Marina Blagojević viša naučna saradnica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i ekspertkinja Evropske kopmisije za nauku u Istočnoj Evrpi i na Balkanu.
Nedavno ste napisali, u tekstu koji treba da se pojavi u novom tomu knjige: «Mapiranje mizoginije u Srbiji: diskurs i prakse», da imate konstantan osećaj «mutavosti» i «nemuštosti» u naučnoj komunikaciji sa mnogima izvan svog kulturno/političko/disciplinarnog kruga. Ova dva vrlo plastično definisana pojma –'mutavost' i 'nemuštost' vezali ste za svoj položaj naučnice na 'poluperifiriji'.
Pokušavam da definišem 'nemuštost' i 'mutavost' da bih izrazila nemogućnost naučne komunikacije između 'centra' i 'poluperiferije' i time na neki način i sama razumem svoj vlastiti naučni projekat, neku vrstu misije, kome sam posvetila dvadesetak godina rada. 'Mutavost' koristim da označim komunikaciju sa 'centrom', pri cemu je kontekst iz kojeg govorim nedovoljno poznat i nedovoljno razumljiv. 'Nemuštost' koristim da iskažem komunikaciju sa sopstvenim kontekstom, koja je ograničena usled svojevrsne inhibiranosti i zaleđenosti mog konteksta, u ovom slučaju Srbije, u paradigme i načine mišljenja koji su u velikoj meri prevaziđeni, zastareli i kontraproduktivni. 'Mutavost' podrazumeva da postoji jezik, teorije, znanje koji su samo delimično primenljivi u kontretnom kontekstu ili koje je potrebno čak obrnuto iščitavati da bi se razumela 'poluperiferija'. U tom smislu mislim da je pojam 'poluperiferije' esencijalan za razumevanje sa jedne strane naše nemoći da proizvodimo znanje, a sa druge strane neophodne potrebe da proizvodimo znanje da bismo prestali da budemo 'poluperiferija'.
Šta podrazumevate pod 'poluperiferijom' i zašto je taj pojam važan za feminističku teoriju i feminističku epsitemologiju?
Pojmom 'poluperiferija' označavam pre svega bivše komunističke zemlje koje su bile relativno industrijalizovane i koje su završile ili još uvek prolaze kroz «tranziciju». Njihova jasna distinkcija u odnosu na zemlje Trećeg sveta je neophodna u koncipuiranju i sprovođenju svih razvojnih politika, pa i rodnih politika. Osnovna karakteristika poluperiferije je što se nalazi između centra i periferije, u gotovo trajno nestabilnom položaju. Na poluperiferiji je svojevrsna neuredjenost posledica stalnih promena. Moderni, premoderni i postmoderni elementi koegzistiraju u istom prostoru. To sve utiče i na stvaranje specifičnih rodnih režima u kojima je postignuto relativno visoko prisustvo žena u javnom prostoru u kombinaciji sa izrazito jakim ideologijama poatrijarhata u privatnoj sferi, čime se dostiže maksimalno «ceđenje ženskih resursa», u cilju što bržeg dostizanja centra. Jednom rečju, rodni režimi na poluperiferiji su u funkciji osvnog cilja poluperifeije – dostizanja centra.
Da li bavljenje poluperiferijom kao naučnom problematikom pruža uvid o centru, odnosno da li se sa te pozicije može stvarati znanje o centru?
Ne mislim da 'centar', 'poluperiferija', 'periferija' imaju privilegiju dosezanja apsolutnog znanja. Svako mesto ima svoje slepilo, svoju suženu vizuru. Ali, zalažem se za saznajnu strategiju kojom iz sopstvenog konteksta pokušavamo da razumemo širi globalni kontekst, takozvanu «teoriju sopstvenog pozicioniranja», kako to kaze Sandra Harding, uvek svesni ograničenja vlastite pozicije. I 'centar' i 'poluperiferija' i 'periferija’ treba simultano da primenjuju ovaj pristup da bi svako razumeo po parče celine. Ne mislim da uopšte postoji mesto sa koga je moguće razumeti celinu, i zato smatram da je pretenzija centra da spozna celinu u suštini kolonijalistička.
Kakve su šire društvene i političke posledice ovakve strategije spoznaje koja dolazi iz centra?
O njima je daleko više pisano kada je reč o takozvanom Trećem svetu nego kada je reč o ‘poluperiferiji’. Želela bih da naglasim da političke elite i ‘centra’ i ‘poluperiferije’ u suštini podržavaju ideju o tome da je ‘poluperiferija’ isto što i ‘centar’, samo ‘malo usporena’ u procesu modernizacije. Modernizacija, i to modernizacija po receptu ‘centra’, se tako doima kao jedini mogući put, jedina moguća modernizacija. Ako bi se pažljivo analizirali različiti institucionalni aranžmani, način na koji se stvara znanje o ‘polupriferiji’, kako se proizvode recepti za tranziciju, kako se proizvode “znalci” o tranziciji, tokovi finansiranja projekata i sl, postalo bi prlično jasno zašto na ‘poluperiferiji’ ne postoje epistemičke zajednice koje bi jasno artukulisale različitost ‘poluperiferije’ i zalagale se za proizvodnju onog znanja koje bi odgovaralo toj različitosti. Direktne negativne posledice odsustva znanja o kontekstima na ‘poluperiferiji’ vide se u pogubnim efektima tranzicije, u izuzetno visokoj ‘ljudskoj ceni’ koju ‘tranzicija’ podrazumeva. Nedavno je čak i Jozef Stiglic, američki naučnik koji je dobio Nobelovu nagradu za ekonomiju i bivši savetnik Klintona, napisao kako su razvojni “recepti” ‘centra’, artikulisani pre svega putem međunarodnih monetarnih institucija ignorisali razlike među zemljama i da su naučnici u tim zemljama, iako veoma obrazovani i stručni, najčešće bili “tretirani kao deca”. Drugim rečima, ekonomskom kolonijalizmu prethodi saznajni kolonijalizam. I obrnuto, odupiranje treba da počiva na znanju. Naš je interes da pravimo znanje o sebi da bismo sobom mogli da upravljamo.
Vi, dakle, tvrdite, da je znanje uslov za smanjenje ‘troškova tranzicije”?
Apsolutno. Ali, i više od toga. Znanje o kontekstu je preduslov svake smislene intervencije u društvenu realnost. Sve drugo direktno doprinosi povećanju haotičnosti, anomije, urušavanja, korozije...Postoji mnoštvo primera dosadašnjih intervencija koje su imale više kontraefekata ili neplaniranih efekata, nego što su proizvele promene u željenom pravcu. Da bismo se izborili za adekvatno mesto u globalizovanom svetu, da bismo umanjili opasnosti po interese sopstvene države i nacije, odgovor ne treba da tražimo u konzervativnim ideologijama, već u znanju i racionalnom odnošenju prema sopstvenom interesu. Ipak, taj interes se niti može artikulisati niti ostvariti bez znanja. Zato je neophodno ulaganje u kreativnu inteligenciju, umetničku i naučnu. Znanje je naš nacionalni interes.
Šta se u realnosti postkomunističkih zemalja promenilo od započinjanja tranzicije do danas?
Mnogo toga je, ipak, promenjeno. Pre svega, promenjen je sam problem, jer je u međuvremenu došlo do približavanja ‘centra’ i ‘polu/periferije’, uslovljenog globalizacijom, kao i do svojevrsnog rasejavanja mikro centara i mikro poluperiferija. Ali, ono što je ostalo nepromenjeno, to su s jedne strane prosvetiteljski ideal znanja, a s druge strane ideja relativnosti znanja. I jedno i drugo prozvedeni su u Centru i u suštini ne odgovoraju potrebama poluperiferije, koja ostaje izgubljena u pokušaju da pronađe svoje odgovore na svoja pitanja, a da pri tom ne bude puki refleks Centra. Jer Centar proizvodi periferiju “ne po svojoj slici, već po svojim potrebama” (Lazić), pa i znanje koje poluperiferija proizvodi o sebi samo je deo te iste potrebe, nešto kao uzaludan pokušaj između dve krajnosti. Suština je u tome da ma kakvo znanje poluperiferija proizvodila o sebi, ono je dominatno rezultat potrebe Centra, a ne same poluperiferije. Poluperiferija samu sebe definiše kroz svoj odnos sa Centrom, a Centar se definiše sam po sebi. Centar je ovde simbol maskulinog, nezavisnog, samoodređujućeg, a poluperiferija, femininog, zavisnog, određenog preko maskulinog. Diskurs, naučni, književni, politički, kojim se konstruišu i ‘centar’ i ‘poluperiferija’ je u suštini uvek rodni diskurs ‘centra’. Ono što je najveća zamka jeste svođenje na dihotomiju: centar-periferija, apsolutno-relativno, muško-žensko. Unutar te zamke ‘poluperiferija’, koja je sistem beskonačnih multidimenzionalnih gradacija i disinhroniciteta, i sama postaje nevidljiva, jer je uvek “gurnuta” na jedan ili drugi kraj, ili “presečena” na dva dela: “centralniji” i “periferniji”, “moderniji” i “zaostaliji”.
U feminističkoj teoriji, sopstveno iskustvo je legitimna, pa i poželjna, polazna tačka istraživanja. Vi se dugo bavite istraživanjem položaja žena u nauci.
Geneza mog bavljenja problemom nauke i naučnica započinje istraživanjem naučnica, prvo kao problemom ne/uključivanja žena u prestižne profesije, još krajem 80-tih godina, da bi se nastavilo novim istraživanjem naučnica početkom devedesetih. U početku sam na isljučenost žena i/ili njihovu marginalizaciju u nauci gledala kao na problem diskriminacije žena, ne dovodeći ga previše u vezu sa kvalitetom znanja koji takva “prikraćena” nauka u suštini ima. Međutim, poslednjih nekoliko godina moja perspektiva se drastično promenila, ne samo zahvaljujući novom teorijskom znanju, već, mnogo više, zahvaljujući nekolicini ekspertskih projekata u kojima sam učestvovala, a koji su imali za cilj koncipiranje delotvorne i smislene rodne politike na Balkanu. Između otpočinjanja socioloških istraživanja o naučnicama pre petnaestak godina do danas kada razmišljam o rodnim politikama u regionu, nalazi se mnogo zajedničkih aktivističkih, istraživačkih, edukativnih, teorijskih projekata sa velikim brojem žena i muškaraca iz postkomunističkog sveta. Ova iskustva su me stalno iznova uveravala u to da postoji “nešto” kao problem u sferi znanja o ženama na poluperiferiji Evrope, kao i da to što nedostaje jeste jedan od ključeva za razumevanje celine u kojoj nedostaje. Stalno mi se iznova pojavljivao problem “znanja”. Tačnije, nedovoljnog znanja i neadekvatnog znanja o ženama iz postkominističkih zemalja. Ili, još tačnije, znanja iz oblasti rodnih studija na poluperiferiji Evrope. Imala sam utisak da tamo gde se za mnoge problem završava jer postoje “gotovi recepti” prenosa znanja i iskustava, za mene problem tek počinje.
Da li su rodne studije kod nas i u drugim zemljama u tranziciji izbegle ovu zamku?
U postkomunističkom svetu rodne studije su proširene više zahvaljujući donatorskim naporima i sticajem nekih povoljnih okolnosti, nego što su autohtoni saznajno/politički projekti ženskih grupa, organizacija ili pokreta. Sa izuzetkom bivše Jugoslavije, do 90-ih godina u komunističkom svetu uopšte nije ni bilo ozbiljnih naučnica koje su se bavile ženama iz feminističke teorijske perspektive. Ipak, poslednja decenija dvadesetog veka je obeležena razvojem ženskih/rodnih studija koji više karateriše “transmisija” zapadnog feminističkog znanja, i to najviše anglosaksonskog, nego usmerenost na vlastiti kontekst. Rodne studije se konstituišu kao neka vrsta “novog tržišta”, kao uostalom i čitav postkomunistički svet, a ne kao projekat razmene znanja i uvida između Centra i poluperiferije. U komunikaciji Centra sa poluperiferijom u oblasti rodnih studija preovlađuje “feminizam za izvoz”, koji se prenosi i na aktivnost različitih međunarodnih organizacija koje pokušavaju da sprovedu adekvatne rodne politike u postkomunističkom svetu.
Jedna moja odlična studentkinja sa Centralnoevropskog Univerziteta iz Budimpešte koja je dobila nagradu za najbolji magistraski rad u Mađarskoj te godine (2002) želela je da objavi članak, zasnovan na rezultatima njenog istraživanja u jednom zapadnom naučnom časopisu. Rukopis su joj vratili sa jasnim zahtevom da koristi zapadne teorijske modele u svom tekstu. Ona je odlučila da prihvati sugestiju, uključila je prikaz relevantnih zapadnih teorija, a onda pokazala da one nemaju relevantnost za mađarsku društvenu realnost. Tekst joj je ponovo odbijen, ovog puta sa obrazloženjem da ako istraživanje u Mađarskoj ne potvrđuje ili ne odbacuje zapadne teorije, onda ono nije dovoljno važno da bi bilo štampano.
Šta za nauku i naučnike/naučnice znači da rade u zemljama koje pripadaju 'poluperiferiji'?
Nauka je u svim postkomunističkim zemljama, u periodu tranzicije suočena sa drastičnim smanjivanjem fondova. Naučna profesija u zemljama u tranziciji je potplaćena i bez prestiža. Istovremeno, zemlje koje su se priključile Evropskoj Uniji u obavezi su da razvijaju nauku koja ima visoki prioritet, da drastično povećaju ulaganja u nauku (do 3% bruto nacionalnog dohotka) i da ubzano proizvode istrazivače. Evropa sebe definiše kao “knowledge society”, društvo zasnovano na znanju. U našem kontekstu ova definicija zvuči kao potpuna apstrakcija, pa skoro i kao još jedna besmislena floskula. U Evropi, međutim u Evropskoj komisiji za koju imam prilike da radim, podizanje statusa nauke i naučnika predstavlja esencijalno pitanje razvoja.
Kako iz perspektive svog ličnog iskustva vidiš položaj naučnika kod nas?
Moje lično iskustvo je poražavajuće, kontinuirano je tako, s tim što se moja situacija u ovoj zemlji stalno pogoršava, dok moj međunarodni prestiž raste. Ovaj paradoks mogu da objasnim pre svega time što se Srbija stalno udaljava od kriterijuma vrednosti koji važe u Evropi, što je sigurno jedan od osnovnih razloga intenzivnog i kontinuiranog ‘odliva mozgova’, najvećeg državnog rasipništva koje je na delu. Arogantna i agresivna ignorancija je u srpskoj javnosti dobitna formula. Posmtrano na mom primeru stvari su više nego poražavajuće. U ovom društvu niko nije nikada uložio u elementarne uslove mog naučnog razvoja, ako izuzmemo ono što je vezano direktno za proces obrazovanja, znači sticanje akademskih zvanja i naučnih titula. Pripadam generaciji koja je bila suočena sa drastičnim smanjivanjem fondova za nabavku naučne literature, nemogućnošću dobijanja stipendija, kompjutera i sl., presecanjem karijere u najproduktivijem periodu usled sankcija. Sama sam finansirala istraživanje za svoj doktorat, koji je, ilustracije radi, petnaest godina kasnije osnova za moje učešće u projektima Evropske komisije, do te mere sam radila stvari “unapred”. Na kraju, vrhunac negativnog odnosa sredine predstavlja situacija u kojoj godinama podnosim neverovatne pritiske koje opština na kojoj stanujem vrši kako bih se iselila iz kuće koja je porodično nasleđe i u čije sam održavanje zajedno sa svojom užom porodicom uložila veoma mnogo sredstava. Da nije bilo tog ulaganja, kuća stara preko 100 godina, bi se do sada srušila i ne bi ni postojala. Ipak, suočena sa birokratskom mašinerijom, grabežljivim investitorima i korumpiranim sudstvom ja sam u ovoj zemlji skoro bez ikakvih prava. Umesto da postoji jasan državni interes da se malobrojnoj naučnoj eliti omogući normalan život, kako moj primer pokazuje, stvari stoje sasvim suprotno.
Nadežda Radović