Iz knjige: Nadežda Radović, Politika na ženski način - RAZGOVORI

 

TEODORA VLAHOVIĆ

U Skupštini ima mizoginije

 

Kako si videla svoju ulogu u parlamentu?

Kao poslanica, učesnica u parlamentarnom životu smatrala sam da mogu da utičem na promenu zakona, pre svega onih koji se odnose na ekonomsku sferu života. Zemlja je već bila jako siromašna i brzo je trebalo menjati uslove rada i privređivanja da bi se ušlo u reforme. Dakle, osnovna namera mi je bila da jačamo uslove za ekonomski oporavak zemlje. Naravno, sve vreme imam u vidu ekonomsko osnaživanje žena. Žene su praktično najsiromašniji sloj stanovništva, a i iznele su najveći teret u poslednjih deset godina života pod Miloševićem. Smatrala sam da će početak ekonomskih reformi dovesti do mnogo brže demokratizacije društva i da ćemo se brže kao društvo okrenuti zaštiti i unapređivanju ljudskih prava, da će sfera ženskih ljudskih prava biti postavljena na nove osnove, uređena i da ćemo raskrstiti sa lošim običajima i po žene degradirajućom tradicijom i navikama. Nažalost, malo je urađeno. Ne mogu reći da nema pomaka, ali malo je to u odnosu na očekivanja sa kojima sam ušla u Skupštinu Srbije.

 

Pokušavaš li da mi kažeš da si nezadovoljna radom Skupštine Republike Srbije?

Tako je. Nezadovoljna sam učinjenim. Imali smo prilike da više uradimo. Ali, kolektivno parlament nije pokazao dovoljnu svest da u datom momentu učini što može. Koliko god da je bilo dobrih projekata, jedna ne mala grupa narodnih poslanika je vukla nazad. To je naročito vidljivo u domenu ženskih ljudskih prava. Ta grupa je prosto prenebegavala probleme žena i čak eksplicitno insistirala da ne postoji nešto što je specifično ženski problem, nešto po čemu se ženska ljudska prava razlikuju od muških. Poznate su njihove teze da su prava jednaka za sve, da su žene kod nas ravnopravne i da samo od njih zavisi da li će neko pravo iskoristiti ili ne. Čak su i neke žene u parlamentu smatrale da je ponižavajuće zakonski posebno štititi ženka ljudska prava. Posebno su se u tome isticale i neke poslanice DOS-a. Imajući u vidu izuzetno lošu poziciju žena, posebno u ekonomskoj sferi, smatrala sam da je zakonska zaštita ženskih ljudskih prava put ka ispravljanju te loše pozicije i nepravednog poretka stvari po žene.

 

Da li atmosferu u Skupštini doživljavaš kao mizoginu?

Ponekad. Žene su, u Skupštini Republike Srbije, vređane, osporavane samo zato što su žene. Nisu retki komentari na izlaganja poslanica: "More, batina je iz raja izašla" ili "Moja žena je poštena. Sedi kući, kuva ručak, pere, pegla i čuva decu". Ne treba da naglašavam da je pri izricanju ovih komentara sasvim jasno da su upućeni direktno poslanicama i to sa namerom da nas omalovaže, diskredituju, da u nama proizvedu nelagodu. O ružnim rečima, psovkama, uvredljivim komentarima kojima smo izložene bi se moglo poduže govoriti.

 

Na TV prenosima se deo tih komentara čuje. Da li je poslanici neprijatno da izađe za govornicu Skupštine Republike Srbije?

Veoma je neprijatno. Kada izađem za govornicu, očekujem da se obratim svojim kolegama poslanicama/poslanicima i da će to što govorim imati bar neki efekat, da će čuti dodatne argumente koje iznosim za teze koje zastupam u debati. Međutim, ili ne slušaju jer pričaju međusobno ili vređaju, dobacuju. Čula sam i komentare najniže vrste. Smatram da se ovaj manir u komunikaciji odomaćio jer mnogi poslanici ne govore da bi nešto saopštili ostalim poslanicama i da bi uticali na kvalitetniji rad Skupštine. Motivi njihovog obraćanja su van parlamenta. Oni u stvari komuniciraju sa TV auditorijem. Njima ostali poslanici nisu bitni. Oni se isključuju iz debate koja se vodi u parlamentu. Parlament ne koriste kao mesto za debatu već kao mesto za besplatnu reklamu svojih partijskih ili ličnih stavova i nepodopština.

 

Da li je to karakteristično samo za neke grupacije ili je uvrežen manir?

Prvo je to bio manir grupe poslanika, ali se maligno proširio u parlamentu. Sve ćešće slušamo poslanike iz različitih poslaničkih klubova koji se direktno obraćaju TV gledaocima kao da je reč o TV emisiji uživo, a ne o parlamentarnoj raspravi.

 

Šta smatraš da je Skupština Republike Srbije dobro uradila u ovom mandatu?

Smatram da smo dosta toga uspele da uradimo u Zakonu o radu, mada ima puno mesta za doradu. Zakon garantuje jednaku zaradu za isti rad ili rad iste vrednosti kod poslodavca.

I terminološki smo neka pitanja doveli u red. Recimo, govori se o odsustvu sa rada radi nege deteta, a ne samo o 'porodiljskom otsustvu', što znači da sam zakon svojom terminologijom daje na znanje građankama/građanima da su oba roditelja jednako odgovorna za podizanje i vaspitanje deteta.

Zatim, u Zakonu o radu uvedene su zaštitne mere kada su ugrožena ženska ljudska prava, a radi se o nejednakoj zaradi za isti rad. Tu ima prostora za delovanje inspekcija rada. Inspektori/inspektorke rada u praksi ako primete kršenje ženskih ljudskih prava u obavezi su da po službenoj dužnosti deluju. Naravno, da bi prepoznali načine kršenja ženskih ljudskih prava potrebno je da prođu kroz odgovarajuće edukacije. Zakonodavac je tek otvorio jedan kanal za zaštitu prava žena. To je važno jer se žene retko same žale na povredu svojih prava. Reč je o nepoznavanju svih prava koja imaju, o strahu od gubljenja posla, od pojačanog kršenja njihovih prava ili o nečem trećem.

U Krivičnom zakonu smo uspele da uvedemo novo krivično delo – nasilje u porodici. U dva navrata smo tu bitku vodile. Dobro smo lobirale prilikom izmena Krivičnog zakona. Ostalo nam je nedovršeno inkriminisanje seksualnog uznemiravanja i ucenjivanja. Bile smo nadomak rešenja, ali prilikom glasanja amandman nije prošao.

U Zakon o lokanim izborima uvedena je prva kvota (30% žena). Po prvi put smo se dobro organizovale u parlamentu. Stav većine poslanika bio je negativan. Išle su velike priče o ustavnosti, o nečijoj (bez definisanog subjekta) neravnopravnosti, o suprotnosti sa drugim zakonima... Ipak smo dale dovoljno argumenata i ubedile dovoljno naših kolega da je naš zahtev ustavan, da nije u suprotnosti ni sa jednim postojećim zakonom. U tom zakonu mi nismo tražile 30% za žene već minimum 30% za pripadnike/pripadnice onog pola koji je manje zastupljen. Mada, naravno, svi znaju da su žene te koje su uvek manje zastupljene. Za očigledne istine je teško izboriti se.

 

Ne daj Bože da ste tražile da žena na listama bude koliko i muškaraca ili muškaraca koliko žena ili da su jedni i drugi zastupljeni proporcionalno broju u stanovništvu.

Daleko smo od pravednog rešenja, ali i pravda je dostižna, mudrošću i borbom.

 

Da li je reč o procentu žena na listama ili o procentu u izbornom telu?

Ovaj zakon je usvojio da moraju biti izabrane. Tako je napravljena i struktura liste. Dakle, ako je jednog pola manje, pripadnice/pripadnici tog pola se moraju nalaziti na svakom četvrtom mestu i taj red se ne sme kasnije menjati da se struktura ne remeti.

Naravno, poznate su nam manipulacije koje su na izborima 2000. vršene. Sporazum koji smo sa stranačkim liderima kao ženska politička mreža potpisale obavezivao je na 30% žena na listama. Kad pogledamo te liste, žene su bile zgurane na njihovo dno, na pozicije koje im nisu obezbeđivale mesto u parlamentu. To je bila prevara. Zbog stalnih promena u parlamentu neke žene su ulazile, neke izlazile, ali polna struktura parlamenta se zasad ne popravlja. Stalno smo oko istog postotka.

 

Ne čini li ti se da su žene u Skupštini Republike Srbije nedovoljno vidljive?

Žene u Skupštini Republike Srbije dosta rade. Najvidljivije je da imamo predsednicu i podpredsednicu parlamenta. Na njima su i poslovi vođenja i organizacije rada parlamenta. Zahvaljujući njima postale smo vidljivije. Ostale parlamentarke puno rade u svojim odborima. Dosta energije troše na poslove koji su važni za parlament, ali u javnosti nisu dovoljno vidljivi. Sam sistem rada u parlamentu daje mogućnost šefovima poslaničkih grupa da preduzmu glavne uloge. Većina šefova poslaničkih grupa su muškarci. Samo je jedna žena na čelu poslaničke grupe. Poslaničke grupe, srazmerno broju poslanika, imaju određenu minutažu, a pošto je nas manje ređe i dolazimo na red da govorimo. Stoga smo i nevidljivije.

Drugo, postoji praksa fabrikovanja amandmana od strane nekih grupacija u parlamentu da bi se odugovlačio rad parlamenta i koristila parlamentarna govornica za stranačku promociju. Ta praksa usporava rad Skupštine, zamara auditorij, pa stranke kojima je stalo da Skupština efikasnije radi ne koriste svoje vreme u celini.

Na početku smo bile i zatečene načinom rada parlamenta. Nismo očekivale da će parlament raditi kako je radio. Nismo imale dovoljno iskustva. Protekom vremena sve više poslanica uzima učešće u radu i postajemo sve vidljivije.

 

Šta bi želela da se promeni u zakonskim propisima do kraja tvog mandata u Skupštini?

S obzirom da sam se pored političkog angažmana bavila i problemima ekonomskog osnaživanja žena u nevladinom sektoru, važno mi je da ideje koje smo u NGO sektoru razvile, posebno u Centru za preduzeća, prereduzetništvo i menadžment čija sam članica već nekoliko godina, pretočimo u zakone. Jedan deo tih zakona je u nadležnosti savezne države, a jedan deo bismo mogli usvojiti u republičkom parlamentu. Nešto od toga je urađeno. Već tri godine radi se na agencijama za razvoj malih i srednjih preduzeća. Taj zakon je donet iako ne sasvim po našim očekivanjima. Osnovana je državna agencija i druge regionalne agencije. Potrebno je razviti ideje o mikrokreditiranju unutar koga bi žene pod drugačijim uslovima od postojećih mogle dobiti kredite za pokretanje biznisa. Poznato je da žene u malom procentu imaju imovinu na koju se može staviti hipoteka. Garancije ženama treba omogućiti na drugačiji način. Zasad nema političke volje. U susednim zemljama je to urađeno. Kod nas nema mogućnosti da se osnoju mikrofinansijske organizacije. Kredite ovde faktički daju ili državni fondovi ili banke. To je jedna od mojih neostvarenih želja.

Na jesen se donosi zakon o garancijskom fondu. Potreban je garancijski fond za žene da žene mogu lakše doći do kredita.

Posebno me interesuju biznis inkubatori za žene. Tu je manji problem zakonska regulativa, veći problem je finansiranje takvih projekata.

 

U ženskom pokretu se dosta razgovara o zadrugama i oslobađanju zadruga prvih godina od poreza. Ako stranci dobijaju pogodnosti za pokretanje biznisa, zašto te pogodnosti ne bi dobile i zadrugarke?

Nema više pogodnosti ni za ulaganje stranog kapitala samo zato što je strani kapital. Materija zadruga bi trebalo što pre da se uredi. Zakon je prevaziđen. Znači, materija je neadekvatno uređena. Promenjen je zakon o preduzećima, a unete su i promene u Zakon o privatnim preduzetnicima, itd. Stvar je poreske politike koju će parlament utvrditi, a vlada voditi, da se daju izvesne olakšice zadrugama. Inače, zadrugarstvo je jedna od plodnih mogućnosti da se sa malo kapitala uz znanje, spremnost i angažman pokrene posao.

 

Ti pripadaš jednoj socijaldemokratskoj stranci – Reformistima Vojvodine. Ideje socijaldemokratije ne spadaju danas u glavni tok ni u Evropi ni kod nas. Nekako desne političke partije odnose prevagu. Sa druge strane centralne programske ideje socijaldemokratskih partija su 'socijalna pravda', 'iste mogućnosti za sve' za kojima se ovde oseća glad.Kako sa stanovišta ideja koje podržavaš vidiš Skupštinu.

Činjenica je da su mnoga zakonska rešenja koja je parlament prihvatio doneta u duhu liberalne ekonomije, bez uvažavanja socijaldemokratskih ideja, a sa druge strane imamo veoma siromašno stanovništvo. Najveću cenu tu plaćaju žene i to one iznad pedeset godina. One će prve ostati bez posla, a produžen im je i radni vek.

 

Jednom rečju smatraš da vreme socijaldemokratije tek dolazi?

Da. Vreme socilajdemokratije je tek pred nama. Zato što nam je država izrazito siromašna prave se rezovi i nema socijalnog programa i dijaloga. Smatram da reforme ne mogu uspeti ako se ne uspostavi socijalni dijalog jer reforme nose ljudi a ne samo zakoni.

Danas, 9-10. XI 2002.