Dnevnik

 

 

SUBOTA, 20.septembar ‘97.

Kasnim na promociju knjige »Policija protiv protesta« u izdanju Fonda za huma­nitarno pravo, koja se odr`ava u CZKD. Ulaze}i ~ujem kako neki mu{karac ka`e da je »u Srbiji autocenzura najve}i problem« a odmah potom, sa velikog platna, razli se energija osloba|anja od straha, od autocenzure, apatije, bezna|a. Petominutni film »Januarska reka« ba{ me je prodrmao. Bubnjari, moram da priznam moji ljubimci tokom protesta, pratili su sna`no pulsi­ranje ljudi po trgovima, mjestima ra|anja nade i razli~itosti, za koje u ovom gradu, u ovoj zemlji odavno, nije bilo mjesta. Sce­ne subverzivnog smijeha, ritma i ma{te koji nagrizaju nekrofilno ustrojstvo re­`i­ma.

A oni, u ovom slu~aju opozicija oli­~ena u ZAJEDNO, koji su mislili da su im gra|anke na trgovima delegirale volju, ili ~ak, predale sudbinu u ruke, nijesu shva­tili da su ti isti ljudi bili spremni da ozbilj­no preuzmu odgovornost za nadu. Nijesu shvatili da stvarala~ki napor nade podrazumijeva da se otvoreno po~ne govoriti ne samo protiv izborne kra|e, ve} i odgovornosti za rat, o ratnim zlo~inima po~injenim u ime srpskog naroda, o srpskom nacionalizmu, o mr`nji prema Dru­gom. Je li nestala energija »Januarske reke?« Va­sa mi u dvori{tu Paviljona Veljkovi} ka­`e: »Ne, tu je energija, ponovo }e proraditi!« Koliko nam jo{ vremena treba da se pre­tvori u kulturu samoodre|enja, kao danas u Milanu kad je milion ljudi, u zemlji raz­vi­jene parlamentarne demokratije i ci­vil­nog dru{tva iza{lo na ulice. Cijele zime su se smenjivale Umberta, Odila, \anina, Ro­sela, Stefano… da podr`e nadu na beo­grads­kim trgovima. Danas su u Milanu. Jer kultura samoodre|enja nije, tek puka fraza koju nam italijanske pacifistkinje i pacifisti ve} godinama prenose: »Nikome ne dajemo sudbinu u ruke. @elimo da kontroli{emo sve najva`nije odluke«. A to zna~i da se samoodre|enje u odnosu na sve i na vojsku i vojne tro{kove. A kako ti da objasni{ tipovima kao {to je Momir Bulatovi} (a takvih politi~ara je najvi{e u ovoj zemlji) koji danas uskliknu VJ je na{a vojska. Kako da mu/im objasni{ da ti ni do jedne vojske nije stalo, da nijedna vojska nije tvoja, a da ti posebno ogor~enje izaziva i pomen vojske koja je ru{ila Vukovar, Du­brovnik, Sarajevo…

Albanske studentkinje i studenti nastavljaju i danas {etnje u Pri{tini. Vrlo do­sledno. Pa zar one i oni nemaju najdu`u praksu nenasilnih akcija na Balkanu? Pa zar nenasilje nije odavno njihov izbor? Na­ravno, a re`im je na to uvijek odgova­rao brutalnom silom, a opozicija je odgovarala verbalnim nasiljem ili, jednosta­vno, nije htela da vidi. Sem malobrojnih alte­rnativnih gurpa iz Beograda, koje ve­ruju u politiku malih koraka i nenasilje kao izraz duhovne nadmo}i a ne rezig­nacije.

 

NEDELJA, 21.septembar ‘97.

Nedeljom obi~no nigdje ne izlazim. To me u~vr{}uje u uvjerenju da, ipak, mo­gu da postignem izvesnu ravnote`u iz­me­|u aktivisti~kog anga`mana i li~nih po­treba. Razmi{ljala sam da ~ak i najuporniji pregovori sa vlastitom savje{}u ne mogu da me uvjere da glasam za nekog ko se takmi~i na ovim izborima. Ova vrsta apstinencije nije ista kao kod brojnih prijatelja i prijateljica na Zapadu koji nemaju vi{e iluzije u parlamentarnu demokratiju. ^ini mi se da taj luksuz razvijenog ci­vil­nog dru{tva, te{ko mo`emo sebi priu{titi. Ali, kako mi pi{e danas u faxu Lino unato~ tugaljivim zbivanjima u Beogradu i Zagre­bu, nije sve izgubljeno«. Jer nas, kosmopolite i »izdajnike/ce nacionalne homogeni­za­cije« veseli {to su u Tuzli do`ivjeli propast i HDZ i SDA. A kako bi tek pro{li da ih ima tamo, SPS i SDS! Veseli nas {to UBSD a prije svega, gra|anke i gra|ani Tuzle, na­du pretvaraju u stvarnost.

 

PONEDELJAK, 22.septembar ‘97.

Ranopopodne oti{la sam pje{ke do cen­tra. Da vidim danas lice grada. Neu­obi­~ajeno tiho za ovako sun~an dan. Ljudi se uvukli u sebe.

U @uC-u Marija majstori{e, pravi police. Ulazi Rada, vratila se iz Mostara. I{la da udahne njegov zrak, I da glasa. I da vidi Azru, Remzu, Jadranka… I jednu i drugu obalu.

Bojana, Jovana, Darko se spremaju da idu na koncert U2 u Sarajevo. Ba{ mi kri­vo {to i ja ne mogu. A sjetih se kad smo i{li na Jutelov koncert u Sarajevo, jula 91. Sad grad ponovo pulsira `ivotom. I pored svega {to su mu oni sa brda uradili. I, naravno, oni iz Beograda. Da li je kontaminacija mr`njom prema Drugom toliko du­boka i sveobuhvatna da isijava i na ovim izbornim rezultatima? Ili mo`da pokazuju da je i mr`nja prema ISTOM ponekad i ja~a. »Ne mo`ete koristiti alat majstora da razgradite majstorovu ku}u«, ka`e crna~ka feministi~ka pjesnikinja Audre Lorde.

Neke djevojke i mladi}i, za razliku od svo­jih roditelja, nijesu zarobljenici pro­{lo­sti. Posle ovih izbora spremaju se da odu iz Srbije. One i oni nijesu fatalisti. I njihov odlazak je pobuna.

 

UTORAK, 23.septembar ‘97.

Mirjana iz Pule kratko referi{e o aktivisti~kom, terenskom radu u Lici, ja o na{em. Alternativna politika. Nevidljiva u »velikim istorijskim de{avanjima«. Kao {to je, naprimer, »AB revolucija«. Saznah da je da­nas godi{njica 8.sjednice. Na promociji knji­ge »Prvih deset godina« (autora B. Milo{evi}a) u Paviljonu Veljkovi}, Latinka Perovi} predstavlaju}i knjigu ka`e da »to nije incident u na{oj istoriji«. To je pravilo u istoriji kao prikazu bitaka, uni{tavanja, ubijanja Drugog, pomislih. Rat je logi~an nastava AB revolucije, ka`e neko drugi u sali. A logi~no ishodi{te i toga i socijalne bijede i straha od budu}nosti i od demo­kra­tije i od svega, jesu i ovi izborni rezultati. Blago re~eno, pobijedio je opasni eks­tremni populizam. Na TV, na ulici, ~uje{ »rad, red, disciplina…« Od takve militarizacije duha do ponovnih vojni~kih {injela razdvaja tanka nit. Stanje je turobno. Ipak, radujem se i ja i mnogi koje poznajem, iz­bornom uspehu koalicije »Vojvodina«.

Vra}aju}i se ku}i, na vratima zati~em poruku, moje prijateljice iz Pri{tine. Pravo okrepljenje posle turobnog raspolo`enja i razgovora. I u ovakvim »velikim istorij­skim de{avanjima« politika svakodnev­nog, politika prijateljstva, `estoko se opire velikoj »herojskoj i patriotskoj politici«. I li~no je politi~ko.

 

SRIJEDA, 25.septembar ‘97.

Malo iza podneva, na B92, slu{am fra­gmente Andri}evog eseja o nadiru}em fa{izmu u Italiji, 20-tih godina. Slu~ajno namerna podudarnost sa dana{njom Sr­bijom? [ta li se tek sprema `enama? Posle svih uloga koje su im namijenili nacionalisti? Za Musolinija `ene su bile isklju~ivo produ`iteljke vrste. Za ove ovdje, `ene su isklju~ivo supruge i majke, ali imaju vrednost samo ako ra|aju sinove odre|ene nacije. U skladu sa ideologijom ~iste nacije. Ho}e li porodili{ta koja su otvorile/i u predizbornim kampanjama postati regrutni centri? Kao i dosada, a sada jo{ vi{e, `ene koje su izabrane, nemaju veze sa `enskim potrebama i interesima. One su isklju~ivo vojnikinje svih partija.

U komentarima izbornih rezultata, na radiju, TV, ulici, jezik tvrd, opor, logika blokova, zavjera, isklju~ivanja. Doju­~e­ra{nji saveznici iz ZAJEDNO prelaze na praksu isklju~ivanja i osvete. Razgovaram telefonom sa sestrom iz Nik{i}a. Ka`e da je tamo atmosfera dobra. I njoj kao i prijateljima iz Podgorice `ao »zbog toga {to se u Srbiji desilo«. Pri~aju da je u C.Gori proces demokratizacije ireverzibilan. @elim da podijelim njihovu nadu.

 

^ETVRTAK, 25.septembar ‘97.

Mo`da je mom dobrom raspolo`enju pomoglo ponovno dru`enje sa prevodom italijanske teoreti~arke Elisabete Donini »Rod, nacija, subjektivitet `ena«. I njena razmi{ljanja o pluralitetu identiteta, re/de­konstrukciji identiteta, mijenjanju od­nosa prema pripadanju, itd. okrepljuju, poma`u da se tvrda logika isklju~ivanja (i nikako samo logika) lak{e podnese. A moje prijateljice iz Valensije, Amparo, Ca­ro, Marija vide}e koliko sam im pomogla, kad rediguju tekst mog prevoda, sa italijanskog na {panski.

 

Sta{a Zajovi}

 

(Radio: Slobodna Evropa
26.09.1997. u 18h)