Ženska pomoć Glazgov

PORICANJE JE PRVI PROBLEM

Prevala Katarina Jeremić

 

Ženska pomoć u Glazgovu je počela ranih 70-tih i direktno je izrasla iz feminističkog pokreta. U Glazgovu, kao i na drugim mestima, grupa žena je shvatila da žene koje trpe muško zlostavljanje nigde ne mogu da dobiju podršku pa su odlučile da same nešto urade.

Feminizam je osnova svih aspekata Ženske pomoći. On određuje naše razumevanje toga zašto su žene zlostavljane, šta je zlostavljanje, način na koji razgovaramo sa zlostavljanom ženom, način na koji radimo kao grupa i usluge koje želimo da pružimo zlostavljanim ženama i njihovoj deci ako ih imaju.

Mi verujemo da je sve nasilje nad ženama, nasilje sa pozicije moći. Mi govorimo o zlostavljanju ženama a ne o prebijenim ženama zato što znamo da zlostavljanje može biti mentalno emotivno i seksualno. Može postojati i fizičko nasilje ali i ne mora. Sve vrste zlostavljanja su podjednako opasne i oštećuju ženino fizičko i psihičko zdravlje.

Zlostavljanje žena u kući je kontinualno. Ono može da ide od uvreda, zavitlavanja, seksualnih zahteva, zabranjivanja kontracepcije, nasilnog izolovanja od njene familije i prijatelja, ponižavanja pred decom, silovanja, prebijanja pa do bezbrojnih drugih primera.

Ovo se može dogoditi jednom ili se može događati godinama. Na kraju ovog kontinuuma je smrt žena. Mnogo žena će umreti svake godine zbog direktnih ili indirektnih posledica zlostavljanja.

Neke će biti obeležene kao mentalno bolesne, biće smeštene u bolnicu, ili će patiti od trajnih fizičkih povreda, dok druge mogu postati zavisne od alkohola ili droga.

Sve žene će izgubiti poverenje u sebe i samopoštovanje, neke će izgubiti svoju familiju, prijatelje, posao, čak i decu kao rezultat zlostavljanja u kući.

Mada su iskustva koja sam istakla zajednička za mnoge od nas, ne postoji "tipična zlostavljana žena".

Možemo vam reći da mnogo hiljada žena svake godine dođe u Žensku pomoć po podršku i da postoje mnoge oblasti u Škotskoj gde ne postoji služba Ženske pomoći. Isto tako, znamo da kako se naša služba širi, tako se povećava i broj žena koje spadaju u statistiku iz koje može da se proceni obim problema.

U G.W.A. imamo 9 utočišta sa prostorom za 52 žene plus njihova deca (ako ih imaju). Zbog velikog broja žena koje trpe zlostavljanje, često nemamo mesta za sve žene.

Međutim, pošto smo deo nacionalne mreže grupa Ženske  pomoći, možemo ženama da preporučimo utočišta u nekom drugom mestu u Britaniji.

Takođe, negde od 1977. god. u Britaniji postoji zakon o smeštaju (housing law) po kome svakome ko iz bilo kog razloga ostane bez smeštaja mora biti dat privremen, a zatim stalni smeštaj.

Kao rezultat pritiska od strane grupa Ženske pomoći, ovaj zakon uključuje žene koje strahuju od nasilja.

Ovo znači da ako mi nemamo mesta u utočištu, a žena želi da ostane u istoj oblasti, da bi bila blizu prijateljica i porodice, onda opština treba da joj obezbedi smeštaj.

Neće sve opštine to uraditi. Neke, na primer, zahtevaju "dokaz" o fizičkim povredama, što je ponižavajuće a vrlo često nije ni moguće ako je žena suviše uplašena da prijavi zlostavljanje ili je zlostavljanje mentalno ili seksualno.

Čak i kada opština obezbedi privremeni smeštaj, žene su često vrlo izolovane, u velikom su strahu da će ih pronaći njihov partner i bez podrške su.

U Ženskoj pomoći u Glazgovu mi nudimo emotivnu i praktičnu podršku ženama kako za vreme njihovog boravka u utočištu tako i nakon što ga napuste i odu u svoj novi dom.

Emotivna podrška je najvažnija, zato što kada prvi put napustimo nasilnog muškarca, naša osećanja mogu biti zastrašujuća i konfuzna i mi možemo da dovodimo u pitanje ispravnost naše odluke da odemo, kao što dovodimo u pitanje sve što se tiče nas, a to je rezultat zlostavljanja kome smo bile izložene.

Postajemo mnogo snažnije kada počnemo da razumevamo svoja osećanja.

Mi pružamo praktičnu podršku tako što idemo sa ženom na različita mesta gde ona mora da se pojavi da bi dobila novac, smeštaj, zakonska prava za decu itd. U Britaniji praktično ne postoje besplatna obdaništa koja bi omogućila ženama da rade i budu nezavisne od nasilnog muškarca.

Međutim, ukoliko žene nemaju nikakav prihod, dobijaju novac od države za sebe i svoju decu (ako ih imaju). Ovo nije neka velika suma, ali ipak omogućava ženama da napuste partnera i da imaju neki novac.

Mi takođe imamo volonterke koje pružaju podršku deci koja žive u utočištu. Koliko je to moguće sa njima se organizuju igra i individualna podrška.

Deci koja su prisustvovala nasilju nad svojim majkama ili su i sama bila zlostavljana, takođe je u velikoj meri potrebna podrška da se izbore sa svojim besom, strahom i konfuzijom.

Uz ovu podršku, mnoga deca vole da budu u utočištu jer to znači kraj zlostavljanja.

Pružanje podrške deci znači i podršku njihovim majkama koje na taj način mogu da se malo odmore od brige o deci i da se osećaju manje izolovano u zadovoljavanju potreba dece.

Volonterke su tu preko dana, a noću postoji telefonska služba, kako za žene iz skloništa tako i za žene koje su još u svojim kućama.

Ženska pomoć je organizacija samopomoći.

Mi znamo da smo kao žene u stanju da brinemo o sebi i svojoj deci i da nam nije potrebna podrška volonterki 24 sata dnevno.

Važan aspekt života u skloništu je uzajamna podrška i prijateljstvo koje se razvija među ženama.

Ovo naročito osnažuje žene nakon što su bile zlostavljane i izolovane, bez prijateljstva ili bez sloboda da razgovaraju sa drugim ženama.

Međutim, zajednički život može biti nepodnošljiv ponekad, pogotovu u tako emotivnim trenucima nečijeg života.

Konflikti između žena koje žive u skloništu se dešavaju, ali volonterke podražavaju žene da same razreše svoje probleme.

Imamo vrlo malo pravila u skloništu baš zbog kontrole koju su pokazivali nasilnici.

Ženska pomoć zahteva da se adresa utočišta drži u tajnosti i nijednom muškarcu nije dozvoljeno da dođe blizu ili da uđe u sklonište.

Mi takođe zahtevamo da žene ne smeju nasilno da se ponašaju jedna prema drugoj.

S vremena na vreme moramo da donesemo tešku odluku i da zamolimo ženu da napusti utočište bilo zato što se nije pridržavala nekog od malobrojnih pravila ili možda zato što uzima droge ili alkohol u toj meri da nije sposobna da živi u zajednici.

Žene imaju mogućnost da ostanu u utočištu sve dok nisu spremne da krenu dalje. To može biti odlazak u novu kuću, pridruživanje porodici ili žena može odlučiti da se vrati svom partneru.

Mi podržavamo svaku odluku žene, koji god izbor da napravi, jer svaka od nas mora sama da odluči šta je za nju najbolje u datom trenutku.

Većina grupa Ženske pomoći u Britaniji nastavlja da pruža smeštaj i podršku sve dok žene ne nađu neko sigurno mesto gde mogu da žive.

Prosečna dužina ostajanja u skloništu za žene u Glazgovu je tri meseca.

Uključujući žene koje ostanu samo nekoliko dana u skloništu da bi se odmorile od nasilnika i žene koje ostaju u skloništu nekoliko meseci dok čekaju novi dom.

Bez ove mogućnosti da ostanu u skloništu, mnoge žene bi bile prisiljene da se vrate nasilniku.

Ovakav nivo pomoći je moguće pružiti samo tamo gde je prepoznato da postoje potrebe za njom.

Tamo gde se problem muškog nasilja negira, ovakve vrste podrške nisu dostupne.

Poricanje je prvi problem za svaku novu grupu Ženske pomoći

Nas u Glazgovu lokalne vlasti potpomažu finansijski ali mi smo se dvadeset godina borile da bismo ostvarile takav nivo prepoznavanja muškog nasilja.

Ako nisu dostupni novac ili obdaništa ili prihvatljiv javni smeštaj za žene sa decom ili same žene, onda pružanje kontinualne podrške zlostavljanoj ženi može biti vrlo teško ako ne i nemoguće.

Uprkos tome što mi imamo sredstva za rad sa ženama i za žene, mi još uvek moramo da uravnotežavamo potrebe i postavljamo prioritete. Ovo je vrlo teško i oduzima veoma mnogo vremena.

Ovo je takođe slučaj i u drugim zemljama. Na primer, u Luizijani, u SAD, žene mogu da ostanu u skloništu maksimalno šest nedelja, zato što je velika potreba za smeštajem u skloništu a postoji akutni nedostatak javnog smeštaja.

Ova grupa Ženske pomoći je izjavila da je 95% žena prisiljeno da se vrati nasilnom muškarcu.

U Ženskoj pomoći u Glazgovu to iznosi 10-20%. Ovo znači da moramo da vodimo kampanju za bolji smeštaj, obdaništa i finansijsku pomoć ženama i da se povezujemo sa drugim ženskim grupama.

Povezivanje sa drugim grupama Ženske pomoći je takođe važan aspekt našeg rada. Na primer, G.W.A. je poluautonomna grupa unutar nacionalne škotske mreže od 37 grupa Ženske pomoći.

Grupe Ženske pomoći u Engleskoj, Velsu i Irskoj su takođe deo nacionalnih mreža.

Mi sve radimo da bismo ostvarile iste ciljeve. Na ovaj način povećavamo broj usluga koje pružamo ženama, razmenjujemo informacije, taktike i kampanje i pomažemo novim grupama da počnu da rade. Sve to zajedno čini nas jačom političkom silom.

U Ženskoj pomoći mi radimo kolektivno. Ovo možda znači nešto drugo nama nego nekima od vas.

Po nama, svaka žena ima prava na jednak glas pri donošenju odluka i ima jednaku odgovornost za obavljanje posla.

Mi razmenjujemo veštine i znanja i ohrabrujemo jedna drugu da razvijemo poverenje koje nam je potrebno u obavljanju našeg posla.

Naravno, ovo je ideal kome težimo. U praksi, raditi kolektivno znači da donošenje odluka traje duže ili da neke žene preuzimaju mnogo više odgovornosti na sebe od drugih i mogu postojati konflikti između volonterki.

Međutim, mi smo svesne da još uvek učimo iz svojih grešaka.

Razlog zbog koga radimo na ovaj način je važan i leži u našoj feminističkoj politici.

Mi živimo u patrijarhalnom društvu koje deli ljude, stvara strukture moći, pa stoga i nejednakosti, kao što su podele na muškarce i žene, odrasle i decu, bele i crne ljude, mlade i stare, fizički sposobne i delimično sposobne, heteroseksualne i lezbejke ili homoseksualce.

Kao feministkinje, mi smo izabrale da radimo na način koji je direktan izazov hijerarhijama baziranim na moći nad ljudima. Mi težimo ka osnaživanju i jednakosti.

Na kraju, mi znamo da dom nije nikada bio sigurno mesto za žene i decu.

Kao što muško nasilje nad ženama i decom nije ništa novo, tako znamo da ni ženski otpor muškom nasilju nije nov.

Mi sada saznajemo da su žene od davnina pružale podršku jedna drugoj i da su nalazile mnoštvo načina da se suprotstave moći koju muškarci imaju nad ženama. Neki primeri za koje mi znamo su sledeći:

U Indiji obelodanjuju koji su muškarci nasilni tako što viču njihova imena i šta su uradili.

U SAD grupe Ženske pomoći dobijaju procenat od svake takse za dozvolu za venčanje.

Na Islandu žene prodaju akcije ženama koje pružaju podršku sprečavanju nasilja nad ženama u cilju prikupljanja novca i podizanja svesti.

U Holandiji žene koriste ime svoje organizacije kao izazov muškom nasilju – ženska pomoć se zove DALJE RUKE OD MOG TELA.

Žene sada razotkrivaju svoju istoriju tako da mi znamo da smo sve deo duže i jače borbe nego što nam je bilo dato da verujemo.

juli 1993.