Pavle Bo`i},

zato~(e)nik savesti

 

Tlo na kome `ivimo kao da je osu­|eno da poslednjih nekoliko godina trpi ratne u`ase jedan za drugim. Vlasti su izgleda odlu~ile da nam valja trpeti permanentne sukobe, krvave po svom karakte­ru, besmislene po svojoj su{tini... U`asna logika vlasti, demonski raison d’ êtat, u sta­nju je da u krvavoj kaljuzi rovova, pod oru­`jem koje skrnavi domove u kojima su obitavale generacije, gu{i ose}anja ljudskosti i elementarne odgovornosti prema sebi i drugima. Ovakvi postupci, ve} op­ro­bani po Hrvatskoj i Bosni, danas ovladavaju Kosovom, sa koga je Milo{evi} i ranije crpeo snagu svoje vladavine. Oru­`ane ~arke i grozni pokolji ve} nago­ve­{ta­vaju mogu}nost razbuktavanja ratne stihije u kojoj bi se, u perverznom plesu smrti, isprepletale razli~ite naoru`ane grupacije iza kojih stoji mo} ili te`nja za mo}i: Vojska Jugoslavije, srbijanska policija, Os­lobodila~ka vojska Kosova (UÇK), razli~ite paravojne formacije, NATO trupe... Na prostoru biv{e Jugoslavije gde se Mo­loh dr`ave, nacije i kapitala tako spretno udru`io sa nemani rata, ne mnogo `ena i mu{karaca pokazalo je li~nim primerom kako i u sveop{toj jeci ratnih pokli~a postoje ljudska savest i vrednosti sna`nije od nasilni~ke histerije. Otvoreno ispoljava­nje takvih stavova bilo je ~in li~ne hra­bro­sti.

Jedan od skorijih primera hrabrosti u borbi za vlastita uverenja i spremnosti da se pretrpe sve posledice zalaganja za pra­vednu stvar je Pavle Bo`i}, staklorezac iz Starih Banovaca. On je istovremeno i pri­mer kako zakonodavne, izvr{ne i sudske vlasti ove zemlje ne deluju uskla|eno, ali zajedno deluju protiv osnovnih ljudskih prava.

Ovaj vredni mladi ~ovek po drugi put je u zatvoru zbog prigovora savesti. Vojni sud u Ni{u osudio je Pavla 1993. godine na devet meseci zatvora zbog njegovog odbijanja da nosi oru`je i slu`i voj­sku, jer mu je, kao pripadniku naza­re­n­ske verske zajednice i ~oveku jakih hri­{}a­n­skih uverenja bilo strano da slu`i ili poma`e ustanovu ~ije je delovanje u tolikoj suprotnosti sa Hristovim u~enjem. Tada je zatvor prakti~no bio jedini izbor onima koji iz verskih, politi~kih ili moralnih razloga odbijaju slu`enje vojske.

Kada je 1994. donesen novi Zakon o voj­sci koji je predvi|ao, mada veoma di­skri­minatorski, mogu}nost civilnog slu­`e­nja i na~ine ostvarivanja takve slu`be, izgledalo je kao da }e prigovara~i savesti mo}i, makar delimi~no, da ostvare svoje pravo. Pokazalo se, me|utim, da je i ovde ~udovi{no veliki raskorak izme|u zakonske regulative i njene primene u `ivotu. Slu~aj Pavla Bo`i}a i ovaj put ukazuje na licemerje i bezakonje kao princip delovanja organa vlasti.

Pavle je krajem septembra 1997. pozvan da se javi u Vojni odsek Stara Pa­zo­va radi upu}ivanja na slu`enje vojnog roka. On se odazvao u odre|eno vreme i izneo im svoj stav da bi bilo protiv njegove savesti da slu`i vojni rok u vojnoj ustanovi. U vojnom odseku mu predla`u da podnese zahtev za civilnim slu`enjem voj­nog roka po novom zakonu, i navode mu spisak zdravstvenih i spasila~kih ustanova gde bi se takva slu`ba mogla izvr{avati u periodu od dve godine. Pavle Bo`i} sa rado{}u prihvata taj predlog, jer upravo po­maganje ljudima smatra smislom hri­{­}anskog `ivota, te podnosi takav zahtev i 30. oktobra 1997. dobija Re{enje Komande vojnog odseka Sremska Mitrovica po kome mu je odobreno slu`enje vojnog roka u civilnoj slu`bi, tj. usvojen zahtev da vojni rok ne slu`i pod oru`jem, u uniformi niti u vojnoj ustanovi.

Me|utim, ve} 20. novembra tra`e od Pavla da se javi u vojni odsek, i tamo mu daju poziv za slu`enje u Vojnoj ustanovi Ka­ra|or|evo, mestu gde su se Tu|man i Milo{evi} onako lepo dogovarali o komadanju Bosne i Hercegovine. Pavle je ovaj poziv odbio, smatraju}i da nije u skla­du sa Re{enjem koje je dobio. I ume­sto da mu potom odrede mesto civilne slu­`be i tamo ga upute, u zoru 18. decembra po njega dolazi policija (civilna), i bez ikakvog obja{njenja, sem da je uhap{en, odvode ga u SUP Stara Pazova, a odatle u Vojnu komandu u Rumi, gde ga preuzima vojna policija sa nalogom za prisilno privo|enje u VU Kara|or|evo. U Kara­|or­|evu mu nala`u da obavlja poslove koji nisu u direktnoj vezi s vojskom, {to Pa­vle do`ivljava apsurdnim zbog samog na­ziva i karaktera ustanove u koju je pri­veden. U me|uvremenu mu, zbog ne­izvr{avanja nare|enja, odre|uju vojni~ki pritvor u trajanju od sedam dana, premda se on pred oficirima stalno poziva na Re­{e­nje Komande vojnog odseka Sremska Mitrovica. Neuspevaju}i da konfuznu situaciju u kojoj se zatekao zajedno s ofici­r­ima u Kara|or|evu re{i ni preko Sa­ve­znog ministarstva odbrane, Pavle Bo`i} moli da ga po{alju u Vojni istra`ni zatvor u Beogradu, da ve} jednom stanem pred ljude koji poznaju i po{tuju zakon, kako je govorio.

Februara 1998. stigao je pred Vojni sud u Beogradu, gde je ~ak odbio advokata, smatraju}i kako Re{enje kojim mu se odo­brava civilna slu`ba dovoljno jasno pokazuje njegovu nevinost pred zako­nom. Nasuprot takvom njegovom uve­re­nju i svim o~ekivanjima, Vojni sud u Beo­gradu je 23. februara 1998. osudio Pavla Bo­`i}a na godinu dana zatvora zbog kri­vi­~nog dela neizvr{enja i odbijanja iz­vr­{enja nare|enja iz ~lana 201. stav 1. KZ SRJ. Razo~aran, Pavle nije `eleo da podnese `albu na presudu. Ne}u da se `alim. Kome?! Pa ja sam im sâm na su|enju go­vo­rio i ~itao iz Zakona o Vojsci Jugoslavije, pozivao se na Re{enje!, rekao je. Na ova­k­vu presudu, kao i na odbacivanje mol­be advokatkinje Biljane Kova~evi}-Vu~o za obnovu procesa od strane Vojnog suda u Beogradu, reagovale su @ene u crnom, Jugoslovenski komitet pravnika za ljud­ska prava, studentski aktivisti i novinari, te Jugoslovenski biro za prigovor savesti, koji je pokrenuo akciju slanja pisama protesta dr`avnim funkcionerima naj­od­go­­vornijim za ovakav slu~aj, u kojima se tra`i osloba|anje Pavla Bo`i}a. Potom su se na Pavlovu stranu stavile i me|unarod­ne organizacije, kakve su Evropski biro za prigovor savesti (EBCO) i Amnesty In­ternational, tako|e se uklju~iv{i u akciju za njegovo osloba|anje.

Pavle je ubrzo nakon presude preba~en u zatvor pokraj rodnog mesta g-dina Predsednika, dakle u Zabelu, gde }e jo{ mesecima da ispa{ta zbog savesti i po­ve­renja u zakon i sud. I pored brojnih pro­­testa i poziva za osloba|anje Pavla Bo­`i}a, nadle`ne vlasti su neme i nemilosr­d­ne u ovom slu~aju. Vera u zakon ipak mora da sa~eka neko drugo vreme, ali vera u pravdu, u ljudsku savest i hrabrost je ono {to treba da podelimo s Pavlom.

 

Vladimir Markovi}