Uršula Cetinski

MESTO ŽENSK

Prevela Slavica Stojanović

 

 

Dve slike jedne panorame

 

Ovogodišnji program drugog Međunarodnog festivala nazvanog Mesto žensk (grad žena) podseća me zapravo na jednu vrstu hologramske razglednice koju sam bog zna gde pronašla pre nekoliko godina. Sećam se da je na njoj bilo lice slatke devojčice sa dugačkim plavim pletenicama. Ali kad sam je okrenula ka suncu i pogledala iz drugog ugla, slika je bila drugačija: devojčica je svoje smerno lice širila u veliki osmeh i nestašno mi se plazila. U to vreme smo još bili deca i bili smo očarani tom dvostrukom slikom na jednoj razglednici. Stalno smo je okretali ka svetlu i zurili u devojčicin malinasti jezik. Pomislila sam na tu devojčicu kad sam počela da smišljam šta bi uopšte trebalo dodati uvodu za ovogodišnje Mesto žensk. Panorama ovog festivala isto tako ima dva lica koja se otkrivaju zavisno od toga na šta obratiš pažnju i kako gledaš, koliko i šta hoćemo da vidimo i, naravno, kakvim očima se gleda.

Biće mnogo posla za oči, uši i um tokom osam dana festivala, koliko će vrata grada biti otvorena. Ako je prošlogodišnji festival bio posvećen umetnicama iz Zapadne Evrope i Amerike, ove godine je situacija dosta drugačija. Grad žena je pozornica istaknutih interpretatorki sevdalinki, tradicionalne bosanske ljubavne pesme, Bebe Selimović, Emine Zečaj i Vesne Hadžić; glasa Mari Boine koji prodire u prastare svetove kulture Samija i prehrišćanskog šamanizma; grčke vokalistkinje i interpretatorke Xanti Mavri koju prate buzuki i harmonika; jedne od vodećih makedonskih narodnih pevačica Petranke Kostadinove sa ansamblom "Makedonski merak". Kako ženska umetnost nije neuobičajena, mi se ove godine pitamo koje načine biraju umetnice devedesetih da ispričaju priču, bez obzira koje im je glavno umetničkio interesovanje. U pozorištu ćemo videti tri potpuno različite priče. Tu su Guandaline Sagliocco sa svojom novom, svežom, komičnom interpretacijom mita o Jasonu i Medeji. Imamo zatim Sinju Ožbolt, sa njenom najnovijom koreografijom "Čudovište ruševine", i špansku izvođačicu La Ribot. Tu su i umetnice kao što su Jenny Holzer i Julia Scher (do koje se može doći internetom) i Anne-Mie Van Kerckhoven u Anonimnoj galeriji. Video programi će biti u Videoteci Grada žena; premijera dokumentarnog videa Zemire Alajbegović i Nevna Korde pod naslovom "Staro za novo", o slovenačkoj alternativnoj sceni osamdesetih; Marleen Gorris sa fascinantnom porodičnom hronikom "Antonijina linija" za koju je ‘96. dobila Oskar za najbolji strani film. Svakog popodneva organizovaće se diskusije koje pokušavaju da nas provedu kroz panoramu Grada žena, koja postaje vidljiva samo ako se pogleda izbliza.

Drugi deo ovogodišnjeg programa i festival u celini sadrži snažan i izazovan umetnički rad žena koje su imale viziju na početku ovog veka. Pesnikinje su videle vreme kada će večno ropstvo žena biti probijeno, kada će žena živeti od svog rada i za sebe, kad će ona postati "pesnikinja", kreatorka, ona koja će otkrivati nepoznato, neobično, neshvatljivo i odbojno, dragocene stvari. Tako da Grad žena predstavlja umetnost i kreativnost žena koje su se borile i postigle pravo da stvaraju i predstave svoje kreacije tek u ovom veku, a ta situacija još uvek varira od mesta do mesta. Svake godine Grad žena daje upozorenje da svet ne pruža jednake mogućnosti za život i stvaranje, i da takva jednakost postoji samo u bajkama, kakvu je stvorila Marleen Gorris u svom lucidnom filmu. Priča o ženama je još uvek priča sa dva lica, dvostruka razglednica, a društvo čuva da je ne okrenemo ka svetlosti i vidimo njenu drugu, stvarnu stranu.