Ocima reči:

Alžir je lepa

i bogata majka

Demokratija i otpor u Alžiru

 

Zahvaljujem svima koji su omogucili grupi Alžirki da dodu ovamo da bi govorile, jer smo u Alžiru shvatile da su reci važnije od oružja. A naša kultura, magrebska kultura, koja je u prvom redu usmena kultura, uci nas da se ne trebamo libiti da koristimo svetlost i oci reci, koji su takode put, kad nam se god put ucini zaprecenim, kad se nademo u tunelu bez svetla.

Moglo bi se zapitati cemu služi govo­re­nje. Govor je izuzetno važan jer služi upo­znavanju drugih, a nema solidarnosti bez poznavanja drugoga. Veoma je teško govoriti u zemlji u kojoj živim; to je zemlja koju se može odrediti kao strast, zemlja u kojoj se strasti žive i manifestuju veoma si­lovito. Prikazacu vam stvari kako ih vi­dim i tumacim i kako ih vidi demokratski pokret kome pripadam. Kažem sasvim po­­šteno: to je samo jedno gledište, jer dru­gi moji sugradani, Alžirci i Alžirke, stva­ri vide drugacije.

Pripadam organizaciji koja se bori za ženska prava u Alžiru, a zove se RACHDA (Savez protiv hogre – hogra na alžir­skom arapskom objedinjuje pojmove nepravde, potcenjivanja i samovolje). Borim se i u jednoj politickoj partiji, Grupi za kulturu i demokraciju (RCD).

Polazeci sa svoga gledišta, htela bih vam ocrtati aktuelnu situaciju: moram, medutim, ocrtati jednu vrlo tamnu sliku. Borimo se za to da žene prestanu da pla­cu, da liju suze što ih svakodnevno liju i to je teško i zato ne mogu a da vam ne ponu­dim pesimisticku sliku, koja, ipak, nije li­šena jednog tracka nade.

Pocecu sa ciframa. Zvanicna statistika govori o šezdeset hiljada ljudi ubijenih u Alžiru u toku protekle cetiri godine. Pre­ma istom izvoru samo je 1995. hiljadu že­na postalo žrtvom terorizma; naoru­ža­ne grupe FIS-a (Islamskog fronta spasenja) ubile su 600, a ranile ili silovale 400 žena. U poslednje cetiri godine više od 800 škola svih nivoa, ukljucujuci univerzitete, spa­­lile su naoružane islamske grupe FIS-a. Uništeno je na desetke i desetke javnih zgrada: opština, restorana, hotela, poštanskih ureda, itd.

Akteri tih razaranja uvek su nao­ru­ža­ne islamske grupe FIS-a. Stranci su ovih godina masovno napuštali Alžir, ali ne samo oni. I alžirski politicki kadrovi i intelektualci bili su prinudeni da napuste zemlju.

Tmuran je to okvir, sigurno to nije Ali­sa u zemlji cudesa. No neophodno je da se postavi jedno pitanje: imaju li štampa i televizija u vašoj zemlji, zapadna šta­m­­pa i televizija, pravo kada tvrde da je u Alžiru danas na delu gradanski rat?

Ne mislimo da je to gradanski rat. Za­što? Zato što se ne radi o sukobu izmedu dve strane koje se nalaze u medusobnom ratu; ne radi se o dve etnicke grupe, dve razlicite verske zajednice, dve geografske celine, dve medusobno razlicite ili suprotstavljene politicke grupe, nipošto se ne radi o tome. To nije gradanski rat. [ezdeset hiljada žrtava, šezdeset hiljada ubijenih u Alžiru pripadaju svim socijalnim slojevima: oni su radnici, politicki kadrovi, se­ljaci, deca, žene, nazaposleni i zaposleni. Radi se o ”poprecnim” žrtvama u dru­š­tvu. Stoga to nije gradanski sukob. Mo­ramo da budemo oprezni sa recima, reci su veoma važne, reci mogu da ubiju: stoga je važno da se ne upotrebi neka rec ako se ne podudara sa stvarnim stanjem stva­ri. Zato što izricuci i koristeci takvu rec preuzimamo vrlo veliku odgovornost koja može da ima nezamislive posledice.

Žene koje su postale žrtvama napada integralista, ubijene žene, nisu pripadale nijednoj odredenoj socijalnoj ili politickoj grupi. One ipak nisu ubijene slucajno, nije ih pogodio zalutali metak dok su išle po ulici: FIS-ove naoružane grupe uzele su ih, otele i ubile s namerom.

Još jednom naglašavam: ne radi se o gra­danskom ratu. A prva gesta solidar­no­sti koju svi vi možete uciniti jeste da od­go­vorite zapadnom novinaru koji tvrdi da je u Alžiru gradanski rat. ”Ne, gospodine, vi grešite, vi lažete, uopšte se ne radi o gradanskom ratu”.

Ali, ako nije gradanski rat, šta se to do­­­gada u Alžiru? To je režim terora, na ko­­ji su mnogi Evropljani zaboravili. Teror je politicko sredstvo vanredne efikasnosti, što ga primenjuje jedna politicka grupa u cilju paralizovanja društva i nametanja sopstvenog modela. Evropljani su imali to iskustvo terora, proživeli su ga takode i Italijani i morali bi ga vrlo dobro poznavati, ali su ga mnogi zaboravili.

Rat koji je danas nametnut u Alžiru jeste rat zasnovan na teroru. Kažem da taj rat organizuje i vodi jedna politicka grupa. To je kljucna tacka. Nije rec o verskoj gru­pi ili o bilo kakvoj etnickoj grupi, ne! Rec je o politickoj grupi. Zašto? Zato što te­ži za vlašcu, njen konacan cilj jeste preu­zi­manje vlasti. I, jasno, ta gospoda se slu­že raznim sredstvima, takode i religijom, u cilju osvajanja vlasti. Kada teror ispunjava svoju funkciju on je – ponavaljam – vanredno sredstvo, jer pogada društveno telo u samo srce i parališe ga. A kada je društveno telo paralisano, od njega može da se napravi šta god se hoce.

U alžirskom slucaju ta politicka grupa koristi teror u cilju uspostavljanja sopstvene diktature. Znamo koji je primarni elemenat islamske republike, primarniji i od religije: diktatura.

Afirmišu se i druge teze. Ima ih koji govore da je u Alžiru u toku rat izmedu vojne vlasti i naoružanih islamskih grupa, FIS-a u celini. Ali to je laž. Uzmimo za primer ubijenih žena: život žene vredi koliko i život muškarca, jednaki su i u životu i u smrti. Pogledajte spisak ubijenih i is­ka­sapljenih žena u Alžiru; procitajte njihova imena! Na kojoj su strani te žene? Kuda ih se može smestiti? Ko su one? Napravite li statisticku studiju istorije i pozadine tih žena, videcete da ih je više od 85% živelo u ruralnim oblastima, ne u gradovima, ni­su bile zaposlene van kuce, radile su u po­ljima i u porodici.

A onda cu vas pitati: na kojoj su strani bile te žene? Da li su bile na strani vojne vlasti ili na strani FIS-a? Može li se tvrditi da su bile ubijene zato što su bile sa jednima ili sa drugima? Oni koji kažu da se radi o ratu izmedu dve grupe, vojnika i FIS-a, odbija da vidi te žene, odbija da ih vidi i kada su ubijene. Na taj nacin ubijaju ih dva puta!

A šta da se kaže o deci? Decu ne ubijaju slucajno, usled nekog incidenta; bo­m­be se namerno postavljaju tamo kuda ona idu, deca se tamo nadu sticajem okolnosti ili drugih razloga i tamo bivaju ubijena. Na kojoj su strani deca, sa vojnicima ili sa FIS-om? Ponavljam još jednom: to nije rat izmedu dveju grupa moci.

Alžir je veoma velika zemlja, ogroman je, pet puta veci od Francuske, veoma je lepa zemlja, ima 1200 kilometara mediteranske obale, prelep planinski la­nac koji se prostire od istoka do zapada; na jugu su regije Hogar i Sahara, koja je cu­desna. Alžir je velikodušna majka, lepa i bogata majka, bogata prirodnim resursima, gasom, naftom, ogromnih potencijala, ali i hrabrošcu, tolikom hrabrošcu.

Alžir je i žena sa mnoštvom lica. “Ber­berska kraljica Kahina živela je u oblasti sadašnjeg istocnog Alžira. U 7. veku n.e. predvodila je berberska plemena protiv arapske invazije te je 686. god porazila kalifa. Njeno pravo ime bilo je Dihja: Ara­bljani su je nazvali Kahina, to do­slovno znaci prorocica. U istoriji je po­sta­la simbolom berberskog otpora invaziji u Se­ver­noj Africi. Ali i simbol otpora jed­nog naroda uzurpatorima. Nije slucajno što se ime Kahina danas ponovo koristi u Al­žiru. Kateb Jasin je decembra 1989. u nul­tom broju lista Alger Réepublicain na­pi­sao: ”Ta žena, poginula u boju... posedo­va­la je dar govora. Zato su je Arabljani na­zvali prorocicom... Bili su zaprepašceni vi­deci da ih predvodi jedna žena. I to zato što su bili trgovci robljem. Sopstvene žene skrivaju velovima da bi ih bolje prodali. Najlepša devojka za njih nije ništa drugo doli roba. Posebno je važno da ju se ne vidi iz pre­velike blizine. Pokrivaju je, skrivaju je po­put ukradenog dragulja. Posebno treba da se pazi da ona ne govori, da ju se sluša. Kad pomislimo da je jedna žena upravljala tako ogromnom zemljom koje je Alžir bio centar i kad pomislimo na aktuelan položaj alžirske žene, možemo porediti nazadovanje... Na distanci vecoj od mi­lenija možemo se pitati: šta je postalo od Kahine?.” vojvotkinje i šefice jedne kra­ljevine u 7. veku, kada na Zapadu nije bilo žena sa takvom moci. Kahina nije bila na celu svoje zemlje po naslednom pravu, zato što bi joj otac bio kralj, Kahina je bila šefica države, šefica vojske a takode i moralna i duhovna predvodnica zemlje.

Bilo je i drugih žena, vanrednih žena, koje su obeležile alžirsku istoriju pre i po­sle Kahine. U 19. veku se Fadma N’ Sumer borila protiv represije francuskog kolonijalizma, ali i protiv represije žena u selu u kome je živela.

Tolike su se žene borile protiv francu­skog kolonijalizma, neke su umrle, druge su još uvek sa nama. Dve od njih su ve­ce­ras ovde zajedno sa nama: Johar Akru, koja se borila i koju je kolonijalna vlast osu­dila na smrt kada joj je bilo svega 17 godina, te Mirjam Benhamza, koja je uce­stvo­vala u pokretu otpora u egzilu. Zašto sam pomenula te dve žene? Zato što Alžir, moja zemlja, jeste zemlja puna bogatstva, ali i zemlja obeležena secanjem na otpor i borbu. Zemlja koja ima vrlo snažnu usmenu tradiciju, pa je stoga secanje živo, može se dodirnuti. Možemo dodirnuti Jo­har ili Mirjam, secanje koje one nose u sebi je živo, sa nama je. U Alžiru ne postoji samo FIS, ne postoje samo islamisticke gru­­pe... ima i žena, žena koje se bore, koje se odupiru. A protiv cega se bore, cemu se odu­piru? Protiv nosilaca moci. Protiv onih koji silom žele da nametnu totalitarnu državu, teokratsku državu.

Žene se bore i odupiru se i onome što je alžirski režim uradio odmah nakon sticanja nezavisnosti, kako njima tako i zemlji. Ima žena koje se bore, ali bore se i muškarci: ujedinjuje ih život, snaga, ener­gija.

Na šta nailazi onaj ko danas ode u Alžir? Alžir je veoma lep grad koji grli svoj zaliv, svoj delic mora, a u Alžiru cete videti žene i starce koji idu na posao, decu koja polaze osnovnu školu, gimnazijalce koji idu u gimnaziju i studente koji studiraju na univerzitetu... a takode i žene, femini­stki­nje koje rade u udruženjima za zaštitu svojih prava i za ponovno dobijanje prava koja su izgubile. Nije to samo rat oružja; postoji i rat koji se vodi oko prostora. Ima grupa koje pokušavaju da zatvore, uguše društvene prostore, te druge grupe koje pokušavaju da otvore, razviju i prošire prostore.

Imamo naoružane islamisticke gru­pe, FIS: oni su autenticni neprijatelji svih prostora, žele da ih sve zatvore, žele da sve zatvore, žene, muškarce, decu, inte­le­ktualce, politicke kadrove, umetnike: po­ku­šavaju, ali ne pobeduju, ne uspevaju uvek. Pokušavaju da sprece manifestacije i postavljaju bombe. Dogada se pak da ma­nifestanti sakupljaju ranjene i nastavljaju marš. Pokušavaju da sprece skupove kao što je ovaj vecerašnji; ali aktivisti se or­ganizuju, stvaraju redarsku i bezbedosnu službu. Pokušavaju da sprece žene da idu na posao, da idu u gimnaziju. Neda­v­no je oteto deset studentkinja. Uvek postoji otpor tom otimanju prostora i o tom otporu naoružani islamisticki militanti moraju da vode racuna.

Potom postoji i vlast. Ne ubija, ali ima dru­ga, podjednako efikasna sredstva. Npr. vrši ogromne pritiske u cilju one­mo­gu­cavanja slobode štampe: ali novinari i no­vine govore, nastavljaju da govore; netko malo ode u zatvor, neke novine obu­stave izlaženje, ali pocinju da izlaze ne­ke druge novine. I tako se nastavlja sa pru­žanjem otpora, nastavlja se borba. Gajimo veliku nadu jer život je pred nama. A nastavicemo se boriti sve dok se vla­da ne umori i ne bude više u stanju da se odupire našim zahtevima.

Zauzimanje javnih prostora jeste autentican politicki izazov za žene, to i vi znate, i ovde se to dogada. A kako se zauzima neki javni prostor? Treba mnogo para. A ko u Alžiru ima para? U prvom redu vlada, vlast (uzmimo npr. Sonatrach, nacionalizovano preduzece za gas i naftu: to je vladino bogatstvo, vladin novac). U drugom redu: i integristi imaju mnogo para. Ne govorim tek o FIS-u: ima mnogo drugih integristickih grupa koji dobijaju ogromne pare iz Saudijske Arabije – kra­ljevine u prijateljstvu sa SAD – i drugih zalivskih zemalja, iz Sudana, iz Islamske republike Iran. A ne smemo da zaboravima na islamsku internacionalnu, mocnu tra­ns­na­cionalnu organizaciju, koja daje sub­ve­ncije tim grupama. Žene su najsiromašnije medu siromašnima: ali uprkos toga ima žena koje zauzimaju prostore, organizuju se i ne zaustavljaju se pred tim pre­prekama, uspevaju. Npr. udruženje SOS Femmes en organizuje prostore za prihvatanje žena koje moraju da se suoce sa teškim životnim momentima. To je je­dan izazov. A u kojem momentu možemo da odgovorimao na taj izazov, i to tako da raste solidarnost, da rastu prostori za že­ne? Moramo da stvorimo neku vrstu žen­ske internacionale ili demo­krat­ske internacionale. Ona još ne postoji, ali moramo da je stvorimo. Moramo da po­cnemo delovati ovde, sada. Koji su ovde sektori civilnog društva, institucije koje se bore za demokratiju, slobodu, pra­vdu, jedna­kost? I koji zajedno sa nama mogu da uci­ne konkretne korake kako te ideje de­mo­kratije, slobode, jednakosti, ne budu og­ra­nicene iskljucivo na Evropu? Kad bi se one ogranicile samo na Evropu, to bi bilo vrlo malo, vrlo žalosno i vrlo opasno i za samu Evropu. Treba da se prošire i na drugu stranu Mediterana, tako da može da zapocne autenticna razmena i solidar­nost. Mogu da vam garantujem da imamo mno­go toga da vam ponudimo i da ce ta razmena sve da obogati.

To je mala slika situacije u Alžiru. Jas­no je da nisam govorila o mnogo stvari, o toliko, drugih bolnih tacaka: nisam pominjala porodicni kodeks ni socijalno-eko­nomsku situaciju žene. Nisam govorila ni o tome kako smo do ovde stigli. A namerno nisam govorila ni o religiji.

Molim vas, prestanite da promatrate to što se u mojoj zemlji dogada kroz religiju. Mi smo humano društvo, religija je samo jedan od mnoštva aspekata od kojih se ono sastoji. Ima drugih razmera, postoji ekonomija, politicka debata, kultura... Postoji civilno društvo sa svim svojim li­kovima. Nemojte da nas svodite na jedno jedino lice.

 

22. oktobar 1997, Bolonja

Khalida Massaoudi