Džin Bejker Miler

UZETI KONFLIKT POD SVOJE

Prevela Aleksandra Vesić

 

Sukob je za žene bio zabranjena oblast i to iz nekih ključnih razloga. Ženama je bilo namenjeno da budu srž izglađivanja sporova, posredovanja, prilagođavanja i tešenja. Ipak sukob je neizbežan za ženu koja gradi za budućnost.

Svi mi, ali žene posebno, smo bili učeni da na sukob gledamo kao na nešto zastrašujuće i zlo. Ove konotacije bile su uvedene od strane dominantne grupe i zatamnile su potrebu za sukobom. Još važnije učinile su nerazumljivom osnovnu prirodu stvarnosti – činjenicu da je sukob u svom najosnovnijem značenju neizbežan, izvor sveg napretka i apsolutna potreba za svakog ko želi da živi.

Kad žene nauče da iskoriste sukob, one će savladati dva glavna zadatka: prvo, izbeći će zamku "montiranog" sukoba – koji se vodi pod uslovima koje su postavili drugi, uslovima koji garantuju da će žena izgubiti. Istovremeno, pokazaće da je sukob neizbežna životna činjenica i da nije uvek loš.

Rekla sam da je pokušaj dominantne grupe da zanemari i porekne postojanje izvesnih osnovnih nerešenih sukoba i problema doveo do upotrebe žena kao uobičajenog gubitnika u tim aspektima života. (Ukazujem ovde na društveni nivo, iako je to sigurno tako i na najintimnijem ličnom nivou.) Takvim ponašanjem dominantna grupa namerava da kaže "stvari su onakve kakve jesu" i "ovakve kakve jesu u redu su". Naprotiv, ono što su psihoanalitičari otkrili je da stvari nisu onakve kakvim nam se prikazuju. One su izraz sukoba i pokušaja razrešavanja. Sve je proisteklo iz sukoba i nastavlja da operiše u sukobu. Važna pitanja su šta zaista izaziva konflikte i da li smo precizno formulisali uslove pod kojima do njih dolazi?

Fundamentalno psihoanalitičko otkriće je da simptomi nisu ono što izgledaju – nisu konačni i nepromenljivi. Na primer, histerična paraliza ne liči na fizičku paralizu. To nije paraliza u bilo kom smislu te reči. Ona je, ili ona izražava pokušaj pokreta kada je taj pokret, iz bitnih razloga, konstantno sprečavan. Ova "paraliza" je proces sukoba, a ne "stvar", pa čak ni statičan način postojanja. Ona je "u pokretu" i shodno tome, podložna promenama.

Ono što je u u svemu ovome bitno je činjenica da sukob postoji. Produkt sukoba nisu samo simptomi; već i sam život. Jednostavno rečeno, velika tajna koju su psihoanalitičari otkrili – a koja je izvor svih ostalih tajni – je tajna samog sukoba.

Kad žene tragaju za svojom suštinom, moraće da otkriju, u novoj vizuri, postojanje sukoba kao osnovnog procesa egzistencije. Sve dok su žene bile korišćene u masovnom pokušaju gušenja suštinskih ljudskih sukoba, osnovni proces samog konflikta ostajao je u senci. Ako se žene pokrenu iz tog položaja, sukob može postati vidljiv i stoga podložan odgovarajućoj pažnji – što daje više nade za potencijalno shvatanje naše svesti. Znači, žene ne stvaraju sukob; one samo ukazuju na činjenicu da sukob postoji. Zato moramo pokušati da redefinišemo neke odnose na koje smo navikli.

Kristalno je jasno da se, osim uopštenih sukoba koji su na prilično apstraktnom nivou, žene danas suočavaju sa konkretnim problemima ekonomskim, socijalnim i političkim.

Upravo zato što se žene suočavaju sa takvim opterećujućim, svakodnevnim sukobima čim pokušaju da krenu napred, one su sposobnije da pojme složene i apstraktne nivoe. Članovi dominantne grupe mogu lakše izbeći svest o postojanju sukoba. Ženska sposobnost da prepozna potrebu za sukobom u traganju za sopstvenim interesom, može biti prvi, veliki i osnovni izvor snage – snage koju žena može uzeti u svoje ruke i upotrebiti. Drugi veliki izvor snage može biti mogućnost – opet nešto što dominantnoj grupi nije tako lako dostupno – da tok sukoba ne mora biti isti kao ranije. I dalje, načini vođenja sukoba ne moraju biti oni koji su oduvek poznati. Mogu postojati i drugi.

 

POTISNUTI KONFLIKT

Ranije je sugerisano da čim grupa stekne dominaciju, ona neizbežno proizvodi konfliktnu situaciju i istovremeno teži da taj konflikt uguši. Povrh toga, podređeni koji prihvataju koncepciju dominantnih o sebi kao pasivnim i slabim osobama, ne učestvuju otvoreno u sukobu. Sukob dakle postoji između dominantnih i podređenih, ali je potisnut u stranu.Ovakav prikriveni konflikt je iskrivljen i zasićen destruktivnom silom. Poznajući jedino bol i beznadežnost prikrivenog sukoba, čovek veruje da je to suština sukoba.

U svakom slučaju, u praksi nije preporučljivo gurati podređene u vođenje otvorenog sukoba na ličnom nivou za koji oni nemaju dovoljno nezavisnosti i snage. Zato žene kao grupa nisu u mogućnosti da vode bilo kakav, osim indirektnog, sukoba sve dok nisu u stanju da deluju sa pozicija "realne snage". Praktično je nemoguće pokrenuti otvoren sukob kada ste potpuno zavisni od druge osobe ili grupe u pogledu osnovnih sredstava i psihološkog aspekta postojanja. Štaviše, pošto su životi žena vezani za biologiju i odgajanje dece, postoje i velike dodatne prepreke na putu ka dobijanju ekonomske i društvene moći i autoriteta. Očigledno, ovakva podela uloga uskraćuje ženi puno učešće u društvu, ali da bi se ovakva situacija izmenila potrebne su korenite izmene u organizaciji naših institucija i podeli moći u njima. Lako je promeniti raspored rada i aranžmane tako da žena i muškarac podjednako učestvuju u odgajanju dece i uzmu učešća u životu, ako oboje to žele. Ali to isto za bilo koju veću grupu ljudi zahteva značajnije promene u drštvenim i ekonomskim aranžmanima nego što su druge podređene grupe morale da postignu.Zahteva od nas da postavimo pitanje ne kako se žene mogu uklopiti, i napredovati u institucijama organizovanim za muškarce, već kako treba organizovati te institucije tako da uključuju žene. Na primer pitanje koje se još uvek postavlja ženama:"Kako ćete rešiti odgajanje dece?" To je očigledan pokušaj pristupa problemu na stari način. Pitanje treba da glasi: "Ako kao ljudsko društvo želimo decu kako ćemo se pobrinuti za njih? Kako se pobrinuti za decu tako da žene ne trpe i ne budu lišene drugih oblika učešća u društvu i moći ? Kakvo rešenje društvo predlaže da podela odgovornosti koristi i muškarcima?" Očigledno da do ovih velikih promena neće doći bez suprotstavljanja. Ali najvažnije je definisati globalne ciljeve i raspravljati na takvim osnovama umesto biti uvučen u borbu sa pogrešnim stavovima.

Činjenica da takve neophodne promene još uvek izgledaju daleke i drastične može delovati kao obeshrabrenje. Takođe žene imaju teškoće da poveruju da zaista imaju prava da traže tako mnogo. To nisu iracionalni i nerazumni zahtevi. Naprotiv, važno je zapitati se zašto ostvarenje tako jasnih i očiglednih potreba žena izgleda tako neostvarljivo. Zato je neophodno da razmotrimo neke od osnovnih dimenzija sukoba.

 

TEŠKA ISKUŠENJA KONFLIKTA

Sukob počinje u trenutku rađanja. Dojenče i dete smesta započinje konstantan sukob oko svojih želja. Stariji učesnik u ovoj interakciji približava se detetu donoseći njen/njegov stav psihološke organizacije, pun istorije koncepata šta ona/on žele da rade, i šta ona/on treba da urade, šta treba da postignu itd. Kada se ove dve osobe, sa veoma različitim stavovima i željama, susretnu, rezultat će biti stvaranje novih stavova u svakoj od njih. Rezultat će takođe biti različit od onoga što je svaka od njih "nameravala". ( Naravno, dete ne "namerava" svesno, ali ona/on poseduje stvarne i važne ciljeve, kojima ona/on teži.) Dakle, kao rezultat interakcije, obe strane će se promeniti, ali na različite načine i u različitoj meri. Iz bezbroj takvih interakcija – konflikata koji se konstantno ponavljaju na neznatno različite načine – svaka osoba razvija nov pojam o samoj sebi. Kontinualna promena koncepcije izaziva novu želju; iz nove želje poteći će novo delovanje. Ovde je korišćen sukob kao odnos. Obe strane se približavaju interakciji sa različitim namerama i ciljevima, i svaka je prisiljena na promenu svojih namera i ciljeva kao rezultat interakcije – odnosno kao rezultat konflikta.

Idealno, nove namere i ciljevi biće veći i bogatiji, pre nego ograničeni i sputani. Znači, obe strane bi trebalo da uoče i žele više, kao posledicu učestvovanja u interakciji i da imaju više sredstava(izvora) kojima će delovati. Suviše često se desi suprotno, i sukob rezultira nižim ciljevima i smanjenim sredstvima.

Produktivan sukob uključuje osećanje promene, ekspanzije , radosti. Povremeno može izazvati mučenje i bol; ali se čak i tada razlikuje od osećanja izazvanih u destruktivnom i blokiranom sukobu. Sem toga, destruktivan sukob izaziva uverenje da se u njemu ne može "pobediti", ili , preciznije, da se njime ništa ne može promeniti ili poboljšati. Često uključuje osećanje da se mora odustati od najdubljih motiva, i da se gubi veza sa najbitnijim potrebama i željama.

Deca i mladi postepeno dolaze do "saznanja" da je opasno pokretati sukob. Odrasli su dobro uvežbani u potiskivanju, ali ne i u razvijanju kostruktivnog sukoba. Odrasli ne znaju dovoljno o ulaženju u sukob sačuvavši integritet i poštovanje i izvestan stepen poverenja i nade. Zato i nije iznenađujuće što se mnogo sukoba završava loše ostavljajući ih sa bolom i strahom, što deca vrlo brzo shvataju.

Ova teškoća, koja je u osnovi svakog problema povezanog sa rešavanjem pojedinačnih sukoba vrlo je slična sa načinom viđenja i vođenja sukoba od strane dominantne grupe u neravnopravnoj situaciji. Važno je uočiti kako je sukob posmatran i ostvaren na širem polju – i zašto je tako teško postaviti ga na produktivnu osnovu.

 

STARI POGLEDI I OBLICI KONFLIKATA

Ako se pitamo kako krenuti pravcem postavljanja sukoba na produktivnije osnove, važno je da uočimo da ta sposobnost nije nešto što se moglo dobro savladati u našem društvu, pa ni u mnogo drugih. Mi smo relativno nedavno izašli iz doba u kojem jedva da je i bio tolerisan sukob. Postojala su apsolutistička pravila i stroge kazne za one koji se nisu pokoravali. Današnji konflikti između različitih grupa u muškom društvu još uvek nose izuzetno zastrašujuće i opasne konotacije.

U ovom kontekstu, sam sukob se javlja kao preteći i destruktivan. Čini se međutim da postaje opasan kada se guši potreba za njim. Tada teži da eksplodira u ekstremnoj formi – na društvenom i individualnom nivou. Ta težnja, kada je blokirana, pretvara se u težnju za nasiljem, delujući kao masovno zastrašivanje potčinjenih. Konflikt se, tako, uvek predstavlja kao ekstrem, dok je pravi problem zapravo nedostatak prepoznavanja potrebe za njim i odgavarajućih rešenja. Ova ultimativna, destruktivna forma je zastrašujuća, ali to nije sukob. Gotovo da je njegova suprotnost; ona je krajnji rezultat pokušaja da se on izbegne i priguši.

Osim ovog masovnog psihološkog zastrašivanja, tu je i esencijalna činjenica da u stvarnom svetu dominantni imaju najveći deo stvarne moći. Ovo je isto tako očigledna i moćna poluga zastrašivanja. Ali, i pored svega ovog, važno je još i postaviti pitanje zašto žene ne napreduju kao što bi mogle. Važan faktor je nevoljnost iniciranja sukoba.

Za ženu, čak i osećanje sukoba sa nekim, a posebno, ali ne i samo sa muškarcem, ima značenje da nešto nije u redu sa njom, pošto se od ljudi očekuje da se "slažu" ako su "uredu". Osnovno poimanje sukoba tako odmah postaje dokaz da ona nije u pravu, štaviše da nije "normalna". Tako su neki od najboljih ženskih impulsa i izvora energije uništeni u zametku. Neodoljiv pritisak čini da žena poveruje da nije u pravu: krivica je njena, znači, sa njom nešto nije u redu.

Umesto toga trebalo bi da utvrdimo da kada žena oseća sukob, vrlo često postoji dobar razlog da se zaista i sukobi. U najmanju ruku to može pomoći u početku. Tako energija žena i njihove nade neće biti ugušene pre nego što su i počele da se razvijaju. U prošlosti žene su živele u okviru ideja i propisa koje su za njih bile destruktivne. Pokušavale su da se uklope u model ponašanja koji ne može da odgovara nikome; a onda su krivile sebe ako u tome nisu uspevale, ili čak ako su samo osećale otpor (muškarci su takođe osećali, na svoj način, da pokušavaju da se uklope u neodgovarajući kalup kao što je rekao Kenet Burk, ali neuklapanje (pogrešnost kalupa) je vrlo različito za svaki pol). Ako se pokrenemo od ovih generalizacija ka specifičnim problemima žena danas, možemo se na kratko vratiti Nori, Džejn i Doris, ženama koje tragaju za samospoznajom i sopstvenim načinom delanja. Svaka od njih se suočila sa specifičnim preprekama na tom putu, i da bi nastavila, svaka je bila primorana da inicira sukob. Za Doris je to bio sukob sa svojim mužem, za Noru sa ženama u njenoj ženskoj grupi a za Džejn sa njenim saradnicima na poslu.

Svaka od njih je pokazala i jednu dublju dimenziju sukoba, jer iniciranjem spoljnih sukoba, inicirale su i sukob sa starom predstavom o sebi, predstavom za koju su verovale da im je potrebna. To je teško kao i sukobljavanje sa okolinom. Doris i Nora su razbile ideju o sebi kao o "jakim ženama", koja nije uvek bila ispravna, a ni potrebna. Džejn je, opet, videla sebe kao slabu, zavisnu osobu. U svakom od ovih slučaja te predstave su bile blokada daljem razvoju; stajale su na putu prikupljanja realne snage.

 

VODITI DOBAR KONFLIKT

Napominjala sam da kretanje ka nečem novom, dalje razvijanje, stalno donosi i nove sukobe. Neizbežan je konflikt sa sopstvenom svešću – u najširem smislu. U toku takvog procesa, apsolutno su nam potrebni drugi ljudi. Nora na primer, nije mogla sama razumeti sopstvenu predstavu o sebi. Bili su joj potrebni drugi ljudi, sa kojima bi prihvatila i podelila rizike, ljudi kojima može da veruje (ili sa kojima može početi da gradi temelje poverenja, pošto ono ne može doći odjednom).

Dalje, u pokušaju razvoja koji je u suprotnosti sa preovlađujućim okvirom dominantne kulture, teško je biti siguran u sopstveno poimanje stvari. Nije lako poverovati da je čovek u pravu, ili još važnije, da čovek ima određena prava. Zbog svega ovog, neophodno je prisustvo ljudi sa sličnim načinom razmišljanja.

U prošlosti, verovatno je najveća pretnja sa kojom su se žene suočavale, čak i pri naznaci sukoba, bila pretnja osude i izolacije – pre svega izolacije. (Za nekog ovo može da zvuči kao krajnje oružje ali, kao što smo često imali prilike da vidimo, situacija je bila takva da je za žene ona bila vrlo stvarna i bliska). Sada su žene već stvorile okruženje koje pomaže da se ta pretnja prevaziđe. Naravno, svakoj od nas treba onoliko pomoći koliko možemo dobiti. Teško je uputiti se sopstvenim putem, i imati jasnu viziju koji su aspekti sukobljavanja odgovarajući a koji ne, i znati kada imamo pravo da tražimo ili zahtevamo, odnosno kada su naši zahtevi preterani ili neodgovarajući.

To nije ni lak ni jasno određen put. Vremenom se značenja menjaju, na njih utiču i sami konflikti u koje stupamo. Ko je sposoban da uvek definiše svoje potrebe direktno i jasno? Mnogo češće su ti zahtevi zamagljeni. Posebno ako su nam važni, mogu u velikoj meri biti vođeni emocijama i teško razpoznatljivi. Podnošenje ovakvih sukoba zahteva pre svega hrabrost. Nada u uspeh leži u zasnivanju odnosa sa uzajamnim poverenjem. Sve do sada, žene su bile zaustavljene i pre nego su počele; nije ni moralo da im se kaže da imaju male šanse da pobede, i još manje nade za angažovanje koje će se poštovati. Sve ovo sada može biti drugačije. Žene su počele da stvaraju okolinu u kojoj se mogu ravnopravno angažovati i u pravom sukobu.

 

SADAŠNJI KONFLIKT MEĐU ŽENAMA

Još od prvog izdanja ove knjige, ljudi su postali svesniji postojanja sukoba među samim ženama, koji se javlja jer one pokušavaju da deluju na nov način i da zauzmu nova mesta u društvu. Sukobi se javljaju zbog ženske uloge na poslu, oko ciljeva u političkim organizacijama, preko borbe oko moći i takmičenja, problema seksualnog opredeljenja, klase i rase, sve do pokušaja da se stari odnosi održe u novoj formi. Seme ovih sukoba je oduvek postojalo, ali sami sukobi nisu uvek izbijali na površinu. Sukobi postaju očigledniji kada ljudi pokušavaju da rade nove stvari; tako razbijaju stare šablone.

Čak i u sadašnjim ženskim sukobima, možemo prepoznati glavne modele koji su nam poznati odranije i one koji su nastali iz odnosa dominantni-podređeni sa kojim smo svi mi odrasli i naučili da živimo. Ranija iskustva sa tim odnosom su smanjila naše sposobnosti da ga razumemo i izađemo na kraj sa njim.

Istovremeno, žene su praktikovale jedan drugi model, koji se razlikuje od odnosa između dominantnih i podređenih. Na primer, u porodicama i drugim vezama, žene su pokušavale da stvore odnose koji će svima pomoći u razvoju. Ovaj odnos ne funkcioniše na principu zadobijanja premoći, pobeđivanja niti održavanja na "pozitivnoj nuli". Žene ne uspevaju uvek u ovim naporima, ali se obično veoma trude. Žene takođe osećaju zadovoljstvo u razvijanju zajedničkih odnosa i unapređenju života drugih pre nego u njihovom pogoršanju. Uopšte, žene žele da prenesu ovakva svoja iskustva u nove sfere delovanja u koje ulaze.

Delovati u smislu poboljšanja porodičnih odnosa nije lako jer je porodica struktuirana kao odnos dominantnih i podređenih. Pa ipak su mnoge žene stekle veliku veštinu da se pobrinu o svačijem iskustvu i tački gledišta čak i kada deluju u uslovima potpune nejednakosti. U ovom kontekstu, poboljšanje međusobnih odnosa ne može se potpuno ostvariti, ali tu su žene na svojoj teritoriji.

Kada žene uđu u društvene organizacije i različite institucije, one nailaze na razne konstelacije faktora. Neke žene su pronašle put da prenesu na radna mesta svoje načine saradnje u zajedničkom delovanju. Na drugoj strani, često nailaze na teškoće suočavajući se sa snagama koje deluju u javnom okruženju.

To znači da su nam potrebni novi modeli za rešavanje sukoba u institucijama i organizacijama, ali ih mi još uvek nemamo. Mnoge žene se koncentrišu na teške zadatke, pokušavajući da uče iz iskustava , a takođe i iz grešaka iz prošlih vremena. Na primer, žene iz Mreže ženske samopomoći ostrva Severni Vankuver u Kanadi (Women’s Self Help Network of North Vancouver Island in Canada) izdale su seriju džepnih knjiga koje analiziraju iskustvo u radu i sukobima u ženskim organizacijama i nude moguće obrasce ponašanja. Ova grupa je napravila jedan od najboljih i najkreativnijih pokušaja suočavanja sa ovim teškim problemima.

U ovom prelaznom periodu, žene ponekada očekuju više od drugih žena nego što bi očekivale od muškaraca, tako da osećaju razočaranje i ljutnju kada se ta očekivanja ne ispune. U isto vreme neke žene odustaju od svoje podređene uloge. Ponašaju se mnogo direktnije i otvorenije, posebno sa drugim ženama. Ova promena je dobra. Žene su bile dobro istrenirane da se ponašaju pokorno kada su u pitanju muškarci, šefovi ili vođe i u ponekim situacijama još uvek im se može desiti da se pokore. Naprotiv, sa ženama lakše prepoznaju i iznose neslaganje. Ova sposobnost izražavanja neslaganja vodi ka boljim međusobnim odnosima. Pošto je sukob postao otvoren, ljudi se mogu konfrontirati na plodonosniji način. Mada veća otvorenost može biti pogrešno protumačena kao pojačanje sukoba.

Otvorenije i direktnije ponašanje u kontaktu sa drugima je još uvek novo iskustvo za žene. U prošlosti su se mnoge žene takmičile među sobom i čak ponašale destruktivno prema drugim ženama. Ova takmičenja su se često koncentrisala oko muškaraca, ili prenosila na ulogu žena-majka, npr. koja će imati bolju kuću ili pametniju decu. Sukobi se nisu odvijali baš na najpošteniji način, što mnoge žene sada žele.

Budući da žene pokušavaju da se ponašaju na način u kome nemaju mnogo iskustva, mogu doživeti sukob kao grub i uzrujavajući. Muškarci imaju utvrđen obrazac ponašanja u sukobu sa drugim muškarcima. Na primer, u javnom životu u pojedinim profesijama, muškarci predstavljaju jedni druge sa velikim uvažavanjem čak i ako u to ne veruju. Podržavaju jedni druge sa idejom da će svaki učvrstiti položaj onog drugog u javnosti. Iza scene, se mogu žestoko takmičiti i manevrisati tako da zadobiju premoć nad suparnikom. U pojedinim slučajevima formiraju saveze zasnovane na dobro proračunatim procenama moći kojom svaki od njih može da trguje. Mnogi poznaju i odobravaju ovakav način ponašanja, štaviše dobro su istrenirani u igranju ovih igara. Tipično je i da ženama nije dozvoljen pristup ovakvim dogovorima. Još važnije, mnoge žene ne žele da u njima učestvuju.

Žene još uvek nemaju razvijene forme ponašanja u kojima podržavaju jedna drugu i istovremeno rešavaju sukob. Ako ne želimo da učestvujemo u igrama moći koje igraju muškarci, moramo kreirati sopstvene načine izražavanja konflikta, ali ne dozvoljavajući destruktivnost. Sve dok ne razvijemo bolje načine, pojavljivaće se odnos dominacije-podređenosti. Neke žene pokušavaju da imitiraju dominantnu grupu zadobijanjem statusa i moći na račun podređenih, najčešće drugih žena. Razumevanje suštine tih poriva je vrlo teško naročito kod žena koje su u pokretu za ženska prava.Da li ta žena (ili grupa žena) pokušava da zadobije snagu za sebe i druge žene ili pokušava da stekne ličnu moć na račun drugih; ili je to neka kombinacija obe stvari?

Neke žene se još uvek pretvaraju pred dominantnom grupom nalazeći grube ili suptilne načine da se izdvoje od drugih žena. Oblici ovog ponašanja idu od sticanja veće moći od drugih žena do traženja načina da se nečim istaknu. Na primer zaposlene žene mogu isticati svoj profesionalni status kao sredstvo distanciranja od "običnih žena"; one koriste individualne osobenosti u pokušaju da pobegnu od sebe kao žene, drugorazredne osobe.

Druge dileme potiču iz bolje pozicije ženskih organizacija. U ranim danima stvaranja grupa ili organizacija, žene su nalazile veliku radost u sastajanju i deljenju mnogo osećanja i misli koje ranije nisu mogle izraziti. Žene su razumevale i podržavale jedna drugu. Nevolje nastaju kada shvataju da imaju različita iskustva i opažanja. One se boje da će izgubiti veze i jedinstvo koje su tako negovale. Takođe, boje se da će pojava razlika nanovo stvoriti odnos dominacije odnosno podređenosti. Bilo koja razlika se može pojaviti kao pretnja i signal da su neke od njih "bolje" odnosno superiornije u odnosu na druge.

Neke ženske organizacije su prevazišle ove strahove, ali većini nas treba više iskustva da bismo naučile pravu vrednost razlika. Naše društvo, kao i mnoga druga, nije sposobno da oceni pravu vrednost razlika i da ih neguje kao izvor nade i razvoja za sve nas. Razlike nose odrednicu "bolje" i "lošije".

Razlike su izvor snage za svakog od nas – dok god se ne upotrebe protiv nas. Svi smo međutim bili naučeni da ih se plašimo. Za neke su one bile izvor moći, a za neke izvor destruktivnosti. Dalje, posebne karakteristike, kao što su one zasnovane na klasama, rasi, polu, pa čak i individualnim sposobnostima (kao što su sposobnosti koje mogu omogućiti napredovanje u profesiji) bile su upotrebljene za definisanje osobe kao ličnosti.

Kakve god mogućnosti (ili dobru sreću) neko može imati, svaka osoba ima i svoja ograničenja. Kako smo neizbežno ograničeni sopstvenim sposobnostima, neizbežno su nam potrebni drugi. Još uvek je teško prihvatiti to kao realnost. Ovaj strah od razlika potiče iz tradicionalnog odnosa dominantni-podređeni u kojem razlika znači nesposobnost, što se pretvorilo u temelj tog odnosa. Kao podređenima rečeno nam je da smo nesposobne – što je pogrešno. A onda je navodna nesposobnost iskorišćena protiv nas. U međuvremenu, dominantni su pretendovali na savršenstvo što takođe nije tačno. I tako su svi počeli da se boje razlika jer su one značile nedostatak. U najgorem slučaju to znači biti "kao žena" umesto zrela osoba.

U tom kontekstu odnosa dominantnih i podređenih, razlike u rasi i poreklu su uticale na sve situacije. U poslednjoj deceniji žene su počele da obraćaju mnogo više pažnje na kompleksna pitanja porekla, rase i pola. Diskusija i debata su se nastavile oko toga koji je od ovih faktora najuticajniji i najopterećujući, kao i da li je to odgovarajuće pitanje. Žene koje su dvostruko i trostruko opterećene rasom, poreklom i polom su se jače angažovale oko tih pitanja na nacionalnom kao i međunarodnom planu. Bele privilegovane žene su bolje razumele procese koji njima donose dobitak na račun manjina, radničke klase i siromašnih žena. Odeća i hrana kojom se koriste kao i mnoge druge njihove osnovne potrebe obezbeđuju ljudi koji rade za minimalnu nadoknadu, među kojima su i mnoge žene. U nekim organizacijama, žene različitih klasa i rasa su izgradile mnogo bolji osnov za zajednički rad, jer su pravilno ocenile vrednost međusobnih razlika. Njihova borba se sada nastavlja na mnogo višem nivou nego u prošlosti.

Sasvim drugačije dimenzije imaju sukobi koji potiču iz razlika među lezbejkama i heteroseksualnim ženama. Sa jedne strane, seksualne preference nisu oblikovale osnove socijalno ekonomskog struktuiranja i društvene prednosti na način na koji su to činile klase i rasa. Sa druge strane, lezbejke su samim svojim postojanjem uputile izazov fundamentalnoj strukturi ženske zavisnosti od muškaraca. Zato su lezbejke često bile izložene najgorem pritisku u kome su, opet, često učestvovale druge žene. Međutim, u poslednjim decenijama, lezbejke su uzburkale savest svih žena. Lezbejke književnice i umetnice su podvrgle strogoj analizi situaciju u kojoj se sve žene nalaze i stvorile sasvim drugu dimenziju umetničkog rada. U ženskim organizacijama trvenja između lezbejki i heteroseksualno orijentisanih žena su često bolna. Opet, neke ženske grupe su prevazišle osnovne nesporazume i pronašle nove načine da se međusobno poštuju.

Osim ovih razlika koje potiču iz socijalnog okruženja, žene se suočavaju sa drugim, ličnim sukobima. Ženama se ponekad ne dopadaju druge žene zbog stila, entuzijazma, preferenci, humora ili drugih razloga. Svakako, jednoj ženi i ne mora da se dopada druga žena ili da uživa u njenom društvu. Mnoge žene razvijaju novi duh razumevanja sopstvene ličnosti i drugih žena, prepoznajući potrebu žene za različitim načinom funkcionisanja kada su u pitanju one same ili druge žene. Ovaj način se veoma razlikuje od procene i prosuđivanja drugih žena u uskim okvirima kao i vrednovanja prema tim procenama. Danas se lako zaboravlja neprijatna prošlost. Žene su bile u situaciji da grubo osuđuju druge žene na osnovu krajnje perifernih faktora recimo koliko je ona dobro obučena, kako i za koga se udala, ili koliko dece ima. Ove tendencije takođe izviru iz modela dominacije-podređenosti. Podređeni se ohrabruju na međusobnu osudu. Danas su se međutim mnoge žene udaljile od takvih destruktivnih zamki.

Neki pisci koji se bave psihoanalizom sugerišu da ceo problem sukoba među ženama proizilazi iz konfliktnog odnosa majka-kćer. Uopšte, takve pretpostavke koriste psihoanalizu na prilično razvodnjen način. Vrlo je lako naći psihoanalitičko objašnjenje za bilo šta. A takva objašnjenja mogu postati nova verzija optuživanja majke, što opet ima vrlo dugu istoriju u psihoanalizi.

Lakše je kriviti majku nego razumeti sistem koji je isključio žene. Tačno je da majke najviše komuniciraju sa kćerima, i da zato postaju najizrazitiji predstavnici represivnog sistema. Ali su i same majke žrtve tog sistema.

Interesantno je zabeležiti da žene koje potiču iz radničke klase ili iz manjina, ne optužuju svoje majke na način na koji to čine bele žene iz srednje klase. Možda je lakše shvatiti svoju majku kao žrtvu ako je čovek vidi kako pere podove ili kako radi u fabrici i biva grubo iskorišćena od šefa. Takođe, te žene su videle svoje majke koje se ponašaju kao jake žene u izrazito teškim uslovima, tako da ne osuđuju svoje majke za slabost, i izigravanje žrtve. Dakle, cela konfiguracija snaga je često vrlo različita u različitim etničkim i klasnim grupama.

Sve ovo ne znači da mnoge majke nisu oštetile svoje kćeri, već da su i same bile oštećene od strane društva u kojem žive. U sistemu koji je tako potpuno stezao žene, majke zaista nisu bile u mogućnosti da pruže svojim kćerima ono što im je potrebno, kao što ni one nisu primile ono što im je bilo potrebno kao majkama. Ali je takođe tačno i da način na koji se majke odnose prema deci (i odraslima, takođe) može biti jedini model koji imamo za novi način života – model koji je baziran na negovanju razvoja drugih osoba. Majke su se borile da nađu način za komunikaciju sa svojom decom, koji će pozitivno uticati na razvoj deteta. Pri svemu tome niko nije svestan koje su potrebe majki. Majke su označene i obezvređene kao predstavnici sistema koji ugrožavaju sve žene. Kćeri su osećale zbunjujuće posledice uticaja svih tih snaga. Dalje, nemoguće je analizirati odnos majka-kćer bez analize uticaja oca, preciznije analize celokupnog konteksta koji određuje strukturu porodice.

Sukob između majki i kćeri je danas pomalo i preuveličan, uglavnom zato što mnoge žene pokušavaju da izgrade sopstvenu ličnost na način različit od onog na koji su to činile njihove majke – kao što i mnoge majke pokušavaju da promene sopstvene živote da bi poništile uticaj prinude koji su imale na svoje kćeri. Istovremeno, majke i kćeri razvijaju nove načine komunikacije među sobom. Neke od njih su mnogo radile na tome i ostvarile izuzetno dirljiv odnos zahvaljujući novom razumevanju restriktivnih sila koje su uticale na njih obe.

Ovo su samo neki od slučajeva u kojima su žene iskusile sukob sa drugim ženama. Mnogi sukobi su simptomi tranzicije, prvi koraci koje žene čine postajući kompletne osobe. Da bi to postigle žene neizbežno menjaju mnoge duboko ukorenjene životne obrasce. Žene su u akciji kakvu ranije nismo videle. One osvajaju novu teritoriju, doslovno i psihološki. Čineći to, one postavljaju konflikt na novi i svesniji nivo i tragaju za boljim načinima da se sa njim suoče.

U našim ličnim životima svi odnosi moraju uključivati konflikte. Kad god dve osobe komuniciraju, svaka od njih donosi nešto novo onoj drugoj, nešto sasvim različito od onog što bi nastalo u njoj/njemu. Naša sposobnost da se suočimo sa novim mislima i osećanjima je izvor našeg razvoja i razvitka odnosa među ljudima. Žene poseduju veliku želju da se vežu za druge. Ta želja može biti izvor snage u sukobu. Najpozitivniji sukobi su oni koji vode boljoj povezanosti, mesto razdvajanju. Ova vrsta sukoba vodi ka razvoju, ali oboje (ili svi) koji u njemu učestvuju moraju biti spremni da uđu u tu vrstu sukoba. Žene imaju istoriju vere u veze. Naš najbolji put je da uvažavamo tu istoriju dok se suočavamo sa konfliktima koji su pred nama.

(Iz: Jean Baker Miller, Toward a New Psychology of Women, Beacon Press, Boston 1986)