Protiv ratne politike

 

U Crnoj Gori su odr`ani l9. oktobra predsedni~ki izbori. Nadle`ni republi~ki or­gani, me|unarodni posmatra~i i  organizacije proglasile su izbore legitimnim. Me|utim, strana koja je izgubila na izborima ne priznaje  njihovu regularnost, tra`i njihovo poni{tenje i sazivanje novih.

Od progla{enja rezultata izbora stanje se u Crnoj Gori opasno pogor{alo. Odgovornost za to snosi gubitni~ka strana, oli~ena u M. Bulatovi}u i njegovim pri­stalicama. Preko njega, Milo{evi}ev re`im vodi psiholo{ki rat u Crnoj Gori. Oblici pritisaka su brojni i raznovrsni:

’ - ratno hu{kanje, ’ proizvodnja straha, mr`nje, nasilja preko re`imskih medija iz Srbije (RTS, Tanjug, Politika, Politika Ekspres, Dnevnik itd.); jezik mr`nje kojim se priprema rat; demonizovanje celih naroda u Crnoj Gori (albanski, muslimanski, hr­vatski, itd.)  kao neprijateljskih.

- no}ni pohodi naoru`anih i pijanih mitinga{a na krajeve naseljene albanskim stanovni{tvom (Tuzi); fa{isti~ke pretnje  muslimanskom stanovni{tvu (u Pljevljima i dr.) i pozivi na etni~ko ~i{}enje;

- populisti~ki mitinzi “istine” tj. jednonacionalni skupovi sa staljinisti~ko - fa{i­sti­~kim sadr`ajima i simbolima u cilju izazivanja incidenata i opravdanja zavo|enja van­rednog stanja;

- osvajanje i oduzimanje TV repetitora (Bijelo Polje), itd.

Ukratko, stvaranjem klime straha, tenzija, proizvodnjom incidenata i sukoba, S.  Milo{evi} preko svojih marioneta u C. Gori nastoji da osujeti po~etak de­mo­kratiza­cije u toj zemlji.

       Vi{e od polovine stanovni{tva u Crnoj Gori opredelilo se za promene. Pri­padnice/i razli~itih nacija, religija, ideolo{kih uverenja izrazili su `elju da grade mo­del jednakosti u razlikama. Nadamo se da je to po~etak dekontaminacije od nacionalisti~ke i militaristi~ke ideologije, po~etak priznavanja i uva`avanja Drugih i Razli~itih u svakom pogledu. A to podrazumeva ogromnu odgovornost. Pre svega, me­njanje odnosa prema sugra|ankama i sugra|anima koji druga~ije misle’ a to je skoro polovina stanovnika. Jasno je da se u C. Gori uspostavila jaka ideolo{ka granica: unu­tar istog grada, sela, iste porodice. A iskustvo C. Gore prepuno je takvih granica. Za­to umesto apstraktnih zalaganja za demokratiju, za po~etak bi vi{e vredelo ne kvalifikovati one koji politi~ki druga~ije misle neprijateljima i izdajnicima, pripadnicima ”manje jakih plemena”: odustati od pozivanja na plemenske i bratstveni~ke obi~aje, odustati od veli~anja vlastitog plemenskog porekla, odustati od “tradicionalnih” rituala slavljenja pobede. Umesto toga, podsticati civilno dru{tvo, individualne vrednosti umesto kolektivnih mitova, autonomiju pojedinki i pojedinaca. Jer de­mo­kratija se ne mo`e graditi ako su mu{karci zato~eni u patrijarhalne plemenske mitove i obi~aje, ako se od `ena tra`i poslu{nost ocu, bratu, mu`u, sinu. Jer de­mo­kra­ti­ja je mu­kotrpan stvarala~ki napor osloba|anja od pot~injenosti i ocu nacije i {efu dr­`ave i partije i glavi porodice, bez obzira kako se zvao i bez obzira za {ta se deklarativno zalagao.

Kao grupa koja vi{e od {est godina protestuje protiv rata, ratne politike srpskog re`ima svoju osudu takve politike prema C. Gori izrazi}emo 5. novembra 97. na Trgu Repu­blike, od 15.30 do ’16.30 h.

 

Beograd, 3. novembar 97.                                                             @ene u crnom protiv rata

 

 

 

 

 

antimilitarizam

 

Napad telohranitelja Vojislava [e{elja na advokata Nikolu Barovi}a u prostorijama BK televizije, po [e{eljevom nare|enju, jo{ je jedan u nizu nasilni~kih i brutalnih postupaka osobe za koju postoje osnovane sumnje da je ume{an u ratne zlo~ine.

 

Nikola Barovi}, poznati beogradski advokat, branio je u vremenu jednopartizma mnoge disidente. Izme|u ostalog, kao branioc u procesu ‘{estorici’ pred Okru­`nim sudom u Beogradu, javno je osu|ivao i kao ~ovek i kao advokat sudski proces vo|en u Sarajevu protiv V. [e{elja.  To V. [e{elju danas ne zna~i ni{ta. Dosledno, pod okriljem vlasti, on napada, ne samo verbalno, ve} i fizi~ki, sve koji mu stoje na putu, zapravo, sve za koje je siguran da je ja~i od njih.

 

U Slavoniji i na Romaniji on i njegovi ~etnici bili su, iz opravdanih razloga, strah i trepet. Hvali se da oni nemaju zarobljenika. U Beogradu je s ponosom po­ka­zivao pi{tolj u emisiji TV Politike. Pi{tolj je potezao na demonstrante, prosvetare, studente i taksiste. U prvoj godini rata tra`io je ~ak i bombardovanje NE Kr{ko. Kasnije, za skup{tinskom govornicom, zahtevao je da se razori hidroelektrana na \erdapu.

 

I kao gradona~elnik Zemuna, [e{elj je dosledan. Dosledni nasilnik. Nasilno iseljavanje porodice Barbali} predstavlja nastavak etni~kog ~i{}enja koje je [e{elj li~no sprovodio u Hrtkovcima. Advokat Barovi} se tome suprotstavio, kao advokat i kao ~ovek. [e{elj je potegao jedini ‘argument’ kojim raspola`e: golu silu svog telohranitelja. Ko je slede}i na udaru [e{eljeve pesnice i pi{tolja?

[e{eljeve siled`ijske ambicije mnogo su ve}e od delokruga mo}i njegove stranke i njegove funkcije zemunskog gradona~elnika.

Napad na advokata Barovi}a svedo~i o tome. ]utanje vlasti je podr{ka.  [e{elj je oduvek, ili opet, omiljeni politi~ar.

 

Ako se ne suprotstavimo, ~eka nas `uta traka ili holokaust. Kako koga, po odluci ili }efu V. [e{elja. Danas Barbali} i Barovi}, sutra bilo ko, neko od nas.

 

 

 

Beograd, 17. 07. 1997.                                                                                              @ene u crnom

U ovoj radionici, odr`anoj u petak, 9 Pometnja u mojoj glavi. Da li je Bog ikad av­gu­sta, u~estvovale su: Milena iz To­ri­na i Sta­­{a, @ene u crnom, Beograd kao ko­o­r­di­natorke, Imma, iz udru`enja za mir i Ze­ne u crnom iz Barija, Vedrana, iz foto gru­­pe “Vuk Samotnjak” iz Smedereva, iz­­­­beglica iz Bosne, trenutno `ivi u iz­be­gli~kom kam­­pu Mala Krsna; Ursula iz Nema~ke; Anna Lisa, Carla, Bernice, iz grupe “Ko­re­ni i krila” Udi­ne; Nanda, @e­ne u crnom, Sevilja; Cristina iz Vale­n­sije, iz zenske antimilita­ri­sti~ke grupe “Ad­ria­nes”; Gra­zi­­ella iz Ro­vig­a, Udru­`e­nje za mir, kao i udru­`enje ”Usvoji mir”; Clau­dia, iz Mo­de­ne, iz lokal­nog komi­teta za hu­ma­ni­tar­nu pomo}; Se­na, izbeglica iz Kra­­jine, sada u `enskom sklo­ni{tu u Beo­­gra­­du; Bi­lja­na iz Norve­{ke, radi u imi­gra­cio­nom bi­rou pri norve­{koj vladi i bavi se pitanjima dobrovolj­nog povratka izbe­gli­ca; Do­na­ta iz Roviga koordinatorka projekta “Usvoji mir”; Patri­zia iz Roviga; Ma­rghe­rita iz Torina, Udru­`e­nje za mir; Rosa iz Bolonje, @ene u cr­nom i Otvoreni / javni prostor; Rossella iz Mo­de­ne, iz udru`enja ARCI-Solidar­nost; Juli iz SAD nam se kasnije pridru­`ila.

U ovom delu razgovarale smo o tome da je Dejtonski sporazum doveo do izvesnih pro­­mena u odnosu na me|unarodnu hu­ma­nitarnu pomo}. Ukratko, u prvoj fa­zi u pe­riodu krajnje svakodnevne nu`de i oskudice izazvane ratom preovladavao je mo­­del “doma}e ekonomije”. Naime, proi­zvo­dnja nije imala zna~ajniju ulogu, bu­du}i da su u mnogim zemljama prikupljana sredstva, materijalna pomo} tako da je raspodela bila veoma va`na. To je, zapravo, ono {to `ene ina~e ~ine u svom po­ro­­di­~­nom okru`enju, to je briga koja po­dra­­zu­me­va emotivnu podr{ku (Mile­na). [to se ti­~e saradnje, me|unarodne so­li­da­rno­sti, `ene su bile subjekti jer su se one bri­­nule o dopremanju, raspodeli pomo}i i, uop­{te, brinule su se o opsta­nku. @ene su bi­le u centru neke vrste bolesne pa`nje jer su bile `rtve seksualnog nasilja. Me|u­tim, na­kon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, kada je prestao oru`ani su­kob, svet je za­boravio da je rat ostavio veo­ma duboke po­sledice. Dakle, ne radi se samo o tome {to je opalo interesovanje za pomo}, ve} je opalao interesovanje i za `e­ne. A to ko­li­ko je pomo} bi­la instrumentalizovana, is­kusila je Ma­rg­he­rita tokom rada na itali­janskom projektu obnove Bo­s­ne; ona je za­pazila da mu­{ka­rci, i uop­{te osobe koje nisu nikada radile sa `enama, ne znaju ni­{ta o `enama, ne poznaju njihove potrebe, tvr­de­}i da “`ene nemaju nikakve posebne po­trebe”. Milena sma­tra da su me|u­na­rodne donatorske agen­cije insistirale vi{e na tom li~nom i emo­tiv­nom aspektu. Mo`da stoga {to u tim age­n­cijama uglavnom rade `ene. Na­vela je pri­mer organizacije za koju radi. Pro­jekat koji su finansirale Ujedi­nje­ne na­ci­je, podsticao je zanatske spo­so­b­nosti ljudi, ali imao je i ulogu psihi~ke po­dr{ke, pre­ko radionica i aktivnosti u ko­le­ktivnim ce­n­tri­­ma gde su se ljudi obu­~a­vali za ne­{to, ali tako su i ispunjavali svoje vre­me. Me­|u­­tim, sada taj isti projekat po­d­razumeva da izbeglice pra­ve projekte ma­le privrede (predu­zet­ni{tvo) vre­dnova­ne po kriterijumima eko­nom­­ske efikasno­sti. Dakle, jas­no je da je pro­{ao period kra­jnje nu`­de, ~ak i u od­no­sima prema iz­beglicama i da se vra}a tra­dicionalni eko­nomski model koji dovodi u nepovoljan polo`aj, ili isklju~uje, sta­rije osobe, `e­ne i decu. Kva­n­titativni aspekt je bio va`an i ra­nije, to jest, morale su znati ko­liko mili­o­na se tro{i na pomo}, koliko miliona pomo}i se raspo­­deli, broj osoba do kojih sti­`e pomo}, ali nakon Dej­ton­skog sporazuma, ovaj kriterijum je postao druga~iji. Ovo se ut­vr­|u­je i retroaktivnim pu­tem. Nai­me, za­hteva se od raznih donatorskih age­n­cija, raznih grupa da po­dnesu finalni iz­­ve­{taj o vrednosti po­mo}i koja je ranije bila podeljena.

Ve} je od Prvog skupa u No­vom Sadu po­­­sto­jala mala razmena poklona me|u `e­­nama. To je bio druga~iji vid pomo}i. Po­­­­mo} zasnovana na razmeni. Ovo je po­mo­­glo uzajamnom zbli`avanju i kre­i­ranju no­­­vih projekata, gra|enju mo­stova. Me­|u­­tim, mo­`­da su i `ene sle­dile poli­tiku po­­­dela pri­sutnih u me­|una­rod­noj politici (Rosa).

Sve u~esnice su izrazile svoje nedou­mi­­ce i protivre~nost u odnosu na humani­tarnu pomo}, kako u zemlji gde su je pri­ku­p­ljale, tako i u zemlji gde je de­ljena. ^im je izbio rat iz Italije, pa ~ak i iz ju`ne po­krajine Puglia, organizovali/e su se vo­lo­nteri / rke, verskog ili lai­~kog usmerenja, pa­cifistkinje, komunistkinje. Organizo­va­le su sva­ke ne­delje kamione koji su i{li za biv­{u Ju­goslaviju. @ene u crnom iz Barija su po­d­stakle razmi{ljanje, raspravu o hu­ma­­ni­ta­rnoj pomo}i. To su radile uvek pre ne­­go {to bi pokrenule neku akciju, a potom bi tu pomo} vrlo efikasno nosio “Ca­ri­tas” Razmi{lja­le smo tri meseca, onda smo od­lu~ile da se obratimo ICS (Ita­lijan­ski kon­zorcijum za solidar­no­st) da nam po­{a­lje gru­pu izbeglica, a od regionalnih vlasti smo tra`ile da nam stave na raspolaganje je­dan veliki prihvatni centar. Veoma smo vo­dile ra~una da budu zastupljene iz­be­gli­ce svih vrsta, sva tri naroda u Bo­sni-bo{­­­nja­~kog, srpskog, hrvatskog. Po­~ele smo sva­kodnevno sa njima da razgova­ra­mo, a onda smo videle da im je to dosadilo. Zapitale smo se da li im name­}e­mo na­{e ideje o prela`enju, prevazila`enju gra­ni­ca, podela. Kada su u jednom tre­nutku Amerikanci zapretili bombardo­va­njem, primetili smo da oni pri`elj­ku­ju to bombardovanje. To je izazvalo kri­zu kod nas i po~ele smo ~ak da razmi{ljamo da nismo os­posobljene za razgovor sa “obi­~nim” lju­di­ma. Da smo politi~ke aktivistki­nje koje ni­su razgovarale dovoljno o sa­mi­ma sebi. Dakle, ja se sla`em sa onim {to je kazala Sta­{a o protivre~nosti me|una­ro­dne pomo}i jer, ona izme|u ostalog, po­stavlja na­ma samima pitanja “gde smo i {ta `elimo” (Imma) .

Sta{a je objasnila da su @ene u crnom iz Beograda odlu~ile da rade u izbegli­~kim kampovima tek nakon godinu i po da­­na postojanja tih kampova. ”Za{to je bilo tako?” Pre svega, jer nismo `elele da to ra­­dimo na na~in koji nam se ~inio paternalisti~kim, to jest, raditi “za” izbeglice ve} smo `elele da radimo “sa” izbeglicama, a kada su se na{oj grupi priklju~ile same izbe­gli­ce, odlu~ile smo se za projekat pomo}i. Ko­o­rdinatorke na{eg projekta, koji je pro­{ao kroz razne faze, bile su same izbeglice. ”Me|utim, to nije odagnalo brojne dileme: S jedne strane, ja, cela grupa delujemo pro­tiv re`ima, protestujemo i izja{njavamo se protiv re`ima, a na izvestan na~in do­{le smo u situaciju da poma`emo `rtve ko­je proizvodi sam taj re`im. Vi{e sam se puta zapitala: kome poma`em, `rtvama ili re­`imu ispunjavaju}i tu tradicionalnu ulo­gu brige o drugima. Pitala sam se: ka­ko mo`emo da transformi{emo taj rad u korist `ena, a ne u korist socijalnog mira ovog re`ima? Jer bave}i se ovim, odlaze}i u izbegli~ke kampove, dele}i humanitarnu pomo} ~inilo mi se, ~inilo nam se i da da poma`emo re`im, da mu kupujemo so­cijalni mir” (Sta{a) .

Margherita podse}a da je iz Italije po­ku{ano da se izra|uju simetri~ni od­nosi sa ljudima koji `ive u ovoj zemlji, preko mre­`a `ena koje poma`u, rade sa izbegli­ca­ma direktno, podsti~u}i odnose pove­renja. Ali Sta{a je u tom kontekstu posta­vi­la pitanje autonomije `ena. S jedne stra­ne, to iskustvo, ta politika direktnog kon­tak­ta me|u `enama, kontakta izme|u me­­|unarodnih mre`a i `ena izbeglica, omo­­gu}avala je gra|enje druga~ije politike. Naprimer, videle smo koliko je prisu­stvo na{ih prijateljica iz inostranstva u iz­be­gli~kim kampovima bilo va`no za de­kon­taminaciju od nacionalisti~ke ideolo­gije i to na jedan indirektan na~in. Naime, @ene u crnom su odlu~ile da u kampovima ne vr{e nikakvu direktnu politi~ku pro­pagandu jer su smatrale da bi to bila zloupotreba izbeglica budu}i da te osobe ina~e `ive pod u`asnom propagandnom pre­sijom. Ta propaganda stalno tvrdi da ceo svet mrzi srpski narod, a vide}i odakle sve dolaze `ene, a posebno iz SAD-a, ljudi i kampovima su mogli sami da se uvere da nije istina to {to govori re`im, da nije ta~no da “ceo svet mrzi srpski narod”, da svet itekako pravi razliku izme|u ljudi i re`ima. S druge strane, nije bilo nekih re­zul­tata u samoorganizovanju ljudi u iz­be­gli­~kim kampovima” Konkretne prepreke su bile, na prvom mestu re`im, ali i me­|u­narodne organizacije, donatorske agencije, koje nisu sara|ivale sa nama. Naime, iskustvo ovih godina nam je pokazivalo da postoji neka vrsta saglasnosti u stav­o­vi­ma pomenutih organizacija, donatora i re­`ima: s jedne strane smo imale problema s re`imom, koji nas je izbacivao iz iz­be­gli~kih kampova zbog na{ih politi~kih aktivnosti. A sa duge strane, naprimer UNHCR nam je vi{e puta kazao da na{u gru­pu (@ene u crnom) zbog na{eg vi­dlji­vog, jasnog antire`imskog stava, ne mo`e po­magati. I ne samo to ve} je ucjenjivao i dru­ge grupe, organizacije, kao {to je Ox­fam da ne ulaze ni u kakve projekte sa na­ma... To je ta ista politika patrijarhalne kon­trole koja nam”savjetuje” da se mi `ene ne bavimo ”politikom” nego da se bavimo “`en­skim tradicionalnim ulogama”, da se bri­­nemo o izbeglicama, a da se pri tom ne pi­tamo ko je proizveo te izbeglice, ko proizvodi `rtve rata. Oni su, kao neka fa­bri­k­a za proizvodnju `rtava, a sada mi treba da se brinemo o tim njihovim pro­izvo­di­ma i da im ne postavljamo pitanja. Ja sam vi{e puta imala krize rade}i po iz­be­gli~kim kampovima, krize vezane za humanitarni rad; vi{e puta sam se zapitala da li smo stvorile dobre odnose prijateljstva, dobre ljudske odnose sa izbeglicama, ali bilo je nekako jasno da to nije ravnopravan odnos, ve} odnos zavisnosti”.

Margherita je potvrdila politi~ke kriterijume u finansiranju projekta: jednom joj je neka NGO tra`ila da napravi proje­kat pomo}i za Srbiju, bolje re~eno Beo­grad, i ona je uradila projekat humanita­rne pomo}i koji je trebao da se radi zajedno sa @enama u crnom. One su ve} bile za­po~ele projekat. Nije bilo odgovora i na njeno uporno insistiranje, re~eno joj je da je prosto nezamilsivo da jedna NGO ide zvani~nim kanalima u Beograd i da pravi projekat sa @enama u crnom jer bi se time previ{e politi~ki eksponirali.

U rivalitetu izme|u raznih projekata u~e­stvuju i `ene, podsetila je Rosa. ”Mo­sto­vi `ena izvan granica”, tako se zvao projekat, uklju~ivao je `ene iz ~etiri razli~ite zemlje Balkana, razdvojene, podeljene su­kobima. Projekat je obuhavatio Bosnu, Hr­vatsku, Kosovo, Srbiju. Odmah su is­krs­li problemi, ali mi ne treba da se pla­{i­mo razgovora o sukobima, jer ako se sa nji­ma suo~avamo pa iako ih ~ak ne mo­`e­mo prevazi}i, to je pozitivan proces. Po­ma­`e da bolje razumemo same sebe, ono {to jesmo, da bolje razumemo druge, da shva­timo da sukobi postoje svuda u sva­koj grupi, postoje ovde, postoje u Italiji, svuda. Bilo je dosta susreta u okviru ovog projekta, dosta rasprava. Projekat je zapo­~et u Tuzli, Bosna, zatim se pro{irio na Pri­{tinu, Kosovo a zatim je uz velike te{ko}e i u daleko manjem obimu, upravo iz razloga o kojima smo razgovarale, zbog one podele na “dobre i lo{e” prihva}en projekat za Pan~evo, Srbija. Ovi projekti su pro{li kroz mnoge protivre~nosti, `ene koje ra­de u njima su se susretale, stvarale me­|u­sob­ne veze, ali samo prihvatanje nekog pro­jekta, izaziva ”dodatni sukob”. Sta{a sma­tra da donatorske agencije proizvode broj­ne probleme me|u `enskim grupama. Naprimer, slede politiku patrijarhalne kontrole, rivaliteta me|u `enskim grupama, `ele da odustanemo od na{ih femini­sti­~kih zahteva, ali, naravno, sve to zavisi od lokalnih `enskih grupa, u kojoj meri to prihvataju ili ne. Postavile smo jo{ jedan problem, a to je kratkotrajni karakter projekta, zapravo, veliki donatori skoro uvek finansiraju kratkoro~ne projekte. A kako je mogu}e podsta}i druga~ije vrednosti, druga~iju politiku, alternativnu politiku sa takvim kratkoro~nim projektima? Ja­sno je da je svima nama potrebna pomo} tih donatorskih agencija, ali moramo da vr{imo pritisak na njih, u smislu ve}e jednakosti, ravnopravnijeg odnosa izme|u njih i nas.

Na kraju, zaklju~ile smo da postoje i brojni pozitivni elementi. Pored navedenog projekta iz Bolonje, ura|eni su i mnogi drugi, mo`da ne sa tako jasnom strukturom, projekti koje manje ko{taju. Ti projekti nije trebalo da grade mostove, jer su oni ve} postojali. Na primer, tokom rata kada su `ene iz Bosne, Srbije, Hr­vat­ske `elele i dalje da komuniciraju, mi smo im stavile na raspolaganje svoje mo­gu­}­no­sti. Da se sretnu kod nas, u na{im gra­do­vima, na{im ku}ama, stavile smo na ra­spo­laganje na{e faksove, telefone (Mile­na).

Ovih poslednjih meseci razvili su se mnogi projekti za podr{ku izbeglicama. Sta{a je u~estvovala na takvim skupovima u Bosni – to su projekti dobrovoljnog po­vra­tka izbeglica. ”Vi{e je nego pozitivno”, ka`e ona, “to {to su izbeglice mo`da po prvi, put subjekti nekih aktivnosti. Jer ja sam se vi{e puta pobunila: za{to ja, kao aktivistkinja, pri~am o i u ime izbeglica? Mora da se organizuje neka me|unarodna konferencija na kojoj }e same izbeglice svedo~iti, govoriti o vlastitoj stvarnosti”. I pored svih nedoumica (uzimaju}i u obzir posebno konkretno stanje u Bosni, po­stav­lja se pitanje da li }e i takav jedan pro­je­­kat za povratak izbeglica slu`iti sa­mo kao umirivanje savesti, jer se zna da su ko­nkretni uslovi za povratak veoma te­{­ki). Sta{a `eli da nastavi da u~estvuje u ovom projektu, ”bila sam nedavno u Tra­v­ni­ku, odu{evila sam se kako se organizuju iz­beglice, to su stotine izbegli~kih udru­`e­nja koji u~estvuju u projektu “Koa­licije za povratak” oni/e tra`e, zahtevaju, a mi smo u drugom planu, tu smo da ih podr`avamo. Ipak, ne usu|ujem se da savetujem ljudima po izbegli~kim kampovima da se vrate, jer za to jo{ uvek ne postoje uslovi”.