Nenasilje jeste vest

 

Situaciju na Kosovu i dalje obeležava visok nivo policijske represije, te upornost kojom se vodeće političke snage kosovskih Albanaca/ki i naročito studentski protest koji predvodi Nezavisna unija studenata Prištinskog univerziteta, pridržavaju principa nenasilja.

Studenti/kinje albanske nacionalnosti održali/e su 24. i 25. decembra 1997. u organizaciji pomenute Unije tzv. predprotestnu šetnju, a 30. decembra javni protest u centru Prištine. Predprotestna šetnja održana je u Prištini i svim drugim kosovskim gradovima u kojima deluju institucije paralelnog/alternativnog univerziteta. Šetnja je održana u večernjim časovima i prvog dana je protekla bez policijske intervencije. Međutim, pojedini učesnici/e šetnje maltretirani su od strane policije nakon završetka šetnje, a u drugim gradovima policija je silom rasterala šetače/ice, pri čemu je najbrutalnija intervencija zabeležena u Đakovici, gde je više lica povređeno, a dve devojke zadobile su teške telesne povrede. Drugog dana šetnje policija je intervenisala i u Prištini, pri čemu je veći broj učesnika/ca povređen, a neki su i privedeni.

Možemo svedočiti o prvom danu šetnje u Prištini kao direktne učesnice/i. Između 15 i 20 hiljada studenata/kinja (uz najviše 5% lica starijeg uzrasta uglavnom profesora i saradnika Univerziteta) hodalo je u potpunoj tišini uskim trotoarom prištinskog korzoa. Otkad su počeli studentski protesti policija je počela usmeravati sav saobraćaj u glavnu gradsku ulicu, kako bi otežala šetnju i izazvala među šetačima/cama osećaj poniženosti i bespomoćnosti. Zbog otežanog kretanja šetnja predviđena za jedan školski čas produžila se na preko 70 minuta. Studentkinje i studenti dosledno su se pridržavali 11 načela protesta (u prilogu), a tako je bilo i na glavnom protestu 30. decembra, koji je policija rasterala koristeći brutalnu silu i povredivši oko 120 učesnika/ca protesta.

U razgovorima sa članovima i članicama vođstva Nezavisne unije studenata primetili smo pre svega njihovu odlučnost da istraju u zahtevu za povratkom u oficijelne zgrade Univerziteta koje je srpski režim oduzeo 1992. godine. Oni/e su takođe odlučni/e u svom opredeljenju za isključivo nenasilne metode. Međutim, mnogi među njima osećaju cinizam medija, posebno svetskih: za neke od tih medija nenasilje nije vest, jer ”protest u kojem nema nasilja nije zanimljiv”. Štaviše, u očima tih medija on je ”neuspešan”. To ljudi u Prištini osećaju kao stvaranje psiholoških priprema za rat. Raste broj ljudi koji u strahu od novog rata na Balkanu žele da odu. Ljudi u Prištini stalno ponavljaju reči ”samo da ne bude rata”.

Mnogi/e iz studentskog vođstva nisu skrivali/e svoje razočaranje beogradskim kolegama, koji su izrazili želju za saradnjom, ali ”isključivo na sindikalnom planu”. Delegacija beogradskih studentskih organizacija nedavno je boravila u Prištini. Neki od beogradskih studenata interno su izrazili podršku svojim kosovskim kolegama, ali niko od njih nije smogao snage da ih po povratku u Beograd javno podrži. Štaviše, neki od beogradskih studenata održali su po povratku iz Prištine konferenciju za štampu na kojoj su izneli stavove koji jedva da se razlikuju od režimske propagande. Javnu podršku studentskom pokretu na Kosovu izrazili su jedino crnogorski studenti, ali oni zasad nisu tražili direktan kontakt sa svojim kosovskim kolegama i koleginicama.

Paralelni Univerzitet u Prištini radi inače u veoma teškim uslovima: nastava se održava u poludovršenim privatnim kućama, lekarskim ordinacijama (za Medicinski fakultet) i sličnim prostorima, bez biblioteka, često i bez adekvatnog grejanja, itd. Uprkos svemu, nastavnici i studenti/kinje se primetno trude da nastavni i naučno-istraživački proces održavaju na maksimalno mogućem nivou. Važno je da se spreči demoralizacija i odlazak najkvalitetnijih (posebno mladih) ljudi u inostranstvo. Zasad se u tome prilično dobro uspeva.

 Pitanje je koje će posledice izazvati eventualno jačanje policijske i vojne represije nad albanskim stanovništvom na Kosovu. Studentski pokret i vodeće političke snage na Kosovu insistiraju na nenasilju i u tome imaju veoma široku podršku. Međutim, jačanje represije moglo bi izazvati i širenje podrške zagovornicima oružane borbe, što bi svakako imalo teške posledice po budućnost civilnog društva na Kosovu. I socijalna situacija se sve više pogoršava, što dodatno može opteretiti razvoj situacije na Kosovu.

Ipak, potencijali zagovornika nenasilja i civilnog društva na Kosovu su toliki da ne treba da se odviše strahuje. Potrebno je pojačati internacionalnu solidarnost sa demokratskim snagama koje se zalažu za miroljubivo i pravedno rešenje kosovskog problema, za obustavu kršenja ljudskih (individualnih kao i kolektivnih) prava na Kosovu i za uspostavljanje atmosfere dijaloga i tolerancije. Očito je da se to ne može ostvariti bez pojačanog angažmana svih onih koji žive u razvijenim i moćnim zemljama a stalo im je do mira. Oni bi morali uzeti u obzir da ovako masovna i dosledna nenasilna borba za ljudska i nacionalna prava kakva se vodi na Kosovu, još nije zabeležena u Evropi. Budućnost Kosova stoga ne zavisi samo od tamošnjeg stanovništva, ona je u još manjoj meri nešto što sme da se proglasi unutrašnjim pitanjem Srbije – to je pitanje budućnosti nenasilnih metoda borbe za ljudska prava u Evropi i šire.

 

Beograd, januar l998.

Staša Zajović