LJILJANA ĐURĐIĆ

1.Kako vidiš našu književnu scenu, šta predstavlja mainstream, šta marginu?

Književna scena ovde gotovo da uopšte ne postoji, pa prema tome ni mainstream, a ni margina, pričamo u nekim zastarelim kategorijama. Sve što je bivše društvo (za koje ni slučajno ne mislim da je bilo idealno!) posedovalo kao sopstvenu nadgradnju - uključujući tu i Društvo pijanih pesnika - raspalo se. Vrednosni kriterijumi su, u svim oblastima umetnosti, ili pobrkani sa novim, agresivnim i pragmatičnim spuštanjem kulture na nivo opšte potrošnje, ili se i dalje koriste stari, socijalistički modeli, za koje ne bismo mogli reći da su upotrebljivi u novim uslovima divljeg kapitalizma i uvezene kvazi demokratije.

Mislim da je književnost u ovim tranzicionim promenama najgore prošla, s obzirom na “mlađahnost” našeg književnog jezika (o državi da i ne govorimo!) i tehnologije novog doba koje sve svode na sliku i zvuk, pa se umetnost prenošenja apstraktnih misli i slika na papir - a to je mislim i najteža rabota od kad je sveta i veka - pretvorila u puko brbljanje u okvirima novih ideološki obojenih “izama”, ili se prepustila reci amaterizma koja je preplavila sve: od novinskih kioska i supermarketa do knjižara koje najmanje prodaju knjigu, a najviše sve ostale trice i kučine. Tu su se sada pojavili i novi termini koji govore o politički korektnom i nekorektnom, potom škole za pisanje - creative writing - po ugledu na Ameriku iz pedesetih godina prošlog veka, što je naravno apsolutni nonsens: nećete vi nikoga naučiti da piše ukoliko on ili ona - konačno, svejedno mi je kog je pola! - nema dara za to, tj. ako mu/joj leva hemisfera mozga ne poseduje određene sposobnosti koje su neophodne za kreativnost, napravićete samo još jednog ambicioznog idiota na tekućoj traci zloupotrebe papira.

No, sve te stvari su sad ovde, tj. u celoj Jugoistočnoj Evropi, veoma profitabilne pa su se te škole čudesno namnožile; pravo da Vam kažem sve više se osećam kao da živim u Africi u doba kada je kolonijalizam povukao svoje šape i rešio da prosveti afričko stanovništvo. Pri tom, nesrećnici koji ponovo moraju da sriču slova i uče tablice množenja svedene na testove, nemaju pojma da je “napolju” sve to odavno prevaziđeno i da bogati svet grabi napred, nemilosrdno ostavljajući iza sebe sve ono što ne može da ga prati. I u književnosti, sve se svodi na istu matricu - poslužiću se jednom odurnom slikom - da ono što visoko civilizovani i bogati prežvaću i ispljunu mi pokupimo metlicom i đubrovnikom i od toga pravimo svoje “Zamkove” od peska i “Zadovoljstva u tekstu”. Crno? Da, ali može biti još crnje, a u tom slučaju ne bismo ni razgovarale o književnosti i feminizmu, već o pukom preživljavanju u uslovima apsolutne oskudice.

2. Kako vidiš odnos ženske književnosti i feminizma?

Ženska književnost postoji, uvek je postojala, ovako ili onako, kao što postoje muške i ženske gaćice, leva i desna hemisfera mozga, feminizam s tim ima samo posredne veze. Ne moramo oko toga dizati toliku buku. Stvar je ideološke prirode kao i uvek. U okviru tzv. borbe za demokratiju, feminizam je i ovde odigrao značajnu političku ulogu, doduše ne baš striktno u prosvećivanju žena, već u podizanju broja stanovništva koje se opredeljuje za određenu opciju, u ovom slučaju za demokratiju, tj. otvoreno tržište. Feminizam je uvek imao predznak leve ideologije, pa se tako i pojavljivao na političkoj sceni, da nešto podupre na toj strani, obnaroduje ženske slobode itd. Kasnije je bivao ućutkivan davanjem manjih zakonskih beneficija ili odbacivan.

Naravno, da je cela stvar oko feminizma oduvek bila primamljiva za darovite i kreativne žene koje su teško uspevale da probiju muške barijere koje je patrijarhat davno postavio a koje su, posebno na Balkanu, izgledale gotovo neprobojne. Kao teorija, feminizam me nikad nije više zanimao od bilo koje druge teorije koja je protutnjala ovim prostorima. U okviru tog talasa ponešto konkretno je urađeno: neke darovite spisateljice su postale vidljivije, dobile su svoje časopise (“ProFemina”, “Ženske studije”), neke žene su napisale dobre teorijske knjige, napravljene su neke ženske antologije (čudo nevidjeno!); muškarci su se prvo nakostrešili, a potom, bogami, i naljutili itd. itd. Ali, ostavimo za trenutak književnost po strani. Verujte mi, od svega što je feminizam ovde postigao najviše me uveseljava činjenica da sam mogla anonimno da pozovem policiju kada je moj komšija, nedavno, mlatio svoju ženu; policajac je bio više nego uljudan i rekao je da oni sad po zakonu moraju da reaguju na ovakve situacije i da će izgrednik biti kažnjen. Više ne čujem ženu kako vrišti i dete koje plače, feminizam je ipak ponešto i uradio. I to je neki dobitak, iako svuda, na svim mestima gde su moć i pare i dalje sede muškarci u crnim odelima ukrašenim crvenim kravatama.

3. Zašto si se kao spisateljica odlučila da napraviš antologiju – šta je bio ključ za tvoj izbor ženskih priča, koliko autorki, da li si nekoj ostala dužna što se nije našla u tvojoj antologiji?

Antologiju srpske ženske savremene priče sam napravila jer je niko drugi nije napravio kako valja, a očigledno nije ni nameravao. Žene su u muškim antologijama gotovo nevidljive čak i onda kad po neku od njih i uključe. Dakle, to sam i htela – da neke spisateljice za koje ja mislim (podsećam Vas da su antologije lični izbor!) da su vrlo dobre, dobre ili čak mnogo bolje pripovedačice od nekih toliko izvikivanih muškaraca, postanu ako ne sasvim vidljive, ono barem vidljivije. Odabrala sam četrnaest autorki od kojih su dve bile potpuno zaboravljene – Elvira Rajković i Boba Blagojević. Pokazalo se da sve imaju još nešto zajedničko osim toga što su žene: urbane su, najčešće visoko obrazovane, tematski originalne, ne boje se autobiografskog iskaza i poseduju izvanredno osećanje za srpski jezik i njegove promene. Pored toga, ni kod jedne od njih se ne oseća taj nesrećni napor da bude pisac po svaku cenu, tj. pisac po odluci, a ne po pozvanju. Mogu Vam reći da me je to očaralo kod nekih od njih, neću Vam reći kod kojih, pronađite ih sami. Nijednoj nisam ostala dužna i sve su pitane da li žele da uđu u jednu ovakvu - antifeministkinje bi rekle - “geto” antologiju. Nije pristala jedino Ivana Dimić, ali, strogo uzevši, ona pre pripada pozorišnoj, a ne književnoj “struci”.

4. Predloži koje kritičarke, spisateljice, teoretičarke bi želela da
 čuješ.

Mislim da Srbija čak i u ovom “mračnom” trenutku ima nekolicinu veoma pametnih žena čiji uticaj je veoma mali s obzirom na mušku dominaciju u svim važnijim institucijama kulture. Tu pre svega mislim na “izgnanu” Svetlanu Slapšak, potom na Tanju Rosić, Nadu Popović Perišić, Jasminu Lukić, Mirjanu Pavlović, Dubravku Đurić, Bojanu Stojanović Pantović… Vi svakoj od njih možete zameriti ponešto na političkom, moralnom ili nekom drugom vanknjiževnom planu, ali im ne možete oduzeti visoku inteligenciju, obrazovanost, obaveštenost, sjajan stil ili retoričku umešnost. Tu nedavno, u nekom od Vaših tekstova, Vasa Pavković, vredni čovek na obdelavanju književnih njiva i utrina, pomenuo je sintagmu “visoka kritika”! Moram reći da odavno ništa smešnije nisam pročitala ni čula – odmah sam zamislila niskog muškarca na visokim štiklama kako nasumice nabada po nekoj od beogradskih ulica koje još uvek imaju kaldrmu. Ta slika svakako nije ženska; one bi se sa svojim štiklama, ili bez njih, dobro snašle i na kaldrmi, a najverovatnije nikad ne bi ni prošle takvom ulicom.

5. Šta misliš o odnosu teorije i književnog stvaralaštva – kako vidiš njihovu dinamiku u ključu ženskog pisma?

O, ja sam tu veoma konzervativna što rekla moja drugarica Dubravka Đurić. Prosto rečeno najpre nastaje delo, a potom nastupa teorija, a ne obrnuto kao što nas tome uče postmoderna i postpostmoderna. Poslednje dve decenije bile su obeležene terorom teorije dok je književna produkcija bila veoma mala i beznačajna u odnosu na zahteve vremena, pa su teoretičari, tj. univerzitetski profesori i kritičari morali bukvalno da izmišljaju pisce na koje bi primenili svoje teorijske zamisli. Tako su kod nas stvoreni teorijski klonirani pisci poput Aleksandra Gatalice i Dragana Velikića, na primer, ili u ključu teorije “ženskog pisma”, Jasmina Tešanović i Jelica Zupanc. Sve to pomalo liči na ono vreme kad su ljudi s prezirom gledali na one koji ne studiraju “čistu filosofiju”, a šta je to “čista filosofija” teško da bi i danas neko na to mogao da odgovori. Naravno, neko bi mogao da mi odvrati da je ovakvo moje mišljenje takođe teorija, i to bi donekle bilo tačno, na isti onaj način na koji bi sve bilo ideologija, a ako bi baš sve bilo ideologija ja se uopšte ne bih bavila književnošću.
Nadežda Radović