Katarina Bogdanović

BEOGRADSKI DNEVNIK

 

16. mart 1924.

Izišla sam da se malo prošetam, da osvežim glavu i oči, pa iznenada sretoh Svetislava. Uvek i uvek isti razgovor s njim: zašto ne živim, tj. zašto ne uživam život? Možda, najzad, ima i pravo. Ja sam više maštala nego živela, i sada je već dockan, a nije mi, izgleda, ni u prirodi. Jedno samo greši Svetislav: misli da sam neosetljiva. Kad bi znao kako ja sve u sebi odbolujem, koliko patim u samoći, kakva uzbuđenja remete moje misli! Ne znam koji mi je đavo da ništa od svega toga ne mogu da pokažem, nego se sve smrzne u meni u prisustvu nekog drugog lica.

Uostalom, ja mislim da mi je ovako ipak bolje nego da sam se udala za Jovu Maksimovića ili za Čavića, ili čak za onog zvekana Markovića koji je bio moj prvi prosilac. Bolje nego i za Veljka Čubrilovića koji me je voleo i bio sav srećan uza me, a ja njega sve većma odbijala što je on pokazivao više pažnje prema meni. Da sam se udala, imala bih danas već troje ili četvoro dece i ne bih videla ni Pariz, ni London, ni Rim, niti bih naučila koji strani jezik.

Nešto mora da se prinese na žrtvu, da bi se imao plus ma u kom smislu na drugoj strani.

19. mart 1924.

Danas posle podne imala sam časove. Priđe mi Paulina1 i reče da je Gerasimović umro...

******************

i srce mi se punilo osećanjem usamljenosti. Ja, idolopoklonik samoće, šopenhauerovac i ničeovac, išla sam ulicom pogružena od bola što sam u tome velikom i dragom Beogradu tako strahovito sama. Mnogi i mnogi me znaju, ali niko ne misli o meni inače nego kad me vidi ili nađe gdegod naštampano moje ime. Da strahota i teret budu još veći, i ja tako mnoge i mnoge znam, a nikoga od njih kojih momentalno mogu da se setim ne bih poželela da uza me ide. Taj koga ja želim, to je Neko -apstrakcija koja nikada ni u kome neće biti inkarnirana.

Moj bol je rastao što sam duže išla. Izbegavala sam osvetljene i pune ulice, da bih duže i jače mučila sebe tim bolnim osećanjem usamljenosti. Onda sam najednom zamislila kako bi to izgledalo da me neko očekuje kod kuće, u sobi – muž, na primer – i stresla sam se od toga. Usamljenost mi pada teško, a život udvoje sumnjam da bih uopšte mogla da snosim.

Znam nekoliko njih koji su imali izvesnih simpatija prema meni, ali sam ih ja obeshrabrila svojim držanjem da mi to izjave. Trudila sam se da budem ranvodušna tamo gde je trebalo da sam uzbuđena; izbegavala sam one koje sam jednim ljubaznim pogledom i osmehom mogla da privučem. U meni je stalno živeo strah da ne pomisle kako ih lovim, i kako im se namećem. Arnautović u Grenoblu priznao je da mi nikada nije smeo prići, jer sam uvek od svih muških okretala glavu i namršteno gledala u zemlju. Subotić u Londonu kazao mi: "Ja sam za Vas bio suviše frivolan, i Vi me nikad niste hteli udostojiti ni jednim pogledom". Na univerzitetu, ja sam odista bila sva predana nauci i nimalo nisam osećala potrebu za ma čijim društvom. Svaki razgovor i šetnja izgledali su mi dangubni, i samo što me Momčilo Ivanić mogao nekoliko puta uhvatiti i pratiti ulicom ili odvesti na Kalimegdan.

Sada, međutim, kad sam utolila donekle žeđ za znanjem, ja -malo dockan, istina – osećam potrebu i za razgovorom. Ne izgleda mi da ne bih imala s kim da vodim te poverljive razgovore, samo da nije stare navike izbegavanja i odbijanja svakoga ko se usudi da mi priđe.

9. novembar 1934.

Posle duge pauze trebalo bi najpre da obradim, odnosno da detaljno izložim predmete koje sam gore napisala plajvazom, ali večeras nemam za to volje ni vremena. Zabeležiću samo današnji dan, koji je vrlo važan.

Idući iz škole, gde sam završila sa učenicima maturu, srela sam Dragoljuba Jovanovića. Pozvao me da svratimo na bozu, koliko da bismo imali gde da razgovaramo. Izložio mi je najnovije što se tiče Saveza rada, za koji ja znam od njegova postanka. Dao mi je spisak imena i članova i od mene zahtevao da pišem o našoj prosvetnoj politici. Dok čovek s njim govori, ne može da ne veruje u pokret; ali posle, kad ostanem sama i malo razmislim, onda mi se uvek učini da je cela stvar više u vazduhu nego li na zemlji. Sve mi se nameću pitanja: pa šta će biti posle? Je li i to samo jedan od mnogih puteva do vlasti? Da se u tom Jovanoviću ne krije amabicija da bude prvi i da se oseti u našoj sredini kao sasvim nova snaga? To ne bi bila rđava ambicija, ali vređalo bi me ako bi to bila samo čisto i apsolutno želja za prvenstvom. Lepo smo se rastali posle sat i po razgovora, iako je bilo materijala za još sat i po.

Odatle sam otišla Svetislavu, da ga pitam šta misli o mojim beleškama koje sam mu juče ostavila. Zadovoljan je, kaže, i odmah će da ih unese u broj časopisa. Pitala sam ga za francuske časopise i utvrdili smo da jednog dana dođem kod njega i proberem što mi treba.

Iz redakcije otišla sam u Engleski klub. Na samom ulazu u dvorište srela sam se sa dr Kojićem i Jonićem. Izmenjali smo nekoliko reči, a onda me Jonić upitao za Jovanovića, da li sam ga skoro videla. Kad sam odgovorila da sam baš večeras s njim razgovarala, zapita me šta je sa Društvom socijalnih radnika? Iz toga se onda zmetnu nov razgovor, jer ja spomenuh da je Jovanović zauzet novim jednim pokretom. Toliko se Jonić zainteresovao time da smo se svi zajedno vratili u klub i počeli da diskutujemo o Savezu rada, te smo ostali do 9h. Iz svega se videlo da su muški isto kao i mi žene: surevnjivi jedan na drugoga, ambiciozni, željni isticanja i vlasti. -Mrzi me da pišem dalje; nastaviću sutra.

11. novembar 1924.

Poslala sam juče kartu Jovanoviću za sastanak u Engleskom klubu, da mu saopštim razgovor sa Jonićem o Savezu rada. To je želeo sam Jonić koji osuđuje Jovanovića što u jedan mah počinje dva velika pokreta. On bi da Jovanović priđe Zemljoradničkoj partiji, gde bi ubrzo zauzeo jedno od prvih mesta. U tom smislu mi je govorio celo veče.

Jovanovića je karta silno uznemirila. Odmah mi poslao odgovor da se vidimo ne u subotu, kao što sam ja naznačila u karti, nego danas, u četvrtak, i to na sednici Društva socijalnih radnika, koja je zakazana za 6h.

Otišla sam u stan dr Miše Popovića, gde uvek držimo odborske sednice. Zatekla sam samo dr M. Popovića i Dragoljuba Jovanovića. Najpre sam sa dr Popovićem razgovarala o Kopenhagenu, a potom sa Jovanovićem. Ukratko sam mu saopštila razgovor sa Jonićem. Na to dođe dr Kosta Jovanović, i sednica otpoče, pošto ostali članovi nisu bili u Beogradu.

Diskutovalo se o sekcijama. Ja sam još krajem školske godine, na poslednjoj skupštini, izabrana bila za šefa kulturne sekcije koja se sada ovde zove Sekcija za socijalno vaspitanje. U toj sekciji kao da će biti najviše članova, bar za sada. Prešlo se zatim na izbor delegata za Prag. Tamo počinje 2. X Internacionalni kongres za socijalnu politiku. Izabrali su dr Kostu Jovanovića, našeg predsednika, koji će, ako uopšte bude išao, da ide o svom trošku, zatim dr M. Popovića, dr Dragoljuba Jovanovića, Kuželja, koji teško da će dobiti odsustvo, i mene. Ja se radujem da vidim Prag i sav rad kongresa, ali sumnjam da ću moći išta sastaviti da govorim, jer o ženskom i dečjem pitanju ne volim, a za drugo da se javim ne bi imalo smisla, pored četiri muškarca, ako svi budu išli. Ja sam na Međunarodnom ženskom kongresu u Rimu dobila (progutala) tako veliku dozu feminizma da sam još i danas sita, i biću, čini mi se, još zadugo. Kad bih sad opet govorila o feminizmu, izgledalo bi mi da slušam iz fonografa svoje sopstvene reči. Zato sam se i odvojila od Ženskog pokreta, a i dosadilo mi je već zahtevati neprestano ono što se nikako ne dobija.

Posle sednice nastavio se razgovor. Naišao je Jonić koji je član Društva socijalnih radnika, ali nije u Odboru. Između njega i Jovanovića razvila se duga debata o Savezu rada. Kad smo se razišli, oni su isprednjačili, a Kosta Jovanović i ja išli smo za njima. Posle smo nas troje, Jovanović, Jonić i ja, još razgovarali, pa smo se onda odvojili Jovanović i ja da idemo kući. Putem smo izvlačili zaključke iz onog što smo čuli od Jonića. Kako on shvata Savez rada, tako će mnogi da ga shvate. Ja sam odmah načisto s tim da će politika najvećma da smeta, i jedino ona da se vidi u programu. Jovanović je kazao u programu: pored ostalog i politika, a čaršija će, posle javnog istupa Saveza, da kaže: samo politika. Politika, međutim, znači za naš svet isto što i partija, i čim ko otvaori usta da govori o politici, odmah će zapitati: u ime koje partije? Politika, dalje, znači još i borbu za vlast pomoću partije, i zato se svi bune čim je vide u programu jednoga novog pokreta.

I Jonić zove dr Jovanovića u Zemljoradničku partiju, jer, misli on, valjda: bolje s nama nego li protiv nas.

Umorna sam, već je jedan sat po ponoći, i ne mogu više sređeno da pišem. Dodajem samo to da i ja, evo, ulazim u jedan pokret koji ima izgleda na veliku budućnost. Taj dr Jovanović kao da oličava u sebi sve ono što bih ja želela da budem, samo da nisam žensko. Ta ja sam uvek sanjala o tome kako bi lepo bilo da se preobučem u muško i uvek tako živim i da budem žurnalist velikog stila, leader koji vodi javno mnjenje.

14. novembar 1924.

Juče sedim u Engleskom klubu, zadubljena u čitanje jednog ekonomskog časopisa, jer me sada najvećma zanima radničko pitanje, i prosvetno. Oko 71/2˝h. ostajem sama, i čitam i beležim sa najvećim zadovoljstvom što me niko ne posmatra i ne buni. Odjednom lagano ulazi dr Kojić. Pozdravljamo se. On kaže da me je već video kad je ulazio oko 7h. ali ja sam bila toliko zadubljena da ga nisam ni osetila. Time započe razgovor, te pređosmo u drugu sobu, da budemo slobodniji, ako bi još neko ušao da čita. Ostadosmo tako u razgovoru do 9h. On je govorio o sebi, ja o sebi, iako znam da se uvek mnogo kajem kada se ispovedam nekome bez potrebe. Oko 9h. dođoše Harison i Ristić, te s njima nastavismo razgovor, i pođosmo kući svi zajedno. Kod Kolarca odvojiše se Ristić i Harison, a Kojić i ja pođosmo zajedno. Putem saopšti mi on da je napisao jednu dramu i da bi voleo kad bih mu ja kazala koliko vredi. Udesismo da sutra, u nedelju, dođem ja u klub u 2˝ da mi je pročita. Danas odoh, i zaključasmo se u onu malu sobu, i ostadosmo tamo do sedam.

Šta da kažem o svemu tome? Doznala sam više no što mi je potrebno da se uznemirim. Drama je vrlo dobra, samo da se još III čin izradi. Meni je nešto ipak nedostajalo u njoj, i sve sam mislila šta je to. Primetila sam da je to možda oskudan unutrašnji život. Sad vidim da nije to nego drugo nešto. Ja sam takve prirode da ne volim kad se nešto svrši lepo i bez duševnih kriza. A ovde u komadu, u sredini pokvarenoj, intrigantskoj, lekar treba da se bori za jednu lepu i veliku ideju, i bori se samo ispravnošću u dužnosti, hladno, mirno, pa tako i odlazi iz mesta – sve bez ijedne duševne krize.

Ipak, stil je bolji no što sam ja očekivala. Ima duhovitih primedaba o politici i društvu. Ima rečenica koje prelaze rampu, na koje se publika jače uzbudi, te se smeje ili pljeska. Ne znam samo kako će da napiše III čin. On voli optimistički svršetak, ja bih, naprotiv, završila tragično: lekar bi otišao sam iz palanke, otpušten iz službe. Engleskinja ne bi s njime pošla. Ne bi on morao zbog toga da bude suviše nesrećan, ali pretrpeo bi jednu krizu i pošao u službu narodu sam, jedino sa svojim znanjem i dobrom voljom da radi.

Jedna čudna stvar koju moram da konstatujem. Pri prvom susretu i razgovoru sa dr Kojićem bila sam odviše uzbuđena, i ne samo duhovno, već nekako i fiziološki, ako bih tako mogla reći. Osećala sam da me nešto silno privlači tome lepom i mladom čoveku, i jedva sam čekala da ga ponovo vidim. To kada smo prvi put razgovarali bilo je na drugoj skupštini Društva socijalnih radnika. Ja sam sedela sasvim na suprotnoj strani i nisam tamo ni gledala, jer se s njim nisam poznavala. Zanimao me tada najviše Jovanović, na čiji predlog sam i ušla docnije u upravu. Najednom usred skupštine, dok ja ne znam ko je govorio o potrebi sekcije za socijalno vaspitanje, lagano, na prstima, prilazi mi Kojić i moli da se izdvojimo u stranu, jer ima da razgovara sa mnom. Počeo je tim što je pohvalio moj članak o psihoanalizi koji je dvaput gotovo uzastopce pročitao. Posle me odazvao u svoju kancelariju i govorio mi o zdravstvenim zadrugama. Upoznao me još i sa Prvošem Slankamencem, te su me njih dvojica otpratili do Slavije. Putem smo razgovarali mnogo. Ja se vajkala što uvek nasedam kad god pokušam da budem narodni prosvetitelj i što mi se čini da ne radim koliko treba, da se dovoljno ne odužujem ako to nisam, pored svega ostalog što radim. Na to će on: "Kad vi možete da napišete onako dobar članak, vi ste ispunili svoju misiju u životu. Samo produžite da pišete onako lepo, pa nećete živeti uzalud." Pojmljivo je što sam posle takvog razgovora bila uzbuđena silno. Sada, naprotiv, nisam – to jest, ne onako. Osetila sam to još juče da me Kojić više ne uzbuđuje i fiziološki. Ne pocrvenim kad ga ugledam. Danas, eto, proveli smo zajedno četiri sata u maloj, zaključanoj sobi. Čitao mi je mestimice i rečenice u kojima se spominje ljubav, poljupci, grljenje. I pri svem tome – ja neuzbudljiva, ni da pocrvenim. Ne znam kako je bilo nejmu, ali ja sam kao drvo bila. Šta je to?

U sobici nas je zatekao Jonić, i kad sam ja htela da idem sa Kojićem kući, on me pozvao da ostanem u klubu i da zajedno večeramo. Tako sam ostala i razgovarala s njim o prosvetnoj politici. I on je od nekog vremena veoma ljubazan sa mnom, i prosto traži prilike da se razgovaramo. Takav je i Harison, a i Dragoljub Jovanović prosto me vreba na ulici i ne može da se rastane od mene, te razgovaramo po dva i tri sata uzastopce. Ne znam otkuda tolika pažnja prema meni sa svih strana – u ovim godinama! Kad sam bila na kongresu u Splitu i posle putovala duž primorja, prilazili su mnogi od profesora iz unutrašnjosti da se upoznaju sa mnom, jer su čitali moje članke i Teoriju književnosti. Uspeh me prosto iznenađivao. Eto kako je lako privući i gotovo osvojiti muškarca, makar bila i ružna i postarija, samo kad se ume govoriti i šaliti, a ja to umem.2

(Iz zaostavštine)

O KATARINI BOGDANOVIĆ

 

Rođena je 28. oktorba (14. novembra) 1885. godine u selu Trpinji kod Vukovara, gde je završila tri razreda osnovne škole. Četvrti razred osnovne i četiri razreda više ženske škole završila je u Beogradu, a četiri razreda učiteljske u Karlovcu. Iste godine (1904) postavljena je za učiteljicu srpske osnovne škole u Tuzli, gde posle dve godine podnosi ostavku ("Kako mogu razvijati druge kad još i sama osećam potrebu da se razvijam?"), i odlazi u Beograd radi studija. Kao vanredni slušalac Filozofskog fakulteta osam semestara studira filozofske nauke, književnost i strane jezike, i juna 1910. godine sa odličnim uspehom polaže diplomske ispite kod dr Brane Petronijevića i dr Jovana Skerlića. Avgusta iste godine postavljena je za profesora privatne ženske gimnazije u Smederevu, ali posle dve godine, po drugi put u svojoj nastavničkoj karijeri, podnosi ostavku i odlazi u Francusku radi daljih studija.

Posle četvoromesečnog ferijalnog kursa u Grenoblu (u pansionu madam Ru), odlazi u Pariz, gde na Sorboni sluša predavanja sve do kraja aprila 1913. godine. Tada se na poziv Ministarstva prosvete vraća u Beograd, jer je bila postavljena za profesora ("razrednu učiteljicu") Više ženske škole (kasnije Druge ženske gimnazije), gde sledećih petnaest godina (do 1928) u višim razredima predaje filozofsku propedevtiku i srpsku književnost. Te godine, prema kasnijem vlastitom priznanju, čini fatalnu grešku koja će je, zarad činovničke, stajati književne karijere: prihvata postavljenje za direktora Ženske gimnazije u Nišu. Posle četiri godine (1932) premeštena je u Kragujevac, takođe u svojstvu direktora Ženske gimnazije, i na toj dužnosti ostaje sve do sredine 1940. godine, kada je, rečeno današnjim jezikom, penzionisana zbog moralno-političke nepodobnosti, to jest pod motivacijom da je "levičarski nastrojena" i da joj se zato "ne može poveriti vaspitanje ženske omladine".

Već prvih meseci okupacije, sada već pod optužbom da je komunistkinja, dopala je zatvora prekog suda iz kojeg će se, pošto joj je bilo zaprećeno smrtnom kaznom, nekim čudom izvući i sve do oslobođenja živeti pod stalnim opterećenjem da bi se ta pretnja jednom mogla i obistiniti. Mnogo godina kasnije zapisaće: "Okupacija mi je smetala da kao penzioner živim onako kako sam uvek zamišljala da ću živeti kad se oslobodim školskih briga. Zamišljala sam da ću se sva predati samo pisanju i čitanju, da ću obrađivati teme koje sam samo skicirala u svojim hartijama... Svi ti moji projekti propali su..." A 21. oktobra 1944. godine, na dan oslobođenja Kragujevca, svoj Dnevnik o ratu završiće rečima: "Oslobođenje smo dočekali van sebe od radosti. Jurili smo ulicama i ljubili se, grlili se od silnog uzbuđenja. Ko zna s kim sam se sve zagrlila i poljubila toga dana. Naročito nas je obradovala vest da je i Beograd oslobođen."

Iako je, istovremeno sa oslobođenjem i nastankom nove narodne države, zakoračila u sedmu deceniju života, to joj ne smeta da se na sveopšti polet i poziv na obnovu i izgradnju odazove ne samo srcem i perom, već i akcijom. Postaje prva predsednica Antifašističkog fronta žena, uređuje novopokrenuti časopis Naša stvarnost, piše članke na aktuelne teme, drži predavanja o velikim svetskim piscima, o zemljama i gradovima koje je posetila (o Dostojevskom, Gorkom, Balzaku i francuskim enciklopedistima, o Njujorku i Londonu itd.). Za taj svoj rad među prvima je dobila Diplomu počasnog građanina Kragujevca, a pored Ordena sv. Save (iz međuratnog perioda), odlikovana je i Ordenom rada drugog reda (1958).

Umrla je 2. marta 1969. godine i sahranjena na Gradskom groblju u Kragujevcu.

Bila je, dakle, prva žena – filozof u Srbiji i prva žena koja je u nas napisala jedan srednjoškolski udžbenik. Borila se za ženska i radnička prava u vreme kada još ni mnogi muški politički lideri takve bogohulne ideje nisu stavljali na dnevni red svojih političkih i reformatorskih programa. U Beču se družila, a kasnije i dopisivala, sa Alfredom Adlerom pod čijim je neposrednim uticajem napisala prve naše oglede iz individualne psihologije i psihoanalize. U Rimu, na Međunarodnom kongresu žena, sa zloslutnim prezirom gledala je novorođenog diktatora Musolinija koji je upravo osvajao prve lekcije iz svoje kasnije morbidne komediografije. U Londonu, na konferenciji Lige naroda, s podsmehom piše o upinjanju Bernara Šoa da u svom govoru po svaku cenu bude duhovit. U Njujorku, iako je pretežno interesuju muzeji i biblioteke, stiže da u svoj dnevnik zapiše ponešto i o naličju ovoga grada koje često ne primeti ni pokoji današnji usplahireni dopisnik i putopisac. Jedno od prvih a možda baš i prvo naše ozbiljno poznanstvo sa mladim i fascinantnim Žanom Koktoom došlo nam je preko jednog njenog sjajnog eseja koji je još početkom tridesetih godina objavila u Srpskom književnom glasniku.

U Parizu, na Sorboni, željna znanja, sama je finansirala svoje (istina nedovršene) postdiplomske studije.

Milan Nikolić

(Iz Milan Nikolić, Izabrani život, dnevnici, eseji, studije i kritike, biblioteka Brazde, Kragujevac 1986)