VI MEĐUNARODNI SUSRET "MREŽE ŽENSKE SOLIDARNOSTI PROTIV RATA"

 

 

Novi Sad – 7-10. avgusta 97.

 

VI susretu je prisustvovalo oko 200 žena iz svih zemalja bivše Jugoslavije, kao i iz 16 evropskih zemalja, i iz Kanade, SAD, Bliskog Istoka (Izrael-Palestina), Afrike (Alžir) i Turske.

Rad se odvijao u radionicama. Ponekad je bilo istovremeno i po sedam radionica na četiri jezika (engleski, španski, italijanski, naši lokalni jezici iz Bosne, Hrvatske, Srbije...). Imale smo pet "plenarnih" (tj. zajedničkih) sesija. Otvaranje je bilo vrlo alternativno: na travi, uz performans koji je smislila naša prijateljica iz Nemačke (Ange–lika Romeik, Žene u crnom, Milhajm). Performans pokazuje vezu između žena i zemlje (planete) tj. prirode i poštovanje krhkosti majke-zemlje koju militaristi-nacionalisti-fundamentalisti svih "boja" ruše, vređaju, uništavaju, muče... ženski glasovi otpora tome, itd. Nakon toga je pročitana naša poruka skupa na 9 jezika: albanskom, danskom, francuskom, engleskom, italijanskom, mađarskom, nemačkom, španskom i srpskohrvatskom. Tekst poruke glasi:

Mi, žene koje živimo u državi čiji je režim odgovoran za ovaj rat, pretvarale smo svih ovih tegobnih godina svoju ogorčenost u nenasilni otpor, svoje očajanje u javne činove neposlušnosti, osećanje nemoći u feminističku solidarnost. Oslobađale smo se od parališućeg osećanja krivice koje je nastalo iz nemoći da zaustavimo užas. Sticale smo svet o ograničenosti sopstvenih mogućnosti, razvijale drugačiji odnos prema samima sebi. Menjanjem samih sebe menjale smo i odnos prema naciji i državi. Prevazilazeći granice u sebi, prevazilazile smo i granice koje su nam nacije i države nametale. Podsticale smo žensku autonomuju i naše drugačije mesto na svetu.

Ovo je već šesta godina da zajedno otvaramo prostore za žensku različitost. U tim novim prostorima mi skupljamo, dobijamo iskustva o odnosima žena koje govore različitim jezicima i imaju različito kulturno nasleđe. Uvek polazimo od mikroistorije, od konkretne osobe i njenog iskustva. Stvaramo prostore za slušanje i osluškivanje, za govorenje, za poštovanje svake od nas pojedinačno. Stvorile smo etiku i politiku različitosti. Različitost nije nešto što mi samo tolerišemo, različitost je nešto što mi podržavamo, razvijamo i volimo.

Ovim jezičkim višeglasjem želimo da naglasimo različitost žena koje žive na ovoj planeti, naše preplitanje, naše prožimanje, naše mogućnosti za razumevanje.

I na ovom susretu želimo da dalje otvaramo nove prostore za žensku autonomiju, da snažimo politiku poverenja među nama, da slušamo jedna druga bez predrasuda, da se brinemo jedna o drugoj, izbegavajući reči i gestove koji povređuju.

Želimo da gradimo mir, ne samo kao odsustvo rata, već mir zasnovan na potrebama civilnog stanovništva a ne vojnih oligarhija.

Želimo da nastavimo da činimo vidljivim naš ženski otpor ratu i naš otpor svim vidovima kontrole nad ženama. Ne želimo ulogu pasivnih žrtava militarističko-nacionalističke politike.

Želimo da podstičemo nove oblike solidarnosti u sopstvenim razlikama.

Želimo da uvažavamo i podržavamo pluralitet ženskih strategija u borbi za autonomiju i mir. Solidarnost nije ni milosrđe ni paternalizam, solidarnost je uzajamna podrška, nežnost, prijateljstvo, sestrinstvo...

Rad se odvijao po programu, naravno na alternativan način: kad je padala kiša, morale smo da radimo unutra, ali ne u konferencijskim salama, jer to nismo ni imale, nego kako se nađe slobodno mesto, mi sednemo u krug i ozbiljno radimo. Naša konferencija je alternativna ne samo po sadržaju, već i po načinu rada: odvija se izvan svih oficijelnih prostora i struktura, ne može niko da "drži govore", nastojimo uvek da misao, osećanje, svedočenje svake, ali baš svake pojedinačne žene bude uvaženo.

Prvog dana skupa imale smo panel ŽENE I CIVILNO DRUŠTVO – koordinatorka je bila Margerita Granero (Žene u crnom i Udruženje za mir iz Torina) a učesnice su bile iz raznih zemalja: Mireya Forel iz Sevilje (Žene za mir i pokret za nenasilje i antimilitarizam), Sanie (Kosovo), Maja Korać (Beograd-Toronto), feministkinja koja sada živi u Kanadi a stalno održava kontakt sa feminističkim i ženskim grupama iz Beograda, Fahrunisa (Ankara, Turska), aktivistkinja feminističkog i mirovnog pokreta, itd. Margerita je govorila o patrijarhalnom karakteru država, i u demokratskim zemljama, ali još više u autoritarnim državama. Država nastoji da kontroliše skoro sve dimenzije svakodnevnog života. U Italiji gde postoji vrlo razvijen višepartijski sistem, ljudi se ne zadovoljavaju demokratijom koju pružaju partije i postoje vrlo razgranati i brojni društveni pokreti koji ne žele da prepuste državnoj i partijskoj birokratiji pravo na donošenje najvažnijih odluka. Mireya je govorila o procesu tranzicije u Španiji (nakon Frankove smrti), o učešću žena u demokratskim procesima, o tome da su brojne feministkinje ušle u sfere vlasti, ali da su na žalost mnoge zaboravile na feminističke zahteve, zbog čega su izložene ozbiljnim kritikama feministkinja iz mirovnog, antimilitarističkog i ekološkog pokreta i pokreta za ljudska prava. Feministički pokret u Španiji je vrlo jak, vrši ogroman uticaj na sve ostale društvene pokrete: ispreplele su antimilitarističke, feminističke zahteve, zbog čega su izložene ozbiljnim kritikama feministkinja iz mirovnog, antimilitarističkog i ekološkog pokreta i pokreta za ljudska prava. Feministički pokret u Španiji je vrlo jak, vrši ogroman uticaj na sve ostale društvene pokrete: ispreplele su se antimilitarističke, feminističke, ekološke vrednosti u skoro svim alternativnim grupama. Sanie je ukratko upoznala prisutne sa dugotrajnom i permanentnom represijom koju (posebno od 1989) srpski režim vrši nad albanskim stanovništvom na Kosovu, o organizovanju ženskih grupa i uzajamnoj podršci i solidarnosti. Maja Korać, koja živi već duže u Kanadi, smatra da je vrlo ohrabrujuće da su nikle tolike ženske nezavisne grupe u Beogradu, grupe antinacionalističkog opredeljenja, da među njima ima razlika u političkim stavovima, ali je vrlo pozitivno što se razgovara o njima. Fahrunisa je ukratko predstavila nezavisne ženske grupe u Turskoj, napominjući da ima žena i u partijama (islamistička partija socijalnog blagostanja manipuliše ženama i koristi ih za osvajanje vlasti).

Narednog dana, 8. avgusta nastavile smo sa istom temom u radionicama. Izveštaj o radu predstavljen je poslednjeg dana, 10. avgusta.

8. avgusta uveče je bila promocija dokumentarnog filma (90 minuta) ŽENE U CRNOM – Beograd, autora Zorana Solomuna i Helge Rademaister (produkcija televizijske stanice WDR) – koji je već prikazan na više nemačkih TV-stanica, kao i na brojnim TV u Evropi. 9. avgusta smo imale veliki protest na glavnom trgu u Novom Sadu, a promovisale smo i knjigu Žena u crnom Žene za mir na engleskom i srpskohrvatskom. Prijateljice iz Goražda su donele video traku o svom radu. To je bilo vrlo dirljivo i snažno.

 

Izveštaji sa radionica, panela:

 

Radionica RAT NIJE ZAVRŠEN MIROM VEĆ PRIMIRJEM – ŠTA DALJE – izveštaj podnela Šura Dumanić (Rijeka, Ženska grupa Rijeka – ŽAR): "Definisale smo da mir nije samo odsustvo rata, da ne živimo u miru već u periodu primirja u kojem ima više elemenata rata nego mira, ali da, ipak, takvo stanje otvara više mogućnosti za komunikaciju. Razgovarale smo šta možemo da uradimo u toj situaciji, kao pojedinke i u okviru grupa u kojima delujemo. Neophodno je razgovarati otvoreno i nazivati stvari pravim imenom, polaziti od sebe, razvijati odgovornost kao autonomni i kreativni subjekti, podsticati mreže ne samo na prostoru ex Jugoslavije nego i celog Balkana, podržavati izbeglice (žene posebno) na samoorganizovanje. Na kraju, snabdeti se strpljenjem jer nas očekuje dugačak put..."

Radionica ŽENE SE BUNE PROTIV AUTORITARNIH VLASTI – koordinatorke Mireya (Sevilja) i Selma iz Zenice (grupa Medica): Razgovarale smo o učešću žena u globalnoj politici, u institucijama političke moći. Oko toga je među nama ispoljena različitost i u shvatanju pojma politike. Utisak je da se žene boje politike, da je ona uglavnom, u svesti većine ljudi, svedena na partijske politike, dok feministkinje (Španija, Italija, Žene u crnom Beograd, itd.) smatraju da je feminizam politika, ali na drugačiji način. Treba podržavati biranje žena u političke institucije, one traže pomoć od ženskih grupa, ali ne smemo nikako nasedati na (vrlo često prazna) obećanja i retoriku političarki, jer ih ne podržavamo samo zato što su žene (npr. žene iz Srbije su se saglasile da bi barem četiri političarke iz vladajuće koalicije SPS-JUL trebalo da se sklone jer su autoritarne, patrijarhalne, deluju protiv interesa žena, itd.). Rečeno je da žene iz razvijenih demokratskih zemalja imaju poštovanje prema ženama koje sa pozicija moći deluju u korist žena, ali da mnoge nakon što budu izabrane napuštaju zahteve žena, mnoge prestaju da budu feministkinje. Naša alternativa je ne u borbi za vlast, već u zadobijanju "malih" moći u skladu sa našim potrebama i ritmom, u stvaranju prostora nekontaminiranog patrijarhalnom moći. Radićemo na stvaranju novih mreža – sa sloganom "lično je političko", nećemo postavljati samo ženske zahteve, jer se ne mirimo sa getoizacijom "ženskog pitanja"; sva pitanja su ženska (militarizam, očuvanje životne okoline, ekonomija), postavljaćemo naše zahteve patrijarhalnim politikama (posebno nacionalističko-militarističkoj) bez težnje za ulazak u sfere vlasti.

Radionica EKONOMIJA ZAVISNOSTI ILI ALTERNATIVNA ŽENSKA EKONOMIJA: IZAZOVI I ZAMKE HUMANITARNE POMOĆI – Izveštaj podnela Milena Zulianello (Torino – Udruženje za mir):

Prepoznale smo dva oblika humanitarne pomoći:

1. Za vreme rata

2. Nakon Dejtonskog sporazuma

Razgovarale smo o brojnim protivrečnostima humanitarne pomoći. Tokom ratnog perioda krajnje nužde i oskudice preovladavao je model "domaće ekonomije"; žene su uglavnom, pomažući druge, ispunjavale tradicionalnu ulogu podrške u raspodeli humanitarne pomoći. Ovaj model pomoći najviše je uključivao žene na lokalnom nivou, dok su međunarodne organizacije bile više uključene "teorijski". Tokom ovog rada, žene su postale vidljivije sanirajući posledice koje je proizveo rat. Saglasile smo se da je ovaj model doprinosio amortizaciji još većih socijalnih potresa i pomagao da se održi "socijalni mir".

Kontakti i susreti koji su uspostavljeni između žrtava rata i međunarodnih volontera i volonterki uticali su na "dekontaminaciju" od uloge žrtve, koju, posebno u Srbiji, proizvodi režim; ova vrsta susreta i pomoći pokazala je izbeglicama da "ceo svet nije protiv Srbije" već da se pravi razlika između srpskog režima i civilnog stanovništva.

Činjenica je da je jedan broj aktivistkinja iz inostranstva, uključenih u ovaj rad, doneo vlastite podjele i protivrečnosti, ponekad u skladu sa svrstavanjem koje je proizveo sam rat.

Rad sa izbeglicama od strane svih institucija (uključujući i deo nevladinih organizacija) odvijao se na krajnje patrijarhalan način, tretirajući izbeglice kao pasivne primaoce/primateljke humanitarne pomoći.

Razgovarale smo i o politici velikih donatorskih agencija koje su nametnule vlastita pravila, organizovale određene projekte, uslovljavale ih, i kao posebnu teškoću smo istakle nedostatak podrške dugoročnim projektima.

Takva politika donatorskih agencija (budući da je ponašanje malih grupa unutar alternativne mreže sasvim drugačije) proizvodi patrijarhalne podele pa i rivalitet među grupama na celom prostoru u bivšoj Jugoslaviji, favorizujući jednu nauštrb drugih. Posebno smo ukazale na to da velike donatorske agencije ograničavaju alternativne projekte i nastoje da otupe njihovu oštricu. Međunarodna pomoć je osnažila veze među ženskim organizacijama, ali se ta snaga i uzajamna podrška nije u istoj meri prenela na odnose između izbeglica i ženskih organizacija, uglavnom zbog nejednakosti uslova, itd.

Posle Dejtonskog sporazuma protivrečnosti i negativni aspekti postali su još vidljiviji. Politika solidarnosti uključila je kriterijume ekonomske efikasnosti, što dovodi u vrlo nepovoljan položaj izbeglice u starijem dobu (posebno žene), koje ne mogu da odgovore tim zahtevima. U tom kontekstu smo govorile o drugačijem odnosu aktivistkinja iz alternativnih grupa prema pojmu efikasnosti: kako kvantifikovati mreže koje smo izgradile na osnovu tradicionalnog pojma efikasnosti? Zar se politika osećanja, poverenja, nežnosti može meriti kriterijumima efikasnosti? Naše mreže pokušavaju da stvore alternativne modele efikasnosti i ekonomije – navedeni su brojni primeri projekata unutar mreže.

 

Radionica LEZBEJSKA PRAVA U CIVILNOM DRUŠTVU: Izveštaj podnela Judit iz Budimpešte (SOS telefon za gej i lezbejke):

Žene iz Slovenije su govorile o zastupljenosti gej i lezbejki u slovenačkom parlamentu od 1990. godine: zaključile smo da je u doba komunizma čak bilo lakše izdejstvovati ova prava. Politička pitanja koja utiču na gej i lezbejke su: zakon o braku, unutar kojeg želimo da ostvarimo jednakopravnost, pa nakon toga da kritikujemo brak kao instituciju.

 

Panel PATRIJARHAT – GLOBALIZACIJA KONZERVATIVIZMA – uučestvovale: Marieme Helle-Lucas (Alžir/Francuska), Rosa D'Amico (Italija), Jasna Bakšić (Sarajevo), Staša Zajović (Beograd), Ipek Ilkkaracan (Turska), Edna Jam (Izrael); koordinatorka Luisa Morgantini (Rim).

Izveštaj podnela Ipek:

Govorile smo o raznim i vrlo konkretnim oblicima konzervativizma, koji se ispoljavaju kao fundamentalizam (svih vrsta), nacionalizam, rasizam, netolerancija. Bez obzira na brojne razlike među zemljama iz kojih dolazimo, politike konzervativizma su međusobno slične a pre svega u tome što instrumentalizuju žene u cilju političke kontrole, što sprečavaju demokratske procese, što koriste ekonomsko siromaštvo za populističku propagandu, davanje lažnih obećanja. Tako stvaraju pogodno tle za krajnje represivne i tlačiteljske mehanizme prema ženama. Pored toga, ovakve tendencije izazivaju podele među ženama na osnovu etničke, verske ili kulturne pripadnosti i odgovor na to je stvaranje mreže ženske solidarnosti. Ukratko, politički cilj ovih pokreta (bilo fundamentalističkih ili nacionalističkih) je otpor ženskim pravima. Mreže nezavisnih ženskih grupa na globalnom planu, čije su predstavnice bile prisutne na ovom susretu, dokaz su ženske sposobnosti da razvijaju nezavisne projekte i nezavisnu žensku alternativnu međunarodnu politiku.

 

Radionice FUNDAMENTALIZAM KROZ INSTITUCIJE DRŽAVE, RELIGIJE, NACIJE I KULTURNOG NASLEĐA – NA ZAPADU, ISTOKU, SEVERU, JUGU... SVUDA.

Arabia je podnela izveštaj o radnoj grupi kojom je koordinirala. Arabia, Palestinka koja živi u Izraelu, aktivistkinja ženske grupe Jerusalem link (Jerusalimska veza) koja okuplja Jevrejke i Palestinke, aktivna je i u Ženama u crnom – Izrael. Ona je rezimirala: uzroci pojave i rasta fundamentalizma su brojni, razlikuju se međusobno u Srbiji, Bosni, Grčkoj, SAD, Turskoj... ali imaju dosta zajedničkih elemenata: kriza identiteta, socijalna beda koja podstiče fundamentalizam. Fundamentalisti koriste religiju u političke svrhe i uvek treba odvajati religiju i kulturno nasleđe od fundamentalizma. Kao međunarodni pokret, fundamentalizam uglavnom pribegava agresivnim i nasilnim sredstvima, proizvodi sukobe i ratove, ali propagandu sve više vrši preko školskog sistema i medija (elektronskih i pisanih). Zato je potrebno da posebno obratimo pažnju na ovaj manje "vidljivi" oblik fundamentalizma koji zloupotrebljava nacionalna osećanja, tradiciju, kulturno nasleđe u cilju očuvanja vlasti i kontrole nad ženama.

Izveštaj sa druge radne grupe podnela je Imma Barbarosa (Bari-Italija): Fundamentalizam je politika zatvaranja, izolacije, kao zatvorenih i izolovanih identiteta: porodice, klana, države, nacije, otadžbine... Oblici fundamentalizma svojstveni zapadnim zemljama očituju se u krajnje restriktivnoj imigracionoj politici, koja je vrlo otežala komunikaciju među ljudima iz mediteranskog basena (i u celoj Evropi). Konkretne prepreke su: vize, ograničavanje ulaska, status imigranata iz vanevropskih zemalja, itd. Kao vid "zaštite" od navale ljudi iz siromašnih zemalja Balkana, Azije, Afrike, uvećavaju se policijske snage i granične kontrole, a to je rastuća militarizacija. Zapravo, militarizam i fundamentalizam uvek idu zajedno i međusobno se podupiru.

Rina Nissim (Ženeva, mreža "Međunarodni ženski prostor", Žene u crnom): Na radnoj grupi kojom je ona koordinirala učesnice su razjasnile pojam fundamentalizma, naglašavajući da je to zloupotreba religije, kulture, etniciteta radi sticanja političke moći i vršenja kontrole. Ne možemo zvati fundamentalizmom sve što nam se ne dopada već umesto toga možemo koristiti druge pojmove i reči da ne bismo razvodnile pojam fundamentalizma, da reč ne bi bila devalvirana.

Radionica DA LI SMO SAMO SUPRUGE I MAJKE? Ograničavanje ženskog identiteta u cilju očuvanja vlasti i kontrole nad ženama (u okviru istog ciklusa).

Tri radne grupe (radionice): Živa Vidmar i Sonja Lokar iz Slovenije; Mireya i Nanda iz Španije; Senka i Goca iz Beograda – kratak izveštaj o svođenju identiteta žene na ulogu majke i supruge. U autoritarnim društvima (Srbija) propaganda je agresivna posebno na polju demografske politike, sa ciljem izazivanja podela među ženama na osnovu etničke pripadnosti; u cilju amortizovanja socijalnih potresa preko ideologije vraćanja žena u porodicu; u Sloveniji je ta propaganda manje agresivna dok je u zapadnim zemljama sofisticirana. Ta propaganda se vrši preko medija i reklama koje vređaju dostojanstvo žena, stvaraju model lažno "srećnih žena" (uvek lepo doteranih, nasmejanih) a stvarnost je drugačija. Posebno u zemljama gde je većina stanovništva siromašna (zemlje bivše Jugoslavije) gde su žene hronično iscrpljene, umorne, krajnje opterećene...

U nastavku smo razgovarale i o radionicama OSLOBAĐANJE OD STRAHA te o podnetim izveštajima.

Na kraju smo na završnoj plenarnoj sesiji usvojile sledeća saopštenja i deklaracije (ovde ih donosimo u integralnom obliku).

 

APEL O KOSOVU

 

Nakon što je režim Slobodana Miloševića pred raspad Jugoslavije oduzeo autonomiju Kosovu, pokrajini u kojoj živi preko 90% albanskog stanovništva, stanje na Kosovu pogoršava se iz dana u dan.

Sve intenzivnije kršenje ljudskih prava tamošnjeg albanskog stanovništva, produbljavanje prakse etničke segregacije i diskriminacije, pretresi stanova, hapšenja, politička suđenja, fizičko i psihičko zlostavljanje privođenih Albanki i Albanaca, ubistva bez suđenja, navode nas da apelujemo na celokupnu domaću i svetsku javnost da obrati pažnju na ono što se događa u tom delu Evrope.

Kao žene iz zemalja bivše Jugoslavije i mnogih drugih zemalja Evrope i sveta koje se zalažu za mir i nenasilje apelujemo na međunarodnu zajednicu da uvaži politiku nenasilja koju uprkos provokacija srpskog režima sledi albansko stanovništvo na Kosovu. Ne želimo da logika oružja koju svet jedino razume odredi sutrašnjicu Kosova. Stoga zahtevamo neodložnu demilitarizaciju Kosova, prestanak medijske kompanje obeležene jezikom mržnje, te obustavu političkih suđenja zagovornicima/ama nenasilnih metoda borbe za ljudska, nacionalna, građanska, sindikalna i ženska prava na Kosovu.

Izražavamo našu solidarnost sa svim zagovornicima/ima nenasilja na Kosovu, posebno sa našim prijateljicama koje se bore i za ženska ljudska prava, kao i naše ubeđenje da samo politika dijaloga i malih koraka zasnovana na ideji i praksi nenasilja može dovesti do pravednog rešenja kosovskog pitanja i do srećnije i bezbednije budućnosti za sve koji tamo žive.

 

DEKLARACIJA O ALŽIRU

 

Izražavamo našu solidarnost sa borbom alžirskih žena. Žene u Alžiru fundamentalisti ubijaju samo zato što su žene.

Nedemokratski režim u Alžiru diskriminiše žene i nepravednim zakonima, kao što je porodični kodeks (zakon o porodici).

Kako institucionalno, tako i fundamentalističko nasilje još više pothranjuju patrijarhat i porodično nasilje.

 

SAOPŠTENJE O IZRAELU/PALESTINI

 

Mi, iz grupa Žene u crnom i Jerusalemska veza, Palestinke i Jevrejke, pozivamo na solidarnost žene svih nacija, religija i zemalja:

– na zajedničko zalaganje za pravedno rešenje problema palestinskog naroda;

– na pravedno rešenje za palestinske izbeglice;

– protiv okupacije i naseljavanja Zapadne obale, Gaze, Jerusalema i Hebrona, kao i  Golanske visoravni i Južnog Libana;

– zalažemo se za stvaranje dveju država i da Jerusalem bude istovremeno prestonica dveju nacija;

– apelujemo da se palestinski narod koji živi u Izraelu prizna kao nacionalna manjina sa autonomnom kulturom i jednakim pravima, čiji će pripadnici/e biti integrisani kao izraelski građani/ke;

Pozivamo na solidarnost žene širom sveta, solidarnost kojom bi se podržala naša zajednička borba za dostojanstvo, sreću, bezbednost i puno priznanje ljudskih ženskih prava i u palestinskom i u izraelskom društvu. Kao Palestinke i Izraelke proširujemo svoju solidarnost na sve žene koje su nam se ovde priključile iz raznih zemalja.

 

 

Apel međunarodnoj javnosti povodom nasilnog vraćanja izbeglica u Bosnu i Hercegovinu

 

Rat se neće završiti sve dok svi oni/e koji su proterani/e budu mogli da se vrate u svoje domove. Zato se obraćamo našim prijateljicama/prijateljima u celom svetu da pomognu da se odmah zaustavi politika nasilnog vraćanja izbeglica koju sprovode vlade zapadnih zemalja.

Iako je, navodno, po Dejtonskom sporazumu moguć povratak izbeglica, stvarnost je drugačija, jer u ovom trenutku ne postoje uslovi da se, na primer, muslimanska porodica vrati u Brčko, srpska u zapadni deo Mostara ili hrvatska u Banja Luku.

Zato apelujemo na vlade zapadnih zemalja da obustave nasilno vraćanje izbeglica. Takva politika podstrekava etničko čišćenje, jer primorava izbeglice da se vraćaju isključivo na područja gde je njihova nacija većinska.

Takođe apelujemo na vlade zapadnih zemalja da dozvole ostanak onim izbeglicama koje ne žele da se vrate.

 

Ovo je samo kratak pregled rada na VI međunarodnom skupu mreže Ženska solidarnost protiv rata. Celovit izveštaj biće objavljen u našem godišnjem zborniku Žene za mir.

 

Beograd, 29.8.1997.

 

Nežno, prijateljski, solidarno,

Laurence, Kate, Staša, Zorica