KOFER

(odlomak)

 

ŽENA IZ TESLIĆA, 38 godina

Ostali smo prve dve i po godine od početka rata. Živeli smo u strahu, nisu nas odmah dirali u početku. Bila sam sa decom u svojoj kući, muž mi radi u Makedoniji, Albanac. Bili smo pod strahom kad neko od njihovih pogine, ne pozdravljaju nas. Onda su počeli da nas diraju, komšije, ne druge izbeglice. Neću kriviti one koji nas nisu dirali samo one koji jesu. Došla sam u Mađarsku u kamp, pre godinu dana, ne znajući šta dalje. Sa decom: 19 i 7 godina. Ponela sam malo stvari, koju torbu, sa konvojem sam krenula. Morali smo da imamo po hiljadu maraka po osobi i još nekih petsto, i to za opštinu. Hiljadu potvrda da možeš da izađeš. Bjeljini smo davali pare. Išli smo koridorom do Srbije i pravo u Mađarsku.

Bratića su mi ubili usred kuće, zato smo otišli. Ubio ga je komšija usred noći, samo zato što mu je brat poginuo na liniji. Iako je moj bratić Musliman bio je dobrovoljac u srpskoj vojsci i tamo je i ranjen: komšija je ispalio rafal u njega, bez reči. Došla je i policija i zatvorili su ga u zatvor u Banja Luku, ali šta vredi?

Mom bratu su srušili kuću, pretili mu, pobegao je, pre je bio u logoru. Predsednik opštine, Srbin, držao je i logor, tukli su ih mnogo. Pre rata smo živeli svi najbolje, nismo znali ko je šta. U mom selu su Srbi i Muslimani, nismo ni bili religiozni. Svi smo gradili kuće jedan pored drugog. Moja najbolja prijateljica je Srpkinja, one ne smeju da nas štite, nas zovu balije, ni ne znam šta to znači. Muškarce su mobilisali, mog sina su zaštitili, imao je 17 godina, opet komšije. Razumem da ih mobilišu da brane svoje selo ali zašto su ih tukli, bez razloga, samo zato što su druge nacionalnosti.

Prodala sam sve, švercerima da skupim pare za put posle ubistva bratića. I bila sam srećna što neko hoće upola cene da kupi. Ubili su posle tri dana još jednog komšiju samo zato što se zove Alija: masakrirali su ga, mladići od 25-30 godina.

Mene i još jednu ženu su dirali. Bila sam kod jedne komšinice da radim, spavala sam kod nje jer sam se noću plašila da spavam sama. Krenula sam kući samo da napojim krave, kad vidim jedan maskiran čovek dolazi na vrata, u sumraku. Uhvati me za ruku i izvuče me napolje. Deca su to videla: moj sin. Odveo me je do štale, otimala sam se, cepao mi je odeću. Odgurao me je iza kuće, hoće da me ljubi, moraš da se daš, ti si žena. Nisam još znala ko je, mislila sam da je jedan poštar, skinula sam mu kapu i poznadoh ga. Tada mi je bilo još gore i još više strah. Hiljadu puta je sedeo kod nas, radio kod mene. Silovao me je. Nisam nikom rekla, da ne pravim paniku, ni mužu nisam rekla. Plašim se krvne osvete. To ne sme da se desi. Moj sin je video ali i on ćuti.

Hteo je svaki dan da dođe da me siluje, a mogao bi da mi bude sin, ima samo devetnaest godina. Zato sam otišla, jer nisam mogla da se odbranim, moglo je da bude kako god on hoće. Mi nismo imali nikakva prava. Jednom u pošti nisu hteli da mi daju da pošaljem mužu pismo. Onda je žena poštara viknula da mi daju. I u radnji, znaju me oduvek, ali jedva čekaju da me posluže i da odem.

Ali evo jedne priče, istinite. Jedan Srbin, jako bogat iz našeg sela, davao je mnogo para za srpsku vojsku. Jednog dana došle su mu Crvene beretke na vrata, pljačkaroši, uzimali su sve svima što hoće, od svakoga, novac, automobile. Kad su došli i kod tog Srbina u kuću, koja je bila najlepša u selu, on je uzeo pištolj i ubio glavnog. Tada je ta brigada spalila celu Dragovu kuću od koje nije ništa ostalo a on je morao da pobegne sa ženom u Nemačku. Još je srpskih kuća pljačkano, nema više muslimanskih i hrvatskih, i sad je red i na srpske.

Bičke centar, 30 km izvan Budmpešte, 500 ljudi smešteno u kampu, uglavnom iz bivše Jugoslavije

(Iz: Jasmina Tešanović, Julie Mertus, Kofer, izbegličke ženske priče, u štampi kod California University Press)