Dorotea Ditrih i Miriam Stefani Reber

DEVOJČICI I BOGINJI NA TRAGU

Prevele Suzan Beni, Vera Litričin i Milica Minić

 

 

Feministička terapija je nastala početkom sedamdesetih, kao rezultat novog ženskog pokreta, kada su žene svesno počele da razmišljaju o tome šta su naučile kao terapeutkinje i u raznim projektima, i šta su iskusile kao pacijentkinje. Odatle se razvila osnovana kritika postojećeg stanja a takođe i sopstveni projekti. Dorotea Ditrih i Miriam Stephanie Reber učile su zajedno feminističku terapiju, i u ovom članku, za EMI, izlažu njene osnovne modele i načela.

Feministička terapija je, zapravo, rođena u ženskim savetovalištima. Ona su, pak, nastala prvenstveno iz jasnog razgraničenja od uobičajenih terapijskih formi. U brošuri iz 1974-te, pod naslovom "Principi feminističke terapije" nedvosmisleno piše: "Mi odgovaramo žene od postojeće terapije ili analize, zato što u tom procesu žene bivaju još više oštećene. Njihovo traženje sopstvenog identiteta kao žena se ne podržava, već onemogućava ponovnim prilagođavanjem na mušku patrijarhalnu podelu uloga i prisilnom heteroseksualnošću."1

Alternativa je nađena u grupama za rešavanje problema (grupama za samopomoć) u kojima su žene našle prostor da govore o svojim dobro skrivanim tegobama i strahovima i da ponovo otkriju svoje ugušene potrebe i iskažu svoja osećanja. Pri tome je najvažnije bilo otkriće da su žene, bez daljeg, razumele ono što je svaka od njih smatrala apsolutno svojim privatnim problemom, zbog koga se osećala užasno lažnom i usamljenom. Slogan "lično je političko" trebalo je da učini jasnim da su naše lične patnje i teškoće proizvod društvenih uslova pod kojima živimo, i da zato treba da budu obelodanjene a ne rešavane kao privatni problemi, po mogućstvu u četiri oka. Postalo je sasvim jasno da politički rad i pronalaženje sebe idu zajedno.

Iskustva stečena u ovim grupama bila su za mnoge žene oslobađajuća. Pokazalo se, međutim, i to da dobra volja da se od sada sve radi drugačije, i da se živi autonomno i voleći sebe, često nije dovoljna. Terapeutska pratnja koja pažljivo ide u porodičnu istoriju i životnu situaciju svake žene i brani je od bolnih sećanja i razarajućih emotivnih proživljavanja, pokazala se neophodnom. Iz ovih iskustava nastala je feministička terapija.

Od 1977. godine postoji na nemačkom govornom području godišnji kongres feminističke terapije. To je njen najvažniji forum. Na njemu, od početka, učestvuju terapeutkinje različitih škola i pravaca, aktivistkinje koje su često antiterapeutski nastrojene, kao i žene sa iskustvom u ulozi pacijentkinja. Feministička terapija nije metoda. Neke od mnogobrojnih postojećih terapijskih metoda pokazale su se praktično upotrebljivim, iako nijedna, u osnovi, nije feministička. To su: transakciona analiza, metode humanističke terapije (geštalt), kreativne i telesne terapije, kao i psihoanaliza, kojoj se upućuju najšire teoretske kritike. Feministička kritika osnovnih postavki je, na teoretskom planu, baza feminističke terapije.

 

NaČela feministiČke terapije

Uprkos metodske raznolikosti postoje jasna načela feminističke terapije.

Najznačajnija su:

1. Feministička terapija uzima žene onakve kakve su one same, daje prostor i glas ženskom iskustvu. Zbog toga mora da ide iza pitanja koja se društveno smatraju sama po sebi razumljivim. I mora se čuvati da, sa svoje strane, ne razvije normativnu sliku žene. Svaka žena je ekspertkinja svoje sopstvene duše, svog sopstvenog puta. Terapeutkinja nikada ne zna više o ženi (koja je na terapiji) od nje same. Ona samo može da joj omogući, svojom podržavajućom pratnjom, da njena još nesvesna znanja postanu svesna i živa.

2. Feministička terapija polazi od načela da je slobodna odluka žene da li će voleti muškarce ili žene.

3. Feministička terapija obraća naročitu pažnju ženskoj socijalizaciji. Pri tome su važne, pored ranog detinjstva, i kasnije životne faze. Tako ženskoj socijalizaciji pripada, od početka vrlo kompleksan, odnos majka-ćerka. Između majke i ćerke razvija se često vrlo unutrašnji odnos u kome su osećanja jedne za drugu vrlo osetljiva. Svakako su majke te koje od prvog dana života kćerkama stavljaju do znanja da one predstavljaju različit, drugi, nevažan pol. To se dešava, na primer, tako što majke svoje kćerke kraće umiruju ili nose. Besmisleno je dokazivati krivicu majki pošto se ovo dešava nesvesno, po mustrama koje imaju dugu tradiciju. Iskustva iz obdaništa i škole, gde se devojčicama obično stavlja na raspolaganje za trećinu manje vremena za njihove iskaze nego dečacima, takođe doprinose da devojčica nauči svoju ulogu. Za devojčice su odlučujuća iskustva za vreme puberteta, naročito sa menarhom i menstruacijom, koje su često povezane sa sramom i samopotcenjivanjem. Ovome pripada i uvek prisutno očekivanje da se prestane sa dečjim slobodama i da se, sada, postane žena. U pubertetu očevi često postaju važni na novi način, bez obzira da li svoje kćerke tek sada zapravo primećuju, ili ne izlaze na kraj sa činjenicom da u njihovom domaćinstvu iznenada živi jedna mlada žena: devojčice su prisiljene da urastu u njihovu sliku o ženu da bi dobile pozitivnu pažnju oca.

4. Za feminističku terapiju je telesni aspekt od velikog značaja. Zato se često i svrsishodno primenjuju telesne terapeutske metode. Žene češće žive u svom zamišljenom, idealnom telu nego u svom realnom, koje je prema tekućim, često pounutarnjenim, predstavama uvek ili suviše mršavo ili suviše debelo, suviše veliko. Istovremeno se žensko telo, svakodnevno, prikazuje kao objekat (na primer na reklamnim plakatima). Za mnoge žene je njihovo telo dodatno mesto na kome doživljavaju nasilje. Ovo može da se dešava u sasvim različitim razmerama i ide u rasponu od nošenja visokih potpetica do seksualne zloupotrebe. Telo je, međutim, i mesto u kome mi osećamo našu snagu i našu radost, i ono je, dosta često, mesto našeg otpora. Tako su bolesti često najspoljnija, zdrava ispoljavanja protesta protiv nepodnošljivih životnih uslova.

5. Feministička terapija se, ni u kom slučaju, ne može ograničiti na telesne doživljaje. Mnoge žene nisu naučile da govore, niti imaju načelno shvatanje o međusobnoj povezanosti. Nisu naučile da artikulišu i samosaopštavaju. Dosta često ne veruju svojim sopstvenim zapažanjima i retko za razgovor nalaze partnerke i partnere koji se zbilja za njih interesuju. Ponovo naučiti govoriti, istupiti iz nemosti, biti čut je prvi važan korak ka autonomiji.

6. Cilj feminističke terapije nije u tome da žene koje su prošle kroz nju budu zadovoljne sobom i svetom, od danas pa nadalje. Treba se nadati da će žene, u toku terapije, postati životnije, samosvesnije i sposobnije da grade odnose. Ovo svakako znači da je njihov senzibilitet za postojeće nepravedne strukture povećan. Bol i bes neće zbog toga prestati, u najboljem slučaju biće upravljeni ka cilju i neće više biti samorazarajući.

 

UNUTRAŠNJA MALA DEVOJČICA

Ono "suštinsko", duša, život i doživljaji su neuhvatljivi i ne mogu se definisati. Zbog toga terapeutkinje i terapeuti svih škola rade sa predstavama modela. Predstava modela u feminističkoj terapiji odgovara postojanju male devojčice u svakoj ženi: u svakoj ženi nastanjena je mala devojčica koja je puna snage, života, radoznalosti i neizmerne fantazije, ali je i sebična, beskrajno željna naklonosti, puna ljutnje i besa tužna i povređena. Ova unutrašnja mala devojčica odrasta zajedno sa ženom i nosi sve crte čiju je nepoželjnost žena shvatila u toku svoga razvoja. Zato, najčešće, žena ne prihvata malu devojčicu, ona je za ženu opasna.

Devojčica ne postaje starija, razumnija u pogledu jačine emocije, već ostaje dvo-peto-ili sedmogodišnja. Žene koje nisu naučile da izađu na kraj sa besom boje se da bi devojčica sve srušila ukoliko bi se pojavila sa svim svojim besom. Žene koje su se izborile za samostalnost i poštovanje boje se da bi im sva sloboda propala ako bi se devojčica pojavila sa svim svojim zahtevima, čežnjom za naklonošću i ljubavlju. Stoga izgleda bolje da se devojčica drži pod ključem, iako je za to potreban ogroman napor. Ali, ponekad se mala devojčica ne može više sakriti: ona se pojavi na najnepogodnijim mestima, sa svojim rđavim navikama, strahovima koji se ne mogu kontrolisati, depresivnim raspoloženjima, bolovima u stomaku, napadima besa, svi mogući simptomi mogu biti znak da mala devojčica provaljuje iz svog skloništa.

Feministička terapija može biti opisana kao proces ponovnog otkrivanja i prihvatanja devojčice. Svakako da za ženu nije lak put da izdrži bol i bes, da dopusti da devojčica izađe na svetlost dana, da prizna sve njene zahteve kao opravdanje, da odobri njena osećanja. Zadatak terapeutkinje je da bude pristrasna prema maloj devojčici i da joj pokloni naročitu pažnju i naklonost, što naravno ne znači da se okrene protiv odrasle žene. Kada žena oseti da je terapeutkinja naklonjena devojčici u njoj, počinje i sama da veruje da devojčica u njoj može biti vredna ljubavi. Tako ona može sve više da dopušta devojčici da postaje vidljiva, ona može da doživi osećanja koja su joj bila zabranjena i da ih sada prihvati a sa tim dolazi i iskonska vitalnost, a ženi se vraćaju životna radost, fantazije i radoznalost devojčice. Mala devojčica ne nestaje procesom ponovnog prisvajanja od strane žene, ali kada je odrasla žena u slozi sa svojom malom devojčicom, može da je odstrani u stvarno neugodnim trenucima. Da bi terapeutkinja ovako mogla da radi, neophodno je da je sklopila mir sa sopstvenom malom devojčicom. Inače postoji opasnost da dve devojčice počnu da se međusobno svađaju (klasično: međusobno prenošenje) i da se ona uplaši njihovog divljaštva i nemoralnosti. Moralne kategorije su potpuno neupotrebljive za davanje podrške maloj devojčici, svejedno da li se radi o građanskom ili feminističkom moralu.

 

LEZBEJKE U TERAPIJI

Lezbejkama je naročito teško da potraže mesto u terapiji. One uvek moraju da računaju na (možda skrivenu) homofobiju, dakle kulturno uslovljeni strah od homoseksualnosti. Feministička terapija, otuda, treba da ponudi lezbejkama terapijske mogućnosti, bilo kao pojedinkama, u paru ili grupnu terapiju.

Mnogim lezbejkama se postavlja pitanje "kako" je došlo do njihovog lezbejstva. U porodičnoj istoriji se tada, na primer, kopa za tim razlozima. Međutim, važno je moći ući u porodičnu istoriju i traume detinjstva a da se ne mora uvek misliti "aha, zato".

Terapeutkinja mora biti načisto sa svojom homoseksualnošću kao i sa svojom homofobijom. Takođe mora poznavati naročite oblike života lezbejki i teme koje otuda proizilaze. Tu spadaju, na primer, skrivanje lezbejske egzistencije / coming out-a, situacije vezane za zanimanje (ne postoji mogućnost socijalne sigurnosti kroz muškog "hranioca"), lezbejski prostor, želja za decom i dr. Tu spada i saznanje o posebnosti odnosa unutar lezbejskog para: sretnu se dve žene, obe sa ženskom socijalizacijom i pričom, što dovodi do posebnih tema, strahova, tabua i radosti.

 

SEKSUALNO NASILJE NAD DEVOJČICAMA I ŽENAMA

Tematiziranje seksualnog i telesnog nasilja nad ženama i devojkama je zasluga novog ženskog pokreta. Formirane su grupe samopomoći i skloništa za žene koje su pretrpele nasilje: ženske kuće, SOS telefoni za silovane žene, itd. U toku je formiranje savetovališta za devojke koje su iskusile seksualno nasilje.

Nije postojao, ni u psihoterapiji ni u domenu socijalnog rada / socijalne pedagogije, koncept po kome bi se, sa traumatiziranim devojkama i ženama, radilo na ovim traumama. Sušviše dugo su ovi doživljaji nasilja smeštani u carstvo fantazija devojaka i žena. Kada bi stručnjakinje i stručnjaci i prepoznali ovo nasilje nad devojkama i ženama, bili su uglavnom bespomoćni.

Britta Woltereck postavlja u svom članku u "Priručniku ženske terapije"2 glavne principe kompetentnog rada sa onima koje su preživeli seksualno nasilje.

1. Podržavanje traumatiziranih žena: podržavanje je uopšte osnova feminističke terapije. Podržavajući stav terapeutkinje u terapiji žena i devojaka koje su preživele seksualno nasilje razlikuje se od onog u porodičnoj terapiji u kojoj su svi članovi porodice jednako tretirani, što u realnosti često znači podržavanje počinioca, budući da on ima najveću moć u porodičnom sistemu. Da bi terapeutkinja mogla da ima ovaj podržavajući stav, mora biti svesna sopstvene pogođenosti, takođe mora da je dobro obradila sopstvena iskustva seksualnog nasilja.

2. Terapeutkinja mora da veruje traumatiziranim ženama, što znači da bude otvorena za najneverovatnije i najneiskazivije, ona mora svesno raditi na skidanju tabua pričanja. Jedna od najdubljih zapovesti izvršioca je prećutati, tako da je mnogim ženama uvek iznova potrebno dopuštenje da govore.

3. Saznanje da odgovornost leži samo na počiniocu, iako je devojka bila seksualno uzbuđena, iako se (nevoljno) aktivno ili provokativno držala, iako je bila upadljivo obučena i sl. omogućava terapeutkinji da radi na osećanju krivice pogođene žene.

4. Žene koje su pretrpele seksualno nasilje ne smeju biti redukovane na to svoje iskustvo, one moraju biti prihvaćene sa celom svojom ličnošću.

5. Terapeutkinji je potrebno mnogo strpljenja i poverenja u snagu samoizlečenja traumatiziranih žene, klijentkinja treba sama da odredi tempo rada.

6. Terapeutkinja mora biti svesna neophodnosti supervizije da bi imala gde da se rastereti od svega što je čula. Mora takođe da radi na savladavanju stručnog (i teoretskog) znanja o seksualnom nasilju nad ženama i devojkama.

Pošto mnoge žene i devojke moraju da potisnu ono što se desilo da bi mogle da prežive, razgovor često nije dovoljan za podsećanje. Međutim, sećanje na seksualno nasilje je uskladišteno u telu. Rad na telu se mora izvoditi vrlo pažljivo, uvek sa svešću o granicama pogođene žene. Seksualno nasilje je prekoračenje granica, pogođene žene i devojke osećaju se ugrožene i u svom i preko svog tela. Ženi u terapiji mora se omogućiti da sama odredi da li je određena telesna vežba za nju dobra. Ona uvek mora imati mogućnost da istupi, terapeutkinja sme da je dodirne samo ukoliko za to ima odobrenje. Za prevazilaženje seksualnog nasilja pogodne su lake telesne vežbe kao i kreativne metode (crtanje, muzika, igra, itd.) pošto dovode skrivene kreativne mogućnosti žene ponovo do realizovanja i time jačaju celu njenu ličnost.

Pošto tema nasilja zauzima tako velik prostor u feminističkoj terapiji, ponekad izgleda da su ženska seksualnost, radost i erotika zapostavljene. Ženska seksualnost je, zapravo, centralna tema. Seksualna snaga je životna snaga uopšte je, u našem društvu, u procesu vaspitavanja i socijalizacije žena sužena, ograničena, i, eventualno, kroz iskustvo nasilja razorena. Ova životna snaga treba da se ponovo otkrije, da se ženska seksualnost i seksualna snaga oslobodi normi, prisila, ograničenja, moralnih i vrednosnih predstava. Seksualnost i seksualna snaga se ne ograničavaju na donji deo našeg tela, seksualna snaga se oseća u celom našem telu, kao životna energija, u svakoj pori i ćeliji.

Ženska seksualnost mora biti odvojena od odnosa prema partneru / ki. Radi se o tome da se otkrije i prihvati sopstvena seksualna energija, da se razviju sopstvene vrednosne i moralne predstave, da se otvore granice i nove definišu. Ovo nije jednostavan put, ali upravo takav vodi žene do autonomije i slobode.

 

RAD NA ENERGIJI

Terapija je rad sa dušom. Traume iz detinjstva su povrede duše, koje se izražavaju i u misaonim i telesnim strukturama. Tako Ursula Wirtz, na primer, govori o seksualnom iskorišćavanju kao o "ubistvu duše".3 I svaki drugi doživljaj, koji sprečava dete da doživi sebe i svoja osećanja, je povreda njegove duše. Rad na energiji predstavlja mogućnost dopiranja do svoje duše, njime se omogućava povezivanje govora, tela i osećanja. Zato su pogodne metode kao Kum Nye, rad na čakri, rad sa telesnom energijom, kreativne metode (muzika, igra, terapija slikanjem) i različiti oblici terapije razgovorom. Svest o neophodnosti rada na energiji je važnija od metode. Unazađujući modeli postoje ne samo u mislima i telu pogođene žene, nego u celom njenom biću, tj. i na najfinijoj ravni telesne energije i čakri.

Primer: devojka, koja je od svojih roditelja dobila životnu poruku "budi jaka, ne osećaj ništa", a istovremeno je ljubav uvek doživljavala povezano za saseksualnom ili emotivnom zloupotrebom, mora da sakrije svoje srce, i odraste u zgrčenu ženu. Zgrčenost utiče na celo njeno telesno držanje (ruke, noge, karlicu), dozvoljava joj da diše samo površno i sprečava protok životne energije kroz celo telo. Zgrčenost ne utiče samo na mišiće nego i na telesnu energiju (auru) i na čakru srca. Na duhovnom planu ova žena mora da otkrije životnu poruku, da prepozna zloupotrebu i da o tome govori. Na telesnom planu mora raditi na otklanjanju mišićne napetosti koja se iskazuje u njenom držanju.

Blokade se mogu razrešiti u terapeutskom procesu. Pri tome isplivaju osećanja na čije je potiskivanje žena, tokom života, potrošila mnogo snage i energije: bol, strah, bes, ljubav. Ona sada mora naći način da integriše ova osećanja u svoju svakodnevnicu. Nije dovoljno prepoznati uzroke grčenja i rešiti telesne blokade. Kada mišićna napetost prestane i leđa smeju da se isprave i karlica promeni svoj položaj. Tada se otvaraju putevi za životnu energiju: ona teče ka nogama, seksualna snaga se aktivira. Sada postoji opasnost da žena ponovo blokira energiju jer se boji oslobođenih osećanja. Ona vraća karlicu unazad, leđa se ponovo povijaju. Iskustvo u radu na energiji može da joj da snagu i poverenje u protok životne energije. Rad na energiji može, na taj način, da uspostavi vezu između mentalnog, telesnog i emocionalnog plana.

 

DUHOVNOST

Duhovni plan je, poslednjih godina, za mnoge feminističke terapeutkinje postao veoma važan. Interesovanje, ozbiljno prihvatanje i unapređenje duhovnog života pogođenih žena od strane njihovih terapeutkinja može postati izvor poverenja i nade. Duhovnost nije religija, već individualni, subjektivni izraz poverenja i dubokog poštovanja prema nečemu što je u vezi sa čovekom, ali mu nije na raspolaganju. Gerda Buchberger4 opisuje da na početku terapije pita žene šta im daje pouzdanje i veru. Što je ženi jasniji njen unutrašnji izvor (snage), što su jači njeno bazično poverenje i ljubav prema životu, utoliko će sigurnije savladati teške i bolne delove terapijskog procesa.

Rad na duhovnom planu često počinje vrlo jednostavno: tu spada iskustvo da nas tlo nosi i da nije potrebno da se radom svojih mišića i svoje volje na njemu držimo, kao i svesno opažanje sopstvenog disanja koje se odvija bez našeg aktivnog učešća. Tu spada intenzivan doživljaj elemenata (zemlja, voda, vatra, vetar) i godišnjih doba, prirodnih ciklusa čije pouzdane mene pobuđuju u nama više poverenja nego što smo toga obično svesne. Otkrivanje lekovitosti starih i novih rituala takođe spada u spiritualno iskustvo. U njima se žene povezuju, kako međusobno tako i sa izvorima svoje snage, ponovo otkrivaju i prihvataju ženske simbole i dolaze do same sebe meditacijom. Feministička duhovnost se uvek dešava sa i u telu a nikada ne prolazi pored tela, kroz pokušaje odricanja i savladavanja sopstvenog tela.

Imenovanje ovoga drugog, koje stvara poverenje i koje se slavi u ritualima, je veoma raznoliko. Mnoge žene se odriču imenovanja. Nama je mogućnost imenovanja naročito važna: boginja u meni. Ona je veza između mog stvarnog unutrašnjeg bića koje ja još tražim i onoga koje me nosi i drži. Boginja nije preuveličavanje mojih svetlih i prijateljskih strana, već simbol svega živog u meni i oko mene, od čega mi je (uvek) poznat samo mali deo. Tako je ona i tamna boginja dubine, u čijem opsegu se nalaze i iskustva koja donose bolest i snage za njihovo izlečenje. Terapijski proces može tako biti shvaćen i kao put ka njoj. Boginja u meni je, između ostalog, važan simbol i stoga što su žene stolećima morale da slušaju da je bog muško, te žene tako nisu božije, srodne su zemlji i njima se može vladati... Razgovor o boginji vraća nam naše ljudsko dostojanstvo. Ona nas povezuje sa nebom i zemljom, sa našom sopstvenom životnošću, sa našom telesnom i duševnom snagom, a i međusobno. Ona nas poziva da zauzmemo prostor, da prihvatimo odgovornost, čime iznova zagovaramo naše političko delovanje. Feministička duhovnost ne vodi iz, već u realnost. A gde bi inače trebalo da se odvija politički rad?

Feministička terapija je tako višestruka da je definiciju moguće dati samo privremeno i sa uzdržanošću. Usuđujemo se da damo sledeću završnu formulaciju: Feministička terapija sledi i podržava žene na njihovom putu ka maloj devojčici i boginji, u njima. Na ovom putu žene mogu ponovo da steknu svoju životnost, saznanje o sopstvenoj vrednosti i svoju snagu. Pritom, nije za očekivati da žene budu zadovoljne datim uslovima ženskog života, pošto patnja zbog vladajuće nepravde i nasilja, ne može i ne treba da se izgubi tokom terapije. Međutim, proces samopronalaženja omogućava ženi da izađe iz uloge žrtve i preuzme odgovornost za sebe.

 

Literatura

Bilder, Helga (Hg.): Das Frauentherapiehandbuch, Muenchen 1991.

Voigt, Diana / Jaward-Estrak, Hilde (Hgg.): Von Frau zu Frau, Feministische Ansaetze in

Theorie und Praxis psychotherapeutischer Schulen, Wien 1991.

Duermeier, Waldtraud u.a. (Hgg.): Wenn Frauen Frauen lieben -und sich fuer

Selbsthilfetherapie interessieren, Muenchen 1990.

 

O autorkama

DoroteA Ditrih je rođena 1959, teološkinja po obrazovanju, vodi Terapijski centar za žene pri reformiranoj crkvi u Bazelu.

Miriam SteFani Reber je rođena 1958, trenira Wen-Do (kao profesiju), radi u Savetovalištu za žene i devojke u Sent Galenu.

Obe su provele tri godine kod Urse Paul i Lee Christe Mueller na treningu pod naslovom: "Ženska stvarnost – učenje feminističke terapije". Ursa Paul i Lee Christa Mueller rade u Centru za životnu energiju u Kaselu.

 

 

NAPOMENE

1 Anfänge einer feministischen Therapie, Hg.: BIFF, Berlin 1974.

2 Woltereck, Britta: Frauen mit sexuellen Gewalterfahrungen, In: Das Frauentherapiehandbuch, Muenchen 1991.

3 Wirtz, Ursula: Seelenmord, Inzest und Therapie, Zuerich 1989.

4 Streit, Monika / Buchberger, Gerda: Spiritualitaet. In: Das Frauentherapiehandbuch, Muenchen 1991.