Mirovni procesi

 

 

Mitchell, Blair, Adams, Trimble, Ah­ern... zvani~na politika i njeni (mu{ki) pre­­dstavnici monopolizuju vode}u ulogu u severno-irskom mirovnom procesu. Gde su gra|anske grupe i pokreti koji su se borili za mir u Irskoj proteklih godina? Naravno, dubok i kompleksan dru{tevni proces nije dobio zavre|en prostor u no­vi­nama, za razliku od fotografije godine: dva doju~era{nja, nepomirljiva (mu{ka) protivnika se rukuju.

Ipak, ignorantski odnos medija ne mo`e biti jedini izgovor za neuspeh. U scenarijima gde nasilje preuzima vode}u ulogu gra|anski mirovni pokreti obi~no te{ko nalaze na~in da postanu bitan faktor u ostvarivanju mirovnog procesa. Pone­kad se ~ini da bi vlastite napore trebali usmeriti ka izgradnji mirovnih inicijativa, s obzirom na ~injenicu da zadaci izgradnje i o~uvanja mira ostaju u rukama elite. Kako god, ova tri pristupa se moraju kombinovati da bi do{lo do iole dugoro~nijeg re­{e­nja sukoba. Oni moraju biti sprovede­ni istovremeno, ali da ne dolaze u proti­v­re­~je. Stvorene su i opstaju nesaglasnosti izme­|u razli~itih metoda za ostva­renje mira. Ta­ko|e su i kontradiktorne stra­tegije upe­rene na izle~enje i izgradnju dru­{tva, {to obja{njava veliki broj slabosti i eventualne neuspehe mnogih mirovnih pro­cesa, u {ta smo se sami imali prilike uve­riti, po~ev{i od Irske u sedamdesetima, pa sve do Ka­m­­bod`e i Palestine-Izrae­la danas.

 

 

SA STANOVI[TA RODA

 

Ovo odjednom postaje evidentno kada se sagleda iz perspektive razli~itosti po­lova. Prvo, `ene su uglavnom te koje trpe posledice nasilnog re{avanja sukoba. Dru­go, `ene su obi~no u boljoj poziciji od mu­{karaca, kada treba izna}i na~in za po­sredovanje i zajedni~ki interes me|u su­ko­bljenim zajednicama. Kona~no, one obi­~no imaju odlu~uju}u ulogu u stvaranju pomirenja, nadoknade ratne {tete i ra­z­voju ekonomskih programa neophodnih da bi se proces mogao ostvariti. I pored jas­no iznesenog zahteva na skupu Ra­|a­nje mirovnog procesa, zapo~etog u novembru 1996. od strane velikog broja pa­lestinskih i izraelskih `ena, niko ih nije imao nameru pitati za mi{ljenje kada je do­{lo do razmatranja sukoba i procenjiva­nja na~ina za njegovo re{avanje.

Ako gra|anski pokreti `ele da njihovo zalaganje donese druga~iji pristup, pred njima je veliki izazov, te moraju biti spre­mni da iza|u na kraj sa mnogim pro­blemima, koji jako variraju u zavisnosti od mesta de{avanja.

RAZO^ARANOST PROCESOM

 

Jedna od prvih pote{ko}a na koju se nailazi je ta {to grupe koje simpati{u antimilitaristi~kie ideje, postaju veoma razo­~arane i uzdr`ane u odnosu na celokupan proces. Za to postoje dva razloga koja su uslovljena odre|enim segmentima mi­ro­vnog procesa.

Ovo su specifi~ni procesi koji imaju za cilj okon~anje sukoba, ~ak i onih gde je samo jedna od sukobljenih strana koristila oru`anu silu; ili tamo gde je vojno prisustvo omogu}avalo odr`anje statusa quo.

Bez obzira na hitnost i neophodnost done{enih re{enja, ponekad se to tuma~i kao siroma{no razumevanje mira i dubo­kog zna~enja koje on ima za pacifiste. Na­posletku, ako }e nas pravi mirovni proces do­vesti do pravog mira, mi trebamo da go­vorimo o nenasilnoj i individualnoj re­voluciji. Stoga bi trebali te`iti tome da nam primarni zadaci budu oni koji stva­raju mir, zanemaruju}i one za pravlje­nje i ~uvanje mira.

 

 

MORALNE VREDNOSTI ILI REAL-POLITIKA

 

Sa jedne strane mir naginje tome da bude ostvaren na osnovu real-politike, za razliku od pacifista koji funkcioni{u po principima moralnih vrednosti. ^esto antimilitaristi imaju kriti~an odnos prema narodnim mirovnim pokretima (kao u Euskadi/ Baskija, Severna Irska, Izrael Palestina, Srbija...). Da li }emo tra`iti samo puko okon~anje oru`anog nasilja ili }emo ta­ko|e poku{ati dobiti zna~ajniju ulogu pri stvaranju mira? Tada }emo se neiz­be­`no susresti sa problemom legitimnosti, i prihvatili to ili ne (kao nu`nost, a ne kao stvar principa), dr`ava opet ima monopol na pravo odlu~ivanja o upotrebi nasilja. Sve ovo je obi~no me|usobno tesno pove­za­no po~ev{i od gra|anskih pokreta, pa sve do partija u sukobu, uklju~uju}i i su­kob sam po sebi.

 

 

[IROK SPEKTAR SLU^AJEVA

 

^ak i kada o miru govorimo u grubim crtama, pa`nju obra}amo i na veliki broj razli~itih slu~ajeva i karakteristika, ve­zane za svaki slu~aj ponaosob. Uloga ko­ju gra|anski pokreti imaju pri procenjivanju i sanaciji sukoba varira od slu~aja do slu~aja. Da}emo par veoma razli~itih primera:

Mo`emo govoriti o scenariju za gerilski na~in ratovanja, gde se (kao i u nekim la­tinoameri~kim zemljama) nedostatak de­mokratskih mehanizama i genocid nad domorocima sprovodi zajedno i pra}en ne­pravedno nametnutom ekonomskom situacijom. Na taj na~in te zemlje ostaju u rukama oligarhije i/ili multinacionalnih kompanija. Uloga vojske u ovim zemljama je status quo, a to vodi masovnom i nesmetanom kr{enju ljudskih prava. Bilo koji efikasniji vid za{tite od strane nezavisnog sudstva spada vi{e u teoriju, nego u realnost. Ipak, mre`na struktura, relativ­no mo}nih, nevladinih organizacija o~i­gle­dno crkvenih eventualno se mo`e is­koristiti, u zavisnosti od trenutne dru­{tve­no-ekonomske situacije. Primer za ova­kav slu~aj je zasigurno Guatemala i do­nekle El Salvador i ^iapas.

Tako|e, u Latinskoj Americi postoje slu~ajevi kao {to je ju`ni deo Latinske Amerike u kojem postoje neke od gore pomenutih karakteristika, ali je prisustvo domorodaca u ovim regionima manje jer su skoro istrebljeni. Zemlje kao {to su Urugvaj, Argentina i ^ile danas nemaju problema sa gerilom i gerilskim napadima, ali mo`emo glasno i sa sigurno{}u re­}i da je uloga koju su njihove armije imale u o~uvanju stabilnosti takva da je te{ko re}i da je mirovni proces okon~ao vojne akcije i diktature, koje su trajale tokom se­damdesetih i po~etkom osamdesetih go­dina. U Paragvaju i Brazilu su tako|e po­stojale vojne diktature, ali je struktura ci­vilnog dru{tva umnogome druga~ija od ve} spomenutih dr`ava. Zato su i mo­gu­}­nosti gra|anskih pokreta pri pru`anju otpora i promovisanju socijalnih i ekonomskih reformi, bile mnogo bolje.

Oru`ani otpor u Evropi (Irska, Eu­s­ka­di, Korzika) zasniva se na me{avini nacionalisti~kih i ekonomskih elemenata. Ti ot­pori su postali svakako zna~ajni u ovom, sasvim novom, trenutku, kada se pro­­ces evropske integracije nalazi na po­lo­vini puta, {to }e verovatno imati uticaja na sve strane u tim sukobima. U me­|u­na­ro­dnom kontekstu, uticaj integracije }e biti ograni~en na ulogu koju imaju gra­|anska dru{tva, i na upotrebu njihovih resursa.

Ju`na Afrika, Bliski Istok, Balkan, ^e­~e­nija, Turska, Kambod`a, Isto~ni Timor, Bu­rma, Ruanda, Kongo,... Gra|anski po­kre­ti igraju veoma zanimljivu ulogu u svim tim slu~ajevima, ali njih nije uvek lako generalizovati.

 

 

EKONOMSKI IZAZOV

 

Gra|anski mirovni pokreti se nalaze pred jo{ jednim izazovom, a to je pitanje ekonomije. To pitanje mo`e biti klju~ za re{avanja konflikta (kao na primer interes koji imaju multinacionalne rudarske ko­m­panije kao one iz Mandeline Ju`ne Af­rike – i na~in na koji su rat u Kongu dobili pobunjenici). Ekonomija, pored vojne mo­}i, mo`e biti klju~ stabilnosti re`ima ili pre­sudan element pri uspostavljanju de­mokratije posle zavr{enog rata ili kraja su­k­oba, i to onda kada se pa`nja me|una­rodnih medija okre}e drugim aktuelnim krizama i scenarijima po kojima se te krize odigravaju. Da li gra|anski pokreti te`e tome da svoje napore ula`e za zadovoljavanje osnovnih ljudskih potreba, ~ak i po cenu zapostavljanja ekonomije koja ima vitalni zna~aj za mirovne procese? Koje ostvarive alternative nude u tom pravcu?

 

 

RATNI ZLO^INI I KAZNENE METODE

 

Ratni zlo~ini i kazne koje za njih sle­de su drugi va`an faktor, sa kojim gra|anski pokreti ponekad te{ko izlaze na kraj. Uo­bi~ajena su tri osnovna metoda za re­{a­vanje ratnih zlo~ina. Prvi je nasilni metod: poneki krivci }e platiti za celokupnu krivicu, te }e se na taj na~in uspeti smiriti probu|ene strasti u zajednici. Takvi su bili delovi procesa u Argentini i Urugvaju. Tu je kori{ten Zakon o nultoj ta~ki Ley de punto final i koncept izvr{avanja na­re­|enja, kao na~in skidanja krivice sa onih koji su sprovodili represiju, a iz toga su bili izuzeti samo lideri hunte (mada su i oni na kraju, posle par godina, pomilova­ni). Drugo, u Centralnoj Americi je postojao dogovor izme|u sukobljenih strana, koji je omogu}io me|usobnu saradnju po pi­tanju ratnih zlo~ina, tako da niko nikada nije bio ka`njen. Naravno, neki ljudi su smenjeni sa vode}ih polo`aja oti{li su u prevremenu penzijuali dru{tvo `eli da saz­na jedino to kako su se ti slu~ajevi spro­vodili, da bi ubudu}e znali najbolji metod za njihovo suzbijanje. Tre}i metod istorijski odgovara, barem u teoriji, vi{em stupnju razvoja ljudi i dru{tva: po{ten i objektivan sudski proces, pred me|unarodnim tribunalom, jer se radi o zlo~inu ili genocid protiv ~ove~nosti. Takvi procesi mogu biti ad hoc kao oni u Ruandi i Ju­go­slaviji ili trajni, tj. oni procesi koji mno­ge nevladine organizacije poku{avaju promovisati pod okriljem UN-a.

 

 

DILEME GRA\ANSKIH POKRETA

 

Svi ovi metodi su pokazali donekle svo­ju delotvornost u~vr{}uju}i mirovne procese. Kako gra|anske pokrete povezati sa ovim metodima? Da li su ti metodi re­le­vantni za njih, ili mo`da se njihova aktiv­nost odvija na sasvim druga~ijem nivou?

Ovo je samo je par aspekata na{eg rada, koje mo`emo razmatrati jedino ako kriti~ki analiziramo realnu situaciju u kojoj `ivimo. Problem nije u tome ko prestaje da privla~i medijsku pa`nju. Mi ne tra­`i­mo od medija da nas pokrivaju, ali `e­limo da na{ u~inak u mirovnim procesima bude predstavljen, a da ono {to pro­i­zilazi iz njih bude {to sli~nije istinskom miru kome svi te`imo.

Rafa Sainz de Rozes

 

Rafa Sainz de Rozas je aktivista KEM-MOC-a, pokreta prigovara~a savesti u Eu­skadi (Baskija).