Doroti Elison

REĆI ISTINU

Prevela Jasmina Tešanović

 

Pozvali ste me da govorim o preživljavanju. Problem je za mene što mi je preživljavanje najmanja želja. Daleko više stvari mene zanima od golog preživljavanja. Moramo daleko više da tražimo nego da samo preživimo ako želimo da priđemo našem pravom potencijalu.

Ja sam deo nacije koja nije tajna, ali se retko priznaje. Rođena sam siromašna, lezbejka i prezrena, uvek sam znala da sam jedna od mnogih – jaka ne zato što sam drugačija, već zato što sam deo nacije koja je, kao i ja sama, ljudska i krhka i tvrdoglava i žedna za pravdom u nepravednom svetu. Sada imam preko četrdeset godina, znala sam da sam lezbejka još kad sam bila tinejdžerka, i gotovo isto toliko dugo sam znala da želim da pišem.

Moje godine, moje porodično poreklo, kraj i klasa u kojima sam odrasla, i da, i moja vremena – politička i moralna doba kroz koja sam prošla – sve me je to oblikovalo. Bila sam prvi član moje porodice koja je završila visoku školu, prva koja je išla na fakultet. Teško mi je da objasnim koliko je to bilo nešto izuzetno: ne biti samo prva, već za duže vreme i jedina iz svoje obitelji koja je iskoračila iz stegnutog, neprijateljskog sveta u koji smo rođeni. Ali ranih sedamdesetih godina išla sam na koledž, i imala sam veliku sreću da tamo budem kad su se i ostala deca iz radničke klase suočavala sa svetom za koji smo jedva postojali, u svakom slučaju u kojem rado nismo bili prihvaćeni. To iskustvo je u meni izazvalo, kao u mnogima od nas, bes i odlučnost da ispitam ustanovljene barijere autoriteta, potvrde, ispravnosti. Neželjena, sumnjičava, loše naravi – postala sam ubeđena da moram iznova da stvaram ovaj svet da bih preživela, bliže sopstvenim idealima.

Na fakultetu sam bila angažovana na polju ljudskih prava i u antiratnim demonstracijama. Naučila sam da je sve moguće. Postala sam aktivistkinja i feministkinja kad su se ostale mojih godina udavale ili stupale u Mirovne pokrete ili započinjale karijeru. Shvatite, ja spadam u one opasnice. Nikad nisam želela da budem bogata. Uvek sam želela daleko više. Uvek sam htela da iznova stvorim svet, a to je daleko pohlepnija, dalekosežnija ambicija od gotovine. Pridružila sam se maloj naciji budućih revolucionara, homića i feministkinja i autsajdera iz radničke klase, većina nas sanjara, koji su sanjali o svetu u kome nikome pravda neće biti uskraćena, u kome nikoga neće mrzeti zbog njegovog porekla, boje, vere ili seksualnosti. Iako se to retko priznaje, ljudi kao ja su prepravili ovaj svet u poslednjih nekoliko decenija. Sada je to jedno novo mesto.

Da, to je tačno, iako je još vrlo malo ljudi koji o sebi razmišljaju kao o revolucionarima, svet je jedno novo mesto. Krut svet u koji sam bila rođena duboko je protresen. Aparthejd je razbijen i Nelson Mendela je predsednik Južne Afrike. Samo do pre nekoliko godina nisam mogla da zamislim da će se tako nešto desiti. Rusija je jedno novo mesto. Komunistički bauk kojim su mi pretili celog detinjstva sada je nestao. "Homoseksualnost" više nije psihički poremećaj, i moja ljubavnica i ja smo se zapravo registrovale kao porodično domaćinstvo u opštini u San Francisku prošlog proleća.

Svet je jedno novo mesto, ali još uvek mora da se pravi. Još uvek su nam revolucionari potrebni. Ima više od deset godina kako je od SIDE umrla prva osoba koju sam lično poznavala. Prošle godine sam izgubila još četiri prijatelja, još četiri od onih koji nije trebalo da umru. Ove poslednje godine, bivša devojka moje ljubavnice završila je u zatvoru pošto je živela na ulici dve godine, moja poslednja tetka pošla je za mojom majkom u smrt od raka, dok sam ja bila svakodnevno bez zdravstvenog osiguranja, znajući da ću najverovatnije i ja umreti od raka pre šezdesete godine. Polovina ljudi koje ja poznajem žive bez zdravstvenog osiguranja ili bez sigurnosti plate. Svet mora da se popravi. Brilijantni, talentovani, mladi muški gej ili ženski lezbejski pisci iz mog života zarađuju jedva za kiriju, a kamo li da zarade vreme da napišu knjige koje ja hoću da pročitam. Mi svi živimo, svi mi, u najnemogućnijem sukobu, voljno siromašni zbog posla koji smo izabrali da radimo, i laži koje smo odbili da govorimo. Većina nas zna da kad pošaljemo molbu Nacionalnom fondu za umetnost ili bogatim komitetima za stipendije, da je to kao da smo zafrljačili grudvu na sunce. I same naše organizacije – naše štampane stvari, listovi, knjižare i spisateljski programi -jedva opstaju. O da, ovaj svet valja iznova napraviti.

Ako mi, kao pisci, valja da nastavimo, da postignemo nešto više od preživljavanja, nama je potrebno više ljudi velikih ambicija, ljudi koje steže cenzura, negiranje i mržnja, ljudi koji se još uvek nadaju da će promeniti svet. Pisci koji sebe vide kao revolucionare, koji se pojavljuju na demonstracijama ili drugim radnim zadacima sa podočnjacima ispod očiju koji dokazuju koliko su samo noći ustali posle kratkog sna da bruse svoje sposobnosti i da sanjaju nad stranicom iznova stvorenog sveta.

Proživela sam svoj život tražeći iznova stvoren svet.

Kada sam imala 22 godine, pomogla sam da se organizuje Centar za pomoć protiv silovanja. Iste te godine započinjale smo feminističku knjižaru, opremale ženski centar, volontirala sam kao lezbejska ravnopravna savetnica, predavala jedan feministički antropološki tečaj, izdavala feministički časopis, pokušavala da organizujem sindikat konobarica i da organizujem lezbejsku feminističku zajednicu koja je postala moja porodica i dom narednih osam godina. Rekla sam sebi, kad bih samo uspela da se odreknem još malo više sna, toliko bih više toga uradila. Ovih dana gledam oko sebe i mislim da nam je potrebno još malo ljudi spremnih da se odreknu malo sna.

Ja sam kao većina drugih lezbejki koje poznajem. Pisala sam tek pošto sam sve drugo obavila, u slobodnim trenucima pošto sam dežurala u dečijem zabavištu, ili pravila police za knjižaru, ili spremala formulare za stipendije, isprva za ženski centar a zatim za odeljak ženskih studija i na kraju za časopise. Radila sam u četiri feministička časopisa. Nijedan neće preživeti.

Kada sam napunila 24 godine sve sam pročitala što su lezbejke napisale – a kad sam imala 24 godine to je još bilo moguće. Retko sam imala posla sa muškarcima, retko sam kontaktirala sa svojom porodicom, bila sam strogo nemonogamna, pisala sam lošu poeziju kad sam bila premorena da spavam, i sebe s mukom naučila da pišem prozu u kratkim vremenskim periodima koje sam ukrala od dnevnog posla ili sati u kojima ionako nisam mogla da spavam. Lektorisala sam tuđa dela mnogo pre no što sam svoja objavila. Nisam ništa objavila sve dok nisam pomislila da je dovoljno dobro. Ono što ja želim – moja ambicija – je veće nego što može da se zamisli. Želim da mogu toliko moćno da pišem da mogu da slomim srce sveta i da ga potom zalečim. Želim da pišem na taj način da bukvalno ponovo napravim svet, da promenim mišljenje ljudi dok gledaju kroz oči likova koje sam stvorila.

Uvek sam bila vrlo konkretna po pitanju mog lezbejstva. Nisam nikad zamišljala da postoji bilo kakvo pitanje u vezi sa mojom seksualnom sklonošću, i kao feministkinja znam da moja ubeđenja oblikuju ono o čemu pišem, glas koji iskazujem, i koju ću vrstu likova smisliti – šta uopšte ja mogu da napišem. Ja sam jedna celovita ličnsot, celovita ličnost koja je lezbejka i pisac.

Kada sam slušala Edvarda Elbija dok govori na drugoj OutWrite konferenciji 1991. u San Francisku, pomislila sam na vremena i etos koji su formirali njegov pojam o tome ko je on – i kao muškarca geja i kao pisca – nisu bili tako sluđujući koliko tragični. To je, pre svega i u najvećoj meri, bila šteta što je proveo toliki deo svog života u defanzivnoj borbi da oglasi sebe i svoju seksualnost spram jedne neobrazovane publike pune mržnje. Još gore, čini se da dok se tako žestoko borio za svoju seksualnost, da je gorko prevideo kako su povezane borbe za prava homoseksualaca i borbe za ljudska prava, u nemogućnosti da shvati koliko borba za nade drugih ljudi ima veze sa njegovim nadama. Ako smo naterani da govorimo o svojim životima, o našoj seksualnosti, i o našem radu samo jezikom i u kategorijama jednog društva koje nas prezire, na kraju ćemo se tako napuniti gorčinom da ćemo moći da pričamo samo o našoj patnji. Nestaćemo u tim kategorijama. Ono što sam ja pokušala u svom životu to je da odbacim jezik i kategorije koje bi me svele na nešto manje od mog celokupnog komplikovanog iskustva. U isto vreme pokušala sam da gledam na ljude različite od sebe sa onom istom saosećajnošću koju bih volela da osetim na sebi.

Kad pomislim na generaciju pisaca kojoj Edvard Elbi pripada, postajem još čvršća u zamisli da iznova stvaram svet. Radim da učinim mogućim da mladi homoseksualni pisci ne moraju da dangube toliko sebe da se oslobode mržnje i zanemarivanja jedne neobrazovane većine. Ali da bih dala bilo kakav doprinos drugim životima, znam da moram da krenem od pažljivog razmatranja specifičnosti mog života. Moram da shvatim ko mi je pomogao da preživim i kako su se moje nade oblikovale. Moram da shvatim čuda u svom životu.

Da, formirala sam se kao lezbejka i spisateljica kroz čuda. Čuda, kao čudesa i začuđujuće koincidencije, srećne paralele, srećni susreti, neki kao rezultat rada i sreće, ali drugi neobjašnjeni i neobjašnjivi. Bilo je to već čudo što sam preživela svoje detinjstvo, završila gimnaziju i dobila stipendiju za koledž. Bilo je to čudo što sam otkrila feminizam i otkrila da ne moram da se stidim zbog onoga što jesam. Nije trebalo da se stidim zbog svoje lezbejske želje, ili mojih neobičnih ponašanja – od kojih većina može da se svede na činjenicu da sam rasla u lošem okruženju ali da sam to volela. Feminizam mi je omogućio da shvatim svoje mesto u svetu, i pozivam se na njega kao na titulu ili zaduženje.

Kada sam bila veoma mlada, mislila sam da ću izabrati celibat. Znala sam šta želim još od prvog naleta puberteta. Znala sam šta želim da radim sa tim devojkama u školi. I svuda oko mene videla sam strah, smrt i osudu. Ne možete da zamislite koliko sam bila smrtno uplašena kad sam imala 12 i 13 godina. Rešila sam da izaberem celibat i da postanem neka vrsta baptističke kaluđerice. To je delovalo kao razuman izbor pošto se moja porodica preselila u Floridu kada sam imala 13 godina, kad sam šmugnula u gej bar, dole pored autobuske stanice u Orlandu. Bacila sam jedan pogled na te žene i znala sam da sam u velikoj nevolji. Znala sam, dosta dobro, od samog početka, šta će da mi se desi. Znala sam da sam feme, s mišljenjem, da volim da komandujem, da sam romantično mazohistična, i da će me te devojke živu pojesti.

Znači izbor je bio da li da pustim da me živu pojedu ili da odem u celibat.

Živo je čudo to što je nešto od mene ostalo živo.

Bilo je čudo što sam shvatila da ono što mi je seksualno prijalo nije zahtevalo partnerku koja je ludački pijana, nasilno ljuta ili sa pravom na večno posedovanje moga tela samo zato što može da učini da ja svršim. Bilo je čudo što sam nastavila da pišem prozu za moju ličnu satisfakciju čak i onda kada sam iskreno verovala u žensku revoluciju i bila sasvim ubeđena da se ona nikad neće odigrati ako lično ne nađem novac za to, izokrećem telefone i skuvam proteinsko domaćinsko jelo za kojim ćemo sve to isplanirati. Ne držim se nikakve organizovane religije, ali verujem u stalno dešavanje čuda.

Konačno, moram da vam kažem da je divno čudo što se nisam ubila iz golog očaja kada mi je rečeno da sam isuviše lezbejka za feminizam, suviše reformistkinja za radikalni feminizam, suviše seksualno perverzna za pristojno lezbejstvo, i isuviše bestraga tvrdoglava za revoluciju žena, homoseksualnih žena i muškaraca. Što sam ovde sada, pišući, govoreći i predajući i živeći iz mojih ličnih feminističkih ideala, to je začuđujuće. Ja se nisam promenila, svet je napravljen iznova.

Ja verujem u istinu. Verujem u istinu onako kako to može osoba kojoj je uskraćena svaka upotreba te istine. Znam njenu moć. Znam kakva je ona pretnja za svet napravljen na lažima. Verujem da je legitiman svaki trik koji vas tera da pišete istinu, ali su neki trikovi skuplji od ostalih. Onaj koji ja najčešće i najuspešnije koristim je da se pretvaram da pišem samo istoriju, da pokušavam samo da zapišem moju verziju onoga što se dogodilo. Moje pisanje postaje međutim vrlo brzo proza. Istina je šira od detalja onoga šta se zaista zbilo u mom životu.

Poznajem porodične mitove koji se provlače kroz književnost, muziku i politiku našeg društva – i poznajem stvarnost. Stvarnost je da je za mnoge od nas porodica bila inkubator očaja pre nego zaštićen, hraneći raj koji su mitovi obećali. Ne bi trebalo da pričamo o mašem stvarnom porodičnom životu, naročito ako naše porodice ne umnožavaju taj mitski heteroseksualni model. U svetu u kome samo deo ljudi živi u jezgru one porodice Tata Zna Najbolje, moramo daleko više da čujemo od nas koji smo srećni što ne živimo unutar tog mitskog modela. Ali ja takođe verujem u nadu. Verujem u iznova napravljen život, u mogućnosti koje su sastavni deo u našim lezbejskim i gej izabranim porodicama, u našim porodicama prijatelja i ljubavnika izlečenje može da se odigra i kod najbolnije ranjenih od nas. Moja porodica prijatelja održala me je u životu kroz ljubavnice koje su otišle, poduhvate koji su propali, i mnogo, mnogo priča koje nikad nisu okončane. Porodica je bila deo ponovnog stvaranja sveta za mene.

Ne bi trebalo da govorimo istinu o našim životima, o našim uvrnutim životima. Najgora stvar koja nam je učinjena u ime civilizovanog društva je da etiketiraju istinu o našim životima kao materijal izvan legitimne teme ozbiljnih pisaca. Ne bi trebalo da pričamo o našoj seksualnosti, osim najopštijim i najponiznijim rečima. Kad pišemo priče iz naših života, one nas kidaju čak i dok ih pišemo. Čudno, to kidanje omogućava izlečenje, i to ne samo u piscu već i u svetu. To je kao da otvarate ožiljak i omogućavate obnavljanje tkiva. Koristim mnogo trikova da to omogućim. Priča koju najlakše napišem je ona u kojoj sedim ispred zamišljenog lika osobe kojoj nikad nisam smela nešto da kažem – mog očuha, ili moje majke, ili moje prve ljubavnice (one koja mi nije rekla da će me ostaviti) – i počnem priču sa "Ti kučkin sine..." Tako je lako. Omogućim besu da ispriča priču. Teže su one priče u kojima započinjem sa bolom, priče koje počinju sa "Žao mi je" ili čak "Tako me je bilo stid", ili "Bestraga, tako mi nedostaješ".

Hoću teške priče. Tražim ih za sebe, tražim ih od svojih studenata i prijatelja i kolega. Teške priče su vredne poteškoća. Čini mi se da je jedini način na koji sam nešto oprostila, zapravo razumela, bilo kroz postupak otvaranja ka sopstvenom užasu i bolu, ispitujući ih opet, ponovo ih stvarajući u priči, i čineći ih drugačijim, da nešto znače – čak i kad je značenje isključivo u činu pričanja. Neke su stvari apsolutno nepravedne, besciljne, grozne i zaslepljujuće, za duše razorne – smrt voljene, silovanje deteta. Situacije koje neki od nas itekako dobro poznaju. Nije bilo značenja u onome što mi je očuh učinio. Ali priče koje sam iz toga napravila imaju neki značaj. One su novo ruho za sve kao ja, bilo da umeju ili ne da pišu. Moje priče nisu ni protiv koga; one su za život koji nam je potreban.

Bilo mi je potrebno dvadeset godina da pišem ono što danas pišem, ali isto toliko je bilo važno i ono što sam pisala pre devetnaest godina. Postoji jedan esej Ursule Le Gvin koji volim, u kojem govori o značaju ženskog ličnog iskustva kao mudrosti, kako je ključno svačije lično iskustvo. To je ono što smatram bitnim u govorenju istine, jer svako od nas govori iz jedinstvenog ugla koji nam je život pružio. Zbog toga teram mlade pisce s kojima radim da se suoče sa svojim životima, u prozi koju pišu. Ne da moraju da pišu autobiografiju, već da moraju da koriste celokupnost svog života u pričanju svojih priča; moraju da poštuju svoje mrtve, ranjene i izgubljene; moraju da shvate svoje lične zločine i sramote, da shvate stvarnost onoga što moraju da čine ili ne čine u svetu svojih priča. Kažem im da taj posao pričanja priče moraju krajnje ozbiljno da shvate. Želim da me zanesu priče koje čitam, da sagledam ljude koje ne poznajem kao što oni vide sami sebe uplašenu devojčicu koja je izrasla u lezbejku, dete pedera koje je volelo i žudilo za istinom, mlade koji nepravedno i prerano umiru i govore o svojoj smrti s takvom bliskošću da moji strahovi postaju smešni. Svako od nas ima neku svoju gorčinu, neki svoj strah, i tu tvrdoglavu nežnost po kojoj smo poznate. Svako od nas ima svoje priče i one nisu iste koliko god da su slični detalji. Kažite mi istinu i dajem vam jedno obećanje. Ako mi svoju pokažete, ja ću vama moju. To pisci čine jedni za druge.

Pišite svoje priče, bilo koju priču, na bilo koji način da je uklopite da biste nešto izvukli, u svako doba kad vam polazi za rukom. Koristite bilo koji trik. Želim da znam u šta ste to gledali, ne odstupivši, čak i ako niste u to vreme znali šta vidite. Ako vam ništa drugo ne pomaže, počnite da pišete tu priču za mene. Zamislite me, rođena sam da umrem. Znam to. Da sam mogla da nađem sa 13 godina šta mi je trebalo, ne bih izgubila toliko vremena jureći osvetu ili smrt. Dajte nekom detetu, nekom trinaestogodišnjaku u nekom malom gradu nadu o ponovo napravljenom životu. Kažite istinu. Napišite priču koju ste se uvek plašili da ispričate. Kunem vam se da u tome ima magije, i ako se ogolite preda mnom, ja ću biti ogoljena pred vama. To će biti naš zavet. Naći ćemo to dete.

(Ovaj esej preuzet je i adaptiran iz uvodnog slova na manifestaciji OutWrite 1992. (IzPiši), gej i lezbejskoj konferenciji pisaca)

Doroti Elison živi u Severnoj Kaliforniji sa svojom partnerkom i dvogodišnjim sinom. Autorka je knjige "Kopile izvan Karoline"  (Daton)