Miroslava Malešević, etnološkinja, istraživačica u Etnografskom institutu SANU, bavi se proučavanjem odnosa među polovima, položaja, sudbina i iskustava žena balkanskih kulturnih prostora. Bibliografija njenih radova o ženskim pitanjima obuhvata raznovrsne teme, kako iz tradicionalne kulture tako i iz vremena sadašnjeg. Istraživala je, između ostalog, istoriju građanskog feminističkog pokreta u Jugoslaviji između dva svetska rata, istoriju proslavljanja Osmog marta kod nas, bavila se ženskom štampom, pisala je o 'menopauzi', odnosno o kulturnim stavovima prema starenju, zatim o dijeti kao masovnoj neurozi savremene žene, o značenjima pojedinih rituala vezanih za život današnje seoske žene. Među brojnim radovima ističe se studija ''Ritualizacija socijalnog razvoja žene'' u kojoj autorka istražuje smisao i funkcije ritualnih postupaka koji prate ključne momente u razvoju žene od detinjstva do pune polne zrelosti u tradicionalnoj kulturi Srba. U najnovije vreme bavi se problemom odrastanja devojčica u današnjem Beogradu, tačnije socijalnim obrascima koji utiču na formiranje identiteta budućih mladih žena. Sa Miroslavom Malešević razgovaramo o njenoj novoj knjizi »Didara/životna priča jedne Prizrenke«. Reč je o devetoj knjizi u okviru internacionalnog projekta Sećanje žena... traganje za identitetom žena u socijalizmu.
Onog trenutka kad sam pozvana na saradnju, kad sam čula: Tražimo zanimljive životne priče žena koje bi mogle da posluže kao izvor nove građe o problemima i iskustvima žena u socijalizmu, da doprinesu boljem razumevanju istorijskog perioda koji je za nama i situaciji žena u njemu, znala sam da priča Didare Dukađini mora da bude zabeležena. Poznajem Didaru gotovo trideset godina i znam da je njena biografija više od svedočanstva o jednom vremenu: ona je paradigma, slika u malom cele epohe posleratnog jugoslovenskog socijalizma, kako je tekla i kako se okončala, šta se htelo i koliko postiglo u obećavanoj transformaciji društva u pravcu modernizacijskih vrednosti, emancipacije žena, ukidanja svih oblika diskriminacije. Sve što je društvo u nastajanju postavilo kao svoj razvojni cilj Didara je živela kao sopstvenu stvarnost; ličnim primerom postavljala je obrazac ''nove žene-oslobođenog čoveka'', potvrđujući svojim životom da je takva žena moguća: kao mlada Albanka koja je skinula feredžu, krenula da se školuje, koja se protivno roditeljskoj volji udala za čoveka druge nacionalnosti, koja se uključila u politički život ...
Didara bi se mogla uzeti kao prototip idealne žene socijalizma. Njena putanja je uzlazna. Ona rezultate postiže učenjem i radom, svestrana je, društveno aktivna, majka, supruga ... Kako si doživela dinamiku obrazaca socijalnog ponašanja kulture u kojoj je vaspitavana i kulture novog doba u koje je Didara zakoračila korakom od sedam milja.
Ona zaista jeste prototip žene socijalizma, ili emancipovane žene kakva je kod nas rođena u socijalizmu. Na prvi pogled čini se da je radikalno raskinula sa patrijarhalnim nasleđem, ali ono ipak stoji tu negde. Tatjana Rosić, književna kritičarka je na promociji knjige dobro primetila da su svi Didarini iskoraci iz tradicije bili iznuđeni, da je često bila prinuđena da radi protiv sebe, a tek naknadno shvatala i prihvatala da ona to i može i hoće. Kolikogod ona intervenisala u tradiciju, ta tradicija u njoj deluje i opstaje. Čak ne samo u njenom ličnom životu, nego i na širem političkom planu. Ona je i u novom društvu išla samo do granica do kojih je duštvo bilo spremno da ide u prevazilaženju patrijarhalnih odnosa i vrednosti. Nema kod nje feminističke svesti u modernom smislu tog pojma, nego ostaje na emancipaciji shvaćenoj u socijalističkom smislu – školovanje, zaposlenje, ekonomska sigurnost. Ona ide dotle i ne postavlja dalja pitanja. Funkcioniše upravo unutar tog sistema jer joj tradicionalna shema koju je usvojila ne dozvoljava da iskorači dalje. U Didarinom slučaju značajna je uloga njenog muža. Toša Đorđević nije postavljao granice niti limitirao njeno školovanje, društveni angažman. Upravo suprotno. On je gurao, podsticao, u svemu podržavao, kao sasvim netipičan balkanski muž. Ali bez tih ''leđa'', bez te vrste ''odobrenja'' sumnjam da bi Didara bila spremna da pravi tako hrabre odluke kakve je pravila. Zato i mislim da je ona prototip svog vremena: tačno donde dokle je društvo bilo spremno da ide u realizaciji programa socijalnih i kulturnih promena, da prihvati ravnopravnost žena i muškaraca, dotle je i ona bila spremna da ide. Ali, ako znamo iz kojih uslova je krenula, gde je bila kao devojčica, da je sa šesnaest godina još nosila feredžu a sa trideset već bila na visokoj političkoj funkciji, vidimo kakav se radikalni preokret desio ne samo u njenom životu, nego u društvu u celini, koliko se značajna transformacija dogodila za tih dvadesetak posleratnih godina.
Mali broj žena je stigao do tačke emancipacije do koje je stigla Didara.
To je tačno. Nagli iskorak žene iz tradicionalne uloge dogodio se tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle rata, odnosno kada su žene bile neophodne da održe život i iznesu obnovu i izgradnju zemlje. Kada se stanje u zemlji konsolidovalo i prilike normalizovale, tendencija povratka žene u kuću ponovo je dobila prevagu. Na javnoj sceni ostale su retke, uglavnom profesionalne političarke ili kako se danas kaže alibi-drugarice. Didara je sve vreme savršeno svesna svih nedostataka i ograničenja sistema. Kad smo se nas dve upoznale, ja sam kao kritički raspoložena mlada feministkinja Didaru doživljavala gotovo kao klasnog neprijatelja. Zapravo, živela sam iluziju da od pojedinke zavisi promena. Mislila sam ''Ti si unutar sistema, zašto ne pokušaš da nešto menjaš''. Procesi koji vode rodnoj ravnopravnosti su, naravno, mnogo komplikovaniji, višeslojniji i pre svega, za tako velike promene kakva je promena rodnih uloga, potrebno je vreme. A kasnije sam shvatila i da je mnogo jednostavnije menjati ustaljeni poredak stvari spolja nego iznutra. U njeno vreme politička elita nije jednostavno bila spremna da ide dalje u ispunjenju teorijskog programa koji su kao ''avangardna partija'' prihvatili. No uprkos tome, neke važne stvari zauvek su promenile sudbinu žena ovde: politička prava, školovanje, zapošljavanje, pravo na razvod, pravo na abortus itd. ipak nisu bile samo apstraktne proklamacije. Iz Didarine priče, iz svega onoga što je birala da radi, što je mogla da ostvari, tačno se može pratiti koji su bili ideali tog društva, u šta se to društvo projektovalo, čemu je težilo. Mislim pre svega na modernizacijske vrednosti, na okrenutost ka budućnosti. Ma kako bile stroge kritičarke tog vremena, iz njega baštinimo značajna prava i slobode. Mislim da je upravo zato dragoceno da se taj period istorije vidi i kroz lične priče i iskustva žena. Pogotovu danas, kada se stvara jedno novo kolektivno pamćenje, iz koga je celokupno ''sramno'' nasleđe socijalizma sasvim potisnuto. Kada je iz sadržaja novog tipa kolektivnog identiteta koji se gradi na nekoj zamišljenoj slici nacionalne kulture XIX veka praktično potpuno isključeno celokupno pedesetogodišnje istorijsko iskustvo socijalističke Jugoslavije, naša neposredna prošlost. A mi smo generacija koja je direktno izrasla upravo iz tog vremena, ne iz neke neodređene davnine pastoralne Srbije kakva nam se danas nudi kao naša jedina, ''autentična'' tradicija. Naravno da i prema socijalističkoj epohi, kao i prema svakoj drugoj, treba da se odnosimo kritički, ali treba da uvažimo i njena dostignuća, a ne da je ignorišemo i da se pravimo kao da nije ni postojala, kao što je često slučaj.
Knjiga ''Didara'' je na izvestan način i mali etnografski trezor.
Tokom našeg dugogodišnjeg poznanstva Didara se često u svojim pričama osvrtala na iste događaje. Tako sam tokom tih godina utvrđivala građu koja je uobličena u knjizi. Mene je priča privlačila između ostalog i zato što je bila puna etnografskih slika. Moje profesionalno etnološko interesovanje je uvek bilo prisutno i ja sam naše razgovore tako i usmeravala. Možda bi neka politikološkinja Didarinu priču drugačije fokusirala, možda bi izvukla neke druge dimenzije. Mene je tu iz etnografskog aspekta zanimala i “rekonstrukcija” neke dalje prošlosti iz Didarinog sećanja, načina života prizrenske gradske porodice između dva svetska rata, na primer. Htela sam da kroz te priče makar malo odškrinemo vrata i pogledamo u kulturu i tradiciju naših prvih suseda i sugrađana, o kojima ne znamo gotovo ništa. Naše ”poznavanje”Albanaca se najčešće svodi na stereotip: oni su ili nepismeni nosači sa Vukovog spomenika ili mračni neprijatelji. Nadam se da smo kroz opise svakodnevice u Didarinoj roditeljskoj kući, u dobrostojećoj albanskoj trgovačkoj porodici, kroz anegdote vezane za detinjstvo njenih roditelja ili epizode iz mladosti njenog oca, zajedno uspele da bar malo okrnjimo taj stereotip.
Didara je dugo razmišljala da li da podeli svoju životnu priču sa nama.
Didara je svoj život proživela kao čvrsto jugoslovenski opredeljena Albanka. Doživljavala je sebe, kako sama kaže, podjednako, u ravnopravnoj mešavini, i kao Jugoslovenku i kao Albanku. Sa pobedom nacionalističke ideologije i politike koja se na nju pozivala, sa raspadom zemlje i ratnim sukobima, kad su nestale ključne vrednosti koje su davale smisao njenom životu, kad je na njen mešoviti brak, na primer, počelo da se gleda kao na neku nazadnu, anahronu pojavu, kao na nešto što je pametnije kriti, slomilo se i sve što je ona svojim načinom života podržavala i zastupala. Osetila je da ne pripada više nigde, da je izgubila tlo ispod nogu. Odbila je da se nacionalno angažuje među Albancima, kao što je odbila i da je srpski nacionalisti nagrade titulom ''poštene'' Albanke. Povukla se u privatnost porodice i penzionerskog života. Razumljivo je stoga da se dugo dvoumila da ispriča svoju priču. Prosto, u tako pokidanim i mržnjom zatrovanim odnosima između Srba i Albanaca, bojala se da će onim što kaže možda naneti štetu svojim najbližima. Drago mi je da se ipak ''prelomila''. Makar zbog te nade koju i sama delim sa Didarom, da nije sve nepovratno prekinuto, i da će jednom, čak i na Kosovu, ponovo moći da postoji zajednički život, valjda unutar neke multikulturne i multietničke Evrope, kako sama ona kaže.
Kakve su prve reakcije na knjigu?
Sada su, kao što znate, kod nas mnogo aktuelnije životne priče ‘’nacionalnih junaka’’. To je ono što se dobro prodaje. Ovo nije literatura koja bi mogla da zadovolji ukus te publike, i ne treba ni da odgovara tom ukusu. Znači, reč je o malom broju ljudi koji su za takvo štivo zainteresovani, ali njima smo se i obraćale. Nije mi ni bila namera da pokušavam da knjigom utičem na javnost, da je ‘’preobraćam’’ ili popravljam albansko-srpske odnose, samo sam htela da kroz Didarinu priču, kroz žensku priču, skromno doprinesem boljem razumevanju naše zajedničke nedavne prošlosti. Reakcije tog malog broja ljudi su krajnje pozitivne. Na promociji je bilo i suza u publici – mnoge su se, naravno, našle u Didarinoj priči. Čula sam od prijatelja da knjiga kruži i u Prištini. Poslala sam primerke Didarinim rođacima i nekim prijateljima i to ide sada od ruke do ruke, opet, dabome u krugu ljudi sličnom ovome beogradskom. Kolikogod maleni bili, raduje me da ti krugovi postoje, i ovde i tamo.
Zabeležila Nadežda Radović