Izabela Markus

PRAVNA REGULATIVA
SILOVANJA U SJEDINJENIM DRŽAVAMA

Prevela Zorica Mršević

 

Profesori prava, kriminolozi i advokati koji rade u praksi, potpuno su svesni postojanja velike razlike između formalnog prava, ili "prava iz knjiga", i prava u praksi u njegovom kulturnom kontekstu. Čak i u državama dobro razvijene demokratije, formalno pravo može da služi da zadovolji zahteve za jednakošću i pravdom, kao i za fer, nediskriminativnim postupkom, dok su stvarno tumačenje i pravna praksa u primenjivanju tog prava nešto sasvim drugo, i otkrivaju mnoge predrasude, štetne stereotipe i spremnost ka kompromisima u pogledu zakonskih principa na kojima se pravo osniva.

Istorija zakonskih odredaba o silovanju u Sjedinjenim Državama i neophodnim reformama je odlična ilustracija tih predloga u pogledu odnosa prava u teoriji i prava u kontekstu prakse.

Dozvolite mi da potpuno kratko sumiram prethodne reforme angloameričke formalne pravne tradicije u pogledu silovanja, i da ispitam velike predrasude i sterotipne pretpostavke, na kojima se baziralo pravo. Prvo, u pogledu pravnih propisa, silovanje je mogao da izvrši stranac, ili čak i bliska osoba, sa kojim žena nije venčana, ali ne i njen muž. U terminima pravne teorije, udata žena nije imala nikakvog osnova da tuži muža za takvo delo; nijedan sudija ne bi uvažio zahtev uspostavljanja "tužbenog razloga". To kategorično isključenje muža iz ženine optužbe, zasnivalo se na premisi da je brak u stvari jedan ugovor, koji implicitno sadrži društveno priznato i usvojeno stanovište da, u zamenu za ekonomsku sigurnost, muž ima trajnu mogućnost seksualnog pristupa svojoj ženi; drugim rečima, čak iako žena kaže "ne", na zahtev muža za ostvarenje seksualnog odnosa, to njeno "ne" nema nikakve krivičnopravne implikacije, čak iako je on nakon njenog odbijanja prisilio da se pokori, tj. prihvati seksualni odnos protiv svoje volje. Pretpostavimo da je ona htela da podnese ne-krivičnu tužbu ili tužbu za nadoknadu štete zbog pretrpljenog napada i nasilja. Čak i u tom slučaju, neće joj biti moguće da podnese građanskopravnu tužbu na osnovu common law-a zbog postojanja doktrine o međusupružanskom imunitetu u pogledu nadoknade štete – što je doktrina koja npr. onemogućava supružnicima svedočenja jedno protiv drugog. Ova, na prvi pogled neutralna doktrina, zasniva se na pretpostavci da bi samo zlonameran, i zato supružnik kome ne treba da se pokloni poverenje, narušio harmoniju bračnog partnerstva, svedočeći protiv partnera u nekrivičnom postupku. Koristim pojam "naizgled neutralan" iz sledećih razloga. Mada je pravo zaista pisano u polno neutralnim terminima, njegovo glavno operativno dejstvo je da spreči supruge da podignu tužbu protiv muža koji ju je silovao. Drugo, zakon zahteva dokaz da je primenjena sila ili prisila druge vrste, kao i dokaz da je stvarno došlo do penetracije. Taj standard dokazivanja prvobitno je zahtevao potvrdu samo od strane svedoka, da je navedena radnja zaista izvršena. Nepotrebno je reći da ova neophodnost potvrde od strane svedoka svrstava silovanje onda u nekakvu specijalnu kategoriju krivičnih dela dok, na primer, za druga krivična dela nasilja nije potrebna takva zakonskim odredbama određena potvrda.

Štaviše, taj zahtev za potvrdom od strane svedoka osnivao se na duboko zasnovanom društvenom uverenju, da sve žene kao vrsta imaju tendenciju da govore neistinu kada navode da su bile žrtve jednog takvog dela, jer navodno pristojna žena ne bi sebe nikada stavila u situaciju u kojoj bi mogla biti ili je bila silovana. Kao rezultat, taj naizgled bezazleni, neškodljivi zahtev za potvrdom svedocima, otkriva društveni kontekst zakona – podelu žena na "dobre" i "loše" – "dobre" su one žene koje noću ostaju kod kuća, ne izlaze sa strancima i poštuju društveno usvojena pravila oblačenja koja jasno identifikuju "izazovnu" odeću kao poziv na seks, bez obzira na bilo kakvo "ne" koje bi žena mogla izreći.

Treće, kao stvar dokaznog postupka, žena koja bi prijavila silovanje, bila bi podvrgnuta unakrsnom ispitivanju njene kompletne seksualne predistorije, kako sa navodnim silovateljem, tako i sa bilo kojim drugim seksualnim partnerima. Ovde su polazišne osnove takođe potpuno jasne. Žena koja je rekla "da" bilo kom muškarcu, u bilo kojoj prilici, smatrana je kao osoba koja je dala pristanak u svim drugim situacijama, tom muškarcu ili bilo kom drugom muškarcu. Osnova za to je takođe podela na "dobre" i "loše" žene. Operativna razlika je bila da se razlikuju prostitutke od svih drugih žena; u stvari, prostitutke ionako nikada nisu mogle da kažu "ne" – one kao da su zauvek dale pristanak na seksualne odnose celom muškom rodu.

U stvari, mada je istinitost tužiteljkine priče otvorena za dovođenje u pitanje i unakrsno ispitivanje, što može pokazati nelogičnosti i neusaglašenosti, na osnovu kojih se dovodi u pitanje uverljivost, prethodni seksualni život u stvari nema pravnu relevantnost za diskreditovanje tužiteljke. To je pre smišljeno kao sredstvo, koje treba da je zaplaši i izloži sramoti, i da je na taj način odgovori od podizanja tužbe, to je, jednostavno rečeno, sredstvo ućutkivanja, samo preobučeno u pravno ruho.

Kao podsećanje, treba da skrenem pažnju da društvene pretpostavke u pogledu muških seksualnih impulsa, i dupli standardi koji omogućavaju muškarcima da zahtevaju seks bez pravne i društvene kazne, ojačavaju zakone u kontekstu podizanja tužbe.

U vreme sedamdesetih u Sjedinjenim Državama, ženski pokret je pomognut obrazovanim pravnicama i profesorkama prava, identifikovao predrasude i poveo niz napada na svaku od tih zakonskih odredaba. Ti posebni napadi su deo šire strategije, uperene ka jasno spoznatom, određenom, sistematskom, i sistematski nekažnjivom nasilju prema ženama (silovanje, porodično nasilje i seksualna zloupotreba i ucenjivanje), kao glavnom društvenom problemu u Sjedinjenim Državama.

Nije iznenađujuće, da je prvo što je ukinuto bio baš taj zahtev za potrebom svedoka. Sledeće je bilo zabrana uzimanja u obzir ženine prethodne seksualne istorije. Treće je bilo saznanje da sila, ili prisila druge vrste, koja negira dobrovoljnost seksa, nije ograničena na radnje seksualne penetracije. Ženi silovatelj npr. može reći da će je ubiti ako mu se ne pokori bez otpora. Kao rezultat, prisila mora da bude razmatrana u celom kontekstu zbivanja, a ne da se smatra da se sastoji od fizičke borbe između dve strane, iskustveno podobne za dokazivanje.

Najkontroverznija odredba bila je silovanje u braku. Za sada je 30-35 američkih država izbacilo taj izuzetak iz svojih zakona. Prema mom saznanju, statističke kategorije za silovanje ne vode se po bračnom statusu niti učinioca niti njegovih žrtava. Postoje dokazi u pravničkim krugovima da su takvi slučajevi već počeli da se dešavaju, mada ne učestalo. U ovom trenutku može se reći da je ipak omogućeno neko pravno sredstvo, kada se takve strašne stvari dese u okvirima braka.

Odnedavno se veliki interes u Sjedinjenim Državama poklanja onome što se naziva "silovanje na sastanku", posebno u koledžima i univerzitetskim naseljima. Ta kategorija nasilja se odnosi na mlade muške studente, koji izgleda veruju da u vreme povećanih seksualnih sloboda u Sjedinjenim Državama, niko neće posebno obraćati pažnju na prenaglašene seksualne odnose sa crtama nasilja. Po mom profesionalnom mišljenju, upotreba modifikovanog termina sastanak, ispred silovanja, je neodgovarajuća. Kao što i pojam bračno, ispred silovanja, služi samo za umanjivanje značaja ove radnje seksualizovanog nasilja protiv žena.

Vi ste sigurno svesni da kriminolozi i sociolozi veruju da su prijavljeni slučajevi silovanja ono što mi nazivamo "vrhom ledenog brega". Procene broja neprijavljenih silovanja su teške. Ali ako, u brojkama svaka šesta žena u Sjedinjenim Državama trpi porodično nasilje tokom života, razumne pretpostavke u pogledu broja silovanja, u društvu koje ima visok nivo nasilja i oružja spremnog za upotrebu, su nemilosrdne. Uprkos svim tim reformama o kojima sam govorila ranije, veliki je broj žena koje zbog straha ili nelagodnosti ne prijavljuju silovanje. One se plaše društvenih i kulturnih sankcija, publiciteta u medijima, i teškog iskustva preživljavanja priče, ponovno i ponovno, u policijskoj stanici, pred tužiocem (koji ima diskreciono pravo odlučivanja da li će ili ne podići optužnicu), kao i u sudnici pred porotom.

Suštinsko pitanje je da se s društvenim dimenzijama kriznih (SOS) telefona upoznaju policajci i tužioci kroz programe obuke. Ti projekti su sve popularniji i široko su rasprostranjeni u SAD. Kampanje protiv povećanog obima nasilja u medijima su zamagljene. Kao rezultat, pravne reforme mogu pomoći društvenim promenama, ali ne mogu funkcionisati same kao jedina brana seksualnom nasilju u društvu.