Ariel Or Džordan

DIVLJA GLAD ZA IZGUBLJENIM OSEĆANJIMA

Prevela Aleksandra Vesić

 

TRAUMA

"Kada me je otac silovao, imao je običaj da me stavi (pošto sam imao oko četiri godine), doslovce me smesti, na krevet, licem nadole. Sećam se da je prekrivač bio jako prašnjav; ja sam udisao prašinu. Onda je obično povlačio moje pantalonice i gaćice nadole, ovlažio svoj prst pljuvačkom, navlažio moju zadnjicu i onda me silovao. I radio je to ponovo i ponovo, i svaki put kada bi to uradio ja sam se stezao i povlačio se sa ogromnom količinom straha – a onda bi on gurao tako jako, i u određenom momentu ušao bi sav u mene. U tom trenutku sam ja umirao. Napuštao sam svoje telo. Potpuno isključenje (pomračenje). Kao zastrašeno letenje oko tavanice, proletanje kroz nju, onda izlaženje u svemir, odlaženje nekuda, bilo kuda, gubljenje. A moje telo mi je govorilo: "Još uvek postojim. Još uvek postojim. Još uvek postojim. Još uvek postojim." Moje telo je drhtalo, kretalo se u nekontrolisanom strahu, i mislim da je to ono što je njega pokretalo i zadovoljavalo, moj užas ga je uzbuđivao, ta činjenica što je imao tako mnogo moći nada mnom. I obično je to i radio tako da zadaje bol. A ja sam naučio da je to silovanje neizbežno i da jednostavno moram da živim sa tim. I polako, polako u želji da ne budem povređen još više, počeo sam da sarađujem sa njim.

U to vreme sam pravio male zareze na zidu pored mog kreveta, gde se nalazila moja glava, i niko osim mene nije mogao da ih vidi. Ujutru, kada bih se probudio, i video te ogrebotine, setio bih se da sam ih ja načinio i da sam još uvek na istom mestu. Sećam se jedne svoje fantazije, da imam ogroman mač i da sam ustao, i odsekao njegov penis, i da sam odsekao njegovu ruku, i da sam odsekao njegovu glavu. Isekao sam ga na delove. A onda sam se osetio tako krivim i pomislio šta ja to radim? Sada neću imati oca. Fantazija se završila, moj otac me je silovao i ja sam ponovo umro.

Obično sam pokretao svoju zadnjicu gore – dole. On je bio na meni, otpozadi, a njegov penis duboko u meni. Imao je običaj da drži moju ruku. I dok sam "sarađivao" sa njim, izgledalo je da postoji veliki stepen intimnosti, kao da je ta intimnost bila tako intenzivna i potpuna da sam je negovao, kao da sam mislio" Hej, ja sam njemu nešto posebno" čak iako nisam razumeo kako. Obično je ljubio moj vrat i bio jako nežan , milovao moja leđa. Tako da nisam imao izbora. Ja nisam izabrao da se tako povežem sa svojim ocem.

Moja majka me je postavljala i zahtevala da upotrebim svoj jezik, a ja sam bio siguran da je ona ranjena(povređena). Njena vagina je bila tačno ispred mene, široko otvorena, i mislio sam "Ona ima tako veliku ranu koja krvari. Moja majka će umreti."  A onda bi ona rekla "Upotrebi svoj jezik" , i ja sam upotrebljavao svoj mali jezik. Nije mi se sviđao miris, znaš, nije mi se sviđala cela ta stvar, ali sam to morao da radim, jer je moja majka tako rekla, jer ja nisam imao nikog drugog. Bio sam bedan ljubavnik. Imao sam četiri godine. Ona bi  me samo odgurnula i masturbirala do orgazma. Nisam znao šta to ona radi, ali drugi, treći, četvrti put sam naučio da izvodim to. Jednostavno naučite da to izvodite, da morate, da bi vaša mama bila srećna. Tako, naravno, vezao sam se za nju, kao njen mali ljudski dildo, potpuno prožet njenom tugom.

Od trenutka kad su me prvi put silovali, baš prvi put, ja više nisam imao roditelje. To je stvarna zloupotreba. Čak i sada, dok vam ovo pričam, moje telo se bukvalno trese. Celo telo mi se ježi. Nisam imao roditelje. A to je pustoš. To je najgora stvar koja mi se mogla desiti, da nemam roditelje. Dok su svi mislili da imam sjajne roditelje i neki ljudi su mi čak zavideli. Čak i danas osećam ponekada ogromnu tugu, duboku, duboku, kosmičku tugu zato što me niko nije voleo, što nisam imao roditelje. A to je previše. To je stvarno jako teško. Ali bar nema više laži, da sam bio vezan za moje roditelje. Oni nisu marili za mene. Upotrebljavali su me kao komad mesa. Moj posao je bio da ih zadovoljim. Ne bi mi smetalo da su me mrzeli. Čak ni da su me još više silovali. Nije bila stvar u tome. Ono do čega mi je stalo i šta me još uvek povređuje je njihova potpuna ravnodušnost prema meni.

Kada zlostavljate dete, kada stavite svoj penis u ovo veoma nežno, ranjivo mesto ljudskog bića, stavljate mu jasno do znanja: "Ti si nevoljen, ti nam ništa ne značiš, ti si samo moj produžetak. Ja mogu da uđem u tvoj život kad god zaželim, i mogu da ti uradim štogod zaželim. To znači da je tvoje telo moje, tvoje genitalije su moje, tvoja budućnost je moja. Sve je moje i ti si samo moj produžetak." Ja sam bio kontrolisan svojom očajničkom potrebom da budem zapažen i voljen. Incest je ultimativna forma mržnje.

Živeo sam u dve stvarnosti. Da ste došli dok je moj otac bio duboko u meni i pitali me "Ariel, šta se dešava?" ja bih odgovorio ništa. Sada se apsolutno ništa ne dešava. Nikada ne bih priznao sebi šta se dešava, jer u momentu kada bih to prihvatio više nikada ne bih imao roditelje. Pa sam sarađivao u celoj toj priči o srećnom detetu.

U suštini, sve se to svodi na pitanje šta ja zaista želim kao ljudsko biće? To je zastrašujući izbor: iluzija da me moji roditelji zaista vole ili moje dostojanstvo. A ja mogu da izaberem samo jedno. Ne mogu imati roditelje a da imam i samopoštovanje, i obrnuto ako imam roditelje ne mogu imati samopoštovanje.

Dok je trajao ovaj proces iznošenja mojih uspomena iz vremena incesta, sve vreme sam se oseća kao izdajnik. Bio sam mučen strahovitom krivicom zbog izdaje svojih jadnih roditelja, uništavanja naše posvećene veze. Imao sam običaj da u mislima govorim sa njima, izvinjavajući se zato što ih povređujem, i što sam opet loš.

Ponekad osećam da u ovom društvu niko ni o kome ne brine. Čitati o incestu, u velikoj meri uključuje dobru dozu voajerizma. Ne mogu govoriti o incestu, a da me to ne učini posebnim. Mislim da je incest postao vrsta stručne medicinske reči iza koje se svi skrivaju, jer je iza nje nešto strašno i mračno što niko ne želi da sazna. Zato sam ja tako poseban. Ponekad ne verujem da iko zaista čuje ili zaista razume ili zaista oseća, ili zaista čini bilo šta. I tada se javlja isti mehanizam ponašanja kao kada sam bio dete: komunikacija i razumevanje nisu mogući u stvarnosti."

    

KRIZE

"Mnogi koji su preživeli incest, prisećaju se toga tek u kasnim tridesetim, jer do tada čovek formalno obavlja i radi ono što bi trebalo da radi. Ide u školu, postaje profesionalan; ako je srećan onda se i oženi; čitava ta priča. A onda kada se dođe do tridesetih, kada moraš da donosiš istinske odluke, nemaš ideju šta zaista da uradiš. Znaš šta bi trebalo da uradiš. Jednog dana sam se jednostavno isključio.

Neko vreme, kao posao koji oporavlja posao u koji nisam morao da ulažem bilo kakve emocije i osećanja – vozio sam limuzinu za deset dolara na sat, osamnaest sati dnevno, u Njujorku. Bilo mi je potrebno da dotaknem samo dno. Govorite sa čovekom koji je napisao i režirao dvadeset i pet prvorazrednih televizijskih filmova. Hoću da kažem, imao sam posao kom sam se mogao vratiti u bilo koje vreme. Ali više nisam želeo falsifikate.

Godine 1984. pohađao sam neku vrstu New Age kursa. Bilo je prilino šašavo. Tražili su da se pogledamo u ogledalo i kažemo "Volim te". Tako sam jednom sedeo ispred kluba "21" u Njujorku, u limuzini, dok je padao sneg, čekajući svog gazdu, poznatog advokata. Motor je bio upaljen, i ja sam gledao u retrovizor i govorio sam sebi, OK, ja to mogu da uradim. Okrenuo sam ogledalo potpuno prema sebi i gledao u svoje lice. Ranije, kad god se bih gledao u ogledalo, uvek sam video lice svog oca, ali sada sam gledao u to ogledalo i rekao "Ariel, ja te volim." I moja ruka je oživela svojim životom i udarila me u lice. Pobesneo sam i govorio "Ariel! Ja te volim!" I druga ruka me je udarila. Gledao sam se u ogledalu i govorio "Volim te" i udarao sam se. Nisam mogao da prestanem. Bio sam lud. U limuzini sa uključenim motorom, usred snežne oluje, čekajući već sedam sati svog gazdu. Tada sam bio moj otac. Trebalo je oko tri nedelje da se izgube masnice i posekotine, koje sam sebi napravio. Pa, ako je to ljubav, onda ne želite da budete voljeni. Čak i sada sam oprezan ako mi neko kaže da me voli. Za mene je to znak upozorenja.

Kad sam bio dete, pitao sam se ko sam ja? Šta znači biti ja? I jedini odgovor do kog sam dolazio bio je da ja pripadam svojim roditeljima. Bio sam produžetak. Kada ste dete, znate ko ste prema načinu na koji se vaši roditelji odnose prema vama. Moji roditelji nikada nisu razgovarali sa mnom. Nisam znao da pričam: mogao sam jedino da mrmljam. Sećam se da sam stalno pitao svoju majku "ako me ne voliš, zašto si me rodila?"

Živeo sam na mnogim mestima. Neumorno sam se kretao. Nekoliko godina sam živeo u Londonu, u Amsterdamu, Parizu, nešto malo u Italiji. Otišao sam na Daleki istok, u Hongkong; bio sam u Indiji; bio sam u Bangkoku; onda sam neko vreme živeo u Australiji. Vratio sam se u Izrael, onda sam otišao u Peru, pa sam se vratio i otišao u Rio. Hoću da kažem, sve vreme sam bio u pokretu.

Sećam se da sam jednom otišao na Zid plača, jedan od preostalih zidova hrama u Jerusalimu. Bio sam veoma srećan što nije bilo drugih ljudi. Imao sam nekoliko minuta na Zidu plača samo za sebe. Gledate kamenje i to nije čak ni religiozna posvećenost; to je spoznaja da je u poslednjh dve hiljade godina, mnogo ljudi dolazilo, dodirivalo, plakalo i bilo blisko svom duhovnom biću ovde, i da je sve to učinilo to mesto duhovno potpuno istinitim. To je trenutak kada možete biti potpuno čisti, pripadati ljudskom duhu stvorenom u pradavna vremena, kao da ste i sami deo večnosti. Tako sam stajao tamo, i čitav zid je bio moj, i bio sam očišćen. A onda sam osetio da je moje telo strahovito napeto. Bio sam napet na neobičan način; kao da sam gledao sebe iz božije perspektive. Pogledao sam dole, video sebe i upitao "zašto sam tako napet?’ Opustio sam sve mišiće i bilo je zaista dobro, jer sam po prvi put u svom životu svesno opustio svaki mišić u telu. I brojao sam do sedam ili osam i onda je najednom ogroman gvozdeni penis bio zaglavljen u mojoj zadnjici, i ja sam ga bukvalno fizički osećao. Na taj način sam živeo veći deo svog života.

Jednom, dok sam bio u Indiji, zaustavio sam se u Bombaju. On je mnogo pretrpaniji nego Njujork. Na ulici možete videti bukvalno po deset hiljada ljudi, ogromnu masu ljudskih bića. A nema mnogo belih ljudi. Tako sam našao savršeno mesto, na kakvom sam uvek želeo da budem, u sred Bombaja, gde nije postojala ni najmanja šansa da me bilo ko prepozna. Po prvi put sam mogao da dišem; do tada nisam disao – samo bih udahnuo dovoljno kiseonika da preživim – i nisam imao pravi osećaj o telu. Shvatio sam da nema svrhe to bežanje po čitavom svetu, u svim mogućim pravcima, jer odgovor nisam bio ja u drugačijoj kulturi, ili drugoj zemlji, ili bilo kom drugom mestu na kojem bih mogao da se izgubim. Odgovor je bio u mojoj glavi i to me je uplašilo; tamo nikad nisam želeo da gledam. Mislim da sam tada znao da je "nešto" što je bilo duboko zakopano u meni želelo da izađe i pokaže se i ta me je misao ispunila nekontrolisanim strahom."

    

OPORAVAK

"Preživeo sam bolje nego drugi ljudi, verovatno zato što sam vrlo, vrlo rano naučio kako da cenim i gledam stvari oko sebe. Bio sam fasciniran pukotinama na zidu. Hoću da kažem, gledao sam u njih i one bi postajale moji najbolji prijatelji. Imao sam običaj da gledam kamenje i travu, i vidim senke koje je stvaralo svetlo. To su bili moji najbolji prijatelji. Odlazio bih negde dalje od kuće svojih roditelja, negde u prirodu, negde gde sam zamišljao da je moja teritorija. Sedeo bih tamo i jednostavno slušao, maslinovo drvo, travu, povetarac. Zvuk vode i ptica. I vodio sam, u sebi, veoma intenzivan razgovor sa tim stvarima. Mislim da je to način na koji sam nekako preživljavao.

Ja sam razumeo moje roditelje u potpunosti, i zato sam bio najviše zlostavljano dete u porodici. Oni su znali da ja znam šta se događa. Mi nikada nismo razgovarali. Mislim, ja nikada nisam razgovarao sa nekim na način na koji mi sada razgovaramo, sve do svoje sedamnaeste ili osamnaeste godine.

Nisam ni znao da umem da razgovaram – niko nikada nije razgovarao sa mnom. Moji roditelji nikada nisu pričali sa mnom, ali ja sam ih podsvesno potpuno razumeo, kao da sam imao čist kanal do njihove podsvesti, zbunjenosti i potisnutog bola.

Po načinu na koji se moj otac penjao stepenicama kada se vraćao sa posla – znao sam tačno šta je naumio. Ako je moj otac bio srećan i ja sam bio srećan; ako je bio neraspoložen i ja sam bio takav; a ako je bio ljut i besan, ja sam postajao glup i nevidljiv i išao pravo u ćošak.

Imao sam ogromnu ljubav za svoje roditelje. Ponekad gledam decu koja se igraju sa lutkama, pričajući sa njima. Ona imaju vrlo složen, dubok odnos prema svom plišanom meci, ali vi i ja, mi znamo da je meda sastavljen samo od vune i krpica. Isto je bilo i sa mojim roditeljima: ja sam razgovarao sa ljudima koji nisu bili prisutni. Mislim da sam preživeo jer sam izražavao tako mnogo ljubavi prema mojim roditeljima, mada mi oni nisu uzvraćali. Čak i danas mi je ponekad teško da poverujem da me je moguće voleti. Moj razum to prihvata, ali ja sam se veći deo svog života osećao kao promašaj, prevarant, potpuni lažnjak.

Ne možete imati osećaj o sebi ako ne posedujete sećanja, jer morate shvatiti da niste takvi rođeni. Ja sam uvek mislio da sam rođen kao promašaj, uvek sam bio siguran da sam rođen oštećen, rođen sa nedostatkom nečeg važnog i da je to jednostavno tako. Ceo sistem glorifikuje arhetip, ali ja nikada nisam sreo ljude koji su stvarno bili takvi. Nikada ih nisam sreo, ali oni su bili "pravi ljudi", dok smo mi ostali bili lažnjaci. Vraćanjem svojih sećanja, sa saznanjem o tome šta mi se desilo, doživeo sam najveće iznenađenje u svom životu: shvatio sam da nije sve moja greška, i da ne moram više sebe da kažnjavam. Deca su uvek spremna da preuzmu krivicu, ako nešto pođe naopako. Ja sam živeo svoj život stalno mučen osećanjem da sam "zajebao stvari" a da nisam razumeo zašto. Nikada nisam bio zadovoljan.

Glavna stvar na terapiji je da nežno i polako dovedete ljude do stadijuma da shvate da oni nisu krivi što su bili silovani. Mi sebe mučimo sa onim: "Mogao sam nešto da učinim." Nema oporavka bez sećanja. A to ne znači da se suočite sa nekim eksplicitnim, vizuelnim doživljajem svega što vam se desilo. Sećanja o kojima govorim su emocionalna sećanja koja idu do korena vašeg užasa, vaših strahova, tako da možete pogledati u svoje strahove, u taj svoj užas i da jasno vidite šta je iza toga. To je kao sa čarobnjakom iz Oza. Šta je na začaranoj teritoriji? Onda vidite da je to samo stari, ljubazni čovek koji koristeći složenu opremu, kao i fašističke zemlje, pretvara sebe u nešto što nije stvarno.

Mesto gde sam po prvi put naišao na ljubav i razumevanje bilo je kad sam se susreo sa ljudima koji su preživeli zlostavljanje. Sećam se kada sam prvi put došao na sastanak SIA i očekivao da nađem odvratne ljude kojima pljuvačka curi iz usta, izvitoperene, užasno unakažene ljude. A oni su zapravo bili vrlo fini ljudi. Po prvi put u svom životu sam se osećao opušteno, osećao sam da mogu da kažem istinu i da će me neko razumeti. Našli smo crkvu u kojoj su nam dozvolili da se sastajemo. Imali smo jedan sastanak mesečno na Menhetnu, i ja sam tada čitav mesec čekao na tih sat i po. Ali crkva nam nije dozvoljavala da upotrebljavamo reč incest na tim sastancima. Bili smo tako skrhani, ta grupa od desetak ljudi i žena, svojim sećanjima, da smo imali običaj da vrištimo. Tražili bismo dozvolu. Oprostite ne mogu sada da pričam, ali da li bi vam smetalo da vrištim? Vrisak je dolazio iz dubine naših umova. I to je bilo u redu za sve nas. Nismo bežali jedni od drugih. Onda su iz crkve rekli da će nas izbaciti ako nastavimo da vrištimo, pa smo krenuli da pravimo zvučno izolovanu sobu, sa velikim dušecima i velikim jastucima i palicama za bezbol. Nije bilo terapeuta.

Svi se mi tako stidimo da budemo besni – bes je "necivilizovan". Bes je emocija koja je najviše potiskivana i kojoj je najteže prići. Biti istraumiran rano u životu znači naučiti kako da potiskuješ svoja osećanja, a posebno ona koja nisu prihvatljiva tvojim mučiteljima/roditeljima. Da bi preživeli zlostavljanje, morali smo da se pretvaramo da nismo besni, iako je bes samo rastao i rastao, sakriven u nama. Zato naš bes izgleda kao emocija koja odjednom izbija nekontrolisana i vulkanska.

Mnogo mučnih godina sam proveo kao taoc svojih nezapamćenih uspomena. Moja osećanja, moja svest o sebi, bila su utrnula, zatvorena i zamrznuta i na jednoj seansi sam se spontano vratio u telo malog dečaka čije je lice bilo na silu gurnuto u vaginu njegove mame dok se njena karlica divlje kretala gore dole.

To je bila moja majka. Uzeo sam palicu za bejzbol i udarao je, udarao je, udarao je svojim kolenima,svojom glavom i udarao sam je skoro sat vremena, što je veoma, veoma, veoma dugo vreme, vrišteći sve vreme ponovo i ponovo, opet i opet:" ZAŠTO? ZAŠTO?" I rekao sam sebi, ili će ona umreti u meni, ili ću ja umreti. I izbacio sam je iz sebe. Nekoliko minuta sam osećao intenzivnu mržnju, oslobodio sam je se, i više uopšte nije bilo važno.

Bes koji osećamo je biološki, i moramo ga se osloboditi biološki; ne možete ga se osloboditit intelektualno. Ljudi ne mogu da shvate šta je incest. Ne mogu da prihvate ekstremna osećanja i emocije. Bol je u stvari samo reč od tri slova u našem društvu. Ne pominjete ga. Nije dozvoljen. U našem društvu postoji ogromna količina bola i nesreće i tuge i trauma prekrivenih slikom Miki Mausa koji se smeši. Mi ne razumemo da  ključ naše sreće leži u mogućnosti da izrazimo svoj bol. Kada se tako gleda na stvari, ja sam terorist. Dobar deo vremena se osećam kao vojnik u ratu, ratu koji se vodi da bismo povratili našu svesnost, našu svest o samima sebi, našim umovima. Zato sam ja otvoren. Osećam da, ako me ljudi vide i znaju da sam ja O.K., a ja sam prošao kroz ono kroz šta sam prošao, dajem signal nekome da je sve to u redu. Izađi, reci istinu, ti si O.K.

Još uvek raste broj sličnih nama, milioni ljudi koji se pojavljuju upravo sada i sećaju se ne zbog sistema, već uprkos sistemu. Vi niste loši. Vi niste grozni. Vi niste odvratni. Nešto strašno vam se desilo, ali to niste vi. Ljubav vam je dostupna, neko vas može voleti i znaće da to nije bila vaša krivica. Ovo zvuči kao kliše, ali ja potpuno verujem u to što govorim.

Kada sam prvi put kraj sebe video žrtve incesta, znao sam da sam te ljude čekao čitav svoj život. I našao sam ih. Neki ljudi smatraju da je moj rad napad na roditelje, da uništava porodice, mada ja nikada nikome nisam rekao da se suprotstavlja svojim roditeljima. Uvek govorim ljudima da sve ovo nije o njihovim roditeljima, ovo je o onome što se njima dogodilo.

Čak i kada dođe do oporavka od incesta, stotine hiljada, milioni nas se pojavljuju naizgled niotkuda i počinje oporavak na način sličan narodnom pokretu, ne zbog psihoterapeuta, već uprkos njima. Terapija je tako mnogo godina bila zbog terapije, a ne zbog oporavka i lečenja. Sada se naravno sve promenilo. Oni znaju da se incest događa, štaviše da je vrlo uobičajen. Oni su sad na oštrici, izgleda da znaju šta je incest i stoje iza toga. Ali nekada nije bilo tako. Godine 1986, 1987. bilo je vrlo teško naći terapeuta u Njujorku koji bi se time bavio. Neki su bili vrlo učtivi i ne bi vam rekli da se vama to nije dogodilo, iako su tako mislili. A čak i danas mnogi terapeuti žele da terapija bude vrlo čista, vrlo fina, vrlo intelektualna. Rad glavom. Oni nisu naučeni da se suoče sa realnošću – koja je krvava, koja je bes, koja je plakanje i koja izgleda nije civilizovana.

Veći deo svog života proveo sam u čauri krivice i srama, zamrznut u vremenu i paralizovan besom. Sve što radite, radite iz te čaure i kao zlostavljana osoba radite pravu stvar. Vraćate se na početak svog postojanja samo da biste ostali živi, i mislite da će jednog dana biti bolje

Danas imam mogućnost da ne gledam svet samo iz svoje male čaure. To sa čaurom vam je kao da vozite kola u olujnoj noći. Imate svetla koja osvetljavaju put neposredno ispred vas, ali iza vas je tama, i oko vas je oluja i strašno je, ali ipak vi vidite  toliko da možete napred. Danas sam ja na dnevnom svetlu. Ne gledam samo ono što mogu da vidim. I, vrlo sam svestan neverovatne količine bola oko sebe.’

 

RAD

"Mislim da sam jednog dana jednostavno odustao. Imao sam oko trideset sedam godina i rekao sam sebi "Neću više nikada da se pretvaram." Mislim da nisam to rekao svesno; samo sam prestao da radim sve što sam do tada radio. Postao sam depresivan i izgubljen. Nisam mogao da radim. Ponekada sam, samo zabave radi, sedeo po četrnaest sati i bavio se svojom umetnošću, stvarao likove i otkrivao tu drugu stvarnost. Samo za sebe, ni za koga drugog. Nikada nisam želeo da stvaram nešto u vezi moje traume, incesta; želeo sam da radim "fine" stvari ali se sve to samo otkrivalo. Čak i sada, kad pogledam u svoj rad, izgleda kao ljubavnik koga ste imali pre dvadeset godina. Gledate i znate da je nekada postojala neka vatra, ali da to više nije važno jer je gotovo.

Na mojim prvim izložbama u ateljeu, ljudi koji su dolazili imali su običaj da plaču. A ja nisam razumeo zašto, jer je za mene to bila moja stvarnost, ne neka moguća stvarnost. Ali to malo dete, učaureno, zamotano, koje ni sa kim nije komuniciralo, čak ni sa mnom, izašlo je u svet negde i nekako. Uradilo je nešto, suočilo se sa svojim bolom i nedostatkom ljubavi. Prestao sam da banalizujem i minimalizujem to što mi se dogodilo.

Moj rad je veoma, veoma eksplicitan i zato ne mogu da izlažem sve vreme. Prvi put sam uzeo svoje porodične fotografije i pornografske fotografije i spojio ih. Ovde je slika mog oca koji me drži i smeši se, i to je moja službena fotografija iz detinjstva. Ali sam onda dodao sliku golog tela sa ogromnom erekcijom. I žrtve zlostavljanja se mogu povezati sa tim. A za mene je po prvi put ta druga realnost postala stvarna u ovoj realnosti, i počeo sam da rušim zidove između njih. Tako da na ovu pornografsku sliku mog oca koji me drži, oni koji su to preživeli mogu odmah da odgovore. Za druge ljude to je neka vrsta voajerizma.

Dolazimo do pitanja šta je umetnost. U umetničkom svetu, većina onoga što vidite je o umetnosti. Ne o bilo čemu drugom. O umetnosti. I vrlo je prefinjeno i nepreteće, i svi piju šampanjac i vrlo se lepo zabavljaju. A na mojoj prvoj izložbi ljudi su dolazili u galeriju i plakali. Bio je to čin uspostavljanja prisne veze. I ne znajući, došao sam do vrlo instinktivnog saznanja, šta je umetnost. Umetnost je iskupljivanje, isterivanje zlih duhova, očuvanje sopstvenog dostojanstva. Umetnost je istraživanje te neverbalne teritorije.

Razbesnim se i zgadim kada umetnički kritičari danas nazovu moj rad "terapija umetnošću". Da li oni misle da su pećinski ljudi koji su crtali na zidovima pećine ono čega su se plašili imali "terapiju umetnošću"? To je kao kod psihoterapeuta: oni misle da znaju šta je uredu, šta je civilizovano. Oni znaju šta je umetnost; oni to imaju u svojim glavama kao samozvani "autoriteti". Kad vide umetničko delo koje nije napravio neko ko je zvanično proglašen za umetnika, onda ga je uradio neko ko želi da dođe u kontakt sa njihovim osećanjima jer umetnost izražava osećanja i emocije. A to je upravo ono što nedostaje našem društvu: osećanja i emocije. Sve te vođe – oni nemaju nikakva osećanja.

Moj rad je u mnogome o nasilju. Radim ljudska tela koja nemaju lica. Vidite ja nisam bio pojedinačno ljudsko biće kada sam silovan; bio sam kompletno, potpuno izbrisan, moj identitet je nestao. Moj rad je nasilan; radim slike tela i vršim nasilje nad tim telima. Dobar deo toga se teško gleda jer ja idem skroz do kraja. Pokušavam da doprem do onog svog dela nad kojim je izvršeno tako potpuno nasilje. Zato upotrebljavam maske. Postoji nešto vrlo tajanstveno i zastrašujuće u ljudima koji su bez lica. Maska je nasmešena i krvava; i sve je u redu, svi su opušteni. Ali zapravo ništa nije u redu, ako se malo dublje zagledamo u sliku."

    

BES

"Ja sam vrlo iznenađen kada neko ne viče na mene, kada je neko ljubazan prema meni, kada me neko ne zlostavlja. Ja nisam imao detinjstvo. Ja čak i ne znam šta je to detinjstvo. Ja sada polako, vrlo nežno izlazim iz svoje školjke, te velike tvrđave koju sam oko sebe izgradio. Po prvi put se u meni javlja svest da sam ja osoba.

Postoji razlika između ljutnje i besa & nasilja i agresije. Na primer moj otac je terorisao porodicu. Terorisao nas je dugim ćutnjama i kompletnom kontrolom svega što se dešavalo. Bilo mu je ptrebno da bude bolji od mene sve vreme. Potpuno je upravljao porodicom; sve je bilo onako kako je on želeo. Jednostavno ste morali tako da uradite. Nije bio često fizički nasilan i agresivan, ali onih nekoliko puta kada je bio, stavljalo nam je do znanja šta je prisutno sve vreme. Tako je i bez direktne agresivnosti sve nas kontrolisao agresijom. I sve je išlo kao podmazano. Danas mi je jasno da je bio vrlo povređen; osećao se vrlo glupim i bezvrednim, ali je morao da zaštiti svoj imidž. To je agresija.

Ali ono što ja radim kada sam sa grupom u zvučno izolovanoj prostoriji, sigurnom prostoru, kada biološki izgubite kontrolu nad sobom, doći do takve vrste fizičkog, biološkog odgovora na ono što vam se dešavalo pre mnogo godina, to je izražavanje besa – a viđao sam ljude koji su to činili satima, bez prestanka. To nije agresija; ne povređujete nikoga, ne kontrolišete nikoga; niste narcisoidni, ne iskaljujete se na nekome. To su bes i ljutnja, ne agresija.

Ja znam kako se mučitelji osećaju, jer znam da oni ne osećaju. Čovek je zlostavljan, mučen, ali nema dokaza, nema otisaka prstiju. Jedino što mu je preostalo je sopstveni bes. Ali taj čovek nije rođen kao čudovište; nešto mu se dogodilo. Mi kao društvo ne postavljamo sebi pitanje šta mu se dogodilo jer je naša politika kratkovida.

Ako vas neko povređuje, želite da ga zaustavite. Ako to ne možete, u vama se skuplja bes. A on ne nestaje; mora da bude izražen. Želeo bih da razumemo da biti kriminalac znači biti povređen."

    

VOĐE

"Kada ste silovani kao dete, onda ste sami. Ko će vas zaštititi? To je vrlo snažna činjenica. Sami ste. Ja potpuno razumem mozak ubice, tiranina, fašiste. Razumem ih vrlo dobro jer oni žive u svetu smrti; nema osećanja, nema saosećanja, nema ljubavi, nema brige jer niko nije brinuo o njima, pa zašto bi njih bilo briga za nekog drugog? Fašisti imaju lažnu istoriju, oni slave svoj bol.

Ne možete imati vlastiti identitet, a da pritom ne posedujete iskustva koja su vas oblikovala. Ne postoji zdrava kultura bez korena u stvarnoj istoriji. U totalitarnim režimima, ljudima nije bilo dozvoljeno sećanje na vlastitu nacionalnu istoriju. U nacističkoj Nemačkoj i komunističkoj Rusiji, bile su uklonjene istorijske knjige i fotografije. Staljin i Hitler su shvatili da se lični/nacionalni identitet oblikuje prema poznatoj istoriji. Kontrolišete ljude kontrolišući njihovu prošlost.

Vladar bez osećanja je fašist. A možete imati fašistu i u demokratiji. Hoću da kažem da ljude možete povređivati i u najboljim sistemima. Ono što u našem sistemu nedostaje je saosećanje i razumevanje za druge ljude. To zvuči kao kliše – jer i te vođe upotrebljavaju iste reči, ali su one prazne; u njima nema osećanja; nema osećanja za druge ljude.

Bilo je tako zbunjujuće, da kad god bih se razbesneo na svog oca, kad bih ustao protiv njega, on je bio žrtva. Učinio me je odgovornim za svoj bol; "Šta mi to radiš?" On je bio tako slab, tako razočaran, toliko sam mu bio potreban; on je bio tako pošten, tako poseban, neotkriveni genije – čak nisam ni mogao da mu se suprotstavim jer je bio takva žrtva, a u isto vreme me je maltretirao i brisao moj identitet i svest o sebi.

Mislim da se ista stvar događa sa našim vođama. Pogledajte samo sve odluke, sve zakone koji su prošli u poslednjih dvanaest godina, i bićete zapanjeni količinom nemilosrdnih odredbi koje su odobrili. Ali onda pogledate u njih i oni su stvarno ranjive osobe i stvarno fine osobe. Problem je u tome što cela ta stvar uopšte nije lična. Ništa nije lično u ovoj kulturi.

Postoji stih u pesmi Leonarda Koena: "Dan je očeva i svi su povređeni." Svi mi. Ja nisam sreo osobu koja to ne oseća, taj ogromni bol i nedostatak roditelja. To je biološka potreba. Ne možemo je prevazići intelektualnim shvatanjem. Ona mora da bude ispunjena.

To je zaista zastrašujuće u društvu, jer kad god se nešto desi, svi gledaju u velikog oca, velikog taticu da dođe i pobrine se za stvari, da nas spasi. Ali veliki tatica je takođe povređen. On je lud, skrenuo je sa uma i u svojim odlukama. Može pobiti pola miliona ljudi zbog nečega. A veliki deo nas se njemu moli, on je za nas heroj. Ponekad izgleda kao da svi imamo istog oca.

Gledajte, recimo nacističku Nemačku, čak i veoma inteligentnim ljudima Firer je bio potreban, veliki tata, koji je došao da ih spase. Emocionalne i biološke potrebe su mnogo jače od intelektualnih. A otac, zlostavljano dete koje je prošlo kroz incest, je u dubokom bolu, skrenuo je s uma. Čak i najgori mučitelji "vole" decu. Postoji mnogo Hitlerovih fotografija sa decom, (na kojima deca, doduše, izgledaju prestravljena). I Sadam Husein, kada je držao taoce, voleo je da se igra sa britanskom decom; smešio se i milovao ih po glavi. A deca su bila prestravljena jer su znala ko je on.

Kada sam odrastao, svako koga sam sreo izgledao je kao siroče. Ali to sam bio ja, koji je susretao sve te ljude, i danas, posle putovanja svuda po svetu, za mene nema dileme, postoji jedno  veliko sporno pitanje svuda, na političkom i ličnom planu: velika trauma koja svakog pokreće a to je nedostatak roditeljstva. Svi smo mi, do izvesnog stepena, emocionalni beskućnici; imamo ogromnu želju da se vratimo u doba kad smo bili deca i da imamo roditelje. Kultura, ljudi se osećaju kao da ih nisu ni imali, nisu imali mesto gde mogu primiti bezuslovnu pažnju, toplinu, prihvatanje, gajenje i dobrodošlicu na svet.

Nedavno sam, na primer imao radionicu sa usvojiteljima, oni su uzeli dete koje je bilo žrtva incesta. Bila je tu žena koja je sa nama podelila priču o petogodišnjoj devojčici koju je zlostavljao njen očuh. Devojčica je bila potpuno autistična; njeno telo je bilo kao komad smrznutog drveta. Jedina stvar koja je izgledala živa na njoj bile su njene oči, ali nikako nije mogla da se poveže sa nekim, sve je to bilo potpuno mehanički, kao robot. Dve i po godine njena pomajka je pazila, brinula o njoj, ljubila je i govorila joj. Polako je njena odbrana počela da se topi i ličnost koja je izgledala potpuno zaostala, pretvorila se u inteligentnu, živahnu, spontanu malu devojčicu. Svima nam je to potrebno.

Do pre neku godinu, uvek smo slušali "roditelji uvek žele najbolje svojoj deci". Mogu te tući, mogu te silovati, mogu ti učiniti bilo šta, sve je to ‘za tvoje dobro." Mislim da ako pogledamo šta se dešavalo poslednjih nekoliko godina, ako shvatimo kako je moglo da bude nekoliko sledećih stotina godina, najveći pomak koji smo napravili kao kultura je da smo prvi put – bez obzira na to šta biblija kaže o poštovanju svojih roditelja – bez obzira što psihoterapeuti kažu da tvoji roditelji čine najbolje što mogu za tebe – shvatili da roditelji mogu biti sadisti, mogu biti zli, mogu biti potpuno narcisoidni, i da roditelji, neki roditelji, definitivno ne žele sve najbolje za svoju decu. Roditelji mogu mrzeti svoju decu neshvatljivom jačinom. I mi znamo da je to naša kultura; mi dobijamo sve što ide uz nju.

Mislim da je ono osnovno sa čim se danas suočavamo u porodici, politici i globalno zapravo kraj "plemenskog" društva, kraj zavisnosti od muškaraca, hranitelja i zaštitnika. To većim delom može biti oznaka društva. Bukvalno, rađa se novi način razmišljanja. Pogledajte samo šta se desilo sa komunističkim blokom – jednostavno je nestao. Imali smo neprijatelje, da bismo imali nešto što će nas okupirati van nas samih. Naši neprijatelji su bukvalno vrsta ogledala za našu sopstvenu agresiju, a toga više nema. Fikcijski neprijatelj više ne postoji. To je evolucija; sada ulazimo u fazu koja je fascinantna. Mislim da sledećih hiljadu godina pripada ženi, ženskom osećaju davanja i održavanja života, traženja harmonije – što je korenita promena, i žene počinju da koriste tu priliku.

Bilo je neverovatno teško za mene da prihvatim realnost o svom odrastanju. Mnogi, mnogi ljudi mi kažu da sam vrlo hrabar što ovo radim. Ali za mene to nije značilo hrabrost; značilo je očaj. Očajanje i hrabrost su dve strane iste stvari. Jedna od najboljih stvari koja mi se dogodila bilo je shvatanje činjenice da sam istraumiran i da ću na neki način takav ostati do kraja svog života. Takođe sam shvatio da je sve proces koji traje i da pojam savršenstvo nije ljudski. Moj otac je bio "savršen" ali ja sam shvatio da je sve to proces učenja, da mogu da pravim greške, da ja možda imam neke probleme, ali ja nisam problem. Po prvi put osećam da sve to dolazi, većim delom, iz prostora koji nije moj ego. Osećam se veoma privilegovanim što mogu nešto da pružim ljudima – i više nego privilegovan, meni to koristi – u svojoj terapiji. To je moja terapija. Moj oporavak će trajati do poslednjeg dana mog života. Moja zlostavljanost je vrsta hendikepa koja je uvek sa mnom.

Mi ulazimo u novu eru razumevanja šta to znači biti ljudsko biće. Ono što proizvodi tako mnogo vođa, tako mnogo fašista, tako harizmatičnih je to što su oni duboko povređeni. Mi se identifikujemo sa tim njihovim osećajem; oni ga ispoljavaju sublimisano. Fašizam sa svojih hiljadu lica i maski je osveta potiskivanja.

Ako me pitate koji je najhrabriji politički potez koji ljudi mogu da načine, rekao bih da je to da kažu istinu o onome što im se desilo, da vrate svoja sećanja. Ako bi naše vođe govorile istinu o onome što im se dogodilo, ova zemlja bi mogla da se promeni bukvalno za petnaest minuta."     

 

 

O ARIELU OR DžORDANU

Svi smo mi jako blizu svom bolu, sve vreme. Poslušajte bilo koju grupu ljudi u sigurnom okruženju, koja počinje da se prise’’ća svojih uspomena. REČ je različita za svakog, ali svako od njih će dotaći tu reč koja lomi površinu "dom" "otac"” "samoubistvo" ili možda samo ime i glas zadrhti, povisi se , slomi se. Možda je jedina uočljiva razlika me’đu ljudima ta što neki pričaju svoje priče, a neki ne.

Jednom sam napisao (CENTRAL PARK 17/18) da je "izbor ljudi koje slušamo i kojima verujemo etički." Ovo je takođe izbor koji određuje realnost. Juče je u novinama bio članak o još jednoj poznatoj ličnosti koja je preživela zlostavljanje. Glas autoriteta je pisao o " zabludi koja muči sve post – romantičare : ubeđenje da su njihovi privatni problemi briga ostalog sveta." Srećom po našu budućnost, mislim da se ta zabluda sve više širi.

Ariel Or Džordan je neko kog sam ja izabrao da slušam i da mu verujem. Ali tokom slušanja sam shvatio da, kao neko ko nije preživeo incest, ne mogu sebi dozvoliti da mu verujem. Postojale su stvari u njegovoj priči koje su me doticale, koje su činile da žalosno klimam glavom da, poznati su mi takvi ljudi, da, znam kako je to. Ali njegova "stvarnost", njegova priča, lomi samo tkanje života; to što je njemu učinjeno toliko kida ionako slabe veze od kojih verujem da zavisi naš opstanak, da kada bih dozvolio da postane deo moje stvarnosti, kada bih poverovao u to "biološki", bio bih ostavljen bez oslonca, bez ičeg stabilnog u svom postojanju. Postoji intelektualni smisao u toj, najgoroj stvari na svetu: biti jeban u dupe od svog oca. Ali emocionalno, ostavlja me hladnim; to je bol koji ja ne želim da osetim, bol koji uistinu ne poznajem, bol od kog se instinktivno štitim. Za nas koji ga nismo preživeli zahteva novu vrstu hrabrosti: da poverujemo ovim pričama samim svojim telima, da ih učinimo delom sopstvene stvarnosti.

Upotrebio sam ono što je Ariel govorio na nekoliko seansi i sredio kao što bi filmski urednik povezao scene različite dužine i napravio priču. Nisam navodio pitanja jer mi je to izgledalo nepotrebno. Ono što je potrebno je da ovaj intimni bol bude ispričan, da ga čujemo i poverujemo. Ovo jeste stvarni svet; mi činimo taj svet, ne neki objektivni estetski konstrukti.

Mark Hasi

(Iz tematskog časopisa Central Park, br. 22, 1993, Childhood Sexual Abuse)