Branka Arsić

Uvodnik

 

U izvesnom smislu, u strogom smislu, istorija tela je fikcija. To ne znači da je jedna takva istorija nemoguća, ili da je nepostojeća. To znači da je moguća, ili postojeća na način na koji je moguća ili postojeća fikcija.

Fikcija je ideja koja ne obuhvata ni jednu egzistirajuću suštinu, ni jednu egzistirajuću egzistenciju; tačnije, ideja koja je sama sebi sav svoj znak i svoj jedini referent, fiktivna je. Fikcije su, jasno, apstrakcije, bez obzira na razlike koje bismo mogli opaziti između njih. Jer, i apstrakcije se ne odnose ni na jednu egzistirajuću suštinu, egzistenciju ili formu. Uostalom, one i jesu apstrakcije zato što apstrahuju od pojedinačnih egzistencija, koje se između sebe razlikuju, beskonačno, čak i kada su slične. Apstrakcije su nepostojeće, osim u duhu koji apstrahuje, apstrakcije su proizvoljne, slučajne, uglavnom površne. Apstrakcije, kao i fikcije, proizvodi imaginacija. Samo u imaginaciji postoji, na primer, ideja bića, ideja koja po sebi ne znači ništa, i koju svako može odrediti, kao što to i jeste slučaj, na način krajnje proizvoljan. Samo u imaginaciji postoji ideja čoveka, ideja koja takođe nema svoj vlastiti referent, nikakvu po sebi postojeću suštinu čoveka na koju bi se odnosila. Jer, suština jednog egzistirajućeg čoveka različita je od suštine drugog egzistirajućeg čoveka, i istina jednog upravo je u razlici kojom se razlikuje od svih ostalih egzistentnih ljudi, ne u sličnostima koje bi se između njih mogle pronaći.

Isto je tako i sa idejom tela. Telo je jedna fikcija. Jer, ne postoji telo po sebi. Mogli bismo, kako je to već nebrojeno puta pokušavano, reći da je telo ono što je telesno, i zatim dodati da je telesno ono što se rasprostire. Ali, u ovom smislu, sve je telo, sve je telesno, jer se sve rasprostire. Jedna se ideja rasprostire sve do druge ideje, jedna misao rasprostire se do druge misli, pogled se rasprostire sve do drugog pogleda, ili do stvari u koju gleda, i od koje ne može dalje. San se rasprostire sve do drugog sna, ovaj se rasprostire sve do buđenja. Razum se rasprostire sve tamo do ludila, koje ga uvek gostoljubivo prihvata, a rasprostrtost jedne strasti ograničena je rasprostrtošću druge strasti. Jedan se afekat može prevladati samo i jedino drugim, jačim, afektom, do koga se rasprostire i koji je njegova granica. I osmeh se rasprostire po obodima usana, ili do krika koji ga obustavlja.

Mogli bismo, skupa sa mnogima, reći da je telo ono što se rasprostire i čija je telesnost tvarna. To bi značilo ostaviti po strani neizbrojivo mnoštvo tela, čija telesnost nije tvarna, to bi značilo bezrazložno, zaboraviti na sva ona tela čija materijalnost nije satkana od materije. Dekart je zamišljao svet nematerijalne materije, svet obrazovan od nematerijalnih čestica, od čiste netvarne svetlosti, prozračne a opet vidljive. I s pravom, bar što se ovog zamišljanja tiče, nije držao da je lud. Tačno je da ja zamišljam jedan svet potpuno nepostojeći, tačno je da ja, ovim zamišljanjem porađam jedan svet koji živi u mojoj glavi, i živeće tu toliko dugo koliko ja budem želeo da na njega mislim, onoliko dugo koliko dugo budem voleo jedan takav, prozračan svet nematerijalne materije, kaže Dekart. Pa opet, to što ja zamišljam jedan takav svet, to što vas ja pozivam da zamislite i ovim zamišljanjem stupite u prostore jednog takvog sveta, uopšte ne znači da je takav svet nemoguć. Obrnuto, pošto ga ja zamišljam on je moguć. A ono što je moguće, stvarno je, toliko je bar jasno. Ali, nije neophodno stupiti u oblasti Dekartove mašte da bismo utvrdili postojanje nematerijalnih tela; tela misli, naravno i čiste misli, čije je telo ona sama, tela duha satkanog od misli, volje, opažanja, koji su svi njegova tela i obrazuju njegovo složeno telo; tela reči, tela želje, tela najrazličitijih talasa, vibracija, migracija, pragova, gradijenata i intenziteta. Dakle, sve je telo; tvarno ili ne, materijalno ili ne. I sve se, jer ne postoje nikakvi rodovi i vrste, osim kao apstrakcije, beskrajno razlikuje od svega drugoga, budući da sve što egzistira ima svoju vlastitu egzistirajuću suštinu, koja ga i čini onim što jeste.

Svaka egzistirajuća stvar, materijalna ili ne, promenljiva je. I moguće je da se u vremenu u kome egzistira promeni toliko da postane nešto drugo od same sebe, i moguće je, zatim, da se ovo drugo koje je ona postala promeni u drugo od samog sebe, koje će se promeniti u drugo od drugoga koje je drugo od drugoga... i tako u nedogled, tačnije, tako sve do dogleda njegove vlastite smrti. Ispisati istoriju tek jednog egzistirajućeg tela, značilo bi zahvatiti i zadržati sve njegove neizbrojivo mnoge promene, sve afekcije kojima je bilo izloženo, sve vibracije kojima je bilo modifikovano, sva postajanja koja su ga preobličavala, sve susrete koji su ga komponovali i dekomponovali, formirali i deformirali. A izbrojati neizbrojivo, zaustaviti vibracije, demodifikovati modifikacije, učiniti da postajanja postanu, susresti se sa susretima, komponovati dekomponovano i formirati deformisano – nemoguće je. Sasvim kratko: nemoguća je istorija jednog jedinog tela. A istorija tela, svih tela, dakle, svega, svega što postoji, svega što je postalo da bi nestalo, svega što je došlo samo zato da bi prošlo, apsolutno je nemoguća. Istorija tela je jedna kristalno čista fikcija. Otuda je ovo temat o fragmentima jedne nemoguće istorije tela.

Drugačije i nešto tačnije: o fragmentima jedne moguće istorije tela, ukoliko istorija znači priču, pripovest, kazivanje... U ovom je tematu ispričano nekoliko priča o telesnosti, o čulnosti, o telima, uglavnom ljudskim, ženskim, muškim i onim koja su odbila takvu razliku, koja su sebe proizvela istovremeno i kao muška i kao ženska. U ovom su tematu pričane priče o pričama koje nisu želele da pričaju o telu, tvarnom, materijalnom, propadljivom, čulnom; o pričama koje su držale da je pričati priču o ovakvim telima nedostojno jedne ozbiljne, razumne, umne, utemeljene priče. U ovom su tematu pričane priče i o pričama koje su pričale da je pričati o telu, čulnom, osetljivom, afektivnom, jedino dostojno jedne priče. U ovom su tematu pričane priče onih koji nikada nisu poverovali u priču da je sve tekst, uključujući i strast, da je sve strategija, da je sve satkano od taktika i manevara, onih koji drže da postoje predeli kroz koje struji energija čistog užitka, lišena svake strategije, onih koji pričaju da su ti predeli ženski predeli, upravo zato što su otvoreni, zato što su osetljivi i čulni, zato što su nepromišljeni, zato što su mišljeni mišljenjem tela, zato što su iracionalni, zato što su nepredvidljivi i nevidljivi, zato što su propadljivi, zato što su poziv na uživanja, na zaborav čvrstih formi, na brisanje traga identitetu, zato što su prostori mešanja i preplitanja, iščezavanja, nestajanja i rađanja, zato što su neartikulisani...

I budući da pripovedaju o ženskom kontinentu, sve priče koje su ovde ispričane jesu ženske. Sasvim, bez obzira na pol onih koji su ih pričali.