Adrien Rič

Dvadeset jedna
ljubavna pesma

Prevela Lepa Mlađenović

 

II

Probudila sam se u tvom krevetu. Znam da sam sanjala.

Mnogo pre toga sat nas je razdvojio,

ti si bila za svojim radnim stolom već satima. Znam šta sam sanjala:

naša prijateljica pesnikinja ulazi u moju sobu

u kojoj sam već danima pisala,

nacrti, olovke, pesme svuda razbacane,

i želim jednu da joj pokažem

pesmu mog života. Ali sam neodlučna,

i budim se. Poljubila si mi kosu

da me probudiš. Sanjala sam da si pesma,

kažem, pesma koju sam želela nekom da pokažem...

i nasmejem se i opet nastavim da sanjam

od želje da te pokažem svima koje volim.

 

XVII

Pravila pucaju kao termometar,

živa se prosipa preko iscrtanih sistema,

mi smo u zemlji bez jezika

bez zakona, jurimo zebu i gavrana

kroz klance neispitane od zore

šta god zajedno radimo čista je invencija

mape koje su nam dali zastarele su

već godinama... vozimo kroz pustinju

pitajući se da li će biti dovoljno vode

halucinacije se preobražavaju u obična sela

muzika sa – radija dolazi jasno –

ni Kavaljer s ružom ni Gotterdämmerung

već ženski glas koji peva stare pesme

novim rečima, tihim kontrabasom, flautom

koje sviraju žene izvan zakona.