Kako je
tekao tvoj životni i antiratni angažman?
Diplomirala sam filozofiju početkom sedamdesetih. Sa
poslom je, kao što i sama znaš, išlo teško. Godinama sam bila na tržištu rada,
prevodila, pisala, radila za pozorište. Onda sam se zaposlila u dokumentarnom
programu TV Beograd. Bila sam i potpredsednica Zelene stranke od njenog
osnivanja do gašenja. Na svoj način, bila sam angažovana i u mirovnom
pokretu, mada moj angažman nije bio u okvirima glavnog toka beogradske
mirovnjačke scene. Ne bih govorila o razlozima, ni zašto je to bilo tako.
Od početka ratova na prostoru bivše Jugoslavije svoju energiju i aktivnost
sam usmerila ka multietničkim sredinama, pre svega ka Sandžaku i sada ka
Bujanovcu, Medveđi i Preševu. Htela sam da podržavam ljude koji su za
zajednički život. Raspad bivše Jugoslavije sam doživela kao rasparčavanje
vlastitog tela, strašno bolno.
Početkom devedesetih sa Zelenom strankom i mojim
kolegom sa studija Škeljzenom Malićijem organizovala sam Karavan mira na
Kosovu. Sukobi u bivšoj Jugoslaviji su počinjali, a na Kosovu su rasle
tenzije. Škeljzen i ja smo shvatili da naše prijateljstvo, druženje,
zajedničko učenje može biti osnova drugačijeg toka. U karavanu
su bili i naši dragi profesori Zagorka Golubović i Miladin Životić.
Tada sam prvi put videla da na korzou u Prištini milicijski kordon razdvaja šetače
– Srbe i Albance. Bilo je jasno da mladi nemaju svoje mesto, da ga traže i da
napetost raste, a tenzije su išle u nacionalističkom smeru. Osećalo
se da će izbiti sukobi. Albanci su bili pritešnjeni, a Srbi
nekritični u odnosu na vlastitu poziciju. Oni su imali oslonac u policiji
i vojsci. Nije im dolazilo do mozga da treba da pronađu nov, na
drugačijim osnovama zasnovan ključ saradnje sa Albancima. Bilo mi je
beskrajno žao i što je ogroman potencijal albanskog naroda politizovan za ciljeve
koji nisu vodili civilizacijskom napretku zajednice. Na sukobu rigidnog
Miloševićevog režima i određenih, takođe, politizovanih
struktura albanske zajednice napravljen je sukob između građana
albanske i srpske nacionalnosti. Ta dva naroda nikada nisu živeli jedan pored
drugog. Postojale su uvek dodirne tačke – prijateljstva, kumstva,
zajednička praznovanja, druženja...
Tada sam prvi put i videla nešto što me opredelilo i
kasnije za mirovne akcije. Bilo je jasno da su sve stranke, koje su se pojavile
na političkom tržištu, vertikalno formirane, na principu 'vođe',
odnosno odanosti i poslušnosti vođi, da su difuzne, da nemaju kontakt sa
ljudima i bazičnim inicijativama. Pošto sam se, nakon osnovnih studija u
Beogradu, školovala u Nemačkoj i imala prilike da upoznam značaj
horizontalnih inicijativa, pokreta, nevladinih organizacija, upadala mi je u
oči anahronost novih političkih stranaka.
Priključila sam se Pokretu za mir i slogu
između Muslimana i Srba u Sandžaku. Pokret je imao oko hiljadu
članova. Uglavnom su ga sačinjavali ljudi sa sela. Organizovali smo
divne akcije, između ostalog, više karavana mira. Podsticali smo
partnerstvo gradova. Podržali smo Mila Petrovića da uspostavlja saradnju
između sandžačkih i švajcarskih gradova – između Prijepolja i
Berna, između Tutina i Delmona. U Sjenicu su dolazili predstavnici
mirovnih pokreta iz Nemačke. Često sam putovala u inostranstvo i
veoma se trudila da predstavim tu specifičnu kulturu zajedničkog
života koja je bogata nijansama. Takozvana velika politika to niti je smatrala
vrednim niti je opažala kao vrednost. Činjenica je da su Muslimani i Srbi
zajednički slavili Đurđevdan, da su učestvovali u
određenim ritualima, zajedno svadbovali, učestvovali na mobama.
Sećam se iz detinjstva kad su Muslimani pozivani u srpske kuće na
mobe, koje je pratilo i zajedničko obedovanje, na reku se iznosilo
posuđe, pralo u ceđu, prostiralo po livadi pored reke na čistim
belim čaršavima da bi se komšijama pokazalo da su tragovi svinjske masti
isprani, da se njihovi običaji poštuju, da bi im se iskazalo poštovanje i
gostoprimstvo. To je za mene bila nijansa u odnosima koja kad se prevede na
kategorijalni jezik politike predstavlja primer savršene tolerancije,
osetljivosti. To pokazuje i nešto drugo - koliko malo ima ljubavi i mesta za
osećanja danas u politici. Kao da se na to u politici zaboravlja. U
politici se govori o bratstvu-jedinstvu, ali malo ko govori o osećanjima,
sestrinstvu, prijateljstvu. Rešila sam da kad god mogu i gde god mogu da unosim
prijateljstvo, da iz prijateljstva i dubokog poštovanja svakog
pojedinca/pojedinke gradim politiku.
Sve ove akcije pratio je i niz nesporazuma sa akterkama
beogradske mirovnjačke scene. Snimala sam emisije o stradanju
Srba/Srpkinja u logorima u Bosni i Hercegovini, sa ženama koje su prošle kroz
torture i silovanja u Čelebićima i Dretelju. Žrtve su bežale
najčešće prema svojoj nacionalnosti. Begstva su imala nacionalnu
boju. Posmatrajući očaj tih ljudi, njihovo nesnalaženje u jednom
velikom gradu kakav je Beograd, njihovu potpunu prepuštenost ulici,
nepostojanje niti jedne strukture koja bi ih kontinuirano podržavala i pružila
im elementarno osećanje nade, odlučili smo se da im pomognemo da
formiraju Udruženje žrtava logora. Tada sam im rekla: »Ako nemate kome da
iskažete svoju patnju, recite to Haškom tribunalu. Ako vas niko ovde neće
da vidi, kao ni tamo odakle ste pobegli, neka vas vidi bar Haški tribunal.«
Uspeli smo da prvi slučaj u kome su u Hagu donete presude bude
'slučaj' logora Čelebići. Prve žene koje su o silovanjima
svedočile pred Haškim tribunalom bile su Srpkinje silovane u logoru
Čelebići. Jednu od njih je ohrabrio njen sin da progovori. Razlozi i
motivi tih žena nisu bili »patriotski«. One su svedočile jer su shvatile
da ono što im se dogodilo mora biti obelodanjeno, da se to ne može zakopati ni
prekriti zaboravom. Ipak, to je bila jako velika i teška odluka za svaku od tih
žena. One su živele u maloj patrijarhalnoj sredini, u Konjicu, u kojoj je
krivica žena bila podrazumevajuća. Jedina šansa za ženu da ne bude
izopštena je bilo ćutanje. Njihov govor o zločinu koji je protiv njih
učinjen je iskorak iz pravila sredine kojoj pripadaju. To je veliki korak
za svaku od njih. Neke od tih žena su platile vrlo visoke cene za akt svoje
hrabrosti. Nažalost, nakon tortura i svega što su prošle neke su potonule u
teške bolesti.
Zbog angažmana u Haškom tribunalu na 'slučaju'
Čelebići došla sam u sukob sa nekim ženama iz beogradskog ženskog
pokreta. Etiketirale su me kao srpsku nacionaliskinju, iako su Ujedinjene
nacije pohvalile iznošenje ovog 'slučaja' pred Haški tribunal i
okarakterisale ga kao 'nepolitizovan'. Moj stav i stav udruženja je bio da
žrtve treba da dobiju satisfakciju za pretrpljeno, a da zločinci moraju
odgovarati za dela koja su učinili.
Tada sam naučila još jednu važnu lekciju. Žene koje
su svedočile nisu mrzele. One nisu govorile krupne reči
'zločinci', 'silovatelji','mučitelji'. Upotrebljavale su obične
reči 'komšije', imena ljudi, pitale su se šta im se dogodilo da su se
dojučerašnja prijateljstva pretvorila u košmar. Pitale su šta se to sa
ljudima desilo. Nisu o njima govorile kao o monstrumima. Videla sam izravno
koliko malo ima mržnje u žrtvama i koliko se njihova patnja instrumentalizuje.
Žrtve u suštini žele da prevaziđu svoju traumu i znaju da je važan korak
na putu ozdravljenja da oproste. Ali, politika im to ne dozvoljava.
Sa kojim
ženama u beogradskom ženskom pokretu si imala tu vrstu iskustava?
Sa Stašom Zajović iz Žena u crnom i Lepom
Mlađenović iz Autonomnog ženskog centra protiv seksualnog nasilja.
Ove ženske grupe upravo nisu reagovale na silovanje žena srpske nacionalnosti.
Na primer, iz logora Dretelj, u kome je bilo preko sedamdeset žena od kojih je
većina, nažalost, prošla kroz torture silovanja, trideset žena je prispelo
na beogradsku železničku stanicu. Dretelj je bio HOS-ov fašistički
logor. Logorašice su morale da pozdravljaju u logoru pozdravom »Heil Hitler«.
Na beogradskoj železničkoj stanici niko ih nije sačekao. Imale su
nadu da su konačno spašene jer dolaze u Beograd. A, ovde zapravo nikoga
nije bilo briga za njih. Stanična policija je morala da zove lokalni
Crveni krst da bi ih uopšte negde smestila. Vrlo brzo sam došla u kontakt sa
tim ženama. Jedna od njih je bila prva svedokinja o silovanjima. Svedočila
je kod Ričarda Goldstona. Pomenute ženske grupe su moj angažman
okarakterisale kao 'nacionalni' angažman. Za mene je to bilo zaprepašćenje
jer nikada nisam delila ljude prema nacionalnosti. Isto bih reagovala i da su
umesto Srpkinja bile žene neke druge nacionalnosti.
U novinarskom poslu, a radila sam u dokumentarnom
novinarstvu, ponekad i bez svoje volje, postajala sam svedokinjom ljudske
patnje. U porodici iz koje potičem duboko je ukorenjena trauma iz Drugog
svetskog rata. Mojoj baki, sa kojom sam u detinjstvu provela mnogo više vremena
no sa roditeljima, četnici su zaklali ćerku od devetnaest godina,
silovali je, raskomadali... Baka je svoju traumu prenela na unuke. Na neki
način sestra i ja smo joj bile zamena za izgubljenu decu. Rasla sam uz te
priče. Bilo je logično da sam imala izoštreno uho koje prepoznaje tu
vrstu boli. Traumu moje bake prenela sam i na svoje dete. Ko zna koliko
generacija u našoj familiji će biti obeleženo tom tako dubokom boli.
Pokušavam da ti objasnim iz kolike lične patnje i potrebe da
prevaziđem tu bol sam podupirala žene koje su nosile istu bol kao moja
baka. Nerazumevanje mojih drugarica, a sve su to bile žene sa kojima sam
učestvovala u građenju klica građanskog civilnog društva, me
jako pogodilo. Slažem se da je Miloševićev režim bio najodgovorniji, ali
ni Izetbegovićev nije bio mnogo bolji. Pitanje nije da li je bilo više
silovanih Srpkinja, Hrvatica ili Muslimanki. I jedna silovana žena je previše.
Moje nastojanje je bilo da se svakoj žrtvi prizna njena bol. Podržala sam one
žene sa kojima sam došla u kontakt. Podržala sam ih zato što su bile žrtve, a
ne zato što su bile srpske nacionalnosti. Nisam bila spremna nikada da kažem da
je u Konjicu, u kome je registrovano 200 silovanih žena, silovano zapravo 20000
žena jer postoji statistička metoda na osnovu koje se to može pretpostaviti.
Za mene i to je manipulisanje žrtvama. Nažalost, neke beogradske ženske grupe
su doprinosile 'teoriji masovnih silovanja Muslimanki'. Naravno, da su i
Muslimanke bile silovane. Jednom rečju, smetala mi je prećutana
ženska patnja. Videla sam do kojih granica su silovane žene stigmatizovane.
Ostavljali su ih muževi, prijatelji, u izbegličkim kampovima sa njima nisu
hteli da stanuju i da se druže. Za okolinu one su bile 'kurve', 'prostitutke',
iako nisu mogle da urade ništa protiv toga što ih je snašlo. Gorčina tih
žena se prelila, izlila na neki način i na ženske grupe u Beogradu.
Kad je izbio sukob na jugu Srbije, bilo mi je jasno da
će se dešavati iste stvari, da je reč o scenariju koji funkcioniše na
isti način. U prvim vestima o izbijanju sukoba, kad je došao predsednik
Koštunica, čulo se 'Vojo Srbine', a znala sam da u ovom kraju Albanci
čine pretežan deo stanovništva. Za mene su to bile uznemirujuće
činjenice. Pitala sam se šta će to imati za posledicu. Posle Koštunice
odmah se sjurio Zoran Đinđić ovamo. On je obilazio rovove, ljude
u njima. Znam da situacija nije bila jednostavna, da je sa druge strane
postojala UČPMB. Dakle, to jeste bila ratna situacija. Ali činjenica
da predsednik vlade posmatra dojučerašnje susede sa ove strane, da daje
podršku ovoj strani, a komšije i građane ove zemlje gleda preko linije
fronta je bila obespokojavajuća. Kakve misli kod Albanaca to može da
proizvede? Zato kažem da je to bilo ponavljanje jedne isprobane loše mustre.
Konflikt ovde nije bio velikih razmera. Pokazalo se da
niko nije pitao građane. Nije ih pitala ni srpska ni albanska strana. Oni
su uvučeni u sukob protiv svoje volje. Iza političkog spleta
događaja videla se loša socijalna struktura – siromaštvo, nezaposlenost,
besperspektivnost mladih ljudi, nepostojanje infrastrukture, gomila
nerazjašnjenih događanja za vreme NATO bombardovanja.
Šta
znači ovo 'nerazjašnjenih događaja' za vreme NATO bombardovanja?
Treba znati da na jugu Srbije
ima jako mnogo vojske i policije i da je to naglo izazvalo ogromno nepoverenje
ljudi. Vojska i policija su često pretresale albanske kuće, a to
znači da su ljudi i na po više sati izbacivani na ulicu, da je to
činjeno pod različitim vremenskim uslovima, ponekad krajnje
neprijatnim za ljude koji kisnu pored vlastitih kuća bez mogućnosti
da se zaštite. Bilo je nerazjašnjenih upada u kuće. Još gore je bilo kad
se vojska povlačila sa Kosova, kad su za vojskom krenule i srpske i romske
izbeglice. Izbeglice su traumatizovane već samim svojim položajem. I onda
kad se nađu pred kućama nekih Albanaca, ovi za njih postaju deo
kolektiviteta koji je »skrivio« njihovu nesreću. Dosta kuća Albanaca
u ovom kraju je podignuto radom u Švajcarskoj. To su lepe kuće.
Sa druge strane, i u albanskoj populaciji, posebno
među političarima postojali su određeni kanali ka Prištini,
kombinacije i kalkulacije, militantnost. Ali, to je vezano za uzak sloj ljudi,
kao što je za vreme Miloševića profitirao uzak sloj Srba. Većina je
gubila isto kao i Albanci, jer se u celini nivo života srozavao. Većina
Srba ovde je podjednako siromašna kao i Albanci, čak bih rekla da su i
siromašniji jer nisu odlazili u pečalbu kao Albanci, pa nisu imali ni
dotok kapitala. Kad se pogledaju srpska sela, vidi se u kako očajnom
stanju žive ljudi u njima.
Pokušali smo da sukob svedemo na socijalne kategorije
koje ga generiraju i da utvrdimo osnovne potrebe ljudi i da li je taj sukob
razorio fine niti koje su povezivale ljude različitih nacionalnosti. U
ovom kraju postoje duga kumstva. Na svu sreću ovo je bio ipak ograničen
sukob i nije zahvatio civilno stanovništvo. Sukob može da se sada potencira
politički, jer Albanci su ovde većinsko stanovništvo. Ostatak
Miloševićevog režima vidim u težnji da se oni isključe iz
učestvovanja u vlasti. Polazeći od teorije svojih ljudskih i političkih
prava Albanci imaju legitimne zahteve. Ali, i njihova zajednica u celini nije
demokratska, kao uostalom ni srpska. Može se reći da su obe zajednice
patrijarhalne i autoritarno struktuirane. I sama ta zajednica mora iznutra da
se menja da bi bila garant demokratskih promena koje zahteva. Čini mi se
da ni srpski ni albanski političari ne vide šanse koje se pružaju upravo
ovoj sredini da se demokratizuje i oslobodi patrijarhalnih shema koristeći
drugu stranu kao ferment sopstvene demokratizacije. Umesto toga i dalje se
stvaraju frontovi. Za mene je to samo znak da ni srpska politika nije promenila
neke ranije kodove u svome ponašanju. I to je obespokojavajuće.
Posmatram Čovića kad dolazi ovamo. On govori
patrijarhalnim starim jezikom u kome dominira 'ja', 'potpredsednik srpske
vlade', 'moja stranka - Demokratska alternativa', 'vojska i policija', jednom
rečju to su za njega oslonci mira i razvoja.
Lokalni Srbi nisu uključeni ni u kakve procese. Oni
ne znaju o čemu je reč, svi su zaplašeni i gledaju kako da što brže i
povoljnije prodaju svoju imovinu i pobegnu bliže prestonici. Zapravo žive sa
sloganom 'prodajmo dok su cene još dobre i bežimo, jer ćemo posle davati
teško stečeno bud zašto'. To utiče, naravno, na radikalizaciju Srba.
Sve ide iz nemoći, neznanja, neučestvovanja u političkim
procesima. Ni Albanci trenutno ne nude ruku, retko se čuju glasovi razuma,
uglavnom je to rigidno insistiranje na svojim pravima.
Želela bih da spasimo bazičnu mudrost ljudi, koja
ovde postoji, da je prevedemo u politički instrument zajedničkog
života, da ne postane bivše bratstvo-jedinstvo, da ne ispadne lepo smo živeli i
onda je došao rat pa smo se poklali. Dugo me taj fenomen mučio. Pokušavala
sam za sebe da nađem objašnjenje. Čini mi se da je to zbog toga što
nije izgrađen politički instrument da se institucionalizuje ta
bazična mudrost zajednica koja jeste bila realnost u dugim vremenskim
intervalima.
Kako se
zove i šta radi tvoja grupa ovde u Bujanovcu?
Grupa se zove Odgovornost
za budućnost. To je beogradska ekološka i mirovna grupa i mi
podržavamo ovde jednu lokalnu organizaciju Susedi
za mir uz podršku četrdeset nemačkih mirovnih pokreta. Delujemo
od februara meseca prošle godine na terenu. Danas je ova grupa poznata i
među Albancima i među Srbima i među Romima.
Jedna od prvih akcija bila je sa mladima, naravno Srbima,
Albancima i Romima. Naslovili smo je »Šta nam se ne dopada u gradu«. Tu akciju
smo radili zajedno sa organizacijom Trag
iz Niša. Došli smo do zaključka da mladi Albanci ne dolaze u sportski
centar koji je zaista velelepan, baš onoliko koliko vlade znaju da naprave da
bi sebe promovisale. Albanci su se zapravo plašili da dolaze u taj centar, a i
inače u tom centru su se najviše okupljali policajci. Odlučili smo da
zajedno pokažemo i mladim Albancima da može nešto da se uradi ukoliko se
nađe pametan ključ. Neposredno nakon sukoba organizovali smo prvu
utakmicu u kojoj je Bujanovac igrao protiv ostatka sveta, odnosno pet mladih
Albanaca, pet Roma i pet Srba su igrali protiv ekipe posmatrača Evropske
unije. Trenirali su jedno vreme i odigrali jednu fantastičnu utakmicu u
profesionalnim dresovima na kojima je pisalo »Bujanovac« i preko petsto
gledalaca je navijao za njih, za svoj grad. Za te prilike bio je to neverovatan
uspeh. Posle je Koordinaciono telo organizovalo utakmice, ali igrali su timovi
jednog sela protiv drugog i te utakmice su povećavale umesto da
prevazilaze jaz. Ideja je propala.
Organizovali smo i niz radionica na temu »Žena i
zdravlje« jer su žene bile izložene enormnim stresovima i treba savladati
traume od tih stresova. Organizovale smo kurseve engleskog, kompjutera. Žene
uče i šivenje. Dvadeset i sedam žena je dobilo diplomu konfekcionarki. To
radimo uz posredništvo Građanskih inicijativa. Organizacija Građanske
inicijative ima ulogu posrednika između sponzora i onih koji realizuju
projekat i zapravo ne shvatam njenu ulogu. Zašto je potreban posrednik? Imam
osećanje da GI imaju funkciju »disciplinovanja« nevladinog sektora. Grupe
su različitog etničkog sastava. Ljudi se druže učeći i
zbližavaju se.
Imamo i projekat »Busnet« sa kojim obilazimo sela i deca
su u prilici da upoznaju računare i nauče ono što ne mogu u svojim
školama. To se zbiva u udaljenim selima. Pored toga držimo i predavanja za
poljoprivrednike jer je poljoprivreda jedna od ključnih privrednih grana u
ovom kraju. U poljoprivredi ima mnogo problema: zemlja je lošeg kvaliteta, nema
dovoljno vode, znanja se sporo šire... Pokušavamo da ljudi dobiju elementarne
informacije.
Po prvi put su se direktori svih škola okupili i
zajednički definisali realne potrebe škola za učilima i kompjuterima.
Rečeno mi je da se posle trideset godina po prvi put dogodilo da su se
direktori sastali, dogovarali i u konstruktivnoj i prijateljskoj atmosferi
došli do zajedničkog predloga. Napravljena je lista potreba koja pokriva
44 škole. Dogovorili smo se da napravimo malu donatorsku konferenciju na kojoj
bismo pokušali da zadovoljimo ove potrebe. Ovde deluje dosta međunarodnih
humanitarnih organizacija i one podstiču nezdravu konkurenciju među
lokalnim nevladinim organizacijama koje su u poziciji da se međusobno
glođu i konfrontiraju. Na ovaj način izbegli smo tu lošu praksu i
pokazali da se može na konstruktivan način situacija preokrenuti u korist
onih koji su krajnji korisnici. Inače, međunarodne organizacije
generiraju neke probleme i pothranjuju postojeće predrasude. Ljudi
smatraju da američke organizacije više pomažu Albancima, da su Srbi
profitirali od bivšeg režima itd. U međusobnom dijalogu o potrebama ljudi
imaju pravu sliku o tome šta je kome potrebno i koliko dobija. Princip našeg
rada je da podržimo bazične inicijative ljudi, da im damo šansu da ubede
međunarodnu zajednicu svojim argumentima da je to problem koji treba
razrešiti.
Susedi za mir su dobili podršku jedne mirovne inicijative
iz Minstera i Helsinškog parlamenta građana iz Nemačke koji je
podržao projekat »Žene i demokratija« koji mi ne zovemo tako jer nam to ime
zvuči suviše birokratski i pomodno. Reč je o susretima žena na kojima
one izmenjuju svoja iskustva i sanje o budućnosti. Čisto ženski
projekat je i poboljšanje uslova na bujanovalkoj pijaci. Ženska grupa radi na
tom projektu. Ta pijaca je i za vreme sukoba bila jedino mesto na kome su ljudi
bez problema komunicirali. Suština projekta sa pijacom je da građani sami
zamisle kako žele da im pijaca izgleda, da je zamisle, ponude vlastima svoju
zamisao. Svi su pogođeni stanjem na pijaci i kupci i prodavci i stanari
okolnih kuća. Nehigijensko stanje ne odgovara nikome, a ono traje
decenijama i pogađa ceo grad. U nekoliko koraka ženska grupa je smislila
kako će utrošiti 30000dm koji su dobijeni za uređenje pijace, pre
svega za izgradnju sanitarnog čvora na pijaci. Takve akcije, nažalost,
nemaju veliku podršku zvanične politike. Pripremili smo izložbu o pijacama
u svetu. Ideja izložbe je da uprkos tome što su pijace u jako siromašnim
delovima sveta mogu da budu lepe. Dakle, nije bogatstvo to što pijacu čini
lepom nego želja ljudi da lepo izlože ono što imaju. Izložili smo 52
fotografije pretežno pijaca iz nerazvijenih zemalja. Čak i kad su proizvodi
izloženi na zemlji, oni su interesantno aranžirani, gotovo u formi
umetničke slike. Otvaranje izložbe nam je propalo jer je Čović
zakazao sastanak sa OEBS-om u vreme otvaranja izložbe u tom istom prostoru. Za
dva meseca ćemo završiti projekat sa bujanovačkom pijacom.
Imaš dosta iskustava sa
međunarodnim nevladinim organizacijama. Kakva su ti iskustva?
Pa, ne baš lepa. Prvo, međunarodne organizacije koje
ovde deluju su u sukobu koji ne žele da priznaju. Velike međunarodne
agencije su u utakmici ko će pre da civilizuje ovaj narod i da mu da
»tač« novog društva. Svi imaju programe za razvoj civilnog društva i
gledaju da baš oni budu ti koji će ih realizovati. Osim toga što bitno
poskupe život tamo gde dođu i što veliki deo sredstava vrate u svoje kanale
kroz plate, skupe biroe, opremu, kroz teško plaćen konsalting, te
organizacije se takmiče međusobno. Ljudi to vide i idu ka onim
među njima koje će najbrže zadovoljiti njihove potrebe. Tako nastaje
utakmica među građanima i organizacijama, dodatna nepotrebna
konfrontiranja, čak neke međunarodne organizacije osnivaju lokalne
koje će im biti bespogovorna podrška. Sve u svemu nastaje popriličan
haos u kome građani nevladine organizacije doživljavaju kao novu vrstu
birokratije koja se bogati na njihovom jadu, tako da nije retkost da ih
nazivaju 'mirovnjački profiteri'.
Sa druge strane, moćne nevladine organizacije
birokratizuju nevladin sektor. Kroz edukaciju se nameće jedan model rada u
nevladinom sektoru. Ne podržavaju se autonomne grupe, horizontalna mreža, nego
se unificiraju autentične inicijative. Ko god napravi nevladinu
organizaciju prođe kroz istu edukaciju, počinje da govori istim
jezikom, piše iste projekte. Imam utisak da se građani kroz nevladin
sektor jednostavno guraju u jednu vrstu poslušnosti. Na delu je novogovor
nevladinih organizacija. Ljudi prestaju da se izražavaju na svoj način.
Umesto problema koji bi želeli da reše govore o 'projekt proposal-u', o
evaluaciji, superviziji, fond rejzingu, donatorima, fonderima... Umesto
jednostavnih ljudskih reči govori se nekim srpsko-engleskim novogovorom
koji je u funkciji međunarodnih organizacija, zapravo birokratskog aparata
tih organizacija koji nastoji da sa što manje napora obavi svoj posao i od
lokalnih organizacija dobije gotove izveštaje. Sve je to unifikovano.
Najpogubnije je što taj način rada guši iskru života u nevladinom sektoru.
Umesto podrške inicijativama iz baze svi 'stiču svest' o nekom novom
umeću. Aktivizam, inovacija, mašta nestaju pred novcem i moći velikih
nevladinih organizacija koje su u vrlo bliskoj vezi sa centrima moći u
vlasti. Moje duboko uverenje je da postoji komplot, trougao između
političkih centara moći, inostranih centara moći i nevladinih
organizacija koje su dobile zadatak da na jugu Srbije drže pod kontrolom
nevladin sektor da ne bi nastali paralelni bazični centri moći
građana koji bi mogli da drže pod kontrolom vlast u svim njenim
funkcijama. Niko – ni međunarodna zajednica, ni naša vlada, ni velike NGO
ne žele da se oblikuju takve oaze moći organizovanih građana. I
političkim strankama je lakše da komuniciraju na visokom nivou, a da
građane kontrolišu preko NGO sektora.
Sve ovo je za mene bilo novo iskustvo. Ali, znam da je u
Beogradu došlo do direktnih kontakata vlade i moćnih NGO, kakva je
Građanske inicijative koja ovde određuje sudbinu mnogih projekata jer
se preko nje usmeravaju sredstva Evropske unije i drugih moćnih fondera.
Oni su onemogućili stvaranje centra NGO koji bi bio dostupan
građanima, ekonomski rentabilniji i što je najvažnije transparentan u svojim
delatnostima. Tada bi građanin mogao da dođe i artikuliše svoju
inicijativu i ne bi bio u poziciji da zavisi od Čovića ili nekog
drugog. Onemogućeno je građaninu da napravi razliku, da može da kaže:
ovo je Čovićev sektor, a ovo je moj sektor. Građanske inicijative
su direktno učestvovale u poništavanju ove inicijative. OEBS je stvorio
neku vrstu podrške ali to nije podrška nezavisnom sektoru nego je to držanje na
kratkom lancu.
Autonomni duh ima ipak svoje krugove u svetu. Dobili smo
ponudu da napravimo mobilni putujući NGO centar, autobus koji će
kružiti kroz sela, tehnički opremljen, dostupan građanima. To je još
bolja varijanta jer će svaki građanin/građanka biti u prilici da
ga vidi i da stekne svest da osim vlasti i međunarodne zajednice postoje i
mesta na kojima se može artikulisati zahtev pojedinca i grupe zainteresovanih
građana. Imam utisak da postoji u Evropi civilni autonomni duh koji zna da
podrži inicijativu građana. Moja nada je da ćemo kroz ova umrežavanja
sa maštovitim ljudima gledati na politiku iz potreba života, a ne održavanja
postojećeg poretka stvari.
Nadežda Radović