Pod pokroviteljstvom Pakta za stabilnost u Beogradu je
održana konferencija, u okviru regionalnog projekta kojim je obuhvaäeno 12
zemalja, čiji je cilj umrežavanje gradonačelnica, pre svega Srbije i
Crne Gore. Bile su prisutne gradonačelnice većih gradova –Beograda,
Požege, Novog Pazara, Pančeva, predsednice opština, predstavnici republičke
vlade, gospođa Sonja Lokar, predsedavajuća radne grupe za jednakost
polova Pakta za stabilnost, stranih ambasada… Iz Crne Gore je došla
gradonačelnica Nikšića i gospođa Vesna Perović,
parlamentarka. “Dogovarale smo se o zajedničkim projektima koji se odnose
na osnaživanje uloge gradonačelnica u regionalnom i međunarodnom
partnerstvu i poboljšanju uslova života žena i dece u lokalnim zajednicama, o
daljoj saradnji naših gradova i povezivanju sa gradonačelnicama drugih
evropskih zemalja”, kaže za DANAS Brankica Grupković moderatorka ove
konferencije, pomoćnica saveznog ministra unutrašnjih poslova i
rukovoditeljka jugoslovenskog tima za suzbijanje trgovine ljudskim bićima.
Učesnicama konferencije gospođa Grupković podnela je izveštaj o
trgovini ljudima u Jugoslaviji.
Bilo je važno da
gradonačelnice i istaknute političarke steknu kompletnu sliku o
trgovini ljudima, o njenim strukturalnim razlozima, o tome zašto je naša zemlja
postala naročito pogođena, u uslovima potpune međunarodne
izolacije i unutrašnje diktature, o stanju u drugim zemljama, o radu
institucija, nakon demokratskih promena, i njihovoj saradnji sa delovima
civilnog društva, pre svega sa nevladinim organizacijama, na suzbijanju ove
pojave. Imala sam i potrebu da se pohvalim pozitivnom ocenom našeg rada od
strane međunarodnih organizacija. I Stejt department je našoj zemlji
priznao napore koje je uložila da se suzbije trgovina ljudskim bićima. Iz
takozvane treće kategorije, odnosno grupe onih zemalja koje gotovo da
ništa ne čine na suzbijanju trgovine ljudima, a u toj grupi smo se
nalazilI prema kategorizaciji Stejt departmenta 2000. godine, prešli smo u
najbrojniju drugu grupu za koju se procenjuje da su učinjeni inicijalni
napori, da je trgovina ljudima prepoznata kao zlo u društvu i da postoji
odgovor institucija i aktivnosti tih institucija u saradnji sa nevladinim
organizacijama. Američki kongres je 2000. godine usvojio Zakon o zaštiti
žrtava i o zaštiti od nasilja. Tim zakonom je utvrđena obaveza državnog
sekretara da jedanput godišnje podnosi Kongresu izveštaj o ozbiljnim formama
trgovine ljudima. Ove godine u junu mesecu izveštaj je podneo Kolin Pauel.
Izveštaj se odnosio na 2001. godinu. U izveštaju je obuhvaćeno stanje u 89
zemalja. U prvoj kategoriji se nalazi 18 zemalja. Reč je o zemljama koje
ispunjavaju sve uslove za borbu protiv trgovine ljudima i razvile su
odgovarajuću zaštitu žrtava. U drugoj grupi su 52 zemlje (tu je i naša
zemlja), a u trećoj grupi je 19 zemalja. To su zemlje koje ne čine
još nikakve napore na državnoj ravni da se ova pojava suzbija. U 2000. godini
naša zemlja je bila razvrstana upravo u ovu grupu zemalja. Napredak je
napravljen.
OEBS je,
takođe, vrlo pozitivno ocenio naš rad.
Ne bi trebalo da
nas to uljuljkuje, jer još ne ispunjavamo sve neophodne standarde, ali smo na
putu da ih ispunimo. Otvorili smo prvo sklonište za žrtve trgovine ljudima,
formirali smo jugoslovenski tim. U rad tima uključene su predstavnice
nevladinih organizacija, međunarodnih organizacija i medija. Tokom rada
ustanovili smo jasne zadatke svakog od učesnika ovog tima. Zna se uloga
Ministarstva pravde, Ministarstva unutrašnjih poslova, Ministarstva za
socijalna pitanja i sa druge strane nevladinog sektora. NVO sektor ima
mogućnost da utiče na korigovanje rada institucija i dobija našu
podršku u onim segmentima rada koje pokriva. Meni lično je prisustvo
predstavnika medija bilo jako važno. Jer, i mediji treba da imaju priliku da
zajedno sa nama uče šta je šta i kako treba reagovati. Od njih
očekujemo da ne budu samo pasivni izveštači nego i aktivni sudionici,
naročito je važno da mediji ne izveštavaju senzacionalistički o
trgovini ljudima.
Ipak, tokom afere sa trgovinom
ljudima u Crnoj Gori i iznošenja u javnost slučaja Moldavke S.Č.
dominirao je upravo senzacionalistički pristup.
Konačno, javnost Crne Gore i Srbije je spoznala sav užas tog
zločina. Shvaćeno je o čemu je reč, kako se krivično
delo trgovine ljudima odvija, koji su njegovi mehanizmi. Rekla bih da su u
značajnoj meri nestale predrasude koje su bile široko rasprostranjene o
žrtvama trgovine ljudima. Slučaj S.Č. je doprineo otklanjanju
predrasuda. Sa stanovišta javnosti važno je da su bar u jednom konkretnom
slučaju otkriveni detalji jezivih iskustava kroz koja prolaze žene
uvučene u lanac trgovine ljudima. Crna Gora ima u svom zakonu
inkriminisano delo trgovine ljudima. Pokazalo se da je zaštita žrtve i njenih
prava bila najslabija tačka. S.Č. je iscrpljivana tokom istrage. Bila
je to de facto ponovna viktimizacija žrtve. Satima je trajalo njeno unakrsno
ispitivanje, iako je, prema mojim saznanjima, sudijka vrlo profesionalno i
korektno radila svoj posao. To nam govori, između ostalog, da
krivični postupak, sa aspekta prava žrtve, nije valjano regulisan i da
žrtva nije još uvek na pravi način zaštićena. Zainteresovani akteri u
postupku, a pre svega advokati optuženih koristili su svaku priliku da postupak
razvlače, otežu i na taj način žrtvu iscrpljuju. Višečasovna,
ponovljena ispitivanja uticala su da žrtva ima i ozbiljne zdravstvene probleme.
Ona je u svemu tome loše prošla, ali obični građani su na osnovu ove
afere mogli da steknu neophodna saznanja. U tom smislu afera je podstakla
osvešćivanje javnosti. Ljudi su skloni da veruju da na neki način
postoji pristanak žrtve da se bavi prostitucijom. Sada su građani mogli da
se uvere da se sve događa protiv volje žene i da su žene u poziciji
ropkinja.
Prema izveštaju Meri Robinson, visoke komesarke za ljudska prava oko
90% žena koje se pojavljuju kao prostitutke iz istočnoevropskih zemalja su
zapravo žrtve sex traffikinga. Trebalo bi da se držimo međunarodnih
definicija određenih pojava, pa i ove, jer je naša zemlja potpisala te
dokumente i preuzela samim tim obavezu da ih se pridržava i implementira ih.
Savezno ministarstvo
unutrašnjih poslova nakon prihvatanja Ustavne povelje se gasi. Šta to
znači za telo kojim ti rukovodiš?
Jugoslovenski tim je bio uspešan i primenio je dobre metode saradnje
različitih aktera. Taj tim se prevashodno bavio strateškim pitanjima. Sada
sa gašenjem Saveznog ministarstva unutrašnjih poslova deo njegovih nadležnosti
preuzimaju republička ministarstva, a deo Savezno ministarstvo nacionalnih
i etničkih zajednica. Verujem da će na strateškom nivou telo za
suzbijanje trgovine ljudskim bićima morati i dalje da postoji.
Za vreme tvog
edukativnog boravka u SAD imala si priliku da upoznaš kako se američko
društvo suprotstavlja trgovini ljudima.
Pre svega videla sam sveobuhvatni model borbe protiv trgovine ljudima,
metode prevencije, ali i borbe protiv trgovine ljudima, uključujući i
krivično gonjenje počinilaca, model informisanja o zaštiti i
pomoći žrtava, model socijalne reintegracije žrtava, upoznala sam nivoe i
mehanizme, lokalne, nacionalne i međunarodne saradnje. Osnovni ciljevi,
zbog kojih je zakon o zaštiti žrtava donet je upravo prevencija, zaštita žrtava
i krivično gonjenje počinilaca. Između ostalog, američkim
zakonodavstvom je predviđeno da se može godišnje izdati 5000 viza za
slučajeve trafikovanih osoba koje su spremne da sarađuju sa državnim
organima, svedoče i razotkriju lance trafikanata. Tokom 2002. dodelili su
samo 18 takvih viza. Inače, procene su da u SAD ima oko 50000 žrtava
trgovine ljudima godišnje.
Zašto je tako?
Verovatno su zahtevi koji se postavljaju žrtvama suviše strogi. Od njih
se traži suviše. Uostalom, videli smo čemu je S.Č. kod nas bila
izložena i koliki je to teret, kako žrtva strada odgovarajući na zahteve
istrage.
Indikativan je i primer izveštaja iz Holandije. U njemu piše da je
policija u 2001. godini završila 48 istraga što je za 23 više no u prethodnoj
godini. Takođe, da se procenjuje da će svega 5% strankinja, koje su
postale žrtve, to prijaviti policiji. Treba imati u vidu stanje u drugim, i
onim znatno razvijenijim, zemljama od naše da bismo mogli sagledati uspeh naših
službi.
Kod nas, u Srbiji u 2000. godini proterano je 2000 stranih državljanki.
Naime, preduzeto je 2000 prekršajnih mera i mera otkaza boravka državljankama
istočnoevropskih zemalja koje su zatečene da rade u ugostiteljskim
objektima. Protiv vlasnika tih ugostiteljskih objekata i lica koja su
učestvovala u njihovom ilegalnom prebacivanju u zemlju podneta je 41
krivična prijava. 2001. godine preduzeto je 1018 prekršajnih mera, dakle
dvostruko manje. Podnete su 72 krivične prijave protiv organizatora,
posrednika i vlasnika ugostiteljskih objekata. 2002. preduzeto je 295
prekršajnih mera i mera otkaza boravka i po prvi put je policija identifikovala
48 žena žrtava trgovine ljudima. Podnete su 23 krivične prijave protiv 35
lica zbog izvršenja 48 krivičnih dela (posredovanje u vršenju
prostitucije, otmica, protivpravno lišenje slobode... Ovi podaci očito
govore o promeni prakse. Očigledno je da se menja odnos policije prema tim
stranim državljankama i da se one sve više tretiraju kao žrtve. U manjoj meri
se one detektuju kao kriminalci u tim postupcima.
Šta su osnovne
aktivnosti jugoslovenskog time za suzbijanje trgovine ljudima?
Rad jugoslovenskog tima se odvijao u četiri grupe: za podizanje
svesti i kampanje; za sprovođenje zakona; za pomoć i podršku žrtvama;
za istraživanje problema trgovine ljudima. Prva grupa je bila izuzetno aktivna.
Nevladine organizacije su pokrenule vrlo uspešnu kampanju u medijima, vršile su
edukaciju po školama. Grupa za izmenu zakona se oslonila na rad Viktimološkog
društva Srbije i grupe za ženska prava Evropskog pokreta u Srbiji i u saradnji
sa Ministarstvom pravde pripremila je predlog za izmenu zakona. Pripremljena je
potpuno nova definicija krivičnog dela trgovine ljudima. Viktimološko
društvo Srbije pripremilo je celovit model borbe protiv trgovine ljudima. To
znači da je shvaćeno da nam nije potrebna samo intervencija u krivičnom
zakonodavstvu nego i intervencija u propisima o strancima, azilu, prekršajnom
zakonodavstvu.
Nismo otvorili pitanje da li legalizovati, kriminalizovati ili i dalje
kažnjavati prostituciju i koga kažnjavati. Za to nam je potrebno
uključivanje mnogih činilaca. U okviru te grupe izvršeno je jako
mnogo edukacija policije, treninga tužioca, sudija. Radna grupa za podršku
žrtvama je otvorila prvo sklonište za žrtve. U ovom trenutku u skloništu je 16
žrtava, a kroz sklonište je do sada prošlo preko šezdeset žena žrtava trgovine
ljudskim bićima. Dobro smo uradili što je napravljeno posebno sklonište za
žene žrtve trgovine ljudima i što se taj problem ne meša sa problemom nasilja u
porodici. U Beogradu je otvoren prvi regionalni informativni centar, u okviru
Pakta stabilnosti, u kojem će se sakupljati svi relevantni podaci o
žrtvama trgovine ljudima za čitav region. Pripremili smo i čitav niz
naših internih akata: kako se identifikuju žrtve, kako se uključuju u
skloništa, po kojim pravilima sklonište funkcioniše itd. U pripremi je
memorandum o razumevanju koji će se zaključiti između
predstavnika nevladinih organizacija i odgovarajućih ministarstava,
naročito ministarstva za socijalna pitanja. Oformiće se specijalni
mobilni timovi za celu teritoriju Srbije unutar kojih će biti precizirane
aktivnosti svih učesnika u ovom poslu. Četvrta grupa je najmanje
uradila, ali neki projekti istraživanja su pokrenuti. Na primer, istražuje se
problem trgovine romskim ženama. Nažalost, o broju žrtava se ni u jednoj zemlji
ne mogu dobiti precizni podaci. Državni sekretar SAD procenjuje da u svetu ima
svake godine od 700000 do četiri miliona žrtava trgovine ljudima.
Šta je strategija u
suprotstavljanju trgovini ljudima?
Ta se strategija razlikuje, u zavisnosti od toga da li Jugoslaviju
sagledavamo kao zemlju porekla, tranzita ili destinacije. Moramo priznati da i
naše žene i devojke postaju žrtve ovog vida organizovanog kriminala. Zato je
potrebno razviti, pre svega, strategiju prevencije. To znači da se moraju
sagledati strukturalni uzroci pojave, a da bi se sagledali moramo otvoreno
progovoriti o ženskom siromaštvu, o feminizaciji migracija. Zašto žene
dospevaju u poziciju žrtvi? Mnoge trafikovane žene su u braku, imaju decu,
osećaju se odgovornim za budućnost svoje dece, porodice. Često
se dešava da muževi ostaju kod kuće dok žene kreću u potragu za
zaradom. Na balkanskom prostoru imali smo ratnu, a sada ekonomsku tranziciju.
Strategija prevencije za žene sa naših prostora koje mogu postati žrtve
podrazumeva da identifikujemo regione, socijalne grupe koje su posebno
ugrožene, da radimo najširu preventivnu edukaciju po školama, da sprečimo
da one postanu žrtve. Pre svega da se okrenemo ka ženskom ekonomskom
osnaživanju, preduzetništvu, ali naravno i političkom osnaživanju žena. A,
kada je reč o pripadnicama nacionalnih manjina, koje su dvostruko ranjive,
tada su potrebne i dodatne mere u sferi obrazovanja i ekonomije.