Keti Eker

JEZIK TELA

Prevela Jasmina Tešanović

 

 

 

Udala sam se kad sam bila vrlo mlada. Nisam poznavala svog muža...

Dan posle našeg venčanja, sanjala sam nešto o svetu:

Na ulasku u svet, trebalo je da abortiram.

I ranije sam abortirala.

Trebalo je da odlučim da li hoću ili ne anesteziju. Pretpostavljam da me je doktor to pitao ali se ne sećam da je nekog tamo bilo. Razmišljajući, upitala sam koliko će me boleti abortus. Doktor je odgovorio, "O, boleće..." glasom koji je pokušavao da ne pridaje značaj bolu. S obzirom da sam znala da ta vrsta glasa govori da će biti vrlo bolno, uplašila sam se. Ćebe kojim sam bila pokrivena bilo je žute boje. Mrzim bol. Rešila sam se za anesteziju.

Za sve vreme abortusa, bila sam na neki način svesna. Dok sam bila u takvom stanju svesti, jastuče koje je bilo oko mog dupeta se naduvalo i ja sam lebdela desetak metara iznad kreveta.

Posle abortusa, telo mi je bilo uredu, pa sam napustila bolnicu.

Ovo je bila scena mog venčanja.

Zatim sam ušla u pravi svet (suprotstavljen onom bolničkom). U kolima. Kola su stigla do kraja prljave ulice koja se prostirala ispod njih: počela je glavna ulica. Na ovoj tački, čovek koji je bio u kolima sa mnom obavestio me je da mogu da vozim.

Ali ja nikad nisam vozila kola. Počela sam da vozim crni bentli. Za početak, morala sam da okrenem kola, ali nisam imala pojma kako. Okretanje mora da ima nekakve veze sa volanom.

Okrenula sam bila do pola i nisam mogla da vidim šta je iza mene.

"Ne brini što ne vidiš", kaže moj novi muž, "ja ću da gledam".

Pretpostavljam da je to i učinio zato što sam ja, odnosno mi, uspešno sproveli ogroman bentli na prljavi put koji je vodio ka našoj kući.

Naša kuća bila je jedna vojna baraka.

Tamo, u šumi, koja je bila raščišćena tu i tamo, bilo je niz zdanja kao kabina, ali nešto većih. Moj muž i ja trebalo je da se iselimo iz jedne koja nam je bila dodeljena. Leri... da li je to moj muž?... Mislim da ne poznajem dobro svog muža... voli da čuva svoje morske prasiće izvan kabine, na šumskoj vlazi.

Moji morski prasići su uvek na sigurnom i toplom.

Pošto smo napustili taj deo vojske koji je nekad bio naš dom, ušla sam u kabinu pod imenom Škola. Stariji čovek u uniformi koji je sedeo za stolom koji je bio i jedini komad nameštaja u toj velikoj, drvenoj sobi, okrenuo se ka meni i progovorio na nemačkom, na nepoznatom jeziku.

Moj muž mu je odgovorio na nemačkom da su arhive japanske.

Iz tog razgovora shvatila sam, pre svega, da moramo da se evakuišemo zato što dolaze Nemci.

Znala sam da nema nikakvih japanskih arhiva u školi i da je prema tome moj muž pokušao da prevari Nemca. Pitala sam se da li je uspeo.

Posle tog sna, moj muž je prošao kolima pored hotela u kome je trebalo da provedemo medeni mesec. Tada ga još nismo znali. Sve se desilo baš slučajno.

Jer planirali smo da idemo u Englesku vozom, pa onda brodom, ali je voz skrenut. Morali smo da provedemo noć u Ostendeu.

Morali smo da čekamo celu noć.

U Ostendeu, gde god da je, ili na kraju sveta, pronašli smo hotel. Izdizao se iz okolne raspadnutosti. Ime hotela bilo je "Etoile Rouge".

"Dosta je mrtvo u ovo doba godine", rekao je moj muž.

Enterijer je bio luksuzan: u holu, široko stepenište prekriveno crvenim tepihom koje je ličilo na tobogan spuštalo se u persijski tepih preko persijskog tepiha. Debeli činovnik bio je jedini čovek tu. Predao nam je ključ od kraljevskog apartmana kao da smo bili važni. Možda i jesmo, s obzirom da smo bili jedini ljudi tu, u tom kraju koje sunce više ne posećuje.

Prvi put kad me je muž tucao uhvatila sam se za zrak svetlosti iznad svoje glave.

Posle sam ga upitala da li me voli.

On je padao u san. "Ne".

Okrenuo se po prvi put ka meni. "Da li ti mene voliš?"

Nisam znala šta da odgovorim, s obzirom na to kako je on meni odgovorio. "Naravno da te volim."

Odgovorio je da je sve dobro: "Ja tebe ne volim, ti mene ne voliš, prema tome, stvoreni smo jedno za drugo".

Te noći sam sanjala, kao da je ovaj hotel iz sna, da predivna porodična kuća stoji otvorena na svakoj strani ka alejama koje idu na gore.

Dobila sam sobu u kojoj ću od sada na dalje biti. Jer sam bila deo porodice.

Pa ipak su zli ljudi ušli u kuću. Da ih izbegnem, izašla sam kroz prozor.

Umesto da stignem napolje gde bih bila bezbedna, našla sam se na delu terena koji je bio zagrađen u parkiralište.

Morala sam da pobegnem sa tog parkinga da me zli ljudi ne bi uhvatili.

A to tlo po kome sam još uvek lutala bilo je napravljeno od prašine ili peska. U svakom slučaju vrlo belo. S obzirom na razdaljinu od kuće imalo je i dalje svoj ovalni oblik.

Nikakva trava nije rasla unutar tog prostora.

Dok sam se penjala ni brzo ni sporo preko ograde tog tla, zli ljudi me ščepaše.

Sada, unutar te ograde, svet, koji je živeo u kući, i ovi zli ljudi igrali su bejzbol. Igrali su bejzbol jer su imali veru. Uključila sam se u igru, iako nisam umela dobro da igram, i dok sam bila na terenu, gledala sam da nađem put, rupu kroz koju mogu da pobegnem.

Nisam mogla da nađem nijednu rupu.

Zatim, u ograđenom prostoru koji je bio rupa, prvobitni stanovnici zdanja, od kojih nijedan nije bio hrišćanin, bili su podvrgnuti torturi koja me je vizuelno podsećala na poslednje scene SALO-a.

Ulovili su me kao da sam zver.

Htela sam da pobegnem od muža.

Sledeće jutro osvanulo je plavo, zatim crveno.

Posle sam sišla u hotelski hol.

I dalje nije bilo nikoga osim portira. Bore su mu gotovo zatvorile oči. Odlutala sam do jednog ćoška pored ogromnih prozora daleko od persijskih tepiha.

Praznina ovoga hola podsetila me je na životinje. Iako ih obožavam, nemam nijednu jer se ne bih setila da ih hranim.

Dve žene koje nisu izgledale kao ljduska bića ušle su u hotel. Starija je bila začuđujuća, sa potpuno belom kosom obučena skroz u crno; za njom jedan dečko koji je bio zapravo devojka.

Šapućući portiru koji se vidno tresao upitala sam ga ko su one.

One su zajedno.

Kasnije te noći, pre no što sam uspela da ih sretnem, čula sam kroz zid sobe kako razgovaraju.

"Pusti me da idem. Molim te. Pusti me da odem." Znala sam da je to mlađi glas.

"Nikada te neću pustiti, Kata."

Ime je bilo Kata.

"Ostaviću te u svakom slučaju."

"Ne opet." Bilo joj je dosadno. Onoj lepoj.

"Idem sada."

"Kata, ti nisi u stanju da me ostaviš."

"Ali ti me više ne želiš. Ti hoćeš onu Amerikanku iz ovog hotela."

"A ja sam tebi potrebna."

Još nisam bila čula ovaj razgovor. Meni je belokosa žena u crnom izgledala kao jaguar, jaguar u zmiji čija je koža sastavljena od tri vrste crnila.

Bilo je to kao da je svojevremeno vezala maramu oko njegove monstruozne glave i da je mačka, kao odgovor, zatvarajući oči, i spuštajući svoju monstruoznu glavu na jednu njenu ruku, postala pitoma.

Osetila sam da me starija žena ljubi po usnama i jako sam se uplašila.

Vratila sam se gore kod svog muža, koji je planirao da poseti Briž gde su se upravo odigrala brojna ubistva.

Kao i obično nosio je naočari za sunce. Putovali smo kroz lavirinte kanala Briža sve dok jedan pas nije zalajao i dok nas nisu pretekle sirene. Pratili smo sirene, daleko od kanala, do gomile meštana okupljene oko belog automobila.

Nosila su iznešena iz kola.

Policajac je promumlao mom mužu, "O mesje, grozno je... strašno... četvrta ove nedelje... mlade devojke, sve redom. Prelepe, takođe. Ova je ovde danima ležala. Iskasapljena, kao ostale... bez kapi krvi.

Slepe oči mog muža buljile su neodređeno.

Jer on je bio ranjiv. "Ne razumem." Obraća se policajcu.

"Niko od nas ne razume", reče policajac.

Nosila su se vraćala, na njima nevidljivo telo, sa crvenim ćebetom preko.

Mora da je neka devojka kao ja.

Odneli su ga nekud u belim kolima.

Dok smo izlazili iz grada, u širokom autobusu, mužu sam se poverila da se plašim.

Obavestila sam ga da se plašim njega. "O da, Stiven, bio si zadovoljan. Osetio si zadovoljstvo gledajući u telo mrtve devojke."

"Tebi je zadovoljstvo to da govoriš. Polako se upoznajemo."

Spustila sam glavu na njegovo rame dok sam mu jednom rukom polako otkopčala kaiš.

Nije hteo da ga tu dodirujem.

Zaspala sam u autobusu i sanjala da sam pobegla od Stivena.

Oduvek sam poznavala grad u kome sam, ovaj grad ubica jer je to bilo moje detinjstvo. Tesne, štrokave mračne ulice čija su zdanja ista. Vrata su okoštala u zidove.

To je bio grad u kome sam imala stan. Ili sam nekad tu stanovala ili nikad nisam. Stan, enterijer, raspadao se kao i sve ostalo. Tri sobe, svaka veličine komada nameštaja. Trećina kupatila bila je tuš kabina, polurazbijena, bez dna.

Ovaj malecki deo grada bio je bez dna.

Sada sam izdavala stan nekoj skitnici ili paru skitnica. Ako je skitnica i ako sam ja živela u stanu pre no što sam ga dala pod kiriju, onda sam živela sa njim. On me je napustio. Plašila sam se da će štrokava skitnica ili skitnice polako uništiti arhitektonsku rupu koja je bila moja pička.

Kad bih pogledala direktno u svoj strah, videla bih da je neosnovan. Sredila sam svoj stan i izdala ga nekome drugom za sto dolara mesečno preko otkupne mesečne rate.

Napustila sam grad da bih otišla na selo.

Prva stvar koju sam videla bila je gola žena kako baca golu bebu veselo u vazduh. Tako žive, pomislila sam, ljudi u raju.

Ovo selo u koje sam došla, po imenu Marin, bilo je kao neki seoski klub. Ujeo me je komarac. Otok se ubrzo pretvorio u strašnu bradavicu. Pošto nisam pripadala raju, utrčala sam u grupu studenata koji su se upravo penjali na planinu na vidik.

Iako sam prepoznala jednog od njih, Dejla, nisam mogla s njim da ostanem jer mu je kurac bio mekan.

Nisam imala gde da odem i ko da budem. Zatim sam se setila da posedujem ovaj stan u kome se sve raspadalo. To je bila sigurnost.

Posle toga sam sanjala da ne želim više da ostavim svog muža.

Vratili smo se u hotel na kraj sveta.

Pre no što smo krenuli, žena sa belom kosom pozvala je mog muža i mene na večeru sa njom i njenom mladom prijateljicom.

"Da zaboravimo na neprijatne stvari..."

Policajac je upravo napustio sobu.

"... Da prepričamo razgovor koji smo vodili pre no što su nas prekinuli", reče ona. "Stiven, ne smeta ti što te zovem Stiven, zar ne?"

Primetila sam da moj muž bulji u devojku koja izgleda kao dečko. Videla sam da je želi.

"Stiven, upravo sam objašnjavala tvojoj ženi o Batorima. Pre tri stotine godina...

Klara Batori je imala četiri muža uzastopce. Ubila je prvu dvojicu. Potom je imala ljubavnika mnogo mlađeg od sebe..."

Stiven se vratio.

"Sakrivala je dečaka po zamkovima. Onda ga je jedan paša zarobio; i dok ga je ovaj prvi vrteo i pekao na ražnju, ceo garnizon silovao je Klaru. Presekli su joj grlo dok je još uvek bila živa.

Ovo društvo je nasilno.

Klarina nećaka bila je Eržbet Batori, koju su svi znali kao Crvenu vešticu."

"Ona je ubila gotovo 610 mladih žena", dodade njena sekretarica.

"Da, kidnapovala je mlade devojke da bi došla do njihove krvi."

"Nije valjda."

"Besila ih je o zglobove, zatim ih bičevala sve dok se njihova izmučena tela ne bi raspala." Moj muž progovori po prvi put.

On, grofica i njena prijateljica sedeli su zajedno na jednom malom kanabeu. Ja sam sedela u fotelji.

"O da, i sekla im je prste velikim makazama," grofica će.

"Probadala je njihove bradavice iglama, da, kidala je vrhove srebrnim klještima", moj muž će.

"Zato što je ljudska krv eliksir", grofica će.

"... Svuda ih je ujedala i gurala je crvene žarače pravo na njihova lica...", moj muž će.

"Nije!"

"I sa veštičijim kletvama...", reče mlada devojka,

"I sa veštičijim kletvama, naročito čarobnice Darvulije Ane, sekla je delove njihovog tela, pekla ih, a onda ih terala da jedu komade sopstvenog tela."

"Nastavi, nastavi", devojka će.

"Ljubila je njihove vene zarđalim noktima", žena koju sam želela kaže.

"Nastavi, nastavi", njena ljubavnica.

"... i kad bi mlade devojke otvorile usne da zavrište, ona bi ugurala užarenu šipku u njihova grla..." moj muž poče da preuzima...

"Neee!"

"Vaša žena je veoma zaljubljena u vas, zar ne?" upita ga grofica.

"Kako završava priča?" odgovori moj muž.

Otrčala sam u jedan ugao. Naježila sam se jer nisam htela više da slušam, ali nisam mogla da prestanem.

"Pajkani su je zatvorili u njenu sobu. Dan za danom, noć za noći, njene prelepe blede ruke stajale su jedna spram druge kao da se moli...

Vratila se u detinjstvo: po običaju zemlje, tih dana, majka njenog budućeg muža odvela ju je, sa jedanaest godina, iz njenog bogatog pomodnog sveta, dok je još uvek bila vesela, puna nade, i smestila ju je u protestantsku sobu gde su je zaključali, gde joj je bilo zabranjeno da vidi, da čuje, da dodirne bilo šta ili bilo koga. Od sada na dalje, njena buduća svekrva je najavila, tvoj život biće samo hrišćanstvo i tvoj muž. Čim je moglo, ovo nekadašnje bogato dete reagovalo je burno.

Jednog dana, tajanstvena žena obučena kao dečko je posetila Eržebet. Zajedno su počele da muče žene koje je Eržebet volela..."

"... izgubljen san..." – devojka će.

"Kako završava priča?" – Stiven.

"Ne želim seksualnost!" zavrištala sam pre ovoga kraja, "neću da se zarazim"...

Pobegla sam od svih.

Ali ne mogu da podnesem seks, nikakvu međuljudsku komunikaciju.

Pošla sam na put da seks zaživi, da nađem odnos između jezika i tela umesto ove seksualnosti koju društvo predstavlja kao bolesnu.

Moje telo izgleda odbija običan jezik.

Ako pronađem jezik svog tela, pronaći ću gde leži seks.

Dok masturbiram, pokušaću da čujem jezik koji je tu.

 

Dnevnik masturbacije

DAN 1

(Ovo možda neće biti razumljivo)

pokret u mom klitorisu je kao idenje, jedan / ovo je još uvek pokret, u talasu – moje iščekivanje / opis

nikud nisam otišla, do carstva, još uvek.

"povuci" – počinje

Nema ničega: ovde jezik ulazi

1. Smiriti iritaciju. Samo smiriti iritaciju. Gde je otvaranje, vrata koja se otvaraju?

Iritacija voli da bude dodirnuta, ali ako se pokaže suviše u iščekivanju ili uzbuđena bez opuštanja, postaće tvrda.

Dizanje je jedinstven, rastući klitoris;

2. Gubim se (počinjem da se gubim).

3. Postajem muzika. Što više to postajem to joj više verujem, držim se na njoj, samo je se drži, prati, nemoj ništa drugo da radiš.

4. Čisto držanje na. Sada, što više, to bolje. Tamo sam, tamo sam (napravila sam transfer u drugu osobu koja je muzika)

 

Prelazim preko

 

DAN 2

Počinje sa telesnom iritacijom, ali potom čovek mora da zaboravi na telo, da napusti telo, da napusti telo sve dok ono nekontrolisano ne zadrhti.

Poruke će me doseći, od izgubljenog mornara.

Ulazeći u sobu, prašina.

Soba za sobom kao nivoi tela. Nema dijalektike. U ovoj sobi, sve visi napolje: bradavice grebu o vazduh; guzovi se trće tako da je čmar otvoren, i sve ono što je bilo unutra sada je spolja.

Sada počinje. To: pravo dodirivanje. Ovo je početak osećaja.

DAN 3

Desilo se vrlo brzo i nisam mogla da ga zaustavim (da bih) pisala. Isprva, opuštajući se tako da zemlja, telo je postalo zemlja, može da oseti doživljaje. Da ništa drugo ne radi. Zatim, moj klitoris bio je živ.

(Ovde je problem sa svršavanjem: Čovek ulazi na teritoriju čiji prag svršava i želi tu da ostane zauvek. Dok se prelazi preko praga, jezik je zabranjen; pošto se pređe, moguće je imati jezik.)

Čim mi se telo opustilo u prijemnik isključivo, ušla sam u muziku ili započela jedan ritmični put, talasast, kroz vreme. Jer talasi kroz vreme = muzika. Kad god se talas spusti, mogu više da osetim. Zašto? Ima neke veze sa disanjem. Kad se talas spusti, ja izdahnem. Onda, na dnu izdaha, fizički osećaj mora da bude (već dozvoljiv, dozvoljen) dovoljno jak ili željan ili zahtevan za celinom da se pretvori u fizički osećaj; na toj tački, još uvek želeći, kada više nema tela da se pretvori u želju, na toj tački, neuspeh, celina se pretvori u nešto drugo.

Opisala sam ulazak u drugi svet gde je sve nekako opušteno. Drugi svet je takođe svet unutar sna.

Sada ću da idem na bal.

Evo govora ili sna o odlasku na bal:

U početku sam spavala sa dve žene.

Isprva nisam razumevala tucanje sa ženama. Ali drugi put kad sam se tucala sa jednom od njih, počeo je seks veoma da mi se dopada.

Lednoga dana Rodni, jedan prijatelj koji je travestit, pozvao me je na bal travestita. Bili smo u jednospratnoj kući na obali podeljenoj na tri dela. Odlučila sam (iako sada ne znam zašto) da idem na taj bal kao Peti Pejdž. Rekla sam Peti Pejdž, ali se kladim da sam mislila na Doris Dej. (Dok sam rasla, Doris Dej u Šaputanju na jastuku je bila najodvratnije žensko biće koje postoji.)

"O", reče Rodni, "svi idu na bal".

Da budem Peti Pejdž morala sam da imam ispravnu periku.

Moja se devojka vratila u spavaću sobu koja je gledala na okean. Vodile smo ljubav, sela sam na nju i nasadila moju pičku na njenu. Kasnije sam putovala u grad zato što sam morala da idem u banku i da se ponovo registrujem. Ali zakasnila sam na to mesto gde zvezde sede u tami da bi ostvarile bilo koji od ovih zadataka zbog kojih sam se odlučila da dođem... ovde...

I tako sam se vratila kući...

Unutar dela trodelnog zdanja koje je bilo istovremeno sa zidovima i bez zidova, deo pored obale, moj motocikl je propadao u pesak, sad više voden nego od materije. Cela soba se plavila kao iz pičke.

Tu je devojka koju najviše prezirem na svetu, jedna žgoljava plavuša, oblačila odeću. Kazala mi je da ide na bal. I dalje sam htela da idem. Bivša narkomanka koja se zvala Keti išla je na bal sa svojom cimerkom.

S kim ja da idem na bal? Setih se kako mrzim svoju samoću.

Ako zaista želim da budem Peti Pejdž, onda moram da imam istu tašnu kakvu je nosila moja baba. Gde da nađem takvu tašnu?

Dok sam tražila tašnu, Rodni je ušao u sobu. Bila je to velika soba koja se graničila i sa poplavljenom sobom i sa obalom. Ova je soba, za razliku od one, imala zidove.

Nisam znala da je Rodni još uvek u kući.

"Zašto ne pođeš sa mnom?"

Iznenada dobih menstruaciju. Krv je bila smeđa i smrdljiva. Zapravo je izgledala kao govno. Držala sam Tampax pun te stvari. Malo se toga razmazalo po mojoj levoj butini. Sve sam te probleme rešila zapušavajući rupu čistim Tampaxom.

Rodni je rekao jednoj staroj čistačici da smrdim. I jesam. Juuu. Odlutala sam natrag dok sam razmišljala koju ću haljinu da obučem, u sobu sa zidovima i pronašla sam dezodorans Kotexes u plastičnoj kanti za đubre. Oni ne bole kao ovi Tampaxi.

Sada kada više ne smrdim, mogu da odlučim šta ću da obučem. Naučila sam od Rodnija da radim šta hoću: obući ću se od glave do pete.

I Rodni će me čekati, u kancelariji smeštenoj u noći na kraju ulice, iza vrata označenih crnim O.

(1993)

(Iz Kathy Acker, "The Language of the Body", The Penguin Book of Lesbian Short Stories, The Penguin Group, London 1993)