Ponedeljak, Novembar 20, 2017
23. novembra, u Medija Centru (Milentija Popovića 9) od 11 do 13 časova, Autonomni ženski centar organizuje javni razgovor na temu “Državna strategija prevencije i zaštite od nasilja nad ženama”, na kojem učestvuju:
  • Leila Ruždić Trifunović, predsednica Odbora za ravnopravnost polova Narodne skupštine Republike Srbije
  • Ranka Vujović, načelnica Odeljenja za drugostepeni postupak i nadzor u Sektoru za zaštitu porodica i dece, Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike RS
  • Snežana Simić, pomoćnica ministra, Ministarstvo zdravlja RS
  • Zoran Pašalić, sudija, Udruženje sudija za prekršaje RS

Cilj javnog razgovora je razmatranje trenutnog stanja državne politike u odnosu na nasilje u porodici, posebno nasilje nad ženama, kao i planova za sistemsko i efektivno rešavanje ovog problema: nacionalna strategija, akcioni plan, mehanizmi za podršku osobama koje su preživele nasilje, standardne procedure postupanja unutara i između službi, finansijska sredstva, praćenje efekata preduzetih mera i potreba/prava korisnica/ka. 


“DRŽAVANA STRATEGIJA PREVENCIJE I ZAŠTITE
OD NASILJA NAD ŽENAMA U PORODICI” 

«Nasilje nad ženama u porodici ponovo je u porastu i prisutno je u svakoj državi članici Saveta Evrope. Ne poznaje geografske granice, nije ograničeno godinama, nije posebna sklonost ni jedne rase i prisutno je u svim vrstama porodičnih odnosa i u svakoj društvenoj sredini. Nasilje u porodici karakteriše nasilno ponašanje u različitim oblicima, fizičkom, seksulanom ili psihološkom, a može biti zasnovano i na finansijskoj zavisnosti. Porodično nasilje je jedno od najrasprostranjenijih oblika kršenja ljudskih prava na svetu i mora biti suzbijeno u svim državama članica Saveta Evrope».

Šefovi zemalja i vlada država članica Saveta Evrope
 na Trećem samitu, Varšava, maj 2005.


Nasilje u porodici – vidljiv društveni problem

Efikasno rešavanje problema nasilja u porodici postaje sve značajnije pitanje zaštite ljudskih prava građana/ki u Republici Srbiji. Visok stepen rasprostranjenosti nasilja u porodici i očigledna zabrinutost javnosti i profesionalaca, uz uspostavljena zakonskih rešenja, još uvek nisu uslovili celovit, delotvoran i efikasan društveni odgovor na ovaj problem. Naprotiv, delovanje javnih službi u rešavanju problema nasilja u porodici je fragmentarno:

  • ne postoji razvijen sistem saradnje između relevantnih službi, nisu definisani i usaglašeni standardi postupanja unutar institucije i između službi i sektora,
  • profesionalci često izbegavaju probleme, nude fragmentarna rešenja, „odlažu” rešavanje problema ili prebacuju odgovornost na druge službe u zajednici,
  • ne postoji jasan i efikasan način praćenja aktivnosti zaštite od nasilja i procene efekata pruženih usluga,
  • nedovoljno su angažovani lokalni resursi, a javne službe ne učestvuju u dovoljnoj meri u planiranju i izradi strateških i akcionih planova zaštite.

Normativni okvir za realizaciju aktivnosti u oblasti nasilja u porodici, uključujući nasilje nad ženama u porodici predstavlja:

  • Međunarodne konvencije koje je država ratifikovala: Konvencija o eliminaciji svih oblika diskriminacije prema ženama (CEDAW), Konvencija o pravima deteta;
  • Krivični zakonik i Porodični zakon Republike Srbije, a od 1.1.2007. i Prekršajni zakon RS; 
  • Polazni okvir Nacionalne strategije protiv nasilja;
  • Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja (usvojen avgusta 2005.);
  • Strategija za smanjenje siromaštva u Republici Srbiji (usvojena 2003.)
  • Strategija reforme sistema socijalne zaštite u Republici Srbiji (usvojena decembar 2005.);
  • Nacionalni plan aktivnosti za poboljšanje položaja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti (dokument u nastajanju);

Savet Evrope – Ujedinjeni parlamenti u borbi protiv nasilja nad ženama u porodici

Prema Akcionom planu koji su usvojili šefovi zemalja i vlada država članica na Trećem samitu (Varšava 16-17 maj 2005), Savet Evrope je odlučio da sprovede panevropsku kampanju za borbu protiv nasilja nad ženama, uključujući i nasilje u porodici. Parlamentarna Skupština poziva nacionalne Parlamente članica SE (iz Rezolucije 1512 (2006)) da:

  • organizuju javne i parlamentarne debate u kojima će osuditi nasilje u porodici, i parlamentarne sednice na kojima će ispitati i proceniti efektnost zakonskih i drugih mera koje se tiču nasilja u porodici;
  • usvoje odgovarajuće zakone, budžetske mere i nacionalni plan kojim će se stati na put nasilju u porodici nad ženama;
  • osiguraju da se zakoni i mere koje su već usvojene primenjuju na zadovoljavajući način, i tamo gde je to moguće u saradnji sa javnim ličnostima i aktivnim NVO;
  • ohrabre javne vlasti da preduzmu neophodne aktivnosti da borba protiv nasilja u porodici bude efektivna i javna, posebno, obezbeđujući skloništa za žrtve nasilja i njihovu decu, osnivajući službe za pomoć i podršku žrtvama nasilja u porodici u policijskim stanicama, treninge relevantnih zaposlenih (u zdravstvu, policiji, pravosuđu, socijalnoj zaštiti i obrazovanju), obezbeđuju da se prijave žena u policiji razmatraju ozbiljno, osnivaju centre za rad sa nasilnicima i da vode statistiku (pol, vrsta nasilja, odnos nasilnika i žrtve);
  • identifikuju prepreke za primenu normi Preporuka Komiteta ministara Rec(2002)5 državama članicama o zaštiti žena od nasilja;
  • iniciraju na nacionalnom nivou informativnu i preventivnu kampanju o nasilju u porodici, i uz pomoć zdravstva/socijalnih službi, kampanju da se otkriju žrtve nasilja u porodici;
  • učine svaki napor da usvojene zakonadavne mere i postojeći servisi pomoći žrtvama budu poznati široj javnosti;
  • posebnu pažnju posvete grupama žena koje su posebno izložene riziku i posledicama nasilja u porodici, posebno ženama imigrantkinjama, Romkinjama, ženama iz manjinskih etničkih zajednica, trudnicama, invalidkinjama ili povređenim ženama, ženama u situacijama da zavise od drugih ili ženama suočenim sa problemom alkohola ili droga.

Na koji način i sa kojim rezultatima Republika Srbija sprovodi obaveze i preporuke međunarodne zajednice? Koji su efekti sprovođenja domaće legislative? Kako se sistem i službe nose sa rasprostranjenim predrsaudama prema nasilju u porodici, posebno prema nasilju nad ženama? Na koji način su rešena pitanja prevencije i zaštite žrtava? Kako izgraditi sistemski i efektivan pristup problemu nasilja u porodici, posebno nasilja nad ženama?

Autonomni ženski centar
Program razvoja dobre prakse u oblasti nasilja u prodici

23 novembar 2006.

Tokom meseca novembra i decembra 2006. Konsultantski tim AŽC organizuje seminar  „Rad sa ženama sa traumom muškog nasilja u okviru pravnih i advokatskih konsultacija“.

Učesnice seminara su volonterke, pravnice i advokatkinje Pravnog tima AŽC, i saradnice iz organizacija „...Iz kruga“, Sindikat Nezavisnost-ženska sekcija, SOS telefon Smederevo i SOS telefon Leskovac.

Cilj seminara je elaboracija feminističkog pristupa nasilju nad ženama sa aspekta pravnih konsultacija sa ženama sa traumom muškog nasilja. Seminar će se trajati 5 dana. Facilitatorke su ekspertkinje za rad sa ženama žrtvama nasilja iz AŽCa, Incest trauma centra i Ženske Mreže Istok Zapad.

Program konsultacije za žene

Tel. 266-2222
Mail:  Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.
Kontakt osoba Dragana Vujinovic

ANALIZA DOBRIH PRAKSI U RADU SA NASILJEM NAD ŽENAMA I DECOM

organizacija: CAHRV, NANE, WAVE, Evropski Savet
20-21-22 septembar 2006. Budimpešta
zveštaj učesnica: Lepa Mlađenović, Autonomni ženski centar, Beograd, u suradnji sa Nelom Pamuković, Centar za žene žrtve rata - ROSA. Zagreb

[Centar za žene žrtve rata – ROSA, Kralja Držislava 2, 10000 Zagreb, Hrvatska,Tel/fax: ++385 1 4551 142; e-mail: Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.">Ova adresa el. pošte je zaštićena od spambotova. Omogućite JavaScript da biste je videli.; web: www.czzzr.hr ]

Konfenciju za oko tridesetak aktivistkinja, profesionalki i istraživačica u polju nasilja nad ženama organizovale su: WAVE, Mreža protiv nasilja nad ženama – Beč, zatim NaNe, Centar protiv nasilja nad ženama - Budimpešta, i CAHRV (Co-ordination Action on Human Rights Violations) – Koordinisana akcija o kršenjima ljudskih prava u međuljudskim odnosima. Istraživanja i novac za osnovnu studiju preporuka sledio je nakon istorijske odluke Saveta Ministara Saveta Evrope (Preporuka REC (2002)5) o zaštiti žena od nasilja 30. aprila 2002. godine.

[Istorijski dokument može se naći u publikaciji AŽC-a, koji se može preuzeti sa web sajta: Medjunarodni dokumenti , pod naslovom: PREPORUKA REC(2002) 5 ODBORA MINISTARA ZEMLJAMA ČLANICAMA ZA ZAŠTITU ŽENA OD NASILJA, str83-98]

a Evropska Komisija je odvojila novac u okviru svog Šestog Programa
[European Commissions 6th Framework Programme]

za finansiranje istraživanja i tehnološkog razvoja.

Cilj konferencije bio je diskusija o nekoliko istraživanja koja su rađena poslednjih godina, a na inicijativu mreže CAHRV (osnovane 2004. godine). Glavni cilj ove mreže je da koordiniše istraživanja o nasilju nad ženama, teorijske i empirijske rezultate, kako bi se iskoristili za koncipiranje novih politika i pravaca razvoja u ovom polju. CAHRV web sajt: http://www.cahrv.uni-osnabrueck.de 

radi na četiri polja, i svako polje usmerava po jedna do dve ekspertkinje:

  • prikupljanje podataka i dokumentovanja rada službi, ženskih NVO i institucija
  • analiziranje korena nasilja
  • evaluacija servisnih službi svih vrsta, ženskih NVO i institucija (ova sekcija je  organizovala konferenciju u Budimpešti)
  • identifikovanje mera prevencije

EVALUACIJA DOBRIH PRAKSI – rad u toku

 
Dugogodišnju studiju „EVALUACIJA DOBRIH PRAKSI: NASILJE U PORODICI, SILOVANJE I SEKSUALNO ZLOSTAVLJANJE“ koja je počela 2004. i traje do 2007. godine vodi feministička profesorica ženskih studija Jalna Hanmer iz Britanije.
[Jalna Hanmer sa Univerziteta Sunderland, Britanija, jedna je od osnivačica istorijske mreže WOMEN“S AID koja je osnovana 1972 kao jedan od prvih feminističkih servisa za žene žrtve muškog nasilja.  Mreža koja i danas postoji, osnovala je skloništa, SOS telefone i krizne centre za silovane žene u celoj zemlji.  U razgovoru je rekla da je tada godinama govorila „To nije fer“.  Inače, počela je aktivizam u anti-ratnom pokretu za vreme rata u Vijetnamu.  Jalna Hanmer je primer feminističke aktivistkinje akademkinje.]

Ova studija će za države članice Evropske Unije imati 32 Ključne tačke, preporuke ostvarivanja dobre prakse u polju nasilja u porodici, silovanja i seksualnog zlostavljanja.
[Važno je ovde primetiti da feminističke istraživačice u ovom istraživanju u naslovu razlikuju silovanje od seksualnog zlostavljanja. To je razumljivo unutar novog zakona o seksualnom nasilju u Britaniji u kome je „silovanje“ posebno imenovano jer je zločin koji je jedino moguć od strane muškarca, dok za zločin „seksualno nasilje“ počinitelji mogu biti bilo kog pola.] 

Upravo su se te tačke diskutovale na konferenciji, a krajni dokument će biti završen sledeće godine.  Preporuke su podeljene u nekoliko kategorija:

  • konsultacije žena žrtava/peživelih, kroz SOS, sigurne kuće, intervencione centre (ojačavanje ženskih NVO)
  • rad sa policijom i sudijama
  • rad sa zdravstvenim centrima
  • međuinstitucionalni pristup (ili multiagencijski pristup)
  • trening profesionalaca (policije, sudstva, centara za socijalni rad, ambulanti)
  • evaluacija i monitoring rada (ženskih NVO i institucija)

Ono što je u diskusiji bilo važno da se istakne u nekoliko teza,

  1. Jedna - da su sve primene u polju nasilja nad ženama stigle od ženskih (profeminističkih) ženskih NVO i da preporuke treba da traže od članica EU da aktivno podržavaju, finansiraju i validiraju rad ovih NVO.
  2. Druga - da međuinstitucionalni pristup ima dva različita značenja. Jedan je koordinisano omogućavanje servisa za žene žrtve nasilja, što znači da su svi servisi za žene žrtve nasilja povezani, i ako se žena pojavi prvi put u jednom od njih dalje se šalje na sve ostale. Drugo značenje međuinstitucionalne saradnje odnosi se na dogovaranje i odlučivanje o politikama, protokolima, treninzima, standardima rada. U diskusiji je rečeno da je važno da se postave principi dogovaranja i odlučivanja za članove institucija koji su u međuinstitucionalnoj saradnji, a koji će validirati mesto ženskih NVO. Za neke predstavnice bi bilo važno da se odluke donose principom konsenzusa. Mada će to ostati na samim akterkama/ima da odluče.
  3. Ono što je bilo očigledno, to je da su istraživačice koristile tzv. mainstriming jezik, na primer termin: ženski centrirane NVO, a ne profeminističke NVO.
  4. Što se tiče konsultativnih servisa, bilo je razgovora o proaktivnom pristupu, što podrazumeva dogovore sa klijentkinjama da ih konsultativni centri pozivaju i aktivno se brinu za njih.  

KOMPARATIVNA STUDIJA MERA ZAŠTITE I AKCIJA

Istraživanje koje je upravo završeno, pod naslovom: „BORBA PROTIV NASILJA NAD ŽENAMA: STUDIJA MERA I AKCIJA PREDUZETIH U ZEMLJAMA ČLANICAMA EVROPSKOG SAVETA“ vodila je feministička profesorica sociologije Carol Hagemann White iz Nemačke
[Carol Hagemann White sa Univerziteta Osnabruk, Nemačka, još je jedna istorijska feministkinja koja je ušla u aktivizam u prvom skloništu za pretučene žene u Berlinu, 1976. godine, i tih godina je počela akademsku karijeru kao profesorica sociologije na Slobodnom univerzitetu u Berlinu. Carol Hagemann White je primer feminističke aktivistkinje akademkinje.]

Ova studija ima seriju tabela i uporednih podataka iz  dvadesetak zemalja.

Na primer, iz pet dosadašnjih obimnih istraživanja o trošku nasilja nad ženama rezultati se kreću od 9€ po stanovniku/ci, do 550€ po stanovniku/ci, u zavisnosti koji se faktori uzimaju u obzir u istraživanju. Autorka je napravila procenu da nasilje nad ženama godišnje u Evropi košta od 20 do 60 eura po svakoj osobi (građanki/građaninu). Pored toga istraživanje obuhvata poređenje u odnosu na donesene mere zaštite za nasilje u porodici, krivične i građanske zakone, međuinstitucionalni pristup, holistički pristup, postizanje Nacionalnih planova za akciju protiv nasilja nad ženama, rad sa nasilnicima, podršku žrtvama, treninzima za profesionalke/ce i uspešnosti monitoringa i evaluacije. 

Od interesantnih činjenica je da, recimo, sve države iz svog budžeta odvajaju novac za ženske NVO u svim zemljama, uključujući nove članice Evropske Unije, osim Estonije, i da sve imaju zakone koji kažnjavaju nasilje nad ženama u porodici. Neki zakoni su u  građanskim parnicama, i/ili u krivničnom zakonu, a u nekim zemljama se pojavljuju kao posebni zakoni o nasilju u porodici. Kod novih članica Unije primena zakona je spora i uglavnom zavisi od razvijenosti ženskih NVO – kolike imaju kapacitete da pokrenu edukacije i podstaknu svoje vlade da se time bave. Ako pogledamo susedne države, što se tiče zakona o nasilju u porodici, ima ih u svim novim državama Jugoslavije. 

Jedina zemlja u kojoj je već dve godine pred parlamentom predlog zakona, koji su predale sedam ženskih organizacija, i još nije usvojen je – Albanija.

[Detaljan izveštaj o situaciji nasilja nad ženama u Albaniji može se naći u najnovijem izveštaju na engleskom Amnesti International „PORODICA: NIJE NJENA SRAMOTA“.  Studiju od 65 stranica možete skinuti sa interneta ALBANIA VIOLENCE AGAINST WOMEN IN FAMILY: „It’s not her shame“,  www.amnesty.org/actforwomen]

Posebno loša situacija u Albaniji se pripisuje i vraćanju, iz 1992. godine, običajnog prava – kanuna, koji je bio zabranjen za vreme totalitarnog komunističkog režima i koji propisuje krvnu osvetu kada su u pitanju muškarci, a premlaćivanje žena (ponekad do smrti) kada je u pitanju sumnja muža na ženinu „prevaru“.

Ova odlična komparativna studija, sa oko dvadeset tabela koje pokazuju zemlje koje su zadovoljile standarde dobrih praksi, a koje još imaju da rade na tome, (u studiji nije Srbija niti u jednom obliku ili imenu) može se skinuti sa interneta (na engleskom): http://www.coe.int/T/E/Human_Rights/Equality/PDF_CDEG(2006)3_E.pdf

U diskusiji, pokretačica studije rekla je da su primeri međuinstitucionalne saradnje počeli u Nemačkoj 1991. godine.  Prvi primer su bili mali okrugli stolovi u vezi nasilja u porodici. Tada je već u Nemačkoj postojala jedna funkcija u vladi koja je bila na nivou nižeg činovnika sa zaduženjem za nasilje nad ženama. To je, inače, bila feministička pravnica koja je ranije imala iskustva u radu u skloništima. Ona je od 1981. godine sledećih 25 godina bila na tom mestu; kako su se menjale vlade, politike, ministarstva ona se selila iz sobe u sobu, ali je bilo važno da je održavala kontinuitet i politiku feminističkog pristupa nasilju nad ženama. 

Izlagačica je rekla da se na jednom od okruglih stolova odlučilo da će ženske NVO i dražavne institucije napraviti protokol o saradnji kako bi donele odluke o opštoj politici rada na državnom nivou o nasilju nad ženama. Rekla je da je zbog razlika u iskustvima i pozicijama moći bilo potrebno dve godine samo da bi se uspostavila pravila komunikacije i uslovi saradnje. Međuinstitucionalna saradnja nije rešavala pojedine slučajave nego se dogovarala i odlučivala o politikama, procedurama i standardima rada. Ženske NVO su morale da nauče jezik institucija, a institucije da se približe zahtevima iskusnih ženskih službi. Na kraju su se složili, pošto je moć ženskih NVO-a mala u odnosu na ministarstva i druga državna tela, da će se svaka odluka donositi konsenzusom. To je značilo da ako se donosi zakon koji se tiče politike, na primer, o imigrantkinjama i ako mala ženska inicijativna kaže NE, predlog ne može da prođe. Isto tako, pre nego što su ušle u saradnju, sve organizacije su radi trenaprentnosti imale svoj ETIČKI KONDEKS.   

Diskusija na ovoj konferenciji je potvrdila da je međuinstitucionalni pristup za donošenje politika i standarda rada najbolji model za sve. A da je pre toga važno da se mnoge članice i ženskih organizacija i institucija obuče nekonfliktnoj komunikaciji s obzirom da su početne razlike među organizacijama ogromne, i da to uvek povlači velike emocije kod onih koje rade svoj posao sa strašću i predanošću.

U diskusiji se isto tako čulo da su prvi okrugli stolovi ove godine u organizaciji ženske NVO „ROSA“ iz Praga, u kvartu Prag 4, bili uspešni, a koordinatorka projekta je komentarisala: „Bilo je lakše nego što sam mislila“.

PRIRUČNIK ZA EFEKTIVNU MULTI-INSTITUCIONALNU SARADNJU

U koordinaciji WAVE - Evropske Mreže protiv nasilja nad ženama WAVE - www.wave-network.org završen je sjajan Priručnik za efektivnu multi-institucionalnu saradnju po pitanju nasilja u porodici pod naslovom „OD DOBRIH NAMERA DO DOBRE SARADNJE“
[BRIDGING GAPS – FROM GOOD INENTIONS TO GOOD COOPERATION - Manual for effective multi-agency cooperation in tackling domestic violence,  Projekat je trajao od 2005. do 2006. godine, i finansiran je od Evropske Komisije, Daphne programa i austrijskog Ministarstva za socijalnu zaštitu. Može se naći na engleskom na web sajtu wave u koordinaciji Rose Logar.
[Rosa Logar je jedna od osnivačica prvog skloništa za žene u Beču, 1976. godine, od kada je aktivna u pokretu protiv nasilja nad ženama kao magistarka socijalnog rada. Pokretačica je osnivanja Austrijskog modela zaštite nasilja u porodici, o čemu već četiri godine predaje na policijskoj akademiji. ]

Koordinatorke Intervencionog centra za nasilje u porodici u Beču, Austrija . Ovaj odličan priručnik ima 120 stranica i na njemu su radile ekspertkinje iz ženskih organizacija iz osam evropskih zemalja. Priručnik ima jasnu feminističku orijentaciju i pre svega se oslanja na činjenicu da u zemljama gde su multi-institucionalne saradnje osnovane, kao odličan primer dobrih praksi, tu su feminističke organizacije za rad sa ženama žrtvama nasilja bile dobro razvijene. Ovaj priručnik, kao i prethodne dve studije, ima slična poglavlja. Dakle, radi se o standardima i preporukama kako da se razviju dobre prakse, polazeći od razvoja centara za konsultacije, skloništa za žene i SOS telefona, zatim razvoja stadarda rada u institucijama, i standarda multi-institucionalne saradnje. 

Priručnik ima duži spisak insitucija koje je važno uključiti, kao i predlog standarda saradnje. U svim ovim studijama, kao i u ovom priručniku, sigurnost žrtava nasilja, i rešavanja otklanjanja nasilja je glavni cilj pokretanja saradnje.   

SLIKOVNICA O ODNOSU MAJKI I DECE ŽRTVI NASILJA U PORODICI - PRIČAM S MAMOM

Istraživačice Ravi Thiara i Cathy Humphrey napravile su sjajnu radnu slikovnicu koja je namenjena mamama i deci žrtvama nasilja u porodici da je zajedno popunjavaju – kako bi ih podstakla da pričaju o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti i poboljšanju komunikacije. Namera ove slikovnice je bila da se pokrene rad na ovom odnosu koji je prvih 20 godina ženskog pokreta bio zanemaren, jer se pre svega ženski pokret bavio ženama. U međuvremenu je obavljeno puno istraživanja koja su pokazala da deca koja  posmatraju nasilje nad roditeljem od koga zavise, obično mame, često imaju traume koje mogu biti veće nego kada su sami objekti nasilja. Naime, kada dete posmatra nasilje ono pre svega oseća bespomoćnost jer ne može nasilje da zaustavi, zatim užasan strah da će se možda mami nešto dogoditi i da će ona nestati (a da će pritom dete ostati bez zaštite), i treće, deca automatski osećaju da su ona kriva za nasilje pred njima. Tako, tri teške emocije se ucrtavaju u decu od ranih dana (strah, krivica i bespomoćnost). Inače, autorke su feminističke profesionalke i smatraju da je „nasilje u porodici napad na odnos majke i dece“. Slikovnica ima 112 stranica i izašla je ove godine u Britaniji.
[Cathy Humphreys, Ravi Thiara etc. TALKING TO MY MUM – A Picture Workbook for Workers, Mothers and Children Affected by Domestic Violence, Jessica Kinsley Publishers, London, 2006. Može se naručiti preko web sajta izdavača: www.jkp.com ]

U diskusiji o ovom sjajnom poduhvatu na kojem su četiri autorke i dizajnerke radile četiri godine, bilo je jasno da je nužno prevesti slikovnicu na naše jezike, i da je ona tako dobro obrađena da nije neophodna nekakava posebna stručnost u radu da bi se koristila. Dakle, lako je primenjiva - to joj je i bio cilj.

UTICAJ ZDRAVSTVENE SLUŽBE U OKTRIVANJU NASILJA NAD ŽENAMA - istraživanje 

Dve feminističke istraživačice sociološkinje, Daniela Gloor i Hanna Meier već dve godine rade akciono istraživanje u porodilištu u Cirihu kako bi identifikovale ulogu bolnice u odnosu na nasilje nad ženama. Istraživačice su pre svega pokazale da je u evropskim zemljama zdravstvo poslednja institucija koja je došla na red za obučavanje, obzirom da se počelo sa seminarima za policiju i sudstvo. Istraživačice su inače koristile standarde Svetske zdravstvene organizacije, a pomenule su i regionalno istraživanje o uticaju nasilja na zdravlje žena u kome je učestvovao i Autonomni ženski centar

[Istraživanje Svetske zdravstevene organizacije o prevalenciji nasilja i posledicama nasilja na zdravlje žena sprovedeno je u više gradova u svetu; u Beogradu je sproveo AŽC, i može se naći na web sajtu:  http://www.womenngo.org.rs/publikacije-azc/istrazivanje-zdravlje.pdf]

Ciljevi istraživanja su bili da je neophodno pre svega da bolnica u svojim politikama prepozna nasilje u porodici kao svoju temu i problem, drugo, da je neophodno da se svi profesionlci u bolnici obuče za rad sa ženama žrtvama nasilja, treće, da se uspostave metodi identifikovanja nasilja, i da se naprave priručnici i protokoli za rad.  Istraživanje je finansirano od grada Ciriha, i krajem godine biće prerađeno u priručnik za zdravstvene radnice/ke.
[Knjiga će izaći na nemačkom: Daniela Gloor & Hanna Meier, Haudliche Gewalt erkennen und richtig reagieren – Handbuch fur Medizin, Oflege und Beratung, Verlag Hans Huber, 2006. ]

U disksusijama na konferenciji su se čule još neke važne informacije:

Istraživanja o femicidu - ubistvu žena samo zato što su žene - pokazala su da je 75% njih ubijeno u situacijama kada je žena odlazila od nasilnika, ili kad se na bilo koji način situacija može nazvati separacijom ili procesom napuštanja nasilnika.

Nijedna zemlja koja je tek ušla u Evropu (pridružene članice Istočne Evrope) nema podatke iz policije sređene po rodu, tako da sve dele isti problem lobiranja ministarstava kako bi se u policijske baze podataka uvrstilo: pol žrtve i počinitelja i odnos u kome se nalaze.

U Mađarskoj su ove godine uvedene mere zaštite od nasilja u porodici, ali ovlašćeni ne znaju kako da postupaju po novom zakonu, te se one još ne koriste.  Ovo je primer karakterističan za mnoge zemlje.

U Turskoj je feministička inicijativa otvorila prvo sklonište za žene 1990. godine - LILA KROV, koji ima SOS telefon i zabavište za decu. U međuvremenu Turska je donela članove o nasilju nad ženama u krivičnom, građanskom i u porodičnom zakonu, ali se slabo koriste. Ovi zakoni doneseni su u periodu vladavine socijalističke vlade između 1999. i 2002. godine.  Trenutno je aktuelna islamska vlada kojoj se suprotstavlja islamski feministički pokret koji popularizuje ove zakone. Inače, stari običajni zakoni o krvnoj osveti i ubijanju žena radi tzv. „očuvanja časti“ su ponovo na snazi, iako je na iskorenjivanju istih radio još  poznati turski predsednik Ataturk, s početka prošlog veka.

U Poljskoj je sa novim zakonom o nasilju u porodici uveden protokol PLAVI KARTON, koji policajci treba da ispune u slučaju nasilja u porodici. Međutim, obzirom da ispunjavanje tog protokola zahteva i praćenje slučaja i odgovoran odnos prema nasilju, ženska grupa Centar za prava žena*
[Ursula Nowakowska je jedna od osnivačica mreže WAVE, i koordinatorka Ženskog pravnog centra osnovanog 1994. u Varšavi - Fundacja Centrum Praw Kobiet,  http://www.cpk.org.pl/ ]
beleži da policija, zbog veće odgovornosti, izbegava da ispunjava kartone i zato ima 10 puta manje zabeleženih slučajeva nasilja u porodici prošle godine nego u godini pre nego što je zakon o kartonima donosen.

Ovogodišnja Evaluacija rada Austrijskog modela
[Austrijski model intervencije u slučajevima nasilja u porodici, Ekspertski rad, Rosa Logar, WAVE]

(koji je počeo 1997. godine) je pokazala da uspešnost izvođenja zakona o zaštiti najviše zavisi od samih osoba – od njihove posvećenosti i stavova. To znači, pre svih, od policajaca koji imaju najveću odgovornost da odluče da li će sprovesti meru zaštite ili ne. Po Austrijskom modelu mere zaštite za nasilje u porodici se donose i u slučaju kada se žena ne složi sa njima, jer se radi o tome da je na državi da se brine o sigurnosti žrtava. Dakle, ako policajac oceni da je žena u opasnosti od nasilnika on donosi mere. Drugo, evaluacija je pokazala da je duplo više izrečenih mera u gradu nego u ruralnim područjima. Treće, da je najteža saradnja sa sudijama koji rade na krivičnom postupku, jer oni smatraju da nemaju nikakve veze sa merama zaštite, oni su „krivičari“, kao da je to neka potpuno posebna kategorija zločina.

Što se tiče statističkih podataka Austrijskog modela, ovako stoje stvari: kada je model donesen, u prvih 8 meseci bilo je obavljeno 1.400 mera zaštite zabrane prilaska, zatim u 1998. godine bilo je 2.700, u 2004. bilo je 4.700, a u 2005. godini 5.600 zabrana prilaska.  Ovi podaci su važni jer oni ne govore o povećanju nasilja u zemlji (od 8 miliona stanovnica/ka), nego o uspehu edukacije, treninga i kampanja za uspešnost primene modela. 

U Austriji je od 1. jula ove godine uveden novi zakon o uhođenju ili proganjanju (stalking, na engleskom) koji ide preko građanske parnice – što je uspeh ženskih orgaizacija koje su koncipirale i lobirale zakon. Proganjanje se može vršiti lično, praćenjem kretanja žene, zatim preko pisama, telefona, sms poruka, e-mejla, slanjem drugih osoba u svoje ime i sl.

Mreža WAVE je pre par godina priredila Put iz nasilja – priručnik za otvaranje i vođenje skloništa za žene, Away from Violence: Guidelines for setting up and running a women’s refugePriručnik je na hrvatski prevela Autonomna ženska kuća iz Zagreba i uskoro će se pojaviti pojaviti na web sajtu www.czzzr.hr.  Za one koje se služe engleskim, mogu je naći na sajtu WAVE: A Survey of Quality Standards in European Women's Refugees (2002).

03. oktobar 2006.

PREDSTAVLJANJE STUDIJE EKSPERTSKE GRUPE O DOBRIM PRAKSAMA U SLUČAJU  NASILJA NAD ŽENAMA NA ZASEDANJU SEDNICE GENERALNE SKUPŠTINE UJEDINJENIH NACIJA - 9 oktobra 2006 u 10h.

Nakon dve godine rada i priprema u kojima su učestovale ekspertkinje iz raznih zemalja sveta, izmedju ostalog i Autonomni ženski centar (Lepa Mladjenovic) - završena je studija o dobrim praksama u slučaju nasilja nad ženama.
Prevod skraćene verzije od oko 50 stranica štampao je Autonomni ženski centar (AZC) pod naslovom "Dobre prakse u borbi protiv nasilja i u eliminisanju nasilja nad ženama", Beograd, 2006, i uskoro će se naći na web sajtu AZCa.

Celokupna studija koja ispituje dobre prakse u vezi nasilja nad zenama (sadrzaj: poreklo nasilja,  uzroci, vrste, prikupljanje podataka, odgovornost drzave,  obecavajuce prakse - zakoni / servisi / prevenicja, predlozi) od oko 150 stranica, nalazi se na sajtu Ujedinjenih nacija, Odeljenja za unapredjivanje polozaja zena (Divison for the Advancement of Women / DAW):

http://www.un.org/womenwatch/daw/vaw/violenceagainstwomenstudydoc.pdf

19. maj – 9. jun 2006.
U okviru regionalnog projekta: “Saradnja sa institucijama u stvaranju mehanizama monitoringa i intervencije u oblasti nasilja u porodici – razmena dobrih praksi, trening za trenere/ice i razvijanje kapaciteta nevladinih organizacija”, koji izvodi Glas razlike iz Beograda u partnerstvu sa 5 NVO iz regiona Balkana: Žene ženama iz BiH, Albanski centar za populaciju i razvoj i Centar za pravne građanske inicijative iz Albanije, Unija ženskih organizacija iz Makedonije (SOŽM), Centar za žene – žrtve rata “Rosa” iz Hrvatske i Autonomni ženski centar - Program razvoja dobrih praksi u oblasti nasilja u porodici, uz finansijsku podršku NVO HOM iz Utrehta, Holandija, održana su 4 seminara:

  • 19. maja 2006. godine u Skoplju,
  • 27. maja 2006. godine u Sarajevu,
  • 01. juna 2006. u Tirani,
  • 08. juna 2006. u Zagrebu

Učesnice seminara su bile predstavnici ženskih NVO iz različitih gradova Makedonije, BIH, Hrvatske i Albanije koje imaju višegodišnje iskustvo u radu sa nasiljem nad ženama i iskustvo u organizovanju lokalne zajednice i javnih službi u prevenciji i zaštiti od nasilja nad ženama. Na seminarima su učestvovale/i i predstavnice/i institucija iz centar za socijalni rad, osnovnih škola, vladinih tela za ravnopravnost polova.

Program jednodnevnog seminara obuhvatio je sledeće teme: razmenu iskustava u radu sa nasiljem u porodici i saradnji sa institucijama; razumevanje konteksta i socijalnih promena; koncept koordinirane akcije lokalne zajednice u zaštiti od nasilja u porodici – strateška pitanja (iskustva AŽC); edukacija profesionalaca, međuresorna saradnja, primena znanja, praćenje efekata i učenje iz vlastitog iskustva; razvijanje razumevanja, uspostavljanje saradnje i podizanje kapaciteta profesionalaca za bavljenje problematikom nasilja u porodici; diskusija o lokalnom kontekstu, identifikovanje unutrašnjih i spoljnih kapaciteta i planiranje uticaja. Voditeljke seminara bile su Tanja Ignjatović i Bobana Macanović. Metode rada su obuhvatile: prezentaciju, diskusiju, rad u grupama. Učesnicama/ima su prezentovani prateći edukativni i informativni materijali nastali tokom razvoja programa saradnje sa institucijama (centri za socijalni rad, policija, tužilaštvo i sud) od 2002. godine.

Posebna pažnja u prezentaciji posvećena je konceptu modela koordinirane akcije lokalne zajednice u prevenciji i zaštiti od nasilja u porodici i njegovoj implementaciji. Učesnice/i su pokazali interesovanje za prezentovan sadržaj – posebno za strategije saradnje, konkretne postupke koji su razvijeni u okviru programa (elektronske evidencije podataka o nasilju i intervencijama, konferencije slučaja – metodologija, mobilni tim, međuresorne sastanke i sl.), kao i za edukativni materijal.  

Voditeljke su bile vrlo zadovoljne komunikacijom i razmenom koja je uspostvaljena tokom seminara. Istovremeno, bile su u prilici da čuju iskustva, napore i ideje koje se preduzimaju u BiH, Makedoniji, Hrvatskoj i Albaniji, kako bi se uspostavio i održao integralni model zaštite od nasilja u porodici.  

Verujemo da su povremeni susreti i razmene informacija između predstavnika/ca nevladinih organizacija i institucija iz regiona značajni za unapređenje rada svih, te da ih i ubuduće treba organizovati.

Autonomni ženski centar (AŽC) iz Beograda i Ženski istraživački centar za edukaciju i komunikaciju (ŽIC) iz Niša organizovali su Okrugli sto „Nasilje u porodici – prepreka razvoju“ u svečanoj sali Skupštine grada Beograda, sa početkom u 12 časova. Cilj okruglog stola je bio da se stručna javnost upozna sa nastojanjima za unapređivanje prakse u oblasti nasilja u porodici, posebno nasilja koje trpe žene, kroz prikaz ključnih preporuka Saveta Evrope, višegodišnjih aktivnosti AŽC i rezultate primene zakonskih normi u ovoj oblasti.

Na okrugli sto su pozvani predstavnici svih relevantnih institucija (policija, centra za socijalni rad, domovi zdravlja, tužilaštva, sudovi, lokalna uprava) i donosioci odluka na svim nivoima (rukovodioci institucija i predstavnici ministarstva, odbornici i poslanici). Pozivu se odazvao veliki broj (123) učesnika/ce. Učesnici/e su dobili/e radne materijale: informacije o okruglom stolu, organizacijama, programima, kao i separat istraživanja „Krivično delo nasilja u porodici − pravna praksa u Republici Srbiji“ - podaci za Beograd.

Skup je medijski propraćen (2 TV priloga – RTS i Studio B i 5 novinskih izveštaja). 

Na Okruglom stolu Tanja Ignjatović iz AŽC u uvodnom izlaganju informisala je skup o Preporuci 1681 (2004) Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, kojom se preporučuje da Savet Evrope proglasi 2006. godinu za Evropsku godinu borbe protiv nasilja u porodici, posebno nasilja prema ženama u porodici. Predstavljene su preporuke državama članicama i aktivnosti koje je AŽC – Program razvoja dobrih praksi u oblasti nasilja u porodici od 2002. godine u kontinuitetu razvijao u saradnji sa institucijama – pre svega Gradskim centrom za socijalni rad Beograd i Sekretarijatom unutrašnjih poslova Beograd, ističući važnost pozitivnih iskustava ženskih nevladinih organizacija koje se specijalizovano i profesionalno bave ovom problematikom.   

Profesorke Pravnog fakulteta u Nišu i članice ŽIC iz Niša, dr Slobodanka Konstatinović Vilić i dr Nevena Petrušić,  predstavile su rezultate istraživanja „Krivično delo nasilja u porodici − pravna praksa u Republici Srbiji“ za preiod 9. mart 2002 – 30. decembar 2003. koje je obuhvatilo krivično delo nasilje u porodici (čl. 118a) i druga krivična dela sa elementima nasilja koja su izvedena prema članovima porodice. Pregledano je 620 slučajeva (Beograd, Niš, Subotica, Novi Sad, Leskovac) sa ciljem da se steknu znanja o postupcima policije i organa pravosuđa. U zaključcima su naglašene osnovne kategorije problema u tretiranju nasilja u porodici kao krivičnog dela, kao što su: kvalifikacija dela, zahtev za postojanjem kontinuiteta u nasilja, tumačenje određenja «član porodice», razlozi za odbacivanje krivične prijave, blaga kaznena politika, olakšavajuće okolnosti za učinioce, trajanje postupaka i sl. Takođe, naveden je spisak konkretnih preporuka za unapređenje prakse. Posebno su prikazani rezultati istraživanja stavova profesionalaca o fenomenu nasilja u porodici, razumevanju mehanizama i dinamike nasilja, poznavanju traume žrtve, kao i procene potrebe za edukacijom profesionalaca za postupanje u ovoj oblasti. Saglasna mišljenja svih intervjuisanih predstavnika policije, tužilaštva i suda su da je profesionalcima potrebna dodatna edukacija. 

Vanja Macanović iz AŽC predstavila je projekat Nasilje u porodici – prepreka razvoju, koji će AŽC realizovati u periodu 2006/07. godina, u saradnji sa ŽIC, uz podršku Društva sudija Srbije, saglasnost Ministarstva pravde i finansijsku podršku Vlade Republike Irske. Cilj projektnih aktivnosti biće unapređenje pravne prakse i povezivanje relevantnih institucija, a ključne aktivnosti će obuhvatiti: stručne sastanke sa predstavnicima pravosudnog sistema,  međuresorske sastanke predstavnika relevantnih institucija, novo istraživanje pravne prakse, zalaganje za uvođenje promena u praksu institucija, izradu edukativnog i informativnog materijala, procese monitorisanja i zastupanja slučajeva nasilja u porodici. 

Posle prezentacija usledila je diskusija učesnika/ca. Zoran Pašalić, Gradski sudija za prekršaje, izvestio je skup o prvom sveobuhvatnom istraživanju o nasilju u porodici koje su radile sudije za prekršaje za teritoriju cele Srbije (pravnosnažno okončani predmeti primljeni u organima za prekršaje u 2003. godini) i rezultate ponudio svima koji su zainteresovani. Ljubinka Marković, iz Okružnog suda u Beogradu je naglasila važnost istraživanja pravne prakse i zadovoljstvo što se o ovoj temi priča sve više. Postavila je pitanje o uzorku istraživanja i uticaju pola profesionalca na tip odgovora. Mirjam Radosavljević rukovoditeljka GCSR Odeljenje Lazarevac govorila je o aktivnom, koordiniranom bavljenju problemom nasilja u porodici u opštini Lazarevac, u čemu institucije imaju podršku lokalnih vlasti. Posebno je naglašeno pozitivno iskustvo sa konferencijama slučaja i važnost edukacije profesionalaca za adekvatno rešavanje problema. Ivana Stevanović, saradnica Centra za prava deteta i Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja istakla je značaj Pravosudnog centra za obuku i stručno usavršavanje u edukaciji o Zakonu o maloletnicima, koje je obuhvatilo i nasilje u porodici. Izraženo je mišljenje da napretka neće biti bez pomeranja pravne prakse koju mogu da ostvare jedino Republičko javno tužilaštvo i Vrhovni sud Srbije kroz pravna shvatanja i uputstva o postupanju nižim sudovima/tužilaštvima, te da bi trebalo stalno isticati da odgovornost snosi država (relevantna ministarstva). Branislava Vučković, predsednica Udruženja tužilaca Srbije,informisala je o edukaciji tužilaca i o konkretnim problemima sa kojima se tužioci sreću prilikom kvalifikacije dela. Tanja Matić, novinarka Balkanske istraživačke mreže, postavila je pitanje o broju krivičnih dela nasilje u porodici (da li se smanjuje ili povećava), kakav je odnos broja ovih dela kod nas i u EU i o usklađenosti zakona i sankcija sa zakonima i zahtevima EU. Dragana Nalić, neuropsihijatarka, direktorka DZ Voždovac prenela je svoje iskustvo koje potvrđuje da je broj žrtava ogroman, da se žrtve moraju ohrabrivati da delo prijavljuju i da su veoma izraženi svi oblici nasilja, a posebno psihičko i ekonomsko. Dejan Stevanović, zamenik komandira u OUP-u Zvezdara postavio je pitanje o službenoj dužnosti prijavljivanja nasilja, odnosno  apel da školsko i medicinsko osoblje prijavljuju nasilje u porodici. Priroda skupa nije omogućila da se razvije diskusija o odnosi između službene obaveze - lekarske etike i profesionalne tajne – bezbednosti/interesa žrtve nasilja. Takođe, istaknuta je potreba da se obrati pažnja na slučajeve u kojima su muškarci žrtve nasilja. Ranka Vujović iz Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike rekla je da postoje «bolne tačke sistema» kao što su: neprijavljivanje nasilja, propusti u operacionalizaciji, procedurama i postupanju, u koracima zaštite, problem postojanja «ničije zemlje» (kada sve institucije odrade svoj deo posla, bez nužnog međusobnog sinhronizovanja i saradnje). Po njenom mišljenju, stanje je danas znatno bolje nego 2002/03. Zaokružen je sistem pravne zaštite od nasilja u porodici, doneto je nekoliko strateških dokumenata, osnovana je multisektorska radna grupa koja je izradila dokument «Opšti protokol za zaštitu dece od zlostavljanja i zanemarivanja», koji je Vlada RS usvojila 25. avgusta 2005. godine. Predstoji operacionalizacija tog dokumenta na nivou 5 ključnih ministarstava (prosveta, pravosuđe, policija, zdravstvo i socijalna politika). Ministarstvo unutrašnjih poslova radi poseban protokol o postupanju pripadnika policije, a Ministarstva za socijalnu politiku posebni protokol za stručne radnike u CSR. Gradski sudija za prekršaje Zoran Pašalić izneo je podatke o nasilju nad muškarcima koji ukazuju da ga čine uglavnom deca nad roditeljem, a najčešće u slučajevima kada su i sama bila žrtve nasilja. Njegov zaključak je da se nasilje mora prekinuti u prvom krugu, čim se za njega sazna, jer se kasnije ono samo prenosi na decu i krug nasilja se ponavlja. Vesna Stanić, rukovoditeljka GCSR Odeljenje Zvezdara izvestila je o teškoćama sa kojima se žrtva susreće obraćajući se institucijama sistema, uključujući i njenu ustanovu. 

Sumirajući sve što je na okruglom stolu rečeno, zaključci ovog sastanka obuhvataju:

  • neophodnost da se država (od nivoa ministarstava, preko nadležnih institucija) aktivno i sveobuhvatno bavi problematikom nasilja u porodici, odnosno da se nastavi i ubrza proces konkretizovanja procedura i postupaka u svim relevantnim institucijama i organizacijama;
  • neophodnost da se posebna pažnja obrati na polno/rodnu dimenziju nasilja u porodici, činjenicu da su žene najčešće žrtve nasilja, njihovi aktuelni i bivši partneri najčešći učinioci, te da se obezbedi adekvatna pomoć – hitne mere pravne, psihološke, zdravstvene i finansijske pomoći,
  • potrebu da se organizuje kontinuirana obuka profesionalaca u svim relevantnim institucijama za razumevanje specifičnih karakteristika nasilja u porodici;
  • neophodnost uzimanja u obzir dobrih praksi stvorenih u neposrednom radu i razvijanju modela koordinirane akcije lokalne zajednice, znanja i iskustva ženskih nevladinih organizacija koje se specijalizovano i profesionalno bave ovom problematikom i ugledanje na dobru praksu drugih država;
  • da se razviju dobri načini kontinuiranog praćenja primene zakona i postupanja institucija, kao i procenu efekata koje ovo postupanje ima na žrtvu i učinioca, te na osnovu sistematizovanih pokazatelja pristupi stalnom unapređivanju prakse;
  • da se sledeći preporuke Saveta Evrope sve relevantne institucije, uključujući i ministarstva, obavežu da podnose redovne izveštaje o nasilju u porodici, posebno nasilju nad decom i nad ženama, te da se država obaveže da podnosi redovne izveštaje međunarodnim telima za ljudska prava o napretku koji čini u ovoj oblasti.