Kosovo između nenasilja i nasilja 

 

”Čim dođe do nasilja, počnu da stižu avioni puni diplomata. Zato male nasilničke grupe (na Kosovu) pokušavaju da dinamizuju situaciju i privuku međunarodnu pažnju.”, upozorio je još u decembru 1997. godine Veton Surroi, glavni i odgovorni urednik nezavisnih albanskih novina na Kosovu na skupu Karnegieve zadužbine za Međunarodni mir u Vašingtonu.

Juče, drugog marta l998. godine, tokom brutalne policijske represije nad albanskim stanovništvom u Prištini, stavio se na čelo kolone nenasilnih demonstracija u kojima je učestvovalo više desetina hiljada ljudi. Surroi, zajedno sa drugim albanskim intelektualcima, postavio se svojim telom, kao interpoziciona snaga, između naoružanih predstavnika državnog terora i mirnih demonstranata/tkinja. Molio je policiju da ne interveniše. Specijalne snage srpske policije nasrnule su i na njega i na njegove kolege i na demonstrante koji su sedeli na prištinskom asfaltu. A upravo njih predstavnici srpske države, režimska štampa i nažalost većina srpskih opozicionih partija naziva ”teroristima”.

Veton Surroi i brojni drugi ”preskakači etničkih zidova” među albanskim stanovništvom na Kosovu, godinama prave mostove zalažući se za saradnju, poverenje, dijalog, otvarajući prostor u novinama koje uređuje za”preskakače/ ice etničkih zidova” u srbijanskom javnom mnenju. To čini ne negirajući vlastiti identitet niti pripadanje narodu, koji je izložen već više od jedne decenije najokrutnijoj diskriminaciji, nasilju, institucionalnom aparthejdu. Veton Surroi i mnoštvo drugih Albanaca i Albanki na Kosovu, osećaju koliko je netačno i nepravedno poistovećivati ceo jedan narod sa malim grupama koje su pribegle oružanom nasilju. A o tim grupama kruži bezbroj verzija. Njihovi ”podvizi” čine da ljudi vide samo nasilje, a ne nepravdu koju su eventualno hteli denuncirati tim nasilnim činom. Jasno je da takvi nasilni činovi opravdavaju neograničeni državni teror, da u svesti stanovništva u Srbiji legitimišu svaki najbrutalniji odgovor kao opravdan i potreban.

I evo sada nakon tragičnih događaja tokom poslednjeg vikenda (među albanskim stanovništvom preko 20 žrtava i 4 među pripadnicima specijalnih jedinica MUP-a Srbije) učvršćuje se ono na šta upozoravaju pacifisti da ”svet jedino razume govor oružja, a ne nenasilja”. Evo, već su najavili avione pune diplomata, zakazuju hitne sastanke u forumima međunarodne zajednice... CNN i ostale svetske mreže prenose slike nasilja na Kosovu. Gde su bili sve ove godine nenasilnih narodnih akcija albanskog stanovništva na Kosovu? Naravno, nenasilje nije ”vest”, patnja i smrt civilnog stanovništva kotiraju se dobro na tržištu morbidnosti.

Znaci rata odavno su vidljivi na Kosovu. ”Da li će spoljni faktor, kao u slučaju Bosne, i na Kosovu da zauzme stav naknadne pameti?” zapitao se u januaru 1998. godine Ismet Hajdari, vrsni komentator sa Kosova u ”Našoj borbi” ili će žrtve postati statističke brojke, a Balkan doživeti još jednu ”planetarnu humanitarnu misiju” kojom se umiruje savest i još više militarizuje ovaj prostor?

Vizije užasa na Kosovu predočavali su, ne bez cinizma, čak i eksperti na raznim seminarima. ”Na jednom seminaru u Norveškoj, eksperti su nam objašnjavali sukob na Kosovu. Kosa mi se dizala na glavi: govorili su o albanskim izbeglicama u Makedoniji, ponavljali da je sukob neizbežan, iznosili brojke o žrtvama, izbeglicama, o granicama.To sam čula još pre dve godine ...” – kazala nam je pre desetak dana, tokom boravka na Kosovu, jedna albanska aktivistkinja za ženska ljudska prava. I zaista početkom februara 1998. godine makedonski predsednik Kiro Gligorov govori o ”stvaranju koridora za više od 400 000 albanskih izbeglica”, koje bi navodno napustile Kosovo preko Makedonije.

Kao i svih prethodnih godina ratnih sukoba na Balkanu, mirovne aktivnosti i nenasilje malih grupa nikada nisu pobuđivali pažnju velikih svetskih medija.

Sada se ponovo ponavljaju prizori koji učvršćuju stereotip o Balkanu kao zoni mržnje, nasilja, netolerancije. Juče 2. marta nakon brutalne represije u kojoj je policija pretukla i povredila više stotina albanskih građana/ki, jureći ih i po haustorima, upadajući u KOHU DITORE, mlateći tamo novinare, nije se mogla čuti ni reč na albanskom jeziku u prištinskoj glavnoj ulici. Radio B-92 javio je da su ”Srbi izašli na balkone da pozdrave policiju, vikali su i tražili silu...” Kao kad su septembra 1991. godine u patriotskom transu obasipali cvećem tenkove JNA, koji su išli da ruše Vukovar.

Juče su u Saveznoj skupštini poslanici minutom ćutanja odali poštu samo policajcima poginulim na Kosovu. A potom su se utrkivali u izlivima mržnje i besa prema albanskom stanovništvu na Kosovu; takmičili su se u patriotizmu. Zahtevali još brutalniju silu jer ”posle dužeg vremena policija je pružila adekvatan odgovor i to ne sme da se završi dok se posao ne obavi” (SRS); potencirali, huškajući na rat, mitsko značenje Kosova za srpski identitet, ”cela Srbija će se dići i reagovati” (SPO); energično odbacujući i pomisao da je kršenje ljudskih prava na Kosovu međunarodno pitanje jer Kosovo je samo unutrašnja stvar Srbije i Jugoslavije” (JUL), itd. Potom su glasali za usvajanje federalnog budžeta kao čina vrhunskog patriotizma. ”Rat na Kosovu je očigledan i pogubno bi bilo za zemlju i narod da se u ovom trenutku ne izglasa budžet” (SPO). Naravno najveći deo tog budžeta ide za troškove za vojsku i policiju za održavanje represivne mašinerije.

Poslanici su ”odali priznanje pripadnicima MUP-a na pokazanoj hrabrosti” (SPS i ostali). MUP je odmah i saopštio da demonstracije i podrške terorizmu neće biti dopuštene”, kao i uvek do sada MUP uz punu podršku većine opozicionih partija i javnosti u Srbiji arbitrarno će odrediti ”karakter” demonstracija.

Situacija se uveliko komplikuje za one koji u Srbiji drugačije misle i od režima i od ”opozicionih partija” jer, kao što je kazao nedavno preminuli istoričar Ivan Đurić, ”U Srbiji je poslednjih godina bilo lakše politički preživeti, ukoliko se suprostavljalo bahatosti zvaničnog Beograda u odnosu na Bosnu ili Hrvatsku, nego što bi to bio i najsmerniji razgovor o kosovskoj zbilji”.

Nezavisna unija studenata prištinskog Univerziteta (na albanskom), zakazala je još u februaru nove demonstracije za 13. mart 1998. godine. Pre desetak dana bili smo na Kosovu Bojan i ja (Žene u crnom) i naša prijateljica Concha, mirovna aktiviskinja iz Španije. Albin, Mihana, Muhamed, Milot i drugi iz Nezavisne unije denuncirali su pojačanu represiju, svakodnevne oblike rata niskog intenziteta protiv albanskog stanovništva na Kosovu. Najavili su da će proširiti svoje zahteve. Pored zahteva za vraćanje u zvanične univerzitetske objekte, tražiće ”mir a protiv nasilja i rata na Kosovu”.

Svesni velike odgovornosti i podrške koju im pruža i albanski narod na Kosovu i svet kao i nade koju polažu u njihove akcije, ponavljali su privrženost nenasilju, Gandijevim principima čiju fotografiju drže na istaknutom mestu. Privrženost uverenju da ”nikakva vojska i nikakva policija ne mogu pokoriti volju naroda koji je odlučan da se do kraja odupre nenasiljem”. Svaki put kada se solidarišemo sa nenasilnim pokretom na Kosovu, držimo taj transparent na beogradskim ulicama.

 

Begrad, 3. mart 1998.

Staša Zajović