Šta
enlargement (proširivanje Evropske zajednice) donosi ženama? Koliko će i
da li će njihova prava priključivanjem zajednici evropskih naroda
biti unapređena i sa kakvim problemima se žene iz zemalja u tranziciji
suočavaju? Ovo su samo neka od pitanja o kojima su raspravljale
ekspertkinje proteklih dana u Briselu. Evropski parlament je iz Jugoslavije
angažovao dr Marinu Blagojević, sociološkinju.
Posebno sam naglasila ulogu faktora kulture. Važno je
uzeti u obzir specifične kulturne faktore, kulturni kontekst unutar koga
se pokušava institucionalno kontrolisati problem diskriminacije. Tvrdim da u
mizoginom kulturnom kontekstu institucije, najčešće, i same proizvode
mizoginiju. U okružju u kome je diskriminacija žena prihvatljiva, institucije,
takođe, proizvode diskriminaciju. Vrlo čvrsto stojim na stanovištu da
nije dovoljno samo boriti se za poboljšanje položaja žena afirmacijom institucionalnih
mehanizama, iako su institucionalni mehanizmi neophodan uslov. Oni nisu i
dovoljan uslov, pogotovu u postindustrijskom vremenu sa globalnom masovnom
mizoginom kulturom koja se spaja sa lokalnim patrijarhatima, takođe,
mizoginim. Stoga naglasak stavljam na razvijanje novih strategija koje će
iz polja kulture pokušati da se bave problemom položaja žena. U tom smislu se
zalažem za promišljanje kulturnih, kontra-kulturnih i diskurzivnih strategija
koje će otvoriti novi prostor za žene. Mi imamo u ovom trenutku iskustvo,
iako ne spadamo u prvu grupu zemalja u tranziciji koja će biti do 2004.
primljena u Evropsku zajednicu, da se troši naboj koji su feminističke
grupe na našim prostorima dosta dugo držale na vrlo visokom nivou. Nama će
sve veći problem biti kako i na koji način da obrazlažemo potrebu
afirmacije ženskih prava u javnom prostoru. Način na koji mediji prate
javnu sferu zahteva izvestan ekstremizam i skandaloznost, tako da smo stalno u
prostoru ekstremnosti, skandala i neke vrste erotizacije i pornografije ženske
patnje. Zaista nam se postavlja pitanje na koji način da formiramo
diskurzivni prostor unutar koga se možemo založiti za sopstvena htenja.
Jedan deo odgovora pružila je i grupa Evropske komisije Enwise (enlargement women in science -
žene u nauci). Inače, akronim grupe je moje delo i ponosna sam na to. Ta
ekspertska grupa ima za glavni cilj formiranje Evrope kao prostora znanja i
istraživanja. Evropa je veoma mnogo usmerena, i to je jedan od njenih
prioriteta, da se u globalnoj utakmici, pre svega sa SAD, afirmiše kao prostor
znanja. To je zapravo jedini prostor koji Evropi ostaje da u globalnoj utakmici
ne bude gubitnica.
Odliv
mozgova iz Evrope u SAD je ipak danas vrlo veliki.
Apsolutno. Između ostalog, to i jeste jedan od
razloga evropskih briga.
U okviru razgranate mreže različitih projekata koji
se odnose na razvoj nauke, za nas je vrlo značajan program koji se odnosi
na odnos nauke i društva. U okviru njega postoji podprogram "Žene i
nauka". Jedan od najznačajnijih materijala ovog programa je mainstreaming rodne jednakosti u nauci.
Vrlo precizno, uz pomoć pouzdanih indikatora analiziraju se mehanizmi
isključivanja žena u nauci.
Pre više od deset godina bavila sam se naučnicama
kod nas.
Tvoja
doktorska teza se odnosila na položaj naučnica?
U doktorskoj tezi sam se bavila profesionalno uspešnim
ženama, pa i ženama u nauci. Ali, na tu temu sam se i u kasnijim istraživanjima
vraćala. Zato je za mene rad u ovoj ekspertskoj grupi povratak u
budućnost, jer se sada bavim temama kojima bih se normalno bavila pre
deset godina da nam se nije sve ovo događalo što smo u poslednjoj deceniji
preživeli. Smatram da je i Evropa zakasnila sa postavljanjem ovih tema na
dnevni red. Nalaze svojih istraživanja iz 1990. i 1991. koristiću i sada u
radu ove grupe. Zanimljivo je da Evropa kasno, posebno ako se imaju u vidu SAD,
počinje da se bavi ženama u nauci. Sva sreća je da Evropa to radi
temeljito. Zemlje u tranziciji, među koje spadamo i mi, treba da urade
studije, poput ove koja je urađena na situaciji zapadnoevropskih društava,
u kojima će se najdirektnije razotkriti mehanizmi diskriminacije ili, kako
volim da kažem sistemske inhibicije kojoj su žene izložene u nauci.
Sa kojim
zadacima je formirana ekspertska grupa?
Zadatak ekspertske grupe je da preko istraživanja i
studija dođe do konkretnih predloga mera koje treba preduzeti da bi se
položaj žena u nauci bitnije promenio. Mere idu od predloga kako devojčice
vaspitavati, pa do toga kako deliti novac za projekte u evropskim fondovima.
Postoje analize koje upozoravaju da su žene isključene iz projekata
evropskih fondova. Reč je o diskriminaciji žena u postupku odobravanja
projekata. Vrlo je ilustrativna karikatura iz jedne od studija: četiri
muškarca i žena koja obrazlaže predlog na koji joj predsedavajući kaže:
"Ovo je odlična sugestija, gospođo, možda neko od ovde prisutnih
muškaraca može to da realizuje."
Kakve
preporuke ova studija daje za obrazovanje naučnica/naučnika?
Preporuke se odnose na proces obrazovanja ali i na
destereotipizaciju nauke. Između ostalog, u preporukama se predlaže borba
protiv prakse ohrabrivanja isključivo dečaka za izučavanje
prirodnih, tehničkih nauka i kompjutera. Potrebno je razvijati
kompjuterske igrice koje su naklonjene devojčicama (girls frendly).
Profesori treba da dobiju dodatne edukacije za razumevanje rodne jednakosti.
Pedagogija mora uključivati praktične aplikacije nauke i tehnologije.
Devojčicama treba davati dovoljno uputstava o karijeri koja bi ih
ohrabrivala da uđu u nauku. Itd.
Svedokinje smo zanimljivog fenomena u Evropi -
dečaci su slabiji đaci od devojčica. Devojčice pokazuju
veću spremnost da uče, češće se upisuju na fakultet, tako
da je Evropa zainteresovana i za to kako da dečake ohrabri da budu bolji
đaci. Pokazuje se da je obrazovanje rodno vrlo osetljiv problem, što
znači da škole treba menjati tako da i dečaci i devojčice imaju
bolje uslove za individualni razvoj.
Koje
tehnike dominacije se najčešće koriste u onemogućavanju žena da
razviju svoje mogućnosti u nauci i istraživanjima prema ovoj studiji Evropske komisije?
Osnovni mehanizmi isključivanja žena iz nauke su
vezani za muške neformalne grupe koje isključuju žene od vršnjačkih,
kolegijalnih, klupskih i inih druženja, međusobne promocije…
Jedan od mehanizama isključivanja žena iz sveta
nauke je nedostatak modela uloga. Ženama nedostaju modeli uspešnih žena u
nauci. To ne znači da žena nije bilo u nauci. To znači samo da su
ostale nevidljive. Navešću primer koji se ne odnosi na našu zemlju nego na
Nemačku. Prošle godine sam bila gostujuća profesorka za Gender
Studies na programu "Marija Gepert Majer". Kada sam pitala studente:
Ko je Marija Gepert Majer? niko nije mogao da mi odgovori. Reč je o Nemici
iz Poljske, dobitnici Nobelove nagrade za fiziku. Ona je pomagala u Drgom
svetskom ratu Jevrejima da emigriraju i, osim toga, usprotivila se razvijanju
nuklearnog oružja. Dakle, o jednoj zaista briljantnoj osobi, na univerzitetu
čiji jedan program nosi njeno ime, studenti gotovo ništa ne znaju. To je
poziv svim ženama, kojima je stalo do ravnopravnosti žena, da rade na
otkrivanju ženske tradicije, pretkinja čiji radovi i rezultati su
zataškani i zatrpani. Te žene treba da budu vidljive na hodnicima škola, u
laboratorijama, bibliotekama, u javnim prostorima.
Ako si
skoro bila u nekoj našoj osnovnoj ili srednjoj školi mogla si videti da te sa
zidova posmatraju samo Dositej, Vuk, Njegoš, Karađorđevići i
crkveni velikodostojnici. Kao da na ovom prostoru žene nikada nisu ni živele.
Ne čudi me to, jer veliki je posao promeniti
kulturni kontekst za koji smo na početku razgovora konstatovale da je
mizogin. Mi smo sada u fazi kada moramo ozbiljno prikupljati podatke i
indikatore koji govore o kontekstu unutar koga mi funkcionišemo. To treba da
rade naučnice/naučnici i relevantne naučne institucije. To ne
mogu raditi nevladine organizacije. I promena obrazovnih programa, koja bi
morala da usledi da bi se kroz obrazovne programe afirmisala rodna jednakost,
mora da proizađe iz ozbiljnog naučnog rada. Nažalost, kod nas se ne
shvata da su rodne studije naučno utemeljena područja znanja. Nije
reč o ad hoc seminarima. To radi
ženski pokret. Ali, ako hoćemo da pravimo sistemsku promenu koja bi se
odnosila, recimo na obrazovni sistem, onda mora da se pođe sa pozicija
znanja. Za to znanje potrebno je sakupiti podatke. I to ne može da se radi na
takozvanim trening programima. Tu smo, u ovom trenutku, uvezani u jedan potpuno
pogrešan čvor. Jasno je da treba napisati nove udžbenike, ali to moraju
uraditi stručni ljudi. Takvi ljudi mogu da se izbroje na prste jedne ruke
u ovoj zemlji.
Da li se na
univerzitetu izučavaju rodne studije?
Na Fakultetu političkih nauka se radi po programu
koji sam napravila pre tri godine. Rekla bih da je potrebno rodnu perspektivu
provući kroz čitav vaspitno obrazovni sistem, a u okviru posle
diplomskih studija organizovati posebne rodne studije.
Da li su u
materijalu Evropske komisije pobrojane prednosti istraživanja koja rade žene?
Ta vrsta posebnosti je naročito vidljiva u
društvenim naukama. Vidljivo je i da se sistem vrednosti koji unose žene i
muškarci razlikuje. O tome ima dosta istraživanja. Recimo, timski rad mnogo
lakše prihvataju žene.
Za nas je posebno zanimljiv plan Evropske komisije o tome
kako da poboljša komunikaciju između nauke i društva. Bez promena odnosa
prema znanju i ljudima koji se bave znanjem promene se ne mogu izvršiti.. Naša
grupa, koju čine žene iz istočne Evrope, posebno insistira na
problemu urušavanja znanja i nauke u zemljama u tranziciji. Do tog urušavanja
je došlo još za vreme komunizma u mnogim zemljama, a u postkomunističkom
periodu do njega dolazi i zbog siromaštva, ali i zbog veoma velikog odliva
mozgova. Naučne institucije postaju sve nevidljivije, a i male zavisne
državice ne pokazuju političku volju da investiraju u nauku. U
jugoistočnoj Evropi, gde i mi spadamo, dostigli smo tačku na kojoj
prosto moramo spoznati da nije moguće izvesti društvenu promenu ukoliko ne
postoje ljudi koji tu promenu mogu izneti. Celokupna jugoistočna Evropa je
trenutno zaglavljena, između ostalog, jer nema dovoljno ljudskih resursa u
svim oblastima koji mogu da iznesu promene neophodne za priključivanje
Evropi. Važno je shvatiti da arogancija koja se neguje u Srbiji prema znanju,
prema naučnicima je u stvari samoubilačka. Isključivanje nauke i
naučnika je samoubistvo. Mi nemamo mnogo opcija. Ili ćemo propadati
bez znanja ili će se znanje shvatiti ozbiljno.
Evropa pokazuje prilično interesovanje za
podsticanje mlađih ljudi za povratak u zemlje porekla. Ali, ko god je
realističan zna da je to veoma teško. Teškoće povratka treba shvatiti
razumevajući razloge odlaska. Ljudi su odlazili ne samo zato da bi bili
dobro plaćeni (to prema istraživanjima nije prvi razlog odlaska). Na prvom
mestu su uslovi rada. Ljudi hoće da se njihov rad uvažava, da rade ono što
najbolje mogu i to unutar dobre organizacije posla. Jedan vikokvalifikovan
naučnik ne treba sve sam da radi. U nauci nema samoupravljanja. U nauci
kao i u umetnosti ne postoji demokratija. Talenat nije demokratski
raspoređen. Ljudska prava su jedan aspekt stvari, a kreativnost drugi. U
našoj primitivnoj egalitarnoj kulturi jako teško je spojiti objektivni interes
društva da treba da afirmiše znanje sa očiglednim otporom prema ljudima
koji bi trebalo da predstavljaju elitu znanja. U Evropi, ali i u zemljama koje
su joj se približile mnogo više od naše, postoje vrlo zanimljive ideje sa
"centrima izuzetnosti". Imala sam čast da prva iz Srbije iz
oblasti društvenih nauka budem u jednom takvom centru, u kolegiju Budapest. Ti
centri su zamišljeni tako da okupljaju izuzetne naučnike i
omogućavaju njihovu komunikaciju i interdisciplinarni rad na vrlo
neobičnim projektima. Sve više preovlađuje svest da je klasično
akademsko znanje presporo. Univerziteti su prespori u primanju i artikulaciji
novog znanja. Centri mimo univerziteta treba da omoguće artikulaciju novog
znanja koje se između ostalog stvara i interakcijom izuzetnih ljudi
sakupljenih na jednom prostoru u dužem vremenskom periodu, recimo godinu dana.
Trebali bismo da razmišljamo o takvim projektima i u Beogradu. To ne bi bilo
nemoguće kada bismo pokazali spremnost i volju. Iz kontakata sa Evropskom
komisijom u Briselu uviđam da ima više spremnosti za saradnju no što mi
pokazujemo želju da tu spremnost prihvatimo. Sekcija "Žene i nauka"
je iskazala spremnost da podrži balkansku konferenciju o ženama u nauci na
Balkanu. Isto tako, postoji i spremnost da se jedna od naših zajedničkih
sesija odigra ovde, u Beogradu, kao i da podrže projekat balkanskog ženskog
instituta.
Uključena
si u stvaranje vladinog tela za rodnu jednakost u Srbiji. Kakva iskustva imaš?
Koliko politika Evropske komisija i Evropskog parlamenta imaju uticaja na
stvaranje mehanizama rodne jednakosti ovde?
Ovo što govorim su i odjeci mojih razmišljanja nakon
iskustava sa pravljenjem vladinog tela za rodnu jednakost. Bila sam
uključena u neke faze nastanka tog tela. Nisam uključena u poslednju
fazu i neću biti članica tog tela. Naravno, želim mu uspeh, ali moja
perspektiva se unekoliko razlikuje, pre svega stoga što smatram da za
postizanje ciljeva ženskog pokreta mora da se vodi ženska politika, da ona mora
da bude transparentna, sa međusobno usklađenim ciljevima i
sredstvima. Ne može se "muškom" (zapravo makijavelističkom)
politikom doći do rezultata u korist žena. Sve žene koje su ulagale svoju
energiju u ženski pokret u poslednjih deset, a neke i dvadeset godina zalagale
su se za drugačiju politiku. Na delu je političko lukavstvo koje
energiju ženskog pokreta blokira pretvarajući je u mehanizme. Ženska
politika se mora praviti na svakom koraku.
Da li
hoćeš da kažeš da si se samoisključila iz procesa stvaranja vladinog
tela za rodnu jednakost iz protesta?
Ne znam da li je protest adekvatna reč, ali jesam se
samoisključila, jer to nije moja politika.
Kako vidiš
žensku nevladinu scenu?
Zemlje istočne Evrope su imale specifičan
razvoj nevladine scene, posebno ženskog dela te scene. U ovom trenutku taj
proces je završen i nastaje prelaz ženskog pokreta u NGO ili endžioizacija
ženskog pokreta. Treba da nam bude jasno da endžioizacija ženskog pokreta nije
isto što i ženski pokret. Otišla bih korak dalje, jer endžioizacija koja se
dogodila u istočnoj Nemačkoj, na primer, je bila mnogo više vezana za
profesionalizaciju. Bojim se da kod nas endžioizacija i profesionalizacija nisu
povezane. Kada bi se endžioizacija odvijala tako da predstavlja profesionalizaciju
u sferi borbe za ljudska prava dobili bismo serije rodno senzibilisanih
profesionalki. To bi bilo u redu. Bojim se da je brzo proizvođenje NGO-a i
akcija u njihovom okviru dovelo do urušavanja kvaliteta i da se sada nalazimo
na tački od koje može krenuti "backlash" (bekleš,
unazađivanje). Strategije će nužno morati da se promene. Srećna
sam što imam priliku da razmišljam o tim strategijama, jer pravim za Evropski
parlament studiju o ženama na Balkanu.
Ti radiš i
za Evropski parlament evaluaciju GTF (Gender Task Force) Pakta za stabilnost?
DA.