Žene u crnom:

Represija nad intimom

 

Majke sa majskog trga u Argentini, Komitet porodica uhapšenih i nestalih u Hondurasu ili Majke iz Akarija u Brazilu, predstavljaju grupe koje u otporu represivnim strategijama obnavljaju niti solidarnosti u zajednicama i pokretima u kojima žive; pomažu da se zadobije identitet dajući mu smisao.

Žene u crnom su takođe jedne od takvih grupa. Solidarni pokret Žena u crnom ima svoju političku istoriju. U Izraelu, krajem osamdesetih godina su se ujedinile jevrejske i arapske žene da bi uticale na politiku vlade u korist mira, da bi osnažile ženske glasove u izraelskom društvu.

Počev od 1991. ovu političku filosofiju obnovile su Žene u crnom na ulicama Beograda; to su žene iz Srbije koje se solidarišu sa svim ostalim ženama u etničkom mozaiku bivše Jugoslavije u korist mira i nenasilnih strategija protiv militarizovanog patrijarhata.

Žene u crnom otelotvoruju ženski otpor ratu preko jednog rituala: spajanja crne boje i ćutanja sa ženskim telom. Ovi simboli prividne rezignacije postali su čin pobunjene savesti. Jednom nedeljno se okupljaju čineći vidljivim svoj protest na ulicama Beograda, izlažući se verbalnim ratovima koje njihova vidljivost, pretvorena u politički protest, izaziva u njihovom okruženju.

Odbojnost kojom na njih reaguje okruženje odražava politička kretanja na način na koji ih predstavljaju mediji srpskog režima; stigmatizuju ih kao ”plaćenice i špijunke, agentkinje, produžene ruke kosmopolitizma koje naši neprijatelji regrutuju za šaku dolara među lezbejskim i sličnim organizacijama, što očigledno potvrđuje i njihova izrazita ružnoća”, itd.

Srpska država uspeva da pretvori stanovništvo u potkazivače, u amorfnu masu bez jasnog političkog stava. Kako? Uvodeći jezički kod koji falsifikuje određeni način života i mišljenja usmerenih na to da društveno legitimišu represiju kojoj su one izložene. Na taj način se postiže da državni aparat ne bude jedini izvor represije i kontrole, već da u toj budnosti učestvuju i komšije i građani. Zapravo, jedan deo sistema kontrole postaje ”horizontalan” među samim građanima: stupa na snagu mehanizam DRUŠTVENE SRAMOTE, represivni mehanizam srpske države, što proizvodi psihološko dejstvo okrivljavanja za celokupno stanje. Ovaj mehanizam deluje u samom okruženju sa ciljem slamanja identiteta grupe direktnim napadima na intimu i emocionalnim povređivanjem: ”Smrdljive kurve!”, ”Nerotkinje.”, ”Gledaj ove nimfomanke...”,. ”Čedomorke”, ”Vi ste sramota za Srbiju.”, ”Vi ste protiv Srbije...”. Ovaj verbalni rat kojem su izložene na ulicama stigmatizuje ih u očima okoline, ona ih ”isteruje”iz normalnog života, okrivljuje ih za bilo koju represivnu situaciju kojoj bi eventualno bile izložene, što predstavlja žestok napad na njihovu intimu. Na taj način povređuje se njihov identitet, neophodan za zadobijanje šireg prostora.

Preko napada u režimskim medijima, blaćenjem, osudama, srpska država vodi neku vrstu unutrašnjeg rata protiv ovih žena koje misle drugačije i ujedno nastoji da osujeti samoorganizovanje i razmišljanja Žena u crnom: režim je svestan uticaja koje bi vršile na stvaranje društvenog tkiva sasvim izvan vlasti režima.

Sa svoje strane, Žene u crnom postaju primer koji osujećuje druge moguće glasove pobune naspram nametnute normalnosti. Stanovništvo u Srbiji jeste u isti mah i saučesnik i žrtva pasivne represije. Represija razdvaja i kida društveno tkivo. Žene u crnom postaju objekat mehanizama kojima režim nastoji da slomi njihov lični i društveni identitet. Identitet pomaže da se održi emocionalna sigurnost i sposobnost za akciju i transformaciju.

Pored represije nad osećanjima i intimom, ranjivošću i emocionalnim lomovima kojima su žene izložene i u demokratskim društvima, samim tim što su žene, u vremenima rata pojavljuju se i drugi represivni mehanizmi. U slučaju Žena u crnom, rat je imao dejstvo ”detonatora” organizovanog protesta kojim se prevazilaze uloge propisane i pre ratnog sukoba. To što Žene u crnom veoma oštro kritikuju i veoma snažno se suprotstavljaju svim oblicima militarizma koji proizvodi određene vrste nasilja nad ženama i njihovom autonomijom, pokazuje njihovu svest o represivnoj situaciji koja je prethodila ratnom sukobu.

Cilj nije tako jasno definisan, ne teži se jedino zaustavljanju rata; njihov cilj nije jedino vezan za ”sukob unutar određenih granica”. One žele da podstaknu političku teoriju sa stanovišta misli i iskustva ženskog roda. Ona ne bi vršila samo uticaj na države i vlade već bi ponudila sasvim drugačije osnove od patrijarhalne politike. Njihovi politički stavovi dezorijentišu i zbunjuju sistem vlasti koji je navikao da guši pokrete predvođene prevashodno muškarcima ali ne i ženama. Zato je srpska država usredsredila represivnu strategiju na intimu ovih žena, tako da njihov privatni život postaje izvor represije i povredjivanja identiteta, izvrgavanja ruglu prava ovih žena na samoopredeljenje u odnosu na vlastiti emotivni, seksualni, društveni integritet.

 

Maria Sarabia

Barquero - Madrid