Biljana Dojčinović-Nešić

Li Ćindžao – okolnosti, vreme i delo

 

APSTRAKT: Li Ćindžao, najveća kineska pesnikinja, stvarala je u doba dinastije Sung. To je period procvata trgovine, zanata i umetnosti, ali i velikih preokreta koji su uticali na život pesnikinje i na njenu poeziju.

Li Ćindžao je najpoznatija po pesmama u formi C’ – poeziji pisanoj na već postojeće melodije. U njenom pesništvu se uočavaju dva odvojena perioda, sa prekretnicom u 1127. godini. U prvom periodu poezija je ispunjena ljubavnim osećanjima i čežnjom, izrečenim na nesvakidašnje otvoren način. Pesme drugog perioda su melanholične i govore o tuzi, strahu i nesreći.

Ključne reči: Kina, Sung, Li Ćindžao, C’.

Govoriti o najvećoj pesnikinji Kine, Li Ćindžao (Qingzhao)1 zahteva uvod u nama malo poznatu civilizaciju i tradiciju, i to kroz prizmu odnosa prema ženi. Iako će priča o položaju žene do 12. veka, do perioda u kom je živela Li Ćindžao, samo potvrditi pretpostavke o sličnostima života žena na drugim mestima u svetu, ona je neophodna kako bi se jasnije istaklo koliki je uspeh, i uprkos kakvim preprekama su delale velike žene iz kineske istorije – ne samo Li Ćindžao, već i druge pesnikinje, velike vladarke, istoričarke, umetnice.

Položaj žene u Kini do 12. veka

Položaj žene u Kini najlakše se može prikazati pomoću kineskog pisma jer su kineski karakteri2 rečiti svedoci shvatanja i simboli odnosa prema svetu. Da bi se ispričala priča o ženi u kineskoj kulturi dovoljno je pogledati smisao karaktera u kojima je znak za ženu

NÜ (čita se ni)

radikal (rečnici kineskog su većinom organizovani na principu radikala – osnovnog pojma sa kojim su ostali pojmovi u karakteru u asocijativnoj vezi), a istovremeno i ideomatik, znači, onaj deo znaka koji određuje smisao. Od njih je moguće izdvojiti tri kolone sa vrednosno različitim smislom: pozitivnu, neutralnu i negativnu kolonu.

U prvoj koloni se nalaze karakteri čiji je smisao uglavnom lepota i ljupkost. Pored njih, tu je karakter čiji je smisao “dobro”, sačinjen iz znaka za ženu i za dete i karakter koji označava početak. Evo nekih primera:

 

NĽU – lepo, ljupko (čita se vu)

MIÀO – divno, odlično, lepo

 

(ĐAO) JIAO – nežno, delikatno, ljupko

 

(SJEN) XIÁN – rafinovan, vešt

 

(VAN) WĽAN – nežno, graciozno, taktično

 

NÈN – nežno, delikatno; svetlo; neiskusno

 

HĽAO – dobro

 

(Š) SHĽI – početak

Neutralna kolona obuhvata one karaktere čiji je smisao prirodno ili tradicionalno usko povezan sa ženom, one koji nemaju vrednosno određenje ili je ono, pak, nejasno:

NĽAI – grudi, mleko

Y–IN – brak

 

H–UN – brak

 

(ĐA) JIŔ – udati se, pomeriti, preneti

Zanimljivo je da se ovaj poslednji karakter sastoji od znaka za ženu i kuću, što može značiti da žena menja dom, kuću.

XÌNG (SING) – prezime

sastoji se od znaka za ženu i rađanje, što se tumači matrilinearnim računanjem srodstva, to jest time da je moguće da potiče iz vremena kada su “majke bile poznate, ali ne i očevi, tako da je žena davala ime klana ili porodice “ (v. Analysis of Chinese Characters, str. 72).

Takođe, žena je radikal i za karaktere za brak, što govori u prilog tezi o njenoj ulozi inicijatora u polnosti.

Treća kolona sadrži karaktere čiji je radikal-ideomatik znak za ženu, a čija su značenja negativna. To su uglavnom ona loša značenja koja su ženi pripisivana u većini civilizacija:

(ĐEN) JIAN – zao, izdajnički

 

F–ANG – šteta; FÀNG – preprečiti, sprečiti

 

DÙ – biti ljubomoran

 

(ĐI) JÍ – biti ljubomoran, mrzeti

 

(VEIVEI) WĽEIWĽEI – pričati bez prestanka

 

(SJEN) XIÁN – sumnja; neraspoloženje

Y–AO – vilenjak, demon, zao duh

 

P–IN – imati nedozvoljene odnose

Iz toga se može zaključiti da su i u kineskom društvu, baš kao i u društvima zapadno od njih, vladajuća mišljena i stereotipi o ženama počivali na dve krajnosti – na slici žene kao gracioznog, nežnog i lepog bića ili kao demonskog, štetnog i ljubomornog stvorenja. Između njih se nalaze značenja tradicionalno vezana za prirodna obeležja žene – grudi, na primer.

Možda stvaran društveni položaj žene najbolje pokazuje karakter u kom je znak za ženu ne samo radikal već i fonetik:

NÚ – rob, sluga, zarobiti (NI)

– (NU) – deca, žena i deca.

Sve što se može naslutiti i iščitati iz kineskih karaktera potvrđuje i istorija. Američki istoričar Vern Bulou razmatranje o položaju žene u Kini zaključuje sledećim rečima: “Kinesko društvo je bilo organizovano na podređenosti žena i nadređenosti muškaraca. Da bi se to izmenilo bilo je neophodno uzdrmati same temelje kineskog društva “. (Bullough, str. 262)

U vremenu do 1100. godine pre nove ere žene su možda bile više cenjene nego kasnije. Taj period pripada prvim kineskim dinastijama Sja (Xia) (oko 21. do 16. veka p.n.e.) i Šang (Shang) (oko 16. do. 11. veka p.n.e.). U ranom dobu dinastije Šang, kako ističe profesor Bulou, organizacija porodice bila je prilično labava, a seksualno ponašanje slobodno. Pored toga, postojala je i neka vrsta matrijarhata, tačnije, matrilinearnog računanja srodstva, što se po svemu sudeći odražava u karakteru za prezime (v. Bullough, str. 244. i Analysis of Chinese..., str. 72). Taj viši status žene u ranom dobu kineske istorije odražava i mitologija. Jedan od najvažnijih mitskih likova je Ni Va (Nu Wa), boginja zmijskog tela koja poseduje moć transformisanja. Po jednoj legendi o postanku ljudi upravo ih je ona oblikovala i stvorila ljudski rod. Druga priča, pak, kazuje da su začetnici ljudskog roda Ni Va i njen brat Fu Si (Fu Xi), deca Vodenog duha. Ni Va je, karakteristično, ta koja “ izmišlja brak “ iz kog nastaju ljudi. Par Ni Va i Fu Si predstavljan je i kao božansko otelovljenje para Jina i Janga (Yin, Yang). Od legendi o ovoj boginji možda je najzanimljivija ona o popravljanju neba. U njoj se Ni Va pojavljuje kao božanstvo koje unosi red i poredak u haos, dakle, neku vrstu civilizacije, što je tradicionalno područje muškarca.

Inicijativa boginje Ni Va u stvaranju bračne zajednice sa bratom, kao i karakteri za brak čiji je radikal-ideomatik znak za ženu, mogu biti u bliskoj vezi sa činjenicom koju pominje profesor Bulou – da se u nekim od najranijih tekstova žene smatraju inicijatorima u seksu, dok su muškarci tek učenici. Spona između žene i polnosti je ostala trajan indikator položaja žene – u puritanskim periodima kineske istorije neprijateljstvo prema njima je raslo, dok su slobodniji periodi bili nešto tolerantniji i prema ženi (v. Bullough, str. 244).

U trećem veku nove ere pojavljuju se alhemijski spisi u kojima se, verovatno pod uticajem ranijih verovanja, jinu pripisuje specijalna snaga podmlađivanja. Ali, iako jin i jang zajedno stvaraju sve na svetu, jin je jasno podređen jangu – jin označava tamu, mesec, vodu, dubinu, pasivno i sve žensko, a jang sunce, snagu, aktivno i sve što je muško...

U društvenom životu, ženska subordinacija je počivala na tri principa: pre udaje na podređenosti ocu, zatim na podređenosti mužu, u slučaju muževljeve smrti na podređenosti sinu. Iako je žena vladala domaćinstvom, ona je to činila isključivo u korist muža. U okviru jedne porodice, žene koje su u domaćinstvo došle kao sluškinje, mogle su da poboljšaju svoj status ako gospodaru rode dete, u čemu neki istoričari vide začetak konkubinata3 (v. Bullough, str. 245). U kineskom društvu najviše poštovanja i autoriteta imale su stare žene, a uvek su bile poštovane i kao majke.

Na kinesko društvo, pa otud i na položaj žene, presudan uticaj su imale tri struje mišljenja, tri filosofije – konfučijanstvo, daoizam i budizam. Dok je Konfučijev lični odnos prema ženama gotovo nepoznat, osim što se zna da je smatrao da je teško ophoditi se sa ženama i onima iz nižeg staleža, njegovi interpretatori su razradili detaljan sistem u kom je žena apsolutno inferiorna u odnosu na muškarca. U tom sistemu naglašene su biološke funkcije žene, a idealna je ona žena čije su snage usmerene na domaćinstvo.

Zaoštrenu razliku između polova rečito slika jedna pesma iz Pesmarice4 u kojoj se govori o tretmanu muškog i ženskog deteta. Kako je konfučijanstvo u osnovi praktična filozofija prilagođena patrijarhalnoj državi, nesumnjivo je da je ono moralo da brani i opravdava nizak status žene. Među misliocima ovog pravca poznata je i jedna žena, Ban Džao (Zhao) iz prvog veka nove ere. Ban Džao je završila Istoriju dinastije Han (Han Šu /Han Shu/), koju su tokom 30 do 40 godina pisali njen otac i dvojica braće. Njeno delo Opomene ženama u sedam poglavlja, koje je napisala da bi obrazovala kćerku, postalo je kasnije vodič za prilagođavanje žene unutar feudalne porodice. Srodanog žanra su bile i biografije poznatih žena čiji prototipi potiču iz prvog veka pre nove ere.

Koliko su mišljenja o položaju i tretmanu žene oduvek bila različita, pokazuje zapis iz trećeg veka u kome jedan filozof piše da se žene ponašaju neprikladno, da noću idu u posete, da šetaju u otkrivenim kolima, putuju daleko. Istovremeno, naučnik Fu Sjuen (Xuan) o statusu žene kaže: “Gorko je svakako biti žena...”

Drugi važan tok u kineskoj misli, takođe iz petog veka pre nove ere, jeste daoizam. Filozofija Lao Cea (Zi) nije bazično modifikovala odnos prema ženama, ali je naglasila važnost ženskog principa. (v. Bullough, str. 254) Daoizam se, za razliku od konfučijanstva, zalagao za povratak harmoniji sa prirodom te je žena, kao tradicionalno bliža prirodi, dobila važnije mesto. Lao Ce u Klasičnom delu o Putu i Moći (Dao De Đing /Dao De Jing/) piše: “Duh Doline nikad ne umire / Nazivamo ga Mistično Žensko / Vrata Mističnog Ženskog /Jesu Koren Neba i Zemlje". (VI)

Filozofski daoizam je kasnije prerastao u takozvani kultni daoizam koji je, između ostalog, imao uticaja na seksualnu praksu. U traganju za dugovečnošću i besmrtnošću, žene su posmatrane kao izvor životvorne snage. (v. Bullough, str. 255–6, i McNaughton, str. 22–23).

Budizam je u Kinu počeo da prodire odmah posle Gautamine smrti, ali je značajnije prisutan tek u prvim vekovima nove ere. Profesor Bulou smatra da ovaj filozofski pravac nikad nije dostigao dominantnost konfučijanstva možda zbog svog odnosa prema ženama (nav. delo, str. 257). Budizam, naime, uči jednakosti žene i muškarca i univerzalnoj ljubavi. Žene su mogle da budu kaluđerice i imale su pristup u intimne kućne ceremonije, lečile su, podučavale devojčice u čitanju i pisanju. Javno mišljenje je bilo protiv takve slobode i u vreme dinastije Ming (1368–1644) napisan je niz romana i priča koji o tome govore s neprijateljstvom.

Razlog za neprijateljstvo muškaraca prema kaluđericama bio je i to što su one pružale utočište devojkama koje su pobegle od udaje, ili udatim ženama koje su pobegle od muževa tiranina. U manastir su dospevale i devojčice koje su roditelji predavali radi ispunjenja zaveta. Budizam je imao uticaja u vreme dinastije Tang (618-907).

Posle dinastije Tang usledila je snažna obnova konfučijanstva. Pravac koji je razvijen u 12. veku naziva se neokonfučijanstvo, a predstavlja mešavinu daoizma i konfučijanstva. Razvijena je nova teorija na načelima otelovljenim u Knjizi promene (Ji Đing /Yi Jing/). Taj sistem je naglasio inferiornost žena i strogu odvojenost polova. U to vreme je časnost žene sve više postajala kult, a običaj vezivanja stopala u 12. veku postaje standardan. Poreklo običaja je nepoznato i za njega je vezano više legendi. Prema jednoj, carica sa bolesnim stopalom koje je prikrivala vezivanjem, naredila je da to čine i sve ostale devojke u kraljevstvu. Po drugoj priči, poslednji car dinastije Južni Tang, Li Ju (Yu) koji je vladao od 961. do 975, imao je konkubinu koja je vezanih stopala igrala na lotosu izrađenom od zlata. “ Zlatni lotos “ je kasnije postao lepši naziv za vezana stopala. Profesor Bulou smatra da se ovaj običaj verovatno začeo kao pomoć pri igranju, a da se dalje proširio kao sredstvo potčinjavanja žena (str. 260). Sa Severa vezivanje stopala prelazi u Centralnu i Južnu Kinu, a kasnije se pojavljuje i kod viših klasa Mandžuraca i Korejaca. To uglavnom ostaje običaj viših klasa, a devojčicama iz nižih staleža stopala su vezivana samo ako se računalo na njihovu “veliku” budućnost. Još u 17. veku neki vladari pokušavaju da ukinu ovaj običaj, ali on opstaje sve do sredine ovog veka. Povratak puritanskih shvatanja donosi ženama nove zabrane – nepoželjno je bilo da pevaju i pišu poeziju i da se preudaju posle smrti muža. Uprkos tome, u kineskoj civilizaciji su postojale mnoge slavne žene – carice, istoričarke, legendarne junakinje i brojne pesnikinje, poput Sjue Tao (Xue), Cai Venđi (Wenji) i najveća i najpoznatija, Li Ćindžao.

Opšti istorijski trenutak

Dinastija Sung (Song) je trajala duže od bilo koje druge dinastije u drugom milenijumu naše ere, ali ne na svom prostoru kojim je vladala dinastija Tang, posle čijeg pada nastupa takozvani period Pet dinastija (907–960).

Period vladavine Severne Sung dinastije (960–1127) karakteriše izvesna stabilnost, ali uz unutrašnje krize i provale varvara. Glavnu pretnju ovoj dinastiji predstavljao je narod Nidžen (Nuzhen) sa severoistoka Kine. Nidženi su osnivači dinastije Djin (Jin) (1115–1234). Pod naletom vojske Djina koja prodire u prestonicu, današnji Kaifeng, brat vladara Severnog Sunga beži na jug i osniva dinastiju koja je u istoriji poznata kao Južni Sung (1127–1279). Ona je vladala samo južnim delovima Kine, a do ponovnog ujedinjenja zemlje je došlo pod mongolskom dinastijom Juan (Yuan) (1271–1368).

Uprkos tome, u vreme dinastije Sung događaju se značajne ekonomske promene, krupne reforme i reformistički pokušaji. Životni standard cveta, trgovina naročito, osnivaju se novi gradovi, zanati doživljavaju vrhunac pri čemu keramika beleži najsjajnije trenutke. U slikarstvu su omiljeni pejzaži, a u poeziji C’ lirika (Ci), nasleđena iz perioda dinastije Tang, doživljava zlatno doba. Štampa ulazi u širu upotrebu zahvaljujući novim pronalascima. U to vreme se uspostavlja i dvojnost jezika – u književnosti se uz klasični javlja i govorni jezik – koja opstaje do ovog veka.

Život i delo Li Ćindžao

Najveća kineska pesnikinja, Li Ćindžao, poznata i pod pseudonimom Li Ji'an (Yi’an), rođena je oko 1080. godine u Djinanu (Jinan) u provinciji Šandung (Shandong). Roditelji su joj bili poznati i učeni ljudi. Majka je bila unuka osnivača dinastije i visoko obrazovana žena, a otac Li Gefei, poznati pisac i naučnik. U osamnaestoj godini Li Ćindžao se udaje za dvadesetjednogodišnjeg Džao Minčenga (Zhao Mingeheng), studenta Carske akademije iz ugledne porodice. Za razliku od mnogih tadašnjih brakova, sklapanih pogodbom između dve porodice, ovaj je bio srećan. Džao Minčeng nije bio zainteresovan za karijeru državnog činovnika – draže mu je bilo sakupljanje i proučavanje drevnih knjiga. Pored toga je pisao epigrafe i pesme. Njih dvoje su podržavali jedno drugo u radu – prema tradiciji, Li Ćindžao je pomogla mužu da završi važno delo o epigrafima i istoriji za koje je, posle njegove smrti, napisala čuveni pogovor. Takođe je ostalo zapamćeno da su jedno drugome proveravali pamćenje recitujući delove iz istorijskih spisa, ili bi jedan napisao pesmu, a drugi odgovarao stihovima u istoj melodiji. Prema jednoj anegdoti, Li Ćindžao je u vreme dok je njen muž bio na putu napisala C’ i poslala mu ga. Džao Minčeng se potom zatvorio u sobu na tri dana i napisao pedeset C’a. Poslao ih je sa pesmom svoje žene, prijatelju Lu Defuu, pretvarajući se da su svi stihovi njegovi. Defu je, pak, odgovorio da mu se dopadaju svega tri stiha, a oni su bili iz pesme Li Ćindžao: “Ne kaži da nisam obasuta tugom; /zapadni vetar podiže zastor, /izgledam mnogo mršavija od hrizanteme.” (prev. Lj. Nikolić) (v.Hong Rong, str. 89–91)

Kada je 1127. godine vojska Đina zauzela Kaifeng i zarobila vladara dinastije Sung, a njegov mlađi brat pobegao u Handžou (Hangzhou), Li Ćindžao je napisala pesmu u kojoj grdi vladare i zvaničnike što su tako brzo zaboravili domovinu. Njene brojne patriotske pesme (u vrsti Š /Shi/)počinju bogatu tradiciju rodoljubive poezije u Kini. U njima ona govori protiv neprijatelja, ali i protiv plašljivih vladara Južnog Sunga.

Sa padom Severnog Sunga počinje i njena lična nesreća. Da bi izbegla vojsku Đina, beži preko reke Huai sa mužem. On se razboljeva i umire u Nanđingu (Nanjing) 1129. godine. To je udarac koji joj je sasvim izmenio život – uslediće mnoge godine lutanja po Handžouu i oko njega. Četvrte godine vladavine cara Gaocunga (Gaozong), 1134, vojska Đina upada na Jug. U opštoj panici, pesnikinja se seli iz Handžoua u Đinhua (Jinhua). Tada piše pesmu u kojoj kaže da bi postupila kao legendarna junakinja Mulan5, ali njena mladost i ambicije su prošli. Umrla je posle 1140. godine.

Od poezije Li Ćindžao sačuvano je oko 50 pesama. Postoji jasna razlika između dva perioda, pri čemu je prekretnica u 1127. godini, kada je prešla reku Huai. Dogodila se promena u tonu i tematici njenih pesama. Li Ćindžao je pisala i eseje i Š poeziju, ali je najpoznatija po pesmama u formi C’ .

C’ lirika predstavlja poetski žanr koji je vezan za određenu melodiju na koju se pišu reči. “C’“ doslovno znači “reč”, a originalno su to bile reči za muziku ili”ćic’”(quci). Zbog toga što je u C’ poeziji melodija datost, pesnici su govorili o “punjenju” C’, to jest, o ispunjavanju tonalnog obrasca rečima. Iako su mnogi raniji pesnički oblici bili vezani za melodiju, a neki čak isključivo bili namenjeni pevanju, razlika je u tome što je u ovoj formi melodija važnija i što prethodi rečima pesme. O poreklu C’ poezije postoji više pretpostavki. Prema nekima, ona potiče iz kineske narodne književnosti, iz oblika juefu (yuefu), a prema drugima iz Centralne Azije, to jest od melodija koje su devojke dovedene iz te oblasti pevale po čajdžinicama i bordelima Kine. Ove pesme su bile vrlo popularne u kineskim gradovima i vojnim logorima kao i na dvoru. Verovatno je da su obe pretpostavke o poreklu tačne, jer C’ u svakom slučaju predstavlja proizvod narodne, mada gradske, kulture. U ovoj poeziji se koristi živi narodni govor, izbegavaju se literarne aluzije, zamršeni izrazi, didaktika.

Izbor melodija je bio veliki – metrički priručnik iz 18. veka sadrži naslove 826 melodija što daje više od dve hiljade metričkih obrazaca, dok drugi priručnik iz istog vremena sadrži 875 melodija, to jest 1675 metričkih obrazaca (v. S. Petrović, str. 500).

Za vladavine dinastije Sung u C’ poeziju se ipak uvode opisi predela, tumačenja filosofije, klasično znanje. C’ su pisali Li Ju, poslednji vladar Južnog Tanga, a pripisuje se i velikim pesnicima dinastije Tang – Bai Đijiu (Juyi) i Li Baiu.

Su Dungpo (Dongpo) ili Su Š (Shih) (1036–1101) slikar, kaligraf i slavni pesnik dinastije Sung piše C’ koji više nije za pevanje. On ne koristi samo tradicionalne teme – ljubav, uživanje i pijanstvo, već sve, od pejzaža, preko društvene i političke satire do misli o starosti.

Li Ćindžao je smatrala da C’ treba da bude čista lirska poezija bez ideoloških sadržaja. Kritikovala je Su Dungpoa – kazala je da on zna da piše C’ ali da se ne razume u muziku i ne pridržava se pravila. Su Dungpo je uprkos ovoj kritici cenio poeziju Li Ćindžao.

C’ stihovi su nejednake dužine, određeni su muzikom i zakonima ritma. Nema pravila u odnosu na rimu, a stih sadrži jedan do 11 karaktera. Najveći broj naslova nema veze sa samom pesmom pa su zato u doba dinastije Sung dopisivali naziv pesme ili kratak predgovor. C’ se deli na kratki ritam sa 58 karaktera, srednji sa 59 do 90 karaktera i dugi ritam sa 91 i više karaktera. Kasnije su ustanovljene i podele na prosti ritam, dupli (parni), troritam, četvororitam (v. Lj. Nikolić, str. 11 i 12). Melodija u ovom pesničkom obliku kasnije gubi značaj i C’ poezija prestaje da bude poezija za pevanje. Danas su melodije iz doba dinastije Sung gotovo sasvim nepoznate. Ovaj pesnički oblik je presudno uticao na japansku No (Noh) dramu i Pekinšku operu i to preko oblika Ći (Qu) iz vremena dinastija Juan.

Prvu fazu stvaralaštva Li Ćindžao karakterišu pesme koje govore o ljubavnim osećanjima, čežnji i tuzi zbog rastanka (muž je bio na putovanjima). Upravo su one izazvale njenu reputaciju žene “sumnjivog morala”. Za tadašnju ženu je bilo nezamislivo da otvoreno govori o svojim osećanjima, a poezija ove pesnikinje je prosto preplavljena emocijama.

U pesmi koju je napisala odmah po udaji govori o želji da se dopadne mužu, a završni stihovi glase: “Stavih prekrasne ukrase u kosu, / ne bi li me dragi sa cvetom poredio.” (prev. Lj. Nikolić)

U drugoj pesmi, napisanoj na melodiju “I đen mei” (Yi jian mei) ona peva o ljubavnoj čežnji, ponovo kroz slike prirode: “Crveni cvetovi lotosa uvenuše, / ležaj od žada je hladan, jesen je stigla /... Cveće i dalje vene, voda i dalje teče;/... Nema načina odagnati taj nemir,/ tek što nestane sa obrva nađe se u srcu.” (prev. Lj. Nikolić)

Naučnik Vang Džuobi (Wang Zhuobi) iz perioda Južnog Sunga sabrao je u pohvali njenog pesništva mišljenje javnosti ali istovremeno i kritiku njenog morala: “Njen dar je izuzetan i približava se daru klasičnih pisaca. ... Njena C’ poezija je živopisna i izražajna. Pametna, odsečna i inovativna, ona piše u stotinu formi i stilova, ali bez zazora koristi raskalašni jezik ulice. Iz čitave istorije ne mogu da se setim nijedne druge učene žene iz ugledne porodice koja je tako bezobzirna.” (v. Hong Rong, str. 97).

U tom periodu njen život je srećan i stabilan. Poezija koju piše izražava ljubav prema prirodi, osećanje radosti i sklonost ka čulnim uživanjima, dok je tuga, izazvana rastancima s mužem, tek nijansa u opštem tonu. Iz tog vremena datira i pesma čija je poslednja tri stiha Lu Defu izabrao kao najlepša.

Druga faza njenog stvaralaštva vezana je za nesrećan životni period, dok luta po jugu Kine. Promene u poeziji su suštinske. Tada nastaju melanholične, ponekad i patetične pesme u kojima govori ne samo o sopstvenoj tuzi, strahu i utučenosti, već i o nesreći svih onih koji su izgubili domove. Svest da je doba radosti zauvek prošlo prožima pesme ovog perioda. Tako u jednoj kaže: “Vreme isto kao i pre; /oblačim iste stare haljine,/ samo ja nisam više kao nekada.” (prev. Lj. Nikolić)

U čuvenom C’, napisanom na melodiju “Vu lin čun” (Wu lin chun) 1135. godine, kada se vratila u Handžou iz Šaosinga (Shaoxing), ona peva o nemogućnosti povratka u prošlo vreme, u nekadašnji život. Evo tog C’ u celini: “Vetar je stao, čak i prašina ima miris /već ubranog cveta./ U predvečerje nemam želje ni da se počešljam./ Sve stvari su tu, ali njega nema i mnogo toga nestade; /tek što zaželim nešto da kažem, /suze mi prestižu reči.//Kažu da je u Shuan xi proleće /još uvek lepo kao nekada. /I ja bih tamo svojim lakim čunom, /ali plašim se, /ne bi izdržao teret moga bola.” (prev. Lj. Nikolić) Ovu poslednju sliku su kasniji pesnici, zbog njene upečatljivosti, često koristili.

U pesmi koju je napisala pred kraj života, na melodiju “Šeng šeng man” (Sheng sheng man), koristi do tada neviđen postupak – sedam parova istih karaktera, čime pojačava osnovni ton pesme. Izuzetno efektna, ova pesma ukazuje na njenu smelost u upotrebi novih književnih sredstava, ali i kulminaciju osećanja koja prožimaju drugi period njenog stvaralaštva. Evo njenog početka u dva prevoda:

“Tražim tražim, lutam lutam, /hladno hladno, bleda bleda, /hladno hladno sumorno sumorno/ zagušljivo zagušljivo.” (Lj. Nikolić)

“Kao gonič kad goni, kao lovac /kad lovi, na lednoj ledini i na čistoj /čistini, moja muka me muči i moj bol /me boli.” (D. Andrić, uporedni prevod sa evropskih jezika)

Slike iz prirode kojima i ovde dočarava svoje emocije sada su sasvim drugačije od onih iz prve faze pesništva: “Žuto cveće oko mene smežurano, /ko će mi cvet još ubrati! ... Predvečerje, lišće sa drveća pada /i sitna kiša kap po kap. /Kako ću tugu sama podneti!” (Lj. Nikolić)

Duboki strah, utučenost i osećanje da je prošlo sve što je nekad činilo njen život i sadržinu njene poezije dominiraju ovom pesmom, jednom od poslednjih koje je Li Ćindžao napisala.

Biljana Dojčinović-Nešić

Centar za ženske studije, Beograd

Juli 1995.

 

LITERATURA

The Pinyin Chinese-English Dictionary (prof. Wu Jingrong, ed. in chief, Beijing Foreign Languages Institute), The Commercial Press Beijing, Hong Kong and John Wiley and Sons. Inc., New York, Chichester, Brisbane, Toronto 1983.

G. D.Wilder & J.H. Ingram, Analysis of Chinese Characters, Dover Publications, Inc., New York 1974.

Dr Dejan Razić, Čeng Sjangven, Hua Lungjuen, Kineski jezik, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1983.

Vern L. Bullough, "China and India: Inferiority is Not Only Western" u Vern. L. Bullough with the assistance of Bonnie Bullough, The Subordinate Sex: A History of Attitudes Toward Women,University of Ilinois Press, Urbana, Chicago, London 1973.

Jan and Yvonne Walls, ed. and transl., Classical Chinese Myths, Joint Publishing (H. K.) Co. Ltd, 1988.

Anthony Christie, Kineska Mitologija, prev. Branko Merlin, Otokar Keršovani, Opatija 1987.

A. C. Graham, "The Translation of Chinese Poetry" u Poems of the Late T’ ang, Penguin Classics, Penguin Books, 1973.

Li Qingzhao, Vetar je stao: Ljubavna poezija Li Qingzhao, Izbor, prevod sa klasičnog kineskog, prepev, uvod i objašnjenja Ljiljana Nikolić, Dečje Novine, Gornji Milanovac 1982.

Hong Rong, "Li Qingzhao, Woman Poet of the llth Century" u Departed But Not Forgotten, Women of China, Beijing 1984.

History, Compiled by the China Handbook Editorial Committee, transl. by Dun J. Li, Foreign Languages Press, Beijing 1982.

William McNaughton, ed. Chinese Literature, An Anthology From the Earliest Times to the Present Day, Charles E. Tuttle Company, Rutland, Vermont & Tokyo, Japan, 1974.

Svetozar Petrović, “Književnost perioda Sung (960–1279)” u Povijest svjetske književnosti, Knjiga 1, Mladost, Zagreb 1982.

Dragoslav Andrić, Svet u kapi rose, Antologija klasične kineske poezije, Rad, Beograd, 3. izdanje, 1991.

Laoce, Konfucije, Čuangce, Izabrani spisi, Izbor, prevod, predgovor i beleške Svetozar Brkić, Prosveta, Beograd 1983.

 

 

NAPOMENE

1. Data je pinjin (pinyin) transkripcija kineskih reči, kao i njihov približan izgovor.2. Kinesko pismo se sastoji od tri osnovne vrste karaktera: piktograma, koji predstavljaju slike konkretnih stvari, uglavnom imenica, zatim, ideograma, koji su kombinacija piktograma i daju smisao kroz asocijativne veze i fonoideograme čiji smisao nosi ideomatik a drugi znak, fonetik, određuje zvuk. Piktogrami su najstariji i najmalobrojniji među kineskim karakterima, dok najveći broj karaktera spada u fonoideograme.

3. U vezi sa mogućnostima koje je ova institucija “pružala” ženama svakako treba pomenuti priču o C' Si (Cixi), Carici-udovici iz poslednje carske dinastije. Ona je došla u Zabranjeni grad kao dvorska devojka iz klana Jehonala i napredovala do ranga sporedne supruge II reda dok je očekivala dete. Pošto je njeno dete, kao jedini sin cara Sjenfenga (Xianfeng) sa šest godina nasledilo oca na prestolu mandžurske dinastije Ćing (Qing), postala je Carica-udovica i započela vladavinu Kinom dugu skoro pola veka.4. Š Đing (Shi Jing) – jedno od pet klasičnih konfučijanskih dela. Zbirka narodne i dvorske poezije i odâ koje je sakupio Konfučije – dela datiraju od 11. do 6. veka p. n. e.

5. Mulan – legendarna junakinja koja se, obučena u muškarca, borila u vojsci punih 12 godina.