične pacijentkinje, već je neophodno i razgovarati sa njima. Kratkih desetak godina ljudi od nauke su slušali žene sa posvećenošću i poštovanjem kakvih ni pre ni posle toga nije bilo. Svakodnevni sastanci sa histeričnim pacijentkinjama, koji su neretko trajali satima, nisu bili neuobičajeni. Analize slučajeva histerije iz ovog perioda zvuče skoro kao saradnja lekara i pacijenta.

Ova istraživanja su urodila plodom. Do sredine devedesetih godina 19. veka Žane u Francuskoj i Frojd, sa svojim saradnikom Jozefom Brojerom (Joseph Breuer) u Beču, došli su, nezavisno jedan od drugog, do upadljivo sličnih formulacija: Histerija je stanje uzrokovano psihološkom traumom. Nepodnošljive emocionalne reakcije na traumatične događaje dovode do izmenjenih stanja svesti, koja zatim izazivaju simptome histerije. Žane je ovu promenu u svesti nazvao "disocijacija".¹⁰ Brojer i Frojd su je nazvali "dvostruka svest".¹¹

I Žane i Frojd su priznali suštinsku sličnost izmenjenih stanja svesti izazvanih psihičkim traumama i stanja izazvanih hipnozom. Žane je verovao da je predispozicija za disocijaciju ili za hipnotički trans znak psihičke slabosti i povodljivosti. Brojer i Frojd su, nasuprot tome, tvrdili da se histerija i sa njom udružena izmenjena stanja svesti, mogu naći među ljudima izuzetno bistrog uma, jake volje, izuzetnog karaktera i velike moći kritičkog rasuđivanja."¹²

I Žane i Frojd su priznavali da somatski simptomi histerije predstavljaju prerušene predstave izrazito bolnih događaja koji su proterani iz pamćenja. Žane je opisao svoje histerične pacijentkinje kao osobe kojima vladaju "podsvesne fiks ideje", sećanja na traumatične događaje.¹³ Brojer i Frojd su u besmrtnom rezimeu napisali da "histerične pacijentkinje uglavnom pate od uspomena".¹⁴

Do sredine devedesetih godina 19. veka ovi istraživači su takođe otkrili i da histerični simptomi mogu da se ublaže tako što se traumatične uspomene, kao i snažna osećanja koja ih prate, ponovo pronađu i izraze rečima. Ovaj metod lečenja postao je osnova moderne psihoterapije. Žane je ovu tehniku nazvao "psihološka analiza", Brojer i Frojd nazvali su je "abreakcija" ili "katarza", a Frojd ju je kasnije nazvao "psihoanaliza". Ipak, najjednostavnije i možda najbolje ime smislila je jedna od Brojerovih pacijentkinja, talentovana, pametna i ozbiljno bolesna mlada žena, kojoj je on dao pseudonim Ana O. Ona je svoj intimni dijalog sa Brojerom nazvala "lečenje pričanjem".¹⁵

Saradnja lekara i pacijenta poprimila je odlike istraživanja u kome se rešenje tajne histerije moglo naći u brižljivoj rekonstrukciji pacijentkinjine prošlosti. Žane je, opisujući svoj rad sa jednom pacijentkinjom, zabeležio da je, kako je lečenje napredovalo, otkrivanje skorijih trauma ustupalo mesto istraživanju ranijih događaja. "Uklanjanjem površinskog sloja privida pomagao sam da se pojave stare, tvrdokorne fiks ideje koje su još boravile na dnu njenog uma. Te fiks ideje su nestajale, jedna po jedna, dovodeći na taj način do značajnog poboljšanja."¹⁶ Opisujući svoj rad sa Anom O., Brojer je govorio o "praćenju unazad niti pamćenja".¹⁷

Frojd je ovu nit najdalje pratio i to bi ga uvek odvelo u istraživanje seksualnog života žena. Uprkos prastaroj kliničkoj tradiciji koja je priznavala vezu simptoma histerije sa ženskom seksualnošću, Frojdovi mentori Šarko i Brojer su bili veoma skeptični prema ulozi seksualnosti u poreklu histerije. Sam Frojd je u početku bio protiv te ideje. "Kad sam počeo da analiziram drugu pacijentkinju... nisam naročito očekivao da seksualnu neurozu nađem u osnovi histerije. Tek što sam završio Šarkoovu školu, smatrao sam da je neka vrsta uvrede povezivanje histerije sa temom seksualnosti – kao što to misle i same pacijentkinje".¹⁸

Ovo naglašeno poistovećivanje sa reakcijama pacijentkinja karakteriše rane Frojdove zapise o histeriji. Analize njegovih slučajeva otkrivaju čoveka koji poseduje tako veliku radoznalost da je voljan da prevaziđe sopstvenu defanzivnost i koji je spreman da sluša. Ono što je čuo bilo je strašno. Pacijentkinje su mu uvek govorile o seksualnom nasilju, zlostavljanju, i o incestu. Prateći unazad nit pamćenja, Frojd je sa svojim pacijentkinjama otkrio glavne traumatične događaje iz detinjstva, skrivene ispod nedavnih, često relativno beznačajnih iskustava, događaje koji su u stvari bili ti koji su izazvali napad histeričnih simptoma. Godine 1896. Frojd je verovao da je pronašao izvor. U izveštaju o analizi 18 slučajeva, pod naslovom Etiologija histerije, dramatično je tvrdio: "Zato sam izneo postavku da je u osnovi svakog slučaja histerije jedan ili više događaja prevremenog seksualnog iskustva, događaja koji pripadaju najranijim godinama detinjstva, ali koji se mogu ponoviti kroz rad psihoanalize uprkos proteklim godinama. Verujem da je ovo važno otkriće, otkriće caput Nili u neuropatologiji."¹⁹

Jedan vek kasnije, ovaj spis može da se takmiči sa savremenim kliničkim opisima posledica seksualnog zlostavljanja u detinjstvu. To je sjajan, saosećajan, uverljivo obrazložen, podrobno izložen spis. Njegov pobednički naslov i egzaltiran ton dopuštaju da se nasluti da je Frojd na svoj doprinos gledao kao na vrhunsko dostignuće na tom polju.

Umesto da bude tako, objavljivanje Etiologije histerije označilo je kraj ovog pravca istraživanja. U rasponu od godine dana Frojd se nezvanično odrekao traumatske teorije o poreklu histerije. Njegova prepiska jasno ukazuje na to da su ga sve više mučile društvene posledice njegove hipoteze. Histerija je bila toliko uobičajena među ženama, da bi on bio primoran, u slučaju da su priče njegovih pacijentkinja istinite i njegova teorija tačna, da zaključi da je ono što je on nazvao "izopačenim radnjama usmerenim protiv dece" odomaćeno, ne samo među pariskim proletarijatom, gde je prvo proučavao histeriju, već i među uglednim bečkim građanskim porodicama gde je otvorio praksu. Ova ideja jednostavno nije bila prihvatljiva. U nju se nije moglo verovati.²⁰

Suočen sa ovom dilemom, Frojd je prestao da sluša svoje pacijentkinje. O ovoj prekretnici postoji zapis u čuvenom Dorinom slučaju. Ova, poslednja Frojdova analiza slučaja histerije, zvuči više kao borba umova nego kao zajednički poduhvat. Interakcija između Frojda i Dore opisana je kao "emocionalna bitka".²¹ U ovom slučaju Frojd je još uvek priznavao realno postojanje iskustava svojih pacijentkinja: kao mladu devojku, Doru je otac koristio kao piona u svojim zamršenim tajnim seksualnim vezama. U suštini, otac ju je nudio svojim prijateljima kao seksualnu igračku. Frojd je, međutim, odbio da prihvati Dorino osećanje poniženosti i gneva kao istinito. Umesto toga, uporno je proučavao njena osećanja erotskog uzbuđenja, kao da je situacija u kojoj je Dora bila iskorišćena bilo ispunjenje njene želje. Dora je prekinula lečenje, što je Frojd smatrao za osvetu.

Raskid njihovog saveza označio je konačni kraj ere saradnje ambicioznih istraživača i obolelih od histerije. Jer skoro ceo vek će ove pacijentkinje opet biti gledane sa prezirom i ućutkivane. Frojdovi sledbenici su bili naročito kivni na buntovnu Doru, koju je kasnije jedan Frojdov učenik opisao kao "jednu od najodvratnijih histeričnih pacijentkinja koje je ikad upoznao".²²

Frojd je psihoanalizu stvorio na ruševinama traumatske teorije o histeriji. Vladajuća psihološka teorija narednog veka zasnovana je na negiranju realnosti ženskih iskustava.²³ Seksualnost je ostala središte istraživanja. Ali društvene prilike u kojima su žene iskorišćavane i u kojima stvarno dolazi do seksualnih odnosa, postale su potpuno nevidljive. Psihoanaliza se svela na proučavanje unutarnjeg smenjivanja uobrazilje i želje, odvojenih od stvarnog iskustva. Konačno je početkom prve decenije 20. veka Frojd zaključio, a da uopšte nije ponudio bilo kakve kliničke dokaze o lažnim bolestima, da su opisi seksualnog zlostavljanja iz detinjstva koje su dale njegove pacijentkinje neistiniti: "Konačno sam morao da priznam da se ove scene zavođenja nikad nisu odigrale, da su bile samo fantazije koje su moje pacijentkinje izmislile."²⁴

Frojdovo odricanje označilo je kraj herojskog doba histerije. Na prelazu dva veka pravac istraživanja koji je pokrenuo Šarko a nastavili njegovi sledbenici potpuno je zapostavljen. Hipnoza i izmenjena stanja svesti opet su prognani među natprirodne pojave. Prestalo se sa proučavanjem psihičke traume. Posle izvesnog vremena histerija kao bolest praktično je prestala da postoji.²⁵

Za ovaj dramatični preokret nije kriv samo jedan čovek. Da bi se shvatilo kako je moglo doći do tako potpune propasti proučavanja histerije i kako su velika otkrića mogla tako brzo biti zaboravljena, neophodno je bar delimično razumeti intelektualnu i političku klimu koja je pre svega izazvala ovo proučavanje.

Središnji politički sukob u 19. veku u Francuskoj bio je borba između zagovornika monarhije sa zvaničnom religijom i zagovornika republikanskog, svetovnog oblika vlasti. Ovaj sukob je sedam puta od revolucije dovodio do zbacivanja vlade. Kad je osnovana Treća republika 1870. osnivači nove, krhke demokratije pokrenuli su agresivnu kampanju da bi učvrstili osnove svoje moći i da bi oslabili glavnog protivnika, katoličku crkvu.

Republikanske vođe ovog doba su bili ljudi koji su sami uspeli u životu, ljudi koji su pripadali buržoaziji u usponu. Oni su sebe videli kao predstavnike tradicije prosvećenosti koji biju bitku na život i smrt protiv snaga reakcije: aristokratije i sveštenstva. Svoje glavne političke bitke vodili su oko kontrole obrazovanja. Svoje ideološke bitke vodili su za lojalnost muškaraca i nezavisnost žena. Kao što je rekao Žil Feri (Jules Ferry), osnivač Treće republike: "Žene moraju pripadati nauci jer će inače pripasti crkvi."²⁶

Šarko, trgovački sin koji se uzdigao do bogatstva i slave, bio je istaknuti član ove nove buržoaske elite. Njegov salon je bio sastajalište vladinih ministara i drugih istaknutih ličnosti Treće republike. On je sa svojim kolegama u vladi delio oduševljenje za širenje svetovnih, naučnih ideja. Sedamdesetih godina 19. veka je modernizovao Salpetrijer da bi dokazao nadmoćne vrline svetovne uprave u obrazovanju i zdravstvu. A histeriju je proučavao da bi dokazao nadmoć svetovnog nad religioznim idejnim sistemom. Njegova Predavanja utorkom bila su političko pozorište. Njegova misija je bila da traži da histerične žene pripadnu nauci.

Šarkoove formulacije histerije ponudile su naučno objašnjenje za pojave kao što su stanja opsednutosti đavolom, magija, isterivanje đavola i verski zanos. Jedan od njemu najdražih projekata bio je retrospektivna dijagnoza histerije kako je prikazana u umetničkim delima kroz vekove. Sa učenikom, Polom Rišeom (Paul Richer), objavio je zbirku srednjovekovnih umetničkih dela koja ilustruju njegovu tvrdnju da religiozna iskustva opisana u umetnosti mogu da se objasne kao ispoljavanje histerije.²⁷ Šarko i njegovi sledbenici su se upuštali i u ogorčene prepirke o savremenim mističkim pojavama, uključujući tu i slučajeve stigmatika (ljudi sa Hristovim ranama), prikaza i izlečenja verom. Šarko je posebno bio zainteresovan za čudesna izlečenja do kojih je navodno dolazilo u novom svetom mestu u Lurdu. Žane je bio zaokupljen američkim fenomenom Hrišćanske nauke. Šarkoova učenica Dezire Burnevil (Desire Bourneville) koristila je nova dijagnostička merila u pokušaju da dokaže da je proslavljeni stigmatik tog vremena, pobožna mlada žena Luiz Lato (Louise Lateau) u stvari obolela od histerije. Smatralo se da sve ove pojave pripadaju području medicinske patologije.²⁸

Tako je, znači, veći, politički cilj podstakao to veliko interesovanje za histeriju i istraživanja Šarkoa i njegovih sledbenika krajem 19. veka. Namera je bila da rešenje tajne u vezi sa histerijom pokaže pobedu svetovne prosvećenosti nad reakcionarni praznoverjem, kao i moralnu nadmoć svetovnog pogleda na svet. Ljudi od nauke su postavili svoj blagonakloni patronat nad histeričnim pacijentkinjama nasuprot najgorim surovostima inkvizicije. Šarkoov učenik Šarl Riše (Charles Richet) je 1880. primetio: "Među stavljenim pod ključ u Salpetrijeru ima mnogo onih koje bi bile spaljene u prošlim vremenima, čija bolest bi se smatrala za zločin."²⁹ Vilijam Džejms je ponovo izrazio isto ovo mišljenje deceniju kasnije: "Od mnogih žrtava medicinskog neznanja zaogrnutog u autoritet, sirota histerična pacijentkinja je dosad najgore prolazila; i njena postepena rehabilitacija i spas ubrajaće se među filantropske pobede naše generacije."³⁰

Mada su ovi ljudi od nauke videli sebe kao blagonaklone spasitelje koji uzdižu žene iz njihovog poniženog položaja, nijednog trenutka nisu mogli da zamisle stanje društvene jednakosti muškaraca i žena. Trebalo je da žene budu objekti proučavanja i humane brige a ne subjekti izgrađeni svojim radom i sposobnostima. Isti ljudi koji su zastupali prosvećeni pogled na histeriju, često su se odlučno suprotstavljali tome da više obrazovanje i profesije budu dostupni ženama, a nepopustljivi su bili u tome da žene ne treba da dobiju pravo glasa.

U prvim godinama postojanja Treće republike feministički pokret je bio relativno slabo razvijen. Sve do kraja sedamdesetih godina 19. veka feminističke organizacije nisu čak imale pravo ni da održavaju javne skupove, niti da objavljuju svoju literaturu. Na prvom Međunarodnom kongresu za prava žena, održanom u Parizu 1878, zagovornicama prava glasa za žene nije bilo dozvoljeno da govore, jer su ih smatrali previše revolucionarnima.³¹ Zagovornice ženskih prava priznavale su da njihov uspeh zavisi od opstanka krhke nove demokratije, pa su bile sklone da svoje interese podrede trenutno važnijem cilju – očuvanju konsenzusa unutar republičke koalicije.

Ali jednu generaciju kasnije, režim očeva republike bio je čvrsto utemeljen. Republička, svetovna vlada preživela je i napredovala u Francuskoj. Do kraja 19. veka antiklerikalna bitka je u osnovi bila dobijena. U međuvremenu je postalo teže za prosvećene muškarce da nastupaju kao zaštitnici žena, jer su se sad žene usudile da progovore u svoje ime. Borbenost feminističkih pokreta u utvrđenim demokratijama u Engleskoj i Sjedinjenim Američkim Državama počela je da se širi u kontinentalnu Evopu i francuske feministkinje su počele odlučnije da zastupaju ženska prava. Neke su oštro kritikovale očeve Republike i osporavale blagonaklono pokroviteljstvo naučnika. Jedna feministička spisateljica se 1888. narugala Šarkou zbog njegove "vivisekcije žene koju vrši pod izgovorom da proučava bolest", kao i za njegovo neprijateljstvo prema ženama koje uvodi u medicinsku profesiju.³²

Na prelazu dva veka splasnuo je politički zamah koji je doneo na svet herojsko doba histerije; nije više bilo nijednog dobrog razloga da se nastavi pravac istraživanja koji je odveo naučnike tako daleko od onog kojim su prvobitno hteli da idu. Proučavanje histerije ih je namamilo u podzemni svet hipnotičkih stanja, osećajnosti i seksa. Ono je zahtevalo da slušaju žene mnogo više no što su ikad očekivali da će slušati i da o životu žene saznaju mnogo više no što su ikad želeli da znaju. Oni svakako nikad nisu nameravali da proučavaju seksualne traume u životu žene. Dok god je proučavanje histerije bilo deo ideološkog krstaškog rata, otkrića na tom polju su svi odobravali, a naučne istraživače poštovali zbog njihove humanosti i hrabrosti. Ali kad je politički zamah oslabio, isti ti istraživači su shvatili da su kompromitovani prirodom svojih otkrića i bliskim vezama sa svojim pacijentkinjama.

Snažna reakcija je počela još pre Šarkoove smrti 1893. Sve više se od njega zahtevalo da brani verodostojnost javnih prikazivanja histerije koja su očarala parisko društvo. Širile su se glasine da su predstave unapred pripremile povodljive žene, koje su se, znajući to ili ne, držale scenarija koji im je njihov zaštitnik diktirao pod hipnozom. On je krajem života izgleda zažalio što je počinjao da se bavi ovom oblašću istraživanja.³³

Kao što se Šarko povukao iz sveta hipnoze i histerije, tako se Brojer povukao iz sveta emotivne vezanosti žena. Prvo "lečenje pričanjem" završilo se Brojerovim naglim begom od Ane O. Možda je prekinuo taj odnos zato što mu je supruga oštro zamerala zbog intenzivne veze sa ovom očaravajućom mladom ženom. On je naprečac prekinuo lečenje koje je tokom dve godine uključivalo veoma duge, skoro svakodnevne sastanke sa pacijentkinjom. Iznenadan prekid je izazvao krizu ne samo kod pacijentkinje, koja je morala da bude hospitalizovana, već očevidno i kod doktora koji je bio uplašen kad je shvatio da se pacijentkinja previše vezala za njega. Svoj poslednji sastanak sa Anom O. napustio je obliven "hladnim znojem".³⁴

Mada je Brojer kasnije sarađivao sa Frojdom na objavljivanju ovog izuzetnog slučaja, bio je nevoljan i sumnjičav istraživač. Posebno su ga mučila nova i nova otkrića da su seksualna iskustva uzrok histeričnih simptoma, tako da se Frojd požalio svom povereniku Vilhelmu Flisu (Wilhelm Fliess): "Ne tako davno Brojer je održao Lekarskom društvu govor o meni pun hvale, nastupajući kao preobraćenik u verovanje u seksualnu etiologiju. Kad sam mu se privatno zahvalio za to, pokvario mi je zadovoljstvo rekavši: 'Svejedno, ja u to ne verujem'."³⁵

Frojdova istraživanja su odvela najdalje od svih u nepriznatu realnost života žena. Njegovo otkriće da seksualno iskorišćavanje u detinjstvu leži u korenima histerije prešlo je granice društvene verodostojnosti i dovelo ga u položaj potpunog izopštenja u okviru njegove profesije. Objavljivanje Etiologije histerije, od koje je očekivao da će mu doneti slavu, naišlo je na sveopšte hladno ćutanje među njegovim mlađim i starijim kolegama. Tako da je nedugo potom pisao Flisu, "Izolovan sam, kako samo mogu poželeti: proneo se glas da me treba napustiti i oko mene se stvara praznina."³⁶

Na Frojdovo povlačenje iz proučavanja psihičke traume koje je usledilo počelo se gledati kao na skandal.³⁷ Njegovo odricanje od sopstvene teorije napada se kao čin ličnog kukavičluka.³⁸ Ipak, upuštanje u ovakav napad ad hominem, liči na retke ostatke Frojdovog sopstvenog doba u kome se napredak u znanju shvatao kao prometejski čin usamljenog muškog genija. Ma kako bili uverljivi njegovi dokazi i ma koliko bila vredna njegova zapažanja, Frojdovo otkriće nije moglo biti prihvaćeno u odsustvu političkih i društvenih prilika koje bi dale podršku istraživanju histerije, bez obzira na to kuda bi ono moglo odvesti. Takve okolnosti nikad nisu postojale u Beču a brzo su nestajale u Francuskoj. Frojdov rival Žane, koji se nije odrekao svoje traumatske teorije o histeriji i koji se nije udaljio od svojih pacijentkinja, doživeo je da njegovi radovi budu zaboravljeni i njegove ideje zanemarene.

Vremenom je Frojdovo odricanje od traumatske teorije o histeriji poprimilo čudan dogmatski karakter. Čovek koji je najdalje otišao u ovom proučavanju i najpotpunije shvatio njegove posledice, u kasnijem životu je nepokolebljivo negirao sve što je uradio. U tom procesu se odrekao svojih pacijentkinja. Mada je nastavio da se koncentriše na njihov seksualni život, više nije priznavao eksploatatorsku prirodu iskustava kroz koja su žene stvarno prošle. Sa tvrdoglavom upornošću koja ga je naterala da još više zamrsi svoju teoriju, insistirao je na tome da žene izmišljaju i žude za zloupotrebom u seksualnim kontaktima na koje su se žalile.

Možda je dalekosežan karakter Frojdovog poricanja sopstvenih otkrića razumljiv ako uzmemo u obzir krajnost izazova sa kojim se suočavao. Držati se čvrsto svoje teorije značilo bi priznati koliko je duboka seksualna potlačenost žena i dece. Jedini potencijalni izvor potvrde intelektualne vrednosti i podrške njegovoj poziciji mogao je biti feministički pokret koji se tada razvijao, što je ugrožavalo Frojdove voljene patrijarhalne vrednosti. Povezati se sa takvim pokretom bilo je nezamislivo za čoveka Frojdovih političkih uverenja i profesionalnih ambicija. Suviše negodujući, smesta se odvojio od proučavanja psihičke traume i od žena. Otišao je i dalje, stvorivši teoriju o ljudskom razvoju u kojoj su inferiornost i lažljivost žena osnovni elementi učenja.³⁹ U antifeminističkoj političkoj klimi ova teorija je napredovala i cvetala.

Od svih onih koji su započeli istraživanje histerije, jedina koja je dovela do njegovog logičnog kraja bila je Brojerova pacijentkinja Ana O. Kad ju je Brojer napustio, ona je izgleda bolovala nekoliko godina. A onda se oporavila. Nêma histerična pacijentkinja koja je izmislila "lečenje pričanjem" našla je svoj glas i svoj razum u ženskom oslobodilačkom pokretu. Pod pseudonimom Pol Bertold (Paul Berthold), prevela je na nemački izvanrednu raspravu Meri Vulstonkraft (Mary Wollstonecraft) Odbrana prava žena i bila autorka komada Ženska prava. Pod svojim pravim imenom Berta Papenhajm (Bertha Papenheim) postala je istaknuta feministička socijalna radnica, intelektualka i organizatorka. U toku duge uspešne karijere upravljala je sirotištem za devojčice, osnovala feminističku organizaciju za Jevrejke i proputovala Evropu i Srednji Istok da bi sprovela kampanju protiv seksualnog iskorišćavanja žena i dece. Njena predanost, energija i posvećenost bili su legendarni. Kao što je rekao jedan njen kolega, "U toj ženi je živeo vulkan... Svoju borbu protiv zlostavljanja žena i dece osećala je skoro kao fizički bol."⁴⁰ Kad je umrla, filozof Martin Buber (Martin Buber) joj je održao pomen: "Nisam je samo poštovao već sam je i voleo i voleću je dok živim. Postoje ljudi duha i ljudi strasti, i jedni i drugi ređi su no što se može pomisliti. Još ređi su ljudi i duha i strasti. Ali najređi od svih je strastveni duh. Berta Papenhajm je bila žena baš takvog duha. Prenesite dalje sećanje na nju. Budite svedoci da još postoji."⁴¹ U testamentu ona je izrazila želju da oni koji posete njen grob ostave mali kamen, "kao nemo obećanje... da im dužnosti žena i radost žena budu životni zadatak koji će ispunjavati... neumorno i hrabro."⁴²

Traumatske neuroze u ratu

Javnost je bila primorana da prizna stvarno postojanje psihičke traume kada su počeli užasi Prvog svetskog rata. U ovom otegnutom ratu iscrpljivanja protivnika, preko osam miliona ljudi je umrlo za četiri godine. Kad je pokolj završen, četiri evropska carstva su uništena, a pored njih i mnoga omiljena verovanja iz kojih je zapadna civilizacija crpela snagu.

Jedan od mnogih ratnih gubitaka bila je iluzija o muškoj časti i borbenoj slavi. U uslovima neprestane izloženosti užasima rovovskog ratovanja muškarci su u šokantnom broju počeli da se slamaju pod pritiskom. Sputani i bespomoćni, izloženi stalnoj pretnji uništenjem i primorani da prisustvuju sakaćenju i smrti svojih drugova, bez nade za spas, mnogi vojnici su počeli da se ponašaju kao histerične žene. Nekontrolisano su vrištali i plakali. Ukočili bi se, ne bi mogli da se pomeraju. Onemeli bi i postajali ravnodušni na sve oko sebe. Gubili bi pamćenje i sposobnost da osećaju. Broj psihijatrijskih slučajeva među ranjenicima bio je tako veliki da su bolnice morale na brzinu da se rekviriraju za njihovo smeštanje. Prema jednoj proceni, slučajevi sloma nerava predstavljali su četrdeset posto britanskih gubitaka u borbi. Vojne vlasti su pokušale da spreče objavljivanje izveštaja o psihijatrijskim slučajevima zbog njihovog demorališućeg uticaja na javnost.⁴³

U početku su simptomi duševnog sloma pripisivani fizičkim uzrocima. Britanski psiholog Čarls Majers (Charles Myers), koji je pregledao neke od prvih slučajeva, pripisao je simptome ovih ljudi konkusivnim posledicama eksplodiralih granata i nazvao nastali nervni poremećaj shell shock (šel šok).⁴⁴ Ime se zadržalo iako je uskoro postalo jasno da se ovaj sindrom mogao naći i kod vojnika koji nisu bili izloženi nikakvoj fizičkoj traumi. Vojni psihijatri su postepeno bili primorani da priznaju da su simptomi shell shock nastali usled psihičke traume. Emocionalni stres zbog preduge izloženosti mogućoj nasilnoj smrti bio je dovoljan da izazove neurotski sindrom koji je ličio na histeiju kod muškaraca.

Kad se više nije moglo poricati postojanje combat neurosis (kombat neurozis), medicinska polemika se usredsredila na karakter pacijenta. Po mišljenju tradicionalista, normalan vojnik treba da uživa u ratu, a ne sme da pokaže ni trunku osećanja. A svakako ne bi smeo da podlegne užasu. Vojnik kod koga se pojavila traumatska neuroza je u najboljem slučaju po prirodi inferiorno ljudsko biće, u najgorem simulant i kukavica. Medicinski pisci tog perioda opisali su ove pacijente kao "moralne invalide."⁴⁵ Neke vojne vlasti su tvrdile da ti ljudi uopšte ne zaslužuju da budu pacijenti, već da ih treba izvesti pred vojni sud ili sramno otpustiti iz vojske pre no lečiti ih.

Najistaknutiji zastupnik tradicionalističkog mišljenja bio je britanski psihijatar Luis Jiland (Lewis Yealland). U svojoj raspravi iz 1918. Histerični poremećaji u ratu, on je zastupao strategiju lečenja zasnovanu na posramljivanju, pretnjama i kažnjavanju. Histerični simptomi kao što su nemost, gubljenje funkcija čula, paraliza, lečeni su elektrošokovima. Pacijenti su bili oštro kritikovani zbog svoje lenjosti i kukavičluka. Onima koji su ispoljavali znakove "užasnog neprijatelja, negativizma" bilo je zaprećeno vojnim sudom. U jednom slučaju je Jiland izvestio o tome kako je lečio nemog pacijenta tako što ga je vezao remenovima za stolicu i davao mu elektrošokove u vrat. Lečenje je trajalo satima, bez prekida, dok pacijent na kraju nije progovorio. Dok je davao šokove, Jiland je opominjao pacijenta: "Zapamti, moraš da se ponašaš kao heroj kakav očekujem da budeš... Čovek koji je prošao kroz tolike bitke trebalo bi bolje da se kontroliše."⁴⁶

Napredni medicinski stručnjaci su, nasuprot tome, tvrdili da je combat neurosis autentična psihijatrijska bolest koja može da se pojavi kod vojnika velike moralnosti. Oni su se zalagali za čovečno lečenje zasnovano na psihoanalitičkim principima. Pobornik ovog liberalnijeg gledišta bio je V. H. Rivers (W. H. Rivers), lekar izuzetnog uma koji je bio profesor neurofiziologije, psihologije i antropologije. Njegov najpoznatiji pacijent je bio mladi oficir Sigfrid Sasun (Siegfried Sassoon), koji se odlikovao po izuzetnoj hrabrosti u borbi i po svojoj ratnoj poeziji. Sasun je postao ozloglašen, kad se, još u uniformi, javno pridružio pacifističkom pokretu i žigosao rat. Tekst njegove Vojničke izjave, napisane 1917, zvuči kao savremeni antiratni proglas:

Dajem ovu izjavu kao svesni čin izazova vojnoj vlasti, jer verujem da rat namerno produžavaju oni koji imaju moć da ga okončaju.

Ja sam vojnik i uveren sam da radim u korist vojnika. Ja verujem da je ovaj rat, u koji sam ušao kao u odbrambeni i oslobodilački rat, postao sada agresivan i osvajački... Video sam i iskusio patnje vojnika i više ne mogu da učestvujem u produžavanju tih patnji u ime ciljeva za koje verujem da su nepravedni i zli.⁴⁷

U strahu da će Sasun biti izveden pred vojni sud, jedan od njegovih saboraca, oficir i pesnik Robert Grejvs (Robert Graves), sredio je da ga prime u bolnicu kao Riversovog pacijenta. Njegova antiratna izjava mogla bi se tada pripisati psihičkom slomu. Mada Sasun nije imao potpun emocionalni slom, ipak je imao ono što je Grejvs opisao kao "nervi u lošem stanju".⁴⁸ Bio je nespokojan, razdražljiv i mučen košmarima. Njegovo impulsivno rizikovanje i nesmotreno izlaganje opasnosti donelo mu je nadimak "Ludi Džek". Danas bi zbog ovih simptoma nesumnjivo ispunjavao uslove za pacijenta sa post-traumatskim stresnim poremećajem.

Riversovo lečenje Sasuna trebalo je da dokaže nadmoć čovečnog, prosvećenog lečenja nad tradicionalističkim pristupom lečenja kažnjavanjem. Cilj lečenja je, kao i uvek u vojnoj medicini, bio vratiti pacijenta u borbu. Rivers nije dovodio u pitanje ovaj cilj. On je, međutim, pokušao da dokaže efikasnost jednog oblika lečenja pričanjem. Umesto da bude posramljivan, prema Sasunu su se ponašali sa uvažavanjem i poštovajem. Umesto da ga ućutkuju, ohrabrivali su ga da slobodno piše i priča o užasima rata. Sasun se odazvao sa zahvalnošću: "Učinio je da se smesta osetim sigurnim i izgledalo je da zna sve o meni... Mnogo bih dao za gramofonske zapise mojih razgovora sa Riversom. Ono što je jedino važno je moje sećanje na velikog i dobrog čoveka koji mi je poklonio prijateljstvo i bio moj vodič."⁴⁹

Riversova psihoterapija njegovog čuvenog pacijenta ocenjena je kao uspela. Sasun je javno osudio svoje pacifističke izjave i vratio se u borbu. Učinio je to iako se njegova politička uverenja nisu promenila. Ono što ga je navelo da se vrati bila je odanost koju je osećao prema svojim drugovima koji su se još uvek borili, krivica što je pošteđen njihove patnje i očaj zbog nedelotvornosti njegovog usamljenog protesta. Rivers je, baveći se humanim lečenjem, utemeljio dva principa koje će oberučke prihvatiti američki vojni psihijatri u sledećem ratu. Kao prvo, on je pokazao da ljudi neosporne hrabrosti mogu da podlegnu žestokom strahu, i, kao drugo, da je najdelotvornija motivacija da se prevaziđe taj strah nešto jače od patriotizma, apstraktnih principa ili mržnje prema neprijatelju. Bila je to ljubav vojnika za svoje drugove.

Sasun je preživeo rat, ali poput mnogih koji su preživeli combat neurosis, bio je osuđen da je ponovo proživljava do kraja života. Posvetio se pisanju i prerađivanju svojih ratnih memoara; čuvanju uspomene na pale drugove i pomaganju ciljevima pacifizma. Mada se dovoljno oporavio od svojih "živaca u lošem stanju", tako da je mogao da vodi plodan život, bio je progonjen uspomenom na one koji nisu bili te sreće:

Combat neurosis. Koliko kratkortajnih bombardovanja je ostavilo dugotrajne posledice u glavama ovih preživelih, od kojih su mnogi gledali svoje drugove i smejali se dok je pakao činio sve da ih uništi. Nisu oni tad prolazili kroz pakao, već sad; sad, u znoju i gušenju koje donosi noćna mora, u paralizi udova, u mucavom, poremećenom govoru. I što je najgore, u raspadanju onih vrednosti zbog kojih su bili tako neustrašivi, tako nesebični i ni na šta se nisu žalili – to je, kod istančanijih muškaraca bila neizreciva tragedija shell shock-a... Ti vojnici su postali mučenici u ime civilizacije, a na civilizaciji ostaje da dokaže da nisu postali mučenici zbog jedne prljave prevare.⁵⁰

Za samo nekoliko godina po završetku rata, interesovanje medicine za predmet psihičke traume ponovo je opao. Mada su mnogobrojni ljudi sa dugotrajnim psihičkim nesposobnostima punili najteža odeljenja bolnica za veterane, njihovo prisustvo je postalo neprijatno društvu željnom da zaboravi.

Godine 1922. mladi američki psihijatar Abram Kardiner (Abram Kardiner) se vratio u Njujork sa jednogodišnjeg hodočašća u Beč, gde ga je analizirao Frojd. On je bio inspirisan snom o velikom otkriću. "Šta bi moglo biti veća pustolovina", mislio je, "nego biti Kolumbo u relativno novoj nauci uma."⁵¹ Kardiner je otvorio privatnu psihoanalitičku praksu u vreme kad je u Njujorku bilo možda deset psihoanalitičara. On je osim toga počeo da radi na psihijatrijskoj klinici Udruženja veterana, gde je video brojne ljude sa combat neurosis. Mučila ga je žestina njihove patnje i sopstvena nemoć da ih izleči. Posebno je zapamtio jednog pacijenta koga je lečio godinu dana bez vidljivog uspeha. Kasnije, kad mu se pacijent zahvalio, Kardiner je protestovao, "Ali ja ništa nisam učinio za vas. Sasvim sigurno nisam izlečio vaše simptome." "Ali doktore," odgovorio je pacijent, "Vi ste bar pokušali. Imam već dosta iskustva sa Upravom za socijalnu zaštitu veterana i znam da njih i nije briga i da ne pokušavaju da pomognu. Ali vi jeste pokušali."⁵²

Kardiner je kasnije priznao da je "neprekidan košmar" njegovog sopstvenog ranog detinjstva – siromaštvo, glad, zanemarenost, nasilje u porodici i prerana majčina smrt – uticao na smer njegovih intelektualnih stremljenja i pomogao mu da se poistoveti sa traumatizovanim vojnicima.⁵³ Kardiner se dugo borio da razvije teoriju o ratnoj traumi u okviru intelektualnog sistema psihoanalize, ali je na kraju napustio ovaj zadatak kao neostvariv, posvetio se karijeri i stvorio sebi ime, prvo u psihoanalizi, a potom, kao njegov prethodnik Rivers, u antropologiji. Godine 1939, u saradnji sa antropološkinjom Korom Diboa (Cora du Bois), bio je autor teksta koji predstavlja temelj antropologije, Pojedinac i njegovo društvo.

Tek tad, kad je napisao ovu knjigu, mogao je da se vrati predmetu ratne traume, jer je ovog puta u antropologiji imao pojmovni sistem koji je priznavao uticaj društvene stvarnosti i koji mu je omogućio da razume psihičku traumu. Kardiner je 1941. objavio opsežnu kliničku i teoretsku studiju Traumatske neuroze u ratu u kojoj se žalio na povremenu amneziju koja je više puta prekinula kontinuitet proučavanja na ovom polju:

Neurotski poremećaji (kao predmet proučavanja) koji su se pojavili odmah posle rata bili su, poslednjih 25 godina, izloženi poprilično hirovitom interesovanju javnosti i psihijatrijskim kaprisima. Interesovanje javnosti, koje je bilo vrlo veliko posle Prvog svetskog rata nije se zadržalo na ovom predmetu, a isti je slučaj i sa interesovanjem psihijatrije. Otud ove bolesti nisu predmet neprekidnog proučavanja... već samo povremenog, koje se ne može opisati kao veoma vredno. To je delom tako zbog pogoršanog statusa veterana posle rata. Mada ovo ne važi za psihijatriju uopšte, za žaljenje je činjenica da svaki istraživač koji se prihvati proučavanja ovih bolesti smatra za svoju svetu dužnost da počne iz početka i radi na problemu kao da niko dotad na njemu nije radio.⁵⁴

Kardiner se prihvatio razvijanja kliničke skice traumatskog sindroma kako ga danas razumemo. Njegova teoretska formulacija veoma liči na Žaneove formulacije histerije s kraja 19. veka. Štaviše, Kardiner je priznao da ratne neuroze predstavljaju oblik histerije, ali je shvatio i da je ovaj termin opet postao toliko pogrdan da je sama njegova upotreba činila da se pacijentu ne veruje: "Kada se upotrebi... reč 'histeričan', značenje koje ima u društvu je da je pacijent neka vrsta otimača, koji pokušava da dobije nešto a da zauzvrat ne da ništa. Zbog toga prema žrtvi takve neuroze niko ne gaji saosećanje na sudu, niti... među lekarima, koji često smatraju da... "histeričan" znači da ličnost pati od nekakvog ukorenjenog oblika pokvarenosti, perverzije, ili da ima slabu volju."⁵⁵

Stupanjem Drugog svetskog rata na scenu, došlo je do ponovnog oživljavanja interesovanja medicine za combat neurosis. U nadi da će naći brz i delotvoran način lečenja, vojni psihijatri su pokušali da skinu ljagu sa stresnih reakcija na borbu. Po prvi put je priznato da bilo koji čovek može da doživi slom u borbi i da se broj psihijatrijskih žrtava može predvideti, jer je u direktnoj srazmeri sa žestinom izloženosti opasnosti u borbi. Štaviše, priličan trud je uložen da bi se odredio tačan nivo izloženosti opasnosti za koji je sigurno da će izazvati psihički slom. Godinu dana po završetku rata, dva američka psihijatra Dž. V. Apel (J. W. Appel) i Dž. V. Bib (G. W. Beebe), zaključili su da bi 200-240 dana u borbi bilo dovoljno da slomi čak i najjačeg vojnika: "Ne postoji stanje naviknutosti na borbu... Svaki trenutak borbe stvara tako veliki pritisak da će se ljudi slomiti pod njim u direktnoj srazmeri sa intenzitetom i dužinom izloženosti opasnosti. Tako su u ratu psihijatrijske žrtve neminovne kao i rane od metaka i šrapnela."⁵⁶

Američki psihijatri su usredsredili snagu da ustanove faktore koji bi mogli da štite od akutnog nervnog sloma ili da dovedu do brzog oporavka. Ponovo su otkrili ono što je Rivers dokazao u svom lečenju Sigfrida Sasuna: snagu emocionalnih veza među borcima. Kardiner je 1947. revidirao svoj izvrsni tekst u saradnji sa Herbertom Spigelom (Herbert Spiegel), psihijatrom koji tek što se vratio sa fronta, gde je lečio ranjenike. Kardiner i Spigel su hteli da dokažu da je najjača zaštita od poražavajućeg užasa bio stepen povezanosti vojnika sa njegovom borbenom jedinicom i komandantom. O sličnim otkrićima su izvestili i psihijatri Roj Grinker (Roy Grinker) i Džon Spigel (John Spiegel), koji su zapazili da su u situacijama u kojima su bili u stalnoj opasnosti vojnici razvijali ogromnu emocionalnu zavisnost od saboraca i komandanta. Zapazili su i da je najjača zaštita od psihičkog sloma bio moral i vođstvo u maloj borbenoj jedinici.⁵⁷

Strategije lečenja koje su se razvile za vreme Drugog svetskog rata su osmišljene tako da svedu na najmanju moguću meru razdvajanje obolelog vojnika od njegovih drugova. Ovo mišljenje je davalo prednost kratkoj intervenciji, što je moguće bliže borbenim linijama, sa ciljem da se vojnik brzo vrati u svoju borbenu jedinicu.⁵⁸ U potrazi za brzim i delotvornim metodom lečenja, vojni psihijatri su još jednom otkrili posredničku ulogu izmenjenih stanja svesti kod psihičke traume. Otkrili su da veštački izazvana izmenjena stanja svesti mogu da se iskoriste da bi se omogućio pristup traumatskim sećanjima. Kardiner i Spigel su koristili hipnozu da izazovu izmenjeno stanje svesti, dok su Grinker i Spigel koristili natrijum amital, tehniku koju su nazvali "narkosinteza". Kao i u ranijem radu na histeriji, središte "lečenja pričanjem" za combat neurosis bilo je na vraćanju i katarzičnom ponovnom preživljavanju traumatskih sećanja, sa svim pratećim osećanjima užasa, gneva i žalosti.

Psihijatri koji su utrli put ovim tehnikama shvatali su da oslobađanje od tereta traumatskih sećanja nije samo po sebi dovoljno da dovede do trajnog izlečenja. Kardiner i Spigel su upozorili da je, mada hipnoza može da ubrza vraćanje traumatskih sećanja, katarzično iskustvo samo po sebi beskorisno. Tamo gde "lečenje nije bilo potpuno, hipnoza bi zatajila", objasnili su.⁵⁹ Grinker i Spigel su takođe primetili da lečenje nije uspešno ako se sećanja oslobođena i vraćena u svest pod uticajem natrijum amitala ne bi integrisala u svest. Posledice ratne borbe, tvrdili su, "nisu kao pisanje na tabli koje se može izbrisati, tako da tabla ponovo bude kakva je bila ranije. Ratna borba ostavlja trajan utisak na ljudski um, menjajući ga iz temelja koliko i bilo koje drugo presudno iskustvo kroz koje prođe."⁶⁰

Na ova mudra upozorenja se, međutim, uglavnom nije osvrtalo. Novo, brzo lečenje psihijatrijskih slučajeva smatralo se izuzetno delotvornim u to vreme. Prema jednom izveštaju, 80 posto američkih vojnika koji su podlegli akutnom stresu u Drugom svetskom ratu vraćeni su na neku vrstu dužnosti obično za nedelju dana. 30 posto se vraćalo u borbene jedinice.⁶¹ Malo je pažnje obraćano na sudbinu ovih ljudi kad bi se vratili na aktivnu dužnost, a kamoli kad bi se vratili kući iz rata. Dok god su minimalno mogli da funkcionišu, smatralo se da su se oporavili. Kako se rat završio, tako je opet nastupio proces amnezije. Bilo je malo interesovanja među lekarima i u javnosti za psihičko stanje vojnika povratnika. Još jednom su zaboravljene trajne posledice ratne traume.

Proučavanje dugotrajnih psiholoških posledica borbe koje bi bilo sistematično i imalo veliki opseg nije preduzeto do posle Vijetnamskog rata. Ovog puta podsticaj za proučavanje nije došao od vojske ili iz medicinskih krugova, već od udruženih napora vojnika koji su bili nezadovoljni ratom.

Godine 1970, dok je Vijetnamski rat bio na vrhuncu, dva psihijatra, Robert Džej Lifton (Robert Jay Lifton) i Čaim Šatan (Chaim Shatan), sreli su se sa predstavnicima nove organizacije Vijetnamski veterani protiv rata. To što su se veterani organizovali protiv svog sopstvenog rata dok je još bio u toku bilo je praktično bez presedana. Ova mala grupa vojnika, od kojih su se mnogi istakli svojom hrabrošću, vratila je medalje i ponudila da javno svedoči o svojim ratnim zločinima. Njihovo pristustvo je doprinelo verodostojnosti rastućeg antiratnog pokreta. "Oni su se zapitali", pisao je Lifton, "kakvo je opšte shvatanje o socijalizovanom ratniku i ratnom sistemu i raskrinkali lažnu tvrdnju svoje zemlje da vodi pravedan rat."⁶²

Veterani koji su bili protiv rata organizovali su ono što su oni nazvali "grupama za pričanje". Na ovim intimnim sastancima sa svojim drugovima vijetnamski veterani su prepričavali i ponovo preživljavali traumatska iskustva iz rata. Pozvali su psihijatre koji su ih razumeli da im ponude profesionalnu pomoć. Šatan je kasnije objasnio zašto su ljudi tražili pomoć izvan uobičajenih psihijatrijskih krugova: "Mnogi od njih su 'patili' kako su to oni govorili. Ali nisu hteli da idu u Upravu za socijalnu zaštitu veterana da traže pomoć... Bilo im je potrebno nešto što će se dešavati na njihovom terenu, čime će oni upravljati."⁶³

Svrha grupa za pričanje bila je dvostruka: da pruže utehu pojedinim veteranima koji su patili od psihičke traume i da probude svest ljudi o posledicama rata. Svedočenje koje je iz ovih grupa izašlo u javnost usredsredilo je pažnju javnosti na trajne psihičke rane iz borbe. Ovi veterani su odbili da budu zaboravljeni. I više od toga, odbili su da budu osramoćeni. Isticali su da u njihovoj nevolji nema ničeg lošeg ni nedoličnog. Kao što je rekao Majkl Norman (Michael Norman), mornarički veteran:

Porodica i prijatelji su se čudili zašto smo toliko gnevni. Zašto plačeš? pitali bi. Zašto si tako zlovoljan i tako tuđ? Naši očevi i dedovi su odlazili u rat, obavljali svoju dužnost, vraćali se kući i nastavljali život. Šta je to zbog čega je naša generacija toliko drugačija? Pokazalo se da ništa nije drugačije. Nikakve razlike nema. Kad su nekadašnji vojnici iz "dobrih" ratova izvučeni iza zavese mita i jeftine sentimentalnosti i otkriveni, pokazalo se da i oni tinjaju gnevom i otuđenošću... I tako, bili smo gnevni. Naš gnev je bio star, atavistički. Bili smo gnevni kao i svi civilizovani ljudi koji su ikad bili poslati da ubijaju u ime vrline.⁶⁴

Do sredine sedamdesetih godina organizovano je na stotine neformalnih grupa za pričanje. Do kraja decenije, politički pritisak veteranskih organizacija obezbedio je zakonsko ovlašćenje za program lečenja psihički obolelih vojnika, koji je nazvan Terenska operacija, u okviru Uprave za socijalnu zaštitu veterana. Proradilo je preko sto centara ove organizacije čije su osoblje činili veterani. Centri su se zasnivali na samopomoći i savetovanju. Uporno organizovanje veterana je dalo podsticaj za sistematsko psihijatrijsko istraživanje. U godinama posle Vijetnamskog rata, Uprava za socijalnu zaštitu veterana je dala ovlašćenje za opsežna proučavanja koja su imala za cilj da utvrde uticaj ratnih iskustava na živote veterana koji su se vratili iz rata. Studija u pet knjiga o onome što je nasleđeno iz Vijetnama opisala je sindrom post-traumatskog stresnog poremećaja i dokazala, izvan svake sumnje, njegovu direktnu vezu sa izloženošću opasnosti u borbi.⁶⁵

Moralna legitimnost antiratnog pokreta i poraz koji je zemlja iskusila u sramnom ratu, omogućili su priznavanje psihičke traume kao neminovnog i trajnog ratnog nasleđa. Godine 1980. je karakteristični sindrom psihičke traume po prvi put postao "realna" dijagnoza. Te godine je Američko psihijatrijsko udruženje uključilo u svoj zvanični priručnik duševnih poremećaja novu kategoriju "post-traumatski stresni poremećaj"⁶⁶. Klinička obeležja ovog poremećaja su se podudarala sa traumatskom neurozom koju je Kardiner opisao 40 godina ranije. Tako je sindrom psihičke traume, periodično zaboravljan i isto tako periodično ponovo otkrivan tokom prošlog veka, konačno dobio zvanično priznanje u okviru dijagnostičkih merila.

Combat neurosis rata polova

Proučavanja histerije krajem 19. veka nasukala su se na problemu seksualne traume. U vreme ovih istraživanja nije postojala svest o tome da je nasilje rutinski deo seksualnog i porodičnog života žena. Frojd je nazreo ovu istinu i povukao se, užasnut. Većim delom 20. veka proučavanje vojnika veterana je podstaklo razvoj najvećeg dela znanja o traumatskim poremećajima. Sve do pokreta za oslobođenje žena iz sedamdesetih godina 20. veka nije priznato da najčešći post-traumatski poremećaji nisu kod muškaraca u ratu, već kod žena u svakodnevnom životu, u miru.

Stvarni uslovi u kojima žene žive bili su skriveni u ličnu sferu, u privatni život. Omiljena vrednost – privatnost, sprečila je da ljudi postanu svesni istine i stvarne živote žena učinila praktično nevidljivim. Pričati o svojim iskustvima u seksualnom ili porodičnom životu značilo je navući na sebe javno poniženje, podsmeh i nevericu. Žene su ćutale zbog straha i stida koji su osećale, a ćutanje žena je davalo svakom obliku seksualnog i porodičnog iskorišćavanja slobodu da se razmahne.

Žene nisu imale ime za nasilje u privatnom životu. Teško je bilo priznati da čvrsto utemeljena demokratija u javnom životu može da postoji uporedo sa uslovima u kojima vlada primitivna autokratija ili razvijena diktatura u porodici. Tako nije bilo slučajno to što je u prvom proglasu ponovo oživelog američkog feminističkog pokreta Beti Friden (Betty Friedan) žensko pitanje nazvala "problem bez imena".⁶⁷ Takođe nije bilo slučajno ni to što je prvi metod pokreta nazvan "podizanje svesti".⁶⁸

Podizanje svesti se odvijalo u grupama koje su imale mnogo zajedničkih crta sa veteranskim grupama za pričanje i sa psihoterapijom: delile su istu prisnost, istu poverljivost i isti imperativ da se govori istina. Stvaranje povlašćenog prostora omogućilo je ženama da prevaziđu prepreke kao što su poricanje, ćutanje i stid koje su ih sprečavale da imenuju svoje povrede. U zaštićenom prostoru ordinacije žene su se usudile da progovore o silovanjima, ali učeni muškarci im nisu verovali. U zaštićenom prostoru grupa za podizanje svesti, žene su govorile o silovanjima i druge žene su im verovale. Pesma iz ovog doba opisuje radost koju su žene osećale što govore glasno i što se njihov glas čuje:

Danas

u mom malom prirodnom telu

ja sedim i učim –

moje žensko telo je

kao i tvoje

meta na svakoj ulici

oduzeto mi je

kad mi je bilo dvanaest godina...

gledam kako se žena usuđuje

usuđujem se da gledam ženu

usuđujemo se da podignemo svoj glas.⁶⁹

Mada su metodi podizanja svesti bili vrlo slični psihoterapijskim, njihov cilj je bio da izazovu društvene, pre nego individualne promene. Feminističko shvatanje seksualnog nasilja dalo je snagu žrtvama da sruše granice privatnosti, da podrže jedna drugu i da preduzmu zajedničku akciju. Podizanje svesti je bio i praktičan metod istraživanja. Keti Saračajld (Kathie Sarachild), jedna od začetnica metoda podizanja svesti, opisala ga je kao izazov vladajućoj intelektualnoj pravovernosti: "Odlučile smo da istaknemo sopstvena osećanja i iskustva koja imamo kao žene i da kroz sopstveno iskustvo proverimo sva uopštena mišljenja i pročitana štiva i to je zapravo bio naučni metod istraživanja. Mi smo u stvari obnovile izazov nauke skolastici 17. veka: 'proučavajte prirodu a ne knjige' i proverite sve teorije u praksi i kroz akciju."⁷⁰

Proces koji je počeo individualnim podizanjem svesti vodio je u etapama do podizanja nivoa društvene svesti. Prvi javni otvoreni razgovor o silovanju organizovale su njujorške radikalne feministkinje 1971. Prvi Međunarodni tribunal o zločinima protiv žena održan je u Briselu 1976. Izmenu zakona o silovanju je u Sjedinjenim Američkim Državama pokrenula Nacionalna organizacija za žene, sredinom sedamdesetih godina. Reforme su tokom narednih deset godina sprovedene u svih pedeset država, da bi ohrabrile ućutkane žrtve seksualnih zločina da progovore.

Počev od sredine sedamdesetih godina 20. veka američki ženski pokret je izazvao eksploziju istraživanja ranije zanemarenog predmeta seksualnog nasilja. Godine 1975. kao odgovor na pritisak feministkinja, stvoren je centar za istraživanje silovanja u okviru Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje. Prvi put su vrata bila otvorena ženama kao subjektima a ne kao objektima istraživanja. Suprotno uobičajenim istraživačkim pravilima, većina "glavnih istraživača" koje je centar finansirao bile su žene. Feminističke istraživačice blisko su sarađivale sa subjektima svog istraživanja. Odbacile su emocionalnu distancu kao meru vrednosti naučnog istraživanja i otvoreno cenile svoju emocionalnu povezanost sa ženama koje su im govorile o svojim problemima. Kao i za vreme herojskog doba histerije, dugi, intimni razgovori ponovo su postali izvor saznanja.

Rezultati ovih istraživanja su potvrdili realno postojanje iskustava žena koja je Frojd jedan vek ranije odbacio kao izmišljotine. Pokazano je da je seksualno nasilje nad ženama i decom prisutno u čitavom društvu i urođeno u našoj kulturi. Početkom osamdesetih godina 20. veka Dajana Rasel (Diana Russell), sociologinja i aktivistkinja ljudskih prava, rukovodila je veoma složenim epidemiološkim pregledom. Sa preko 900 žena koje su izabrane metodom slučajnog uzorka opsežno je razgovarano o njihovim iskustvima porodičnog nasilja i seksualnog iskorišćavanja. Rezultati su bili užasavajući. Svaka četvrta žena je bila silovana. Svaka treća žena je seksualno zlostavljana u detinjstvu.⁷¹

Uz prikupljanje dokaza o raširenom seksualnom nasilju, feministički pokret je ponudio novi jezik za razumevanje uticaja koji silovanje ima na ženu. Ulazeći, po prvi put, u javnu raspravu o silovanju, žene su uvidele da je neophodno nepobitno dokazati ono što je očito: silovanje je čin okrutnosti. Feministkinje su dale novu definiciju silovanja – silovanje je zločin, to je nasilni a ne seksualni čin.⁷² Izašle su sa ovom jednostavnom formulacijom da bi se suprotstavile mišljenju da silovanje ispunjava najdublje želje žena, mišljenju koje je u to vreme preovlađivalo u svakoj književnoj vrsti, od popularne pornografije do akademskih tekstova.

Feministkinje su definisale silovanje i kao metod političke kontrole, koji podređenost žena nameće putem straha. Spisateljica Suzan Braunmiler (Susan Brownmiller), čija rasprava o silovanju je prekretnica u ovoj oblasti i koja je ovaj predmet uspostavila kao temu javne rasprave, skrenula je pažnju na silovanje kao na sredstvo za održavanje vlasti muškaraca nad ženama: "Muškarčevo otkriće da njegov polni organ može da mu posluži kao oružje za izazivanje straha mora se uvrstiti među najvažnija otkrića praistorijskog doba, uz vatru i prvu neobrađenu kamenu sekiru. Verujem da je silovanje imalo presudnu funkciju od praistorije do danas. Ono predstavlja, ni manje ni više, svestan proces zastrašivanja kojim svi muškarci drže sve žene u stanju straha."⁷³

Ženski pokret ne samo što je probudio svest javnosti o silovanju, već je dao i inicijativu za nov odnos društva prema žrtvama. Prvi krizni centar za žrtve silovanja otvoren je 1971. Jednu deceniju kasnije na stotine ovakvih centara se pojavilo širom Sjedinjenih Država. Organizovane van zvaničnih medicinskih ustanova i ustanova za mentalno zdravlje, ove samoorganizovane službe nudile su praktičnu, pravnu i emocionalnu podršku žrtvama silovanja. Volonterke u kriznim centrima često su pratile žrtve u bolnicu, policijsku stanicu ili u sud da bi se borile da ih tretiraju sa poštovanjem i uvažavanjem koji su tako mnogo nedostajali. Mada su njihovi napori često nailazili na neprijateljstvo i otpor, ponekad su bili podsticaj za stručnjakinje koje su radile u ovim institucijama.

1972. su se Ana Berdžes (Ann Burgess), medicinska sestra na psihijatriji i Linda Holmstrom (Lynda Holmstrom), sociologinja, upustile u proučavanje psiholoških posledica silovanja. Dogovorile su se da danju i noću budu na raspolaganju svim žrtvama silovanja koje su dolazile u sobu za hitne slučajeve Bostonske gradske bolnice, da bi ih savetovale i razgovarale sa njima. Za godinu dana su razgovarale sa 92 žene i 37 dece. Primetile su obrazac psihičkih reakcija koji su nazvale "sidrom traume izazvane silovanjem". Zapazile su da žene doživljavaju silovanje kao nešto što im ugrožava život, pošto su se sve bojale sakaćenja i smrti tokom tog čina. Ana Berdžes i Linda Holmstrom su primetile da su se kao posledica silovanja žrtve žalile na nesanicu, muku, strah od dodira i košmare, kao i na simptome disocijacije ili umrtvljenosti. I objasnile su da su neki od simptoma ovih žena bili slični simptomima ranije opisanim kod vojnih veterana.⁷⁴

Feministički pokret je uzeo silovanje kao inicijalnu paradigmu za nasilje nad ženama u sferi ličnog života. Kako se razumevanje produbljivalo, istraživanje seksualnog iskorišćavanja napredovalo je do obuhvatanja sve složenijih odnosa u kojima se nasilje mešalo sa intimnošću. Početna usredsređenost na silovanje na ulici od strane nepoznatih muškaraca, vodila je, korak po korak, do istraživanja silovanja od strane poznanika, momaka i muževa. Početna fokusiranost na silovanje kao na oblik nasilja nad ženama dovela je do istraživanja o prebijanju u porodici i o drugim oblicima prinude u porodičnim odnosima. A početna usredsređenost na silovanje odraslih žena neminovno je vodila ponovnom otkrivanju seksualnog zlostavljanja dece.

Kao i u slučaju silovanja, početni rad na istraživanju nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja dece razvio se iz feminističkog pokreta. Podrška žrtvama bila je organizovana van tradicionalnog sistema mentalnog zdravlja, često uz pomoć stručnjakinja inspirisanih pokretom.⁷⁵ Pionirsko istraživanje o psihičkim posledicama viktimizacije obavile su žene koje su sebe videle kao aktivne i predane učesnice u pokretu. Kao i kod silovanja, psihološka istraživanja nasilja u porodici i seksualnog zlostavljanja dece vodila su ka ponovnom otkrivanju sindroma psihičke traume. Psihologinja Lenora Voker (Lenore Walker) je opisujući žene koje su pobegle u sklonište definisala ono što je nazvala "sindrom prebijane žene".⁷⁶ Moji sopstveni prvi opisi mentalnih obeležja osoba koje su preživele incest u suštini su sažet pregled zapažanja o histeriji s kraja 19. veka.⁷⁷

Tek posle 1980, kada su napori veterana učinili prihvatljivim pojam post-traumatskog stresnog poremećaja, postalo je jasno da je psihički sindrom zapažen kod žrtava silovanja, porodičnog zlostavljanja i incesta, u svojoj biti isti sindrom zapažen kod preživelih u ratu. Dublji smisao ovog uvida je zastrašujući i danas kao i pre sto godina: podređeni položaj žene održava se i nameće skrivenim nasiljem muškarca. Rat polova postoji. Žrtve silovanja, zlostavljane žene i seksualno zlostavljana deca su njegove žrtve. Histerija je combat neurosis rata polova.

Pre pedeset godina Virdžinija Vulf (Virginia Woolf) je napisala da su "javni i privatni svet neraskidivo povezani... nasilje i zavisnost jednog su nasilje i zavisnost onog drugog sveta."⁷⁸ Danas je takođe očito i da su traume jednog sveta takođe traume onog drugog. Histerija žene i combar neurosis muškarca su isto. Prepoznavanje zajedničkih crta bolesti možda čak može ponekad da omogući da se premosti ogromni jaz koji razdvaja sferu javnog života, rata i politike – muški svet – od sfere privatnog, porodičnog života – ženskog sveta.

Hoće li ovi uvidi opet biti izgubljeni? Trenutno izgleda da je proučavanje psihičke traume čvrsto utemeljeno kao priznato polje istraživanja. Uz stvaralačku energiju koja prati povratak potisnutih ideja, ovo polje se upadljivo proširilo. Pre dvadeset godina se njegova literatura sastojala od nekoliko knjiga koje se više nisu štampale, koje su trunule po zapuštenim ćoškovima biblioteka. Danas svaki mesec nosi štampanje novih knjiga, novih istraživačkih otkrića, novih rasprava u medijima.

Ali istorija nas uči da bi i ovo znanje moglo nestati. Bez društvenih prilika u kojima postoji neki politički pokret, koji bi to podržavao, nikad ne bi bilo moguće unaprediti proučavanje psihičke traume. Sudbina ovog polja saznanja zavisi od sudbine onog istog političkog pokreta koji ga je nadahnuo i podržavao u prošlom veku. Krajem 19. veka cilj tog pokreta bio je ustanovljavanje svetovne demokratije. Početkom 20, njegov cilj je bio obustava rata. Krajem 20. veka – oslobađanje žena. Svi ovi ciljevi još uvek važe. Svi su, na kraju krajeva, neraskidivo povezani.

(Iz: Judith Lewis Herman, Trauma and Recovery, Basic Books, A Division of Harper Collins Publishers, 1992)

Fusnote

1 I Eitinger, "The Concentration Camp Syndrom and Its Late Sequelae", u Survivors, Victims and Perpetrators, ed. J. E. Dimsdale (New York: Hemisphere, 1980), 126-62.

2 Tendenciju istraživača da se okrene protiv žrtve detaljno je analizirao M. J. Lerner, The Belief in the Just World (New York: Plenum, 1980).

* Shell shock, šok izazvan granatiranjem, bombardovanjem. Ljudi koji su preživeli taj šok doživljavaju ga svaki put kada npr. vide avion, jer im to izaziva strah da će se isto ponoviti, ma koliko u tom trenutku bilo iracionalno.

** Combat neurosis, neuroza izazvana u bici, ratnoj klanici. Ovaj pojam označava neurozu koja nastaje kod ljudi koji su učestvovali u direktnom činu ubijanja, u direktnom sučeljavanju “"1 na 1"", u kojem su ubili drugu osobu ili bili svesni da su sami mogli biti ubijeni.

3 H. Ellenberger, The Discovery of the Unconscious (New York: Basic Books, 1970) 142.

4 M. Micale, "Hysteria and its Historiography: A Review of Past and Present Writings", History of Science 27 (1989): 223-67 i 319-51, citat sa str. 319.

5 Za potpuniji opis Šarkoovog uticaja vidi Ellenberger, Discovery of the Unconscious: G. F. Drinka, The Birth of Neurosis: Myth Malady and the Victorians (New York: Simon & Schuster, 1984); E. Showalter, The Female Malady: Women, Madness and English Culture, 1930-1980 (New York: Pantheon, 1985); J. Goldstein, Console and Clasify: The Franch Psychiatric Profession in the Nineteenth Century (New York: Cambridge University press, 1987)

6 A. Munthe, citirano u Drinka, Birth of Neurosis, 88.

7 S. Freud, "Charcot" (1893) u Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud (dalje Standard Edition) vol.3 , trans. J. Strachey (London, Hogarth Press, 1962), 19.

8 C. Goetz, ed. & trans., Charcot the Clinician: The Tuesday Lesson. Excerpts from Nine Case Presentationson General Neurology Delivered at the Salpetriere Hospital in 1887-88 (New York: Raven Press, 1987) 104-5.

9 Ovo rivalstvo je degenerisalo u doživotni animozitet. Obojica su tvrdili da je otkriće njihovo a da je rad onog drugog izveden iz toga. Vidi C. Perry i J. R. Laurence, “"Mental Processing Outside of Awareness: The Contibutions of Freud and Janet"", u The Unconscious Reconsidered, ed. K. S. Bowers i D. Meichenbaum (New York: Wiley, 1984).

10 P. Janet, L' automatisme psychologique: essei de psychologie experimentale sur les formes inferieures de l'activite humaine (Paris: Felix Alcan, 1889; Paris: Societe Pierre Janet/Payot, 1973).

11 J. Breuer i S. Freud, "Studies on Hysteria", (1893-95) u Standard Edition, vol. 2.

12 Ibid., 13.

13 Po Elenbergeru, Žane je prvi skovao reč podsvesno. Ellenberger, Discovery of the Unsconcious, 413, n. 82.

14 Breuer i Freud, Studies on Hysteria, 7.

15 Ibid., 30.

16 P. Janet, "Etude sur un cas d'aboulie et d'idees fixes", Revue Philosophique 31 (1891), cit. u Ellenberger, 365-66.

17 Breuer i Freud, Studies on Hysteria. 35.

18 Ibid., 259-60.

19 S. Freud, "The Aetiology of Hysteria" (1896) u Standard Edition, vol. 3.

20 M. Bonaparte, A. Freud i E. Kris, eds., The Origins of Psychoanalysis: Letters to Wilhelm Fliess, Drafts and Notes by Sigmund Freud (New York: Basic Books, 1954) 215-15.

21 S, Freud, Dora: An Analysis of a Case of Hysteria, ed. P.Rieff (New York: Collier, 1963) 13. Za feminističku kritiku slučaja Dora vidi H. B. Lewis, Psychic War in Men and Women (New York: New York University Press, 1976); C. Bernheimer i C. Kahane, eds., In Dora's Case: Freud-Hysteria-Feminism (New York: Columbia University Press, 1985).

22 F. Deutsch, "A Footnote to Freud's Fragment of an Analysis of a Case of Hysteria" Psychoanalytic Quarterly 26 (1957): 159-67.

23 F. Rush, "The Freudian Cover-Up", Chrysalis 1 (1977): 31-45; J. L. Herman, Father-Daughter Incest (Cambridge: Harvard University Press, 1981); J. M. Masson, The Assault on Truth. Freud's Suppression of the Seduction Theory (New York: Farrar, Straus & Giroux, 1984).

24 S. Freud, "An Autobiographical Study", (1925) in Standard Edition, vol. 20.

25 I. Veith, "Four Thousand Years of Hysteria", u Histerical Personality, ed. M. Horowitz (New York: Jason Aronson, 1977), 7-93.

26 Citirano u P.K. Bidelman, Pariahs Stand Up! The Founding of the Liberal Feminist Movement in France, 1858-1889 (Westport, CT: Greenwood Press, 1982), 17.

27 J. M Charcot i P. Richer, Les demoniaques dans art (1881); (Paris: Macula, 1984).

28 Goldstein, Console and Classify.

29 Citirano u Goldstein, 372.

30 W. James, "Reiew of Janet's essays, 'L'etat mental des hysteriques' and '‘L'amnesie continue'", Psychological Review 1 (1894):195.

31 Za istoriju feminističkog pokreta u devetnaestom veku u Francuskoj vidi Bidelman, Pariah Stand Up!; C. G. Moses, French Feminism in the Ninetheenth Century (Albany,NY: State University of New York Press, 1984).

32 Citirano u Goldstein, Console and Classify, 375.

33 G. Tourrete, "Jean Martin Charchot", Nouvelle Iconographie de la Salpetriere 6 (1893): 241-50.

34 E. Jones, The Life and Work of Sigmund Freud (New York, Basic Books, 1953); M. Rosenbaum, "Anna O. (Bertha Pappenheim): Her History" u Anna O: Fourteen Contemporary Reinterpretations, ed. M. Rosenbaum i M. Muroff (New York, Free Press, 1984) 1-25.

35 Bonaparte et al., eds. Origins of Psychoanalysis, 134.

36 Freud, pismo Wilhelmu Fliessu 4. maja 1896, citirano u Masson, Assault on Truth, 10.

37 Masson, Assault on Truth; J. Malcom, In the Freud Archives (New York: Knopf, 1984). I danas traje spor između Massona i Malcolma.

38 Masson, Assault on Truth.

39 Postoji veoma obimna feministička kritika Frojdove psihologije žene. Dva klasična primera su K. Horney, "The Flight From Womanhood: The Masculinity Complex in Women as Viewed by Men and by Women", International Journal of Psycho-Analysis 7 (1926): 324-39, i K. Millet, Sexual Politics (New York: Doubleday, 1969).

40 Citirano u M. Kaplan, "Anna O. and Bertha Pappenheim: An Historical Perspective", u Rosenbaum i Muroff, Anna O, 10.

41 Citirano u M. Rosenbaum, "Anna O. (Bertha Pappenheim): Her History" i u Rosenbaum and Muroff, Anna O, 22.

42 Citirano u Kaplan, 114.

43 Showalter, The Female Malady, 168-70.

44 C.S. Myers, Shell Shock in France (Cambridge: Cambridge University Press, 1940).

45 A. Leri, Shell Shock: Commotional and Emotional Aspects (London: University of London Press, 1919), 118.

46 Citirano u Showalter, The Female Malady, 168-70.

47 P. Fussel, ed. Siegfried Sassoon's Long Journey: Selections from the Sherston Memoirs (New York: Oxford University Press, 1983), xiv.

48 R. Graves, Goodbye to All That (1929) (New York: Doubleday, 1957), 263.

49 Fussel, Sasoon's Long Journey, 134, 136.

50 Ibid., 141.

51 A. Kardiner, My Analysis with Freud (New York: Norton, 1977), 52.

52 Ibid., 110-11.

53 Ibid., 27, 101.

54 A. Kardiner i H. Spiegl, War, Stress, and Neurotic Illness (rev. ed. The Traumatic Neuroses of War) (New York: Hoeber, 1947), 1.

55 Ibid., 406.

56 J. W. Appel i G.W. Beebe, "Preventive Psychiatry: An Epidemiological Approach," Journal of the American Medical Association 131 (1946), 1468-71, citat na 1470.

57 R. R. Grinker u J. Speigel, Men Under Stress (Philadelphia: Blakeston, 1945).

58 Grinker i Spiegel, Men Under Stress; Kardiner i Spiegel, War, Stress.

59 Kardiner i Spiegel, War, Stress, 365.

60 Grinker i Speiegel, Men Under Stress, 371.

61 J. Ellis, The Sharp End of War: The Flighting Man in World War II (London: David and Charles, 1980).

62 R. J. Lifton, Home from the War: Vietnam Veterans: Neither Victims nor Executioners (New York, Simon and Shuster, 1973), 31.

63 "Interview with Chaim Shatan", McGill News, Montreal , Quebec, februar 1983.

64 M. Norman, These Good Man: Friendships Forged From War (New York: Crown, 1989), 139, 141.

65 A. Egendorf et al., Legacies of Vietnam, vols. 1-5 (Washington, D. C. : U.S. Government Printing Office, 1981).

66 American Psychiatric Asociation, Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 3rd ed. (DSM-III) (Washington, D. C.: American Psychiatric Association, 1980).

67 B.Friedan, The Feminine Mystique (New York: Dell, 1963).

68 K. Amatniek (Sarachild), "Consciousness-Raising", u New York Redstockings: Notes from the Second Year, 1968 (self-published). O istoriji porekla feminističkog pokreta u tom periodu vidi S. Evans, Personal Politics (New York: Vintage, 1980)

69 J. Tepperman, "Going Through Changes", u Sisterhood is Powerful, ed. R. Morgan (New York: Random House, 1970) 507-8.

70 K. Sarachild, "Consciuosness-Raising: A Radical Weapon", u Feminist Revolution, ed. K. Sarachild (New York: Random House, 1978), 145. (Orig. ed. New York Redstockings, 1975).

71 D. E. H. Russel, Sexual Exploitation: Rape, Child Sexual Abuse and Sexual Harassment, (Beverly Hills, CA: Sage, 1984).

72 S. Brownmiller, Against Our Will: Men, Women and Rape (New York, Simon & Schuster, 1975).

73 Ibid., 14-15.

74 A. W. Burgess i L. L. Holmstrom, "Rape Trauma Syndrome", American Journal of Psychiatry 131 (1974): 981-86.

75 O istoriji pokreta prebijanih žena, vidi S. Schechter, Women and Male Violence: The Visions and Struggles of the Battered Women's Movement (Boston : South End Press, 1982).

76 L. Walker, The Battered Woman (New York: Harper & Row, 1979).

77 J. L. Herman i L. Hirschman, "Father-Daughter Incest", Signs: Journal of Women in Culture and Society 2 (1977): 735-56.

78 V. Woolf, Three Guineas (1938) (New York: Hartcourt, Brace Jovanovich, 1966), 147.