Obradovao me intervju sa Tanjom Rosić. Konačno se nešto pomerilo sa mrtve tačke. Nervira me demonstriranje gole institucionalne sile u ime 'opštepriznatih i opštevažećih' vrednosti, kaže za Danas Dubravka Đurić, jedna od urednica-osnivačica ProFemine i koautorka antologije mladih pesnikinja Diskurzivna tela poezije. To je postao manir na sceni naše književne kritike. Obeležje ovog kulturnog prostora je diskvalifikacija onih koji ne misle kao kritičari 'mainstreama'. Javni prostor u kome se drugačiji glasovi čuju je skučen. Jedan od osnovnih problema srpske kulture je taj što je moć u kulturi suviše dugo skoncentrisana u rukama suviše malog broja ljudi.
Nema nikakvih ozbiljnih polemika, što bi moglo da sugeriše da živimo u idealno harmoničnoj kulturi, u kojoj su vrednosti toliko izvesne (univerzalne i večne) da nema razloga za postavljenje pitanja, konfrontiranje, sučeljavanje. Taj privid ne odgovara realnosti. Postoje zagovornice/ci drugačijih sistema vrednosti, ali ti drugačiji pristupi još nisu institucionalizovani i postojeće druge scene nisu u javnosti dovoljno vidljive: gurnute su na marginu. S druge strane, dobro je biti na margini jer to znači da je moguće sačuvati autonomiju i konstituisati drugačije sisteme vrednosti i interpretativne i stvaralačke pristupe. Dominantna kultura uvek teži da vas apsorbuje. Ali, tokom devedesetih margina je postala centar, što kod nas još nije vidljivo.
Postoji više margina. Koje margine vidiš kao relevantne za naš kulturni prostor.
Naravno, pre svega to je margina na kojoj stvaraju autorke. Specifičnu marginalnu poziciju tokom devedesetih zauzimali su Centar za ženske studije sa istoimenim časopisom (kasnije preimenovanim u Genero), ProFemina, Feministička '94... To su danas značajni prostori u kojima se artikuliše drugačije shvatanje kulture i književnosti. Te prostore mainstream kultura ne prepoznaje, za nju oni gotovo da ne postoje.
Koje još margine mainstream kultura i kritika ne prepoznaju?
Dve najvažnije margine kod nas su ona na kojoj deluju žene u okviru ženskih studija, feminističke kritike i ginokritike. Druga je margina avangarde – sve ono što se podvodi pod pojam radikalnih umetničkih i književnih praksi.
Zašto su ove prakse kod nas na margini kad u svetu one već uveliko predstavljaju bitno obeležje mainstream kulturnih modela.
Pretpostavljam da je jedan od razloga, ali ne isključivi, dugotrajna izolovanost zemlje. Danas su na Zapadu, a uveliko i na Istoku, ženske studije postale akademska disciplina. Ako govorimo o radikalnim umetničkim praksama, mi smo jedna od retkih zemalja u Evropi gde ćete od mnogih ljudi u kulturi čuti da je avangarda nešto prevaziđeno, da su to eksperimentisanja koja ničemu ne vode. Sve što nazivamo radikalnim umetničkim praksama danas je inkorporirano u dominantne tokove kulture i deo univerzitetskog diskursa.
Postoji i gejlezbejska margina koja ima sve više umetničkih artikulacija i kod nas i u svetu. O prepoznavanju ove kulture teško bismo mogli govoriti.
To je margina unutar margine. Možda bi 'žene' i 'avangarda' u ovoj kulturi nekako i prošli, ali se na gejlezbejsku kulturu mainstream gleda u skladu sa opštom homofobičnošću.
Ti si u poslednje vreme napravila antologiju poezije mladih pesnikanja »Diskurzivna tela poezije (poezija i autopoetike nove generacije pesnikinja), Asocijacija za žensku inicijativu, Beograd, 2004. Reč je, takođe, o iznošenju na svetlo dana jedne od margina unutar margine.
Najpre u časopisu ProFemina, a potom i u Centru za ženske studije i komunikaciju do mene su dolazile interesantne mlade pesnikinje. Tokom 1996. godine srela sam tri autorke, Snežanu Žabić, Nataliju Marković i Kseniju Simić. Jezik njihove poezije i poetske proze bio je različit od onoga što se u časopisima i zbirkama u tom tenutku moglo pročitati. Prvo smo se neformalno družile i zajedno čitale literaturu, onda su ta druženja dobila i formalan oblik u Centru za ženske studije i komunikaciju. Kada se Centar podelio, nastavile smo da radimo u okviru pesničke škole u Asocijaciji za žensku inicijativu (AŽIN). Svake godine nam se priključivala po neka nova autorka. Čitale smo autore i autorke vezane za francuski simbolizam, ruski kubofuturizam, američku postmodernističku poeziju, pre svega bitnike, kojima se mladi ljudi danas vraćaju i ponovo ih otkrivaju, pa sve do grupacije jezičkih pesnika kojima se posebno bavim. Mi nismo u toj školi poezije učile da pišemo. Danas je mnogo bolja situacija nego pre desetak godina. Mladi ljudi koji počinju da pišu imaju znatno viši nivo obrazovanja. Bavimo se čitanjem poetika. Smatram da je važno da autorke i autori, poput naših pesnika između dva rata, imaju i produkciju koja se bavi sopstvenim radom, dakle vlastitom poetikom. To utiče na razvijanje autorske samosvesti. Autorke rođene posle 1980. su mi posebno zanimljive, jer mi se čini da njihov rad čini još vidljivijim jedan od osnovnih problema naše kulture, njenu retro orijentisanost. One komuniciraju sa sadašnjošću. Prvi talas postmoderne osamdesetih godina 20. veka bio je eklektički povratak tradicijama (u umetnosti klasičnim medijima i temama, u književnosti upotrebom metra, rime, arhaičnih reči) ... Devedesete su taj trend u našem kulturnom prostoru konzervirale. Tome treba dodati i činjenicu da živimo u postkomunizmu, vremenu restauracije građanske države, otkrivanju nacionalnih i konfesionalnih identiteta. Ta tendencija želi da obuhvati svaku poru društvenih relacija i da neutrališe sve što se u njen totalitet ne da uklopiti. Moderna i avangarda su globalne, internacionalne i ne mogu se svesti na tradiciju, naciju, religiju, mada se često govori o »tradiciji novog«. Mlade autorke (i autori) pišu sa iskustvom krstarenja po internetu, sa senzibilitetom koji ima važne relacije sa novom medijskom kulturom. Promene u tehnologiji i načinima komuniciranja neminovno utiču na umetnost. Svako vreme ima svoje umetničke forme, ali nije homogeno. Postoje i paralelni svetovi u kojima različite grupacije razvijaju svoj pogled na svet, svoje mikro rituale i svoju umetničku produkciju. Od osamdesetih se, a još više tokom devedesetih govori o pluralizmu. Naš problem, čini mi se, proističe iz toga što suviše dugo živimo u kriznim vremenima, što su na delu različiti ideološki mehanizmi kojima dominantne društve grupe pokušavaju da društvo u celini i na svim nivoima homogenizuju, a svaka homogenizacija je protiv pluralnosti. U velikim kulturama, pre svega mislim na kulture Zapada, društva su bogata i moguće je postojanje mnoštva paralelnih, odvojenih, ali uticajnih, umetničkih svetova. To ne znači da u tim društvima sukobi na kulturnoj sceni ne postoje. U američkoj kulturi se, na primer, govori o ratu antologija, kada jedna grupacija napravi antologiju (a antologije uvek kanonizuju određene autore i nameću određeni sistem vrednosti), druga grupacija odgovara antologijom sa drugim autorima i drugačijim sistemom vrednosti.
Ovde bi to bilo idealno stanje, jer imamo tek nekoliko antologija i to unisonih. Možda su izuzeci tvoja i antologija ženske poezije Radmile Lazić »Mačke ne idu u raj«.
I te dve antologije su nastale zahvaljujući finansijskoj podršci Fonda za otvoreno društvo. Takvi projekti nisu mogli da se ostvare u okviru dominantnih institucija, ovdašnjih izdavačkih kuća koje proizvode dominantnu kulturu.
Imena onih koji određuju šta je, a šta nije umetniški relevantno su lako prebrojiva. Suviše moći je u rukama malog broja ljudi. A kad pogledamo šta je legitimacija kritičara, onda manje-više nailazimo na novinske članke i antologije koje žene apsolutno isključuju.
Bilo bi značajno da se monopol nekolicine kritičara razbije. U Centru za ženske studije i u ProFemini je puno urađeno, ali taj rad je poznat uskom krugu upućenih. Uticajni mediji i pozicije koje omogućavaju artikulisanje scene strogo su rezervisani na uzak krug aktera, a to znači da se jedan umetnički i interpretativni model stalno reprodukuje. Ipak, stabilizacija društva i veći protok informacija, učiniće svoje i ovo stanje stvari postepeno će se menjati.
Činjenica je da se od 1996. godine pojavila nova generacija pesnikinja/ pesnika u srpskoj kulturi, a da to niko od kritičara nije primetio već govori sama za sebe. Zašto? Jedan od mogućih razloga može biti taj što su sada dominantne autorke. To se nikada ranije nije desilo. Drugi mogući razlog je, verovatno, u tome što je njihova poezija u korelaciji sa sadašnjim vremenom, a jezik kritike nije razvio odgovarajuću aparaturu kojim bi tu pesničku praksu opisao. U antologiji koju sam uredila sa mlađim autorkama, svaka autorka je pisala o svom radu objašnjavajući njegov kontekst i konstitutivne ideje. Potrebno je sada da i nova generacija kritičarki razvije interpretatvini metod da bi mogla adekvatno da prati ovaj rad. Paradigme interpretacije umetničkog dela se menjaju, kao što se menjaju i paradigme stvaranja umetničkih dela. Čini se da to mnogi naši vodeći kritičari ne shataju. Zato, danas jezik kritike i jezik književnosti barataju različitim konceptima umetnosti.
Šta su odlike poezije žena rođenih osamdesetih?
One imaju svest da je rod bitna kategorija u stvaranju. Većina tih mladih autorki je pohađala Centar za ženske studije, dobro poznaje pojam roda (gender) i svesna je implikacija vlastite rodne pozicije. S druge strane, one uglavnom imaju solidna znanja o umetnosti. Za razliku od prethodnih generacija koje su uglavnom bile fokusirane na jednu umetnost (književnost), one imaju uvid u umetničku produkciju svog vremena i ideje oko kojih se ta produkcija artikuliše. Problem srpske kulture je i u tome što se u većini kako dominantnih zajednica u kulturi, tako i onih koje su marginalizovane, smatra da poznavanje teorije nije dobro za umetničku produkciju. U najelitnijim umetničkim proizvodima ove generacije je vidljivo da većina autorki poznaje savremene umetničke i teorijske trendove. One su svesne i uticaja medija na nastanak umetničkog dela. Svest o uticaju teorije, medijske kulture i radikalnih umetničkih i političkih praksi bitne su odlike nove generacije. Uticaj medijske kulture se vidi u prevođenju strategija i praksi popularne kulture u visoku kulturu. Ali, dešava se i obrnuto kretanje: popularna kulutra nastaje u relacijama sa visokom kulturom (setite se Madone ili Lori Anderson). Ovo je jedan od najdinamičnijih perioda u tom pogledu jer se teško mogu razdvojiti kriteriji umetničke i popularne produkcije. Madona je primer za to. Njene scenografije, koreografije su delo ljudi koji odlično poznaju savremene umetničke trendove i savremene teorijske rasprave. Spremna sam da ustvrdim da današnje vreme ima sve odlike renesanse. Stvaralac/stvarateljka imaju pravo da koriste sve dostupne jezike i da konstruišu vlastite.
Nadežda Radović