Dubravka Žarkov

RATNA SILOVANJA U BOSNI O MUŠKOSTI, ŽENSKOSTI I MOĆI IDENTITETA ŽRTVE SILOVANJA

Prevela Zorica Mršević

 

 

U ovom tekstu ću analizirati modele kroz koje su u naučnim radovima predstavljene žrtve ratnih silovanja u Bosni. Moj glavni argument je da su neki autori nastojali da konstruišu Identitet žrtve silovanja, namenjujući ga isključivo Muslimankama. Ispitaću kako značenje roda i značenje seksualnog nasilja podržava taj identitet i analiziraću posledice.

Usmeravajući pažnju na konstruisanje identiteta i njihova značenja, svesna sam da to može da izazove kritike: npr. može se činiti da iza konstrukcija nema ljudskih bića, muškaraca i žena. Posebno sam imala u vidu da su u svim međunarodnim telima i institucijama koje su istraživale ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, Muslimanke iz Bosne i Hercegovine bile najbrojnije žrtve silovanja i drugih vidova seksualnog zlostavljanja, dok su Srbi bili najčešći izvršioci. Analizirajući predstavljanje Muslimanki kao žrtava silovanja, ja nikako ne želim ni da dovodim u pitanje do sada utvrđene činjenice, niti modele silovanja koji su zabeleženi kao deo ratne strategija vojske bosanskih Srba i onih koji su ratovali sa njima ili za njih. Bavim se tom problematikom duboko uverena da ona proizlazi i kao rezultat zadovoljenja pravde prema žrtvama i krivičnog progona učinioca. Diskurs u okviru kojeg se razmatraju ratna silovanja u Bosni su formirali radovi autora iz raznih naučnih oblasti, od oblasti ljudskih prava, i međunarodnog prava do feminističkih studija. I dok svetska publika sluša uglavnom medije, sudije Međunarodnog suda za ratne zločine pozivaju ljude iz nauke da daju svoja mišljenja o tim zločinima, njihovim žrtvama i učiniocima.

Svesna toga, ja ću prvo analizirati kako je konstruisan Identitet muslimanske žene kao žrtve silovanja. Onda ću analizirati kako značenja muškosti i ženskosti podržavaju taj konstrukt. Na kraju ću obratiti pažnju na posledice.

Identitet Žrtve silovanja - samo Muslimanke

                                                                                                                                                                    

Knjiga koju načešće citiraju naučnici koji se bave silovanjima u Bosni je Masovno silovanje – rat protiv žene Bosne i Hercegovine (1993), koji je priredila Aleksandra Stiglmajer (Alexandra Stiglmayer) (1993). Pišući o silovanjima žene na Balkanu Braunmiler (Brownmiller 1993:180) je upozorila da su balkanske žene bile "protiv svoje volje gurnute u taj identitet. One su žrtve silovanja u ratu." Njena upozorenja su dočekana ciničnim opaskama na stranicama te iste knjige. U uvodu, Roj Gutman (Roy Gutman), novinar čiji su napori doprineli da se činjenica postojanja silovanja u Bosni učini vidljivom tvrdi:

 

Silovanje se dešava u gotovo svakom ratu, ali u ovom ima jedinstvenu ulogu. Degradacija i zlostavljanje žena bili su centralni u osvajanju... Mnoge žene su bile silovane dok su ih držali u zatočenju, nezaštićena i ranjive, njihovi muževi i očevi su bili odvedeni... U konzervativnom društvu u kome su odrastali Muslimani u bosanskim selima, žene su po pravilu ostajale nevine sve do udaje. Silovanje je trauma sa dalekosežnim posledicama za te žrtve, koje se s osnovom plaše odbacivanja i ostrakizma kao i da će živeti neudate i bez dece (Gutman, 1993:x).

                                                                                                                                                                    

Predstava o tradicionalnoj, konzervativnoj, ruralnoj muslimanskoj Bosni je u stvari jedna geografska karta u koju je uronjena muslimanska žena: moralna mapa puna udaljenih sela u kojima žive tradicionalisti, a čestite devojke čekaju udaju i rađanje dece. Reč "čestitost" koja tako snažno upućuje na sliku nevinosti i ranjivosti, ocrtava pretpostavku da je ta situacija specifična za muslimansku zajednicu, i u Bosni samo za muslimanke, i zbog toga, silovanje ima dalekosežne posledice za njih. Na tim tvrdnjama, žrtva silovanja je proizvedena kao jedna vrsta identiteta, namenjena isključivo muslimankama.

Gutman je jedan od mnogih koji su u toj istoj knjizi stvorili istu predstavu. I jošmnogo takvih slede. Kras (Krass) (??:321) tvrdi da se stigma koja je namenjena žrtvama silovanja "pokazuje specijalno okrutna u muslimanskim zajednicama, gde religija naglašava predbračnu nevinost i čestitost". Džordan (Jordan) (1995:20) citira jednog zapadnog diplomatu koji je zahtevao anonimnost zbog "više no uobičajene sramote koju osećaju primarne žrtve, bosanske muslimanke, što je rezultat njihovih verskih uverenja". On ipak dodaje da "mediji koje kontroliše država u religioznoj rimokatoličkoj Hrvatskoj usmeravaju pažnju samo na silovanja Muslimanki a retko pominju bosanske Hrvatice kao žrtve". Kon (Kohn) (1994:204) govori o bosanskim ženama, ali tu postoji praksa po kojoj se reč "bosanski" primenjuje samo na bosanske Muslimane i pominjanje srpskih silovatelja jasno ukazuje na Muslimanke: "Zbog svoje kulture, mnoge Bosanke, posebno one iz malih sela, osećaju sramotu da istupe i svedoče javno o mučenju koje su izdržale."

Koliko ta predstava o etničkoj čestitosti u stvari odgovara situaciji u Bosni kasnih osamdesetih godina, sa obrazovanim, urbanizovanim i modernim Muslimankama, koje ni na koji način nisu drugačije od obrazovanih, urbanizovanih i modernih Hrvatica, Srpkinja, Jugoslovenki ili mnogih drugih žena koje žive u Bosni, za koje je prebračni seks prosto životna činjenica? Ili koliko su različite Muslimanke koje uzdižu važnost nevinosti i za koje "život izvan braka i bez dece" nije vredan življenja, od Hrvatica ili Srpkinja koje isto misle? Da li je silovanje manje traumatično za one koje ne misle da su brak i deca njihova jedina budućnost? Da li su nemuslimanke "manje čestite" i da li onda silovanje izaziva manje posledica po njih, zbog toga? Dalje, ako je iskustvo silovanja tako čvrsto povezano sa religijom, koliko je različito iskustvo silovanja pobožne rimokatolkinje od jednako pobožne Muslimanke ili pravoslavke? Da li je silovanje manje traumatično iskustvo za žene koje nisu religiozne? Koji je to uobičajen nivo sramote odgovarajućza žrtvu silovanja? Konačno, zašto je zajednica bosanskih Muslimana izdvojena kao jedina koja će da stigmatizuje, odbaci i time dalje viktimizira žene-žrtve silovanja?

Odgovor na ta pitanja je po mom mišljenju hitan i neizbežan. Posledice te gornje konstrukcije etniciteta povezanog sa ženskošću su isuviše ozbiljne da bi se predviđale ili gurale u stranu u ime političkih interesa. Identitet nemoćne žrtve silovanja predstavljen u gornjim citatima – koju je progutala sopstvena sramota, i koja je skrivena od javnosti – je za mnoge žrtve silovanja direktna uvreda. Samo se hrabrošću i rešenošću može doći do odluke da se imenuje silovatelj, da se preživi ponovo cela ta trauma i da se sve to iznese u formi svedočenja. Komisija eksperata Ujedinjenih nacija (sledeći Rezoluciju Saveta bezbednosti 780, 1992) koristi više od 700 saslušanja izbeglica iz bivše Jugoslavije koje su prikupile vlade Austrije, Nemačke i Švedske, kao i 223 saslušanja izbeglica u Bosni, Hrvatskoj i Sloveniji, koje je vodila Komisija u okviru sopstvenog domena rada (Basijuni /Bassiouni/, i drugi, 1996:9). Kroz bazu podataka stvorenu kroz ta  saslušanja nalaze se takođe i navodi o silovanju i seksualnom zlostavljanju. Izvan "desetina hiljada navoda" (Aneks UN IX:7) i preko 4.500 izveštaja, 1.100 slučajeva su dokumentovani detaljnije (Basijuni i drugi, 1996:10). Kroz te podatke Komisija je zaključila da "ima možda jošdodatnih oko 10.000 žrtava do kojih bi ti izveštaji postepeno mogli da vode" kao i mogućih jošoko 20.000 žrtava (UN Aneks IX:7). Osim određivanja skale mogućih brojki žrtava silovanja, Komisija je odredila i dokumentovala modele koji "veoma ubedljivo sugeriraju da politika sistematskog silovanja i seksualnog zlostavljanja postoji, ali to ostaje tek da se dokaže". (UN Aneks IX:11). Iako polovina rečenice "to ostaje tek da se dokaže" može da relativizuje taj nalaz, prezentirani dokazi ukazuju da je silovanje i seksualno zlostavljanje  bilo povezano sa politikom takozvanog "etničkog čišćenja" koje su sprovodile snage bosanskih Srba. Od 1.100 dokumentovanih slučajeva silovanja, oko 600 se desilo u sabirnim logorima, što ukazuje da nisu bili  slučajni (Aneks UN IX:12:13). Dok su se silovanja kao u sabiralištima takođe vršila i u logorima kojima su rukovodili Hrvati i Muslimani (Aneks UN IX:10), postoje jaki indikatori da je u slučaju bosanskih Srba to bio prilično konzistentan deo njihove politike. Medicinski stručnjaci zaposleni u Visokoj komisiji UN za ljudska prava ispitivali su navode silovanju u dokumentovanih 119 slučaja trudnoće izazvane silovanjem. Navodeći da medicinske studije upućuju da u jednom od svakih 100 silovanja dođe do trudnoće, zaključili su da je verovatno da tih 119 slučajeva trudnoće predstavlja 12.000 slučajeva silovanja.[1]

Bez ispitivanja muškaraca i žena ne bi moglo da dođe do krivičnog progona, jer ne bi imao se da ko goni. Do sada, ti intervjui otkrili su 700 imenovanih silovatelja, kao i saznanje o oko 162 sabirna logora u kojima su se dešavala seksualno zlostavljanja (UN Aneks IX:7). Kao što je navedeno u UN Aneksu IX. A više intervjuisanih muškaraca i žena bili su smatrani kao "ključni svedoci zbog toga što ne samo da su bili očevici ili su i sami iskusili veliki deo događanja, većsu imali emotivnu snagu i jasnost u iznošenju, tako da su imali centralnu ulogu u postupku formiranja optužbe". (UN Aneks IX. A:5).

Seksualno nasilje je jedno od najmanje prijavljivanih krivičnih dela u mirna vremena svuda – od Holandije do Balkana. Ženama koje su silovane u ratovima ponekada su potrebne decenije da priznaju pre svega samim sebi, a onda i drugima – da se tako nešto uopšte desilo. To da je istraga o silovanjima u Bosni ikada uopšte započeta treba pripisati otkrićima medija, gnevu svetskog javnog mnjenja i humanitarnih grupa i aktivistkinja, ali zar ne bi ipak trebalo prvo da bude pripisano onim ženama i muškarcima koji su odbili da budu nemi i osramoćeni? Konstrukcija Identiteta žrtve silovanja kao Muslimanke iz Bosne ne dopušta uopšte mogućnost da se to ostvari i to je jedna od značajnih posledica te konstrukcije.

Ali pre dalje razrade tih posledica, treba da se reši sledeći problem: ideje ženskosti i muškosti koje podupiru konstrukciju Identiteta žrtve silovanja. Pretpostavka ženske ranjivosti i muške moći – moći da zaštiti ali i moći da napadne – ocrtala je taj identitet, kao što ocrtavaju neke naučne radove koji se odnose na omogućavanje pravde za žrtve seksualnih zlostavljanja.

                                                                                                                                                                    

O muŠkosti

 

U svojoj analizi pravnih aspekata krivičnog progona i osuđivanja silovatelja i izvršilaca drugih vrsta seksualnog zlostavljanja u bivšoj Jugoslaviji, Tineke Kleren (Tineke Cleiren) i Melani Tijsen (Melanie Tijsen), (1996) počele su da objašnjavaju svoj pristup:

 

Počinjemo našu analizu sa pravnog stanovišta da silovanje i druge oblike seksualnog nasilja ne bi trebalo smatrati rodno zasnovanim kriminalitetom, većnasilnim kriminalitetom seksualnog tipa, iako se rod ne sme zanemariti kada se takva dela vrše prema ženama. Ako se nasilje smatra kao odlučujući elemenat, onda nema nikakvog osnova za razlikovanje muških i ženskih žrtava, ili razlikovanje između odraslih i dece kao žrtava. Do sada, međutim, međunarodno pravo nije poklonilo dovoljno pažnje seksualnom zlostavljanju muškaraca. To nije čudno pošto homoseksualnost u mnogim kulturama nije tema o kojoj bi se moglo slobodno govoriti. Ali navodi se da se seksualno zlostavljanje muškaraca, kako homoseksualne, tako i nehomoseksualne prirode (kao što je sakaćenje genitalija), događa u bivšoj Jugoslaviji. Uopšteno se može reći da međunarodno običajno pravo ne diskriminiše na osnovu pola, pa bi, zbog toga, relevantan zakon za seksualno zlostavljanje žena trebalo da se primeni s istim dejstvom i na muškarce (p.111).

                                                                                                                                                                    

U gornjoj izjavi postoji očigledno nerazumevanje roda kao i značenja seksualnog nasilja. Nerazumevanje pojma rod je najjasnije u pretpostavci da je to nešto što se odnosi na žene ali ne i na muškarce. Ta pretpostavka da nasilje kao odlučujući elemenat ne daje osnova za razlikovanje između muških i ženskih žrtava, ili između odraslih i dece kao žrtava, demonstrira ideju da seksualno nasilje ima isto značenje za svakoga. Polno sakaćenje muškaraca kao jedan primer nasilja "nehomoseksualne" prirode predstavlja neznanje šta je u stvari seksualno nasilje.

Zbog toga je potrebno početi prvo s činjenicom da seksualno nasilje prema muškarcima, kao i pojedinačne nasilne radnje, nisu pre svega homo ili heteroseksualne. Razumevanje roda kao nečega što se ne odnosi samo na žene, ujedno daje i odgovor zašto je to tako. Ako se rod razume kao društveni i kulturni sistem kroz koji se definišu muškost i ženskost, i dele muške i ženske uloge (kako između odraslih tako i između dece), onda je rod nešto što se odnosi kako na muškarce tako i na žene, kako na muškost tako i na ženskost. Seksualnost je takođe povezana sa rodom, mada ne isključivo. Za ovaj rad je dovoljno reći da muškost i ženskost podrazumevaju određene tipove seksualiteta. Nasilje i agresivnost, na primer, ne samo što se podrazumevaju kao deo muževnosti, većsu takođe i deo muževne seksualnosti. Ta polazna pretpostavka podupire pokušaj da se silovanje jednostavno definiše kao "grub" seks. To je upravo ono što se nalazi u osnovi činjenice da silovanje teško da je ikada bilo gonjeno kao ratni zločin. Muškarci ratuju i muškarci siluju i te dve stvari se spajaju: silovanje i pljačka, vojnici izvan kontrole, ili sa potrebom da "daju oduška". Vratiću se na to kasnije. Ali za sada, suština je da se naglasi da seksualnost, u istoj meri kao i rod, predstavlja organizovano načelo koje važi u osnovama svih kultura u kojima živimo – od Holandije do Balkana. Jednostavno zato što se muškarci i žene smatraju heteroseksualnim. Heteroseksualnost je norma u kojoj živimo, koje god da smo mi sami seksualne orijentacije. Konstrukcija muškosti je tako neodvojiva od konstrukcije heteroseksualnosti.

Drugi suštinski elemenat muškosti je moć. To se na nivou društvene i kulturne organizacije prevodi u hijerahijsku prednost muškog nad ženskim: "razum" je iznad "emocija", što je klasičan primer. Na svakodnevnom nivou, ta moćse prevodi u mušku dominaciju nad ženama. Ali muškost kao moćima mnogo dublje posledice koje se odnose obavezno i uvek na ženskost. Muškost i muževnost su definisani kroz moć, pa muškarac ne može ni biti muškarac, a da nije utelovljenje moći.

Nemoguće je prenaglasiti posledicu tako konstruisane muškosti za razumevanje seksualnog nasilja. Osnova nasilja kako prema muškarcima tako i prema ženama nije hetero ili homoseksulno, pojedinačnog muškog aktera, većneodvojivo povezani elementi konstrukcije muško=heteroseksualno=moć. U tom svetlu, polno sakaćenje muškaraca – eufemizam koji se koristi za odsecanje penisa – ima posebno značenje za muškarce. To je kako fizički čin, tako i čin simbolične demaskulinizacije, lišenje muškaraca njihove muške moći simbolizovane u penisu. To je čin proizvođenja ne-muškarca od muškarca. To nije nikako po sebi nekakav perverzni čin homoseksulne požude, to je perverzni čin žudnje za moći. Činjenica da je seksualno nasilje prema muškarcima nevidljivo – kako u ratu u kome se raspala Jugoslavija, tako i u svakodnevnom životu svuda na svetu – je posledično problem o kome se ne govori, i to nije nikakva posledica homoseksualnosti. To je posledica činjenice da je muškost u našim društvima neodvojiva od moći, i kao takva nezamisliva da bude viktimizirana. Pošto viktimizirani muškarac nije muškarac. To je, jednostavno, contradictio in adjecto. U okviru definicije muškosti u našim društvima, muškarci su uvek silovatelji i nisu podložni silovanju.

Ipak u svemu tome homoseksualnost ima svoju ulogu. Kako je u našim kulturama konstrukcija muškosti neodvojiva od heteroseksualnosti i moći, tako čak i samo nazivanje muškarca homoseksualcem verbalna demaskulinizacija, i predstavlja radnju verbalnog nasilja prema muškarcima. U slučaju fizičkog nasilja, muškarac koji je silovan ili seksualno zlostavljan od strane drugog muškarca, često asocira na homoseksualnost, i tako preživljava dvostruku opasnost: kako po svoju muškost tako i po svoju seksualnost.

Moćmuško-heteroseksualne-moći je zbog toga toliko posledična po muškarce da sama po sebi predstavlja ratno oružje. Od momenta od kada muškarac nije definisan samo u rodnim terminima – na primer kao heteroseksualni, muževni mužjak – veću etničkim terminima – kao muslimanski, hrvatski ili srpski muškarac – demaskulinizacija nosi višestruki simbolizam. Slike izgladnelih tela muslimanskih muškaraca iz logora koje su držali Srbi bile su javno, mada kratko, objavljivane. Ali niko nije video fotografiju silovanog muškarca, i u novinama su bili objavljivani samo retki tekstovi koji pominju da su i muškarci bili silovani. Od novembra 1991. do decembra 1993. bilo je svega šest takvih tekstova u hrvatskom glavnom dnevniku, na primer, u poređenju sa preko 100 tekstova o drugim oblicima mučenja koje su doživeli hrvatski muškarci u srpskim logorima. Naučni tekstovi su bili jošudaljeniji od te tematike. Retki su tekstovi koji su ikada i pomenuli da su muškarci bili seksualno zlostavljani. Nijarhos (Niarchos 1995:653, note 13), priznaje da "situacija sa muškim žrtvama otvara različita pitanja", ali da ona na njih ne može da odgovori. Džons (Jones 1994) je po mom saznanju, jedini koji je utvrdio da se tu radi o rodno specifičnom nasilju prema muškarcima u bivšoj Jugoslaviji.

U UN Izveštaju i Basijunijevom tekstu (1996) opisuju se brojni slučajevi seksualnog zlostavljanja muškaraca. To zlostavljanje se dešavalo uglavnom u pritvoru i na svim stranama.[2] Logori koje su držali Srbi u Bosni su ipak označeni kao "oni u kojima je bio daleko najveći broj logoraša i gde se dešavalo najsurovije i najbrojnije nasilje" (Finalni izveštaj, Odeljak IV, E:3). Komisija je takođe utvrdila da postoje "značajne informacije da su se ratni zločini dešavali i u Hrvatskoj (...) posebno (...) u pogledu silovanja u logorima i seksualnog zlostavljanja muškaraca, uključujući kastriranje u logoru". (Aneks, IX.A:5). Ipak, u zaključku nema eksplicitne tvrdnje da je seksualno zlostavljanje muškaraca bilo vršeno sistematično. I mada zaključak ne specificira da se ti nalazi o silovanju i seksualnom zlostavljanju odnose isključivo na žene, lako je na taj način razumeti, uzimajući u obzir broj obuhvaćenih slučajeva i uspostavljene modele silovanja, da se to sve odnosi zaista posebno na žene.

Ja bih ipak volela da izrazim mišljenje da se uporna nevidljivost muških žrtava – kako u naučnim tekstovima tako i u javnosti – posebno odnosi na konstrukciju muškosti. Tu se kao određujućne može uzeti broj prijavljenih slučajeva. Naime, oni muškarci koji su preživeli silovanja i seksualno zlostavljanje mogu takođe odlučiti da o tome ne govore javno, plašeći se da će time njihova muškost i seksualnost biti ponovo dovedene u pitanje. Oni su većpreživeli jednu demaskulinizaciju u samom činu nasilja. Čin priznanja nasilja može se pokazati kao previše. Očito je da žene nose žig srama lakše no muškarci. I ako je ova poslednja rečenica cinična za čitanje, ja ću reći drugačije: u rodnoj podeli uloga, muška uloga nije da bude žrtva silovanja, to je uloga namenjena ženama.

 

O Ženskosti

 

Možda je teško verovati, ali kod silovanja jedva da ima ičega što bi defeminiziralo žene. Za razliku od muškaraca, žene izgleda ostaju žene u bilo kojim okolnostima. Jedna od nekoliko stvari koje ipak dolaze blizu defeminizaciji je – moć. Ne sve moći ipak. Tu su u pitanju ženske moći: moćženske seksualnosti ili moćmaterinstva na primer. Ženska moćje ipak različita od muške moći. Ova druga je moćkoja daje definicije i imena, i koja je sama po sebi norma. U političkoj praksi to znači konstruisati i održavati društveni, kulturni i politički sistem. Tako, dok su brojke o proždirućim ženkama ili pobesnelim majkama jošuvek unutar definicije ženskosti, politički aktivna žena je na ivici defeminizacije.

Ali dok vršenje političke moći nikada potpuno ne defeminizuje žene, ono ipak delegitimizuje ženskost u politici. Sfera politike omogućava ženskosti samo jedno legitimno mesto: a to je mesto žrtve politike. Nema sumnje da je krajnja definicija za ženskost viktimizacija a za muškost moć. Slaba i nemoćna, s potrebom da ima stalnog zaštitnika i u stalnoj opasnosti od zlostavljanja – to je u stvari žena. Braunmiler (1986) tvrdi da su silovanja krajnja sredstva kontrolisanja žena, i krajnji izvor ženske potrebe za muškom zaštitom. Preko silovanja "svi muškarci drže sve žene u strahu" (1986:5). Nijarhos (1995:650) podržava tu tvrdnju: "Sve žene znaju mnogo o silovanju, bilo da smo bile ili nismo neposredne žrtve. Silovanje je nešto što neizbežno prati žene u svakodnevnom životu." I dok te tvrdnje jasno ukazuju na rodne odnose i hijerahije kao organizaciona načela svakodnevnog života, one takođe u podtekstu sadrže neizbežnost viktimizacije žena. Ta neizbežnost ima posledice: seksualno nasilje nad ženama ima drugačije značenje nego seksualno nasilje nad muškarcima. Za razliku od muškaraca, žene su većoznačene kao podložne silovanju. Zbog toga silovanje ne defeminizuje žene. Na jedan vrhunski ciničan način, silovanje zapravo potvrđuje njihovo mesto kao žena, ono potvrđuje žensku nemoći mušku moć.

Silovanje je u vezi sa moći. Mnogim jezicima je to jasno, čak i onda kada u zakonima nije. Na holandskom jeziku, kao i u srpskohrvatskom, reč silovanje ima svoj koren u reči sila (moć): verkrachting proizilazi iz reči kracht (moćili sila). To znanje, usađeno u jezik, izvire i društvenog i kulturnog znanja i prakse – kao što je da su žene podložne silovanju a muškarci nisu, muškarac-silovatelj. Pravno znanje izvire iz istog izvora. Ipak, dok se čudimo što međunarodnopravne instituticije nisu nikada priznavale muške žrtve seksualnog nasilja, sve do skora nije bilo ništa čudno što žene žrtve seksualnog nasilja teško da su ikada bile predmet međunarodnopravne svesti. Udruživanje ženskosti i viktimiziranosti je toliko prirodno – sa ili bez ratova – da je malo zakona koji imaju ma šta novo da o tome kažu.

Bilo kako bilo, stvari su različite kada i ako je žena definisana u okvirima proizvoda muške moći: kao što su nacija, rasa ili etnička grupa. Kao takve, žene su onda uvek bile zakonski zaštićene. Ali čak i tada, to su bile samo onda i ako su pripadale onim muškarcima koji su određivali zakone. Po zakonima belaca, Crnkinje nikada nisu bile zaštićene na isti način kao što su bile bele žene. Kolonizovane žene su uvek imale različitu pravnu poziciju – ako su neku uopšte i imale – od Evropljanki. Iz toga proizlazi da nisu sve žene podjednako podložne silovanju, ni zakonski, a ni po onome što svet smatra. Različitost položaja žena u društvu-kulturi, kao i političko oblikovanje moći pravi razlike u njihovoj izloženosti silovanju, kao i mogućoj zaštiti od silovanja. U tom kontekstu silovanje nije samo potvrda muške moći nad ženskom izloženošću. Ono je takođe i takmičenje između dve muškosti: muškosti onih kojima pripada silovatelj i muškosti onih muškaraca iz porodice silovane žene. Kao takvo, "silovanje je poruka koja se prenosi između muškaraca – živi dokaz pobede jednih i gubitka drugih" (Brownmiller, 1986:31).

Međunarodnopravni kontekst se promenio i ženska ljudska prava počinju da dobijaju priznanje. Ali paradoksalno je da su upravo mnogi napori koji su doprineli priznanju te problematike, zapravo samo jošviše ojačali najveću od svih rodnih razlika, podrazumevajući, po ko zna koji put, svemoćmuškaraca i potpunu izloženost – nekih – žena.

 

Žrtvina moĆ

 

Posledice Identiteta žrtve silovanja koji je isključivo namenjen za Muslimanke nije moguće shvatiti bez razumevanja značenja ženskosti i muškosti koje tome doprinosi. Ali to samo po sebi nije dovoljno. Ostaje pitanje: zašto se neke žene smatraju žrtvama a druge ne?

U svojoj analizi položaja žena-izbeglica Tomas Spijkerbur (Thomas Spijkerboer) (1994) je naglasio da ideja o ženama kao apsolutnim žrtvama muške opresije "proizvodi pretpostavljenu suštinsku prirodu bespomoćnosti (ne-belih) žena" (zagrade su u originalu) i kao rezultat "proizvodi depolitizaciju njihove situacije". Ta analiza je posebno relevantna za situaciju žena silovanih u Bosni. Tako, dok su silovanja visoko ispolitizovana, radnje samih žena – od kolektivnog svedočenja, do formiranja grupa samopomoći i organizovanja nacionalno i međunarodno – teško da su bile ikada priznate ili pomenute. U slučaju Muslimanki postoji posebna istorija u traženju razloga: evropska politika prema Istoku. Tone Bringa ukazuje kako taj orijentalizam utiče na sposobnost evropskih etnografa da postupaju sa neevropljanstvom evropskih Muslimana. Ona uočava da bosanske Muslimane definišu ili kao ne-Evropljane, ili pak, kao Evropljane ali ne bašprave muslimane (Bringa, 1995:7). Produkcija "većeg-no-uobičajenog stepena sramote" i "straha od odbacivanja i ostrakiranja" Muslimanki žrtava silovanja je ponovo stvaranje orijentalističkog mita o muslimanskoj zajednici: ona se ocrtava kao konzervativna, rigidna i, nadasve, surova prema sopstvenim ženama.[3] Orijentalistički predmet je ponovo stvoren i Identitet žrtve silovanja je njegov simbol. Zbog toga Identitet žrtve silovanja neposredno nosi modele isključivosti koji su oblikovali evropsku politiku koja je većbila primenjivana u ratu u bivšoj Jugoslaviji. Zato se upravo kao jedan od najčešće navođenih uzroka rata pominje sukob između civilizacija – demokratskog i modernog Zapada protiv tiranskog i tradicionalnog orijetalizovanog Istoka (Žarkov, 195).

Izgleda da Identitet žrtve silovanja ima privremeno pozitivan efekat. Na izvestan način, upostavljanje Međunarodnog suda za ratne zločine i priznavanje ženskih ljudskih prava mogu biti viđeni kao plodovi svetskog gneva zbog surovosti koje su pretrpele Muslimanke u Bosni. Ipak, u procesu politiziranja nepovoljnog položaja svih žena, silovane bosanske Muslimanke su bile delegitimizovane kao politički subjekti. Identitet žrtve silovanja kontruisao je potrebu za zaštitnikom, i mnogi su bili dobrovoljci postajući legitimni politički subjekti, umesto tih žena u čiju su korist delali. Neki od tih zaštitnika delali su prosto rečeno u svoju sopstvenu korist, sledeći sopstvene programe. Jedan od najupadljivijih primera da ni feministkinje nisu u tome nevine, je čuvena američka feministikinja Ketrin Mekinon (Catherine MacKinnon) koja je u Americi vodila kampanju protiv pornografije koristeći silovanja u Bosni kao argument. Tokom 1993. i 1994. ona je objavila tri teksta u pet minimalno promenjenih verzija, gde dovodi u vezu ženska ljudska prava, pornografiju i silovanja u Bosni. Dva od tih tekstova objavljena su kod Stiglmajer (1993). Jedno od nepotkrepljenih, više puta ponavljanih tvrdnji u tim tekstovima je da su silovanja Muslimanki i Hrvatica bila redovno snimana i prodavana kao pornografija, ili su korišćena u svrhu ratne propagande. Drugo je da postoji preko 30.000 slučajeva trudnoća kao rezultat silovanja Muslimanki i Hrvatica samo u Bosni. (MacKinnon, 1993:85). Mekinon tvrdi da su muškarci Srbi silovatelji jer je Jugoslavija bila preplavljena pornografijom, pokazujući time potpuno neznanje u pogledu društvene, kulturne i političke situacije u bivšoj Jugoslaviji. Njen skriveni plan je bio da promoviše svoj stav da ono što se desilo juče u Jugoslaviji može da se desi sutra bilo gde, ukoliko se pornografija ne iskoreni. Dok se o njenim stavovima o pornografiji može tek diskutovati, upotreba ratnih silovanja u Bosni za podupiranje svojih stavova, je za svaku osudu.[4] Žene iz Bosne su morale da se bore sa takvim moćnim trbuhozborcem, da bi povratile svoj sopstveni politički glas.

Depolitizacija žrtava silovanja kroz konstrukciju isključivosti Identiteta žrtve silovanja ima jošdalje posledice iz jošjednog razloga. Često se zaboravlja da je Identitet žrtve suštinski elemenat nacionalizma u bivšoj Jugoslaviji. On je to takođe bio u mnogim situacijama. Benard je ocrtao dve paralele između silovanja za vreme Prvog svetskog rata i rata u Bosni:

U oba slučaja, silovanja su bila očigledno, namerno smišljeno korišćenja da demoralizuje i obeščasti protivnika ali, u oba slučaja, viktimizirana strana odlučivala se da krene u sopstvenu propagandnu ofanzivu, objavljujući mnoge slučajeve silovanja u nameri da diskredituje neprijatelja pred svetskom javnošću (Benard, 1994:30).

 

Braunmiler piše:

 

Teškom položaju silovanih žena kao žrtava rata se poklanja poverenje samo u emocionalnom

momentu dok ona strana koja je u opasnosti od istrebljenja vapi da skrene pažnju sveta na svoje patnje. Kada su se vojne istorije pisale, kada su slavne bitke za nezavisnost postajale legende, ženske priče su zataškavane, pripisane preterivanju i tretirane kao ne bašmnogo ozbiljne da bi ih uključili u naučne radove. (Brownmiller, 1993:192).

 

Dok Međunarodni tribunal za ratne zločine treba da osigura da ovog puta priče o silovanju ne budu zataškane, takođe je neophodno uočiti jednu stvar: koliko god to može da izgleda paradoksalno, Identitet žrtve nije bez izvesne snage. U mom istraživanju o ženama, ratu i nacionalizmu u bivšoj Jugoslaviji zaključila sam da je mnogo pre i za vreme rata konstrukcija krajnje Žrtve neodvojiva od konstrukcije etničkog bića i etničkog neprijatelja. Takođe sam shvatila da, premda rod predstavlja osnovu za te konstrukcije, jošuvek postoje značajne razlike između identiteta u različitim delovima bivše Jugoslavije. U Srbiji postoji pojam kolektivne Žrtve: to su Srbi. Taj kolektivni identitet žrtve ne dopušta nikom drugom da bude legitimna žrtva, i na svaki način sprečava razgovor o specifičnim delima učinjenim prema ženama, pa čak i ako su Srpkinje.[5] U Hrvatskoj je takođe Žrtva kolektivna, ali tamo je to Hrvatska a ne Hrvati. Za bosansku vladu Žrtva je silovana Muslimanka. Ali, sve te žrtve nemaju nikakve veze sa, npr. teškim položajem Srba, ili razaranjima Hrvatske, niti sa silovanjima Muslimanki u Bosni. Oni postoje samo sa ciljem da u određenoj državi stimulišu nacionalizam i sve one koji ga podržavaju.

Nadalje, Identitet žrtve silovanja briše posebnosti značenja silovanja i seksualnog zlostavljanja koje ono ima za svaku ciljanu grupu – muškarce i žene, decu i odrasle – da ne govorimo o konkretnim osobama koji su kroz to prošli ili su od toga umrli. Silovanje ostaje tako samo jedna metafora, korišćena od strane nacionalista da izrazi žaljenje zbog načina na koji su tretirane njihove države i tradicionalne istorije. Koliko god ta metafora bila snažna, niko neće biti doveden na suđenje za silovanje srpske istorije ili silovanje Bosne.

Sledeća posledica Identiteta žrtve silovanja, koja je isključivo namenjena Muslimankama, je da on delegitimiše druge žrtve silovanja i seksualnog zlostavljanja. Njegova isključiva namena definiše sve druge kao nepodložne silovanju. Hrvatice silovane u ratu su prećutkivane od strane hrvatske štampe i javnosti, iako se u međunarodnim publikacijama redovno pojavljuju. Silovane Srpkinje se jednostavno nigde ne pominju – od štampe do naučnih radova, ni u Srbiji niti u međunarodnim okvirima – deleći tako zajedničku poziciju sa navodnom nepodložnošću muškaraca da budu silovani.[6] Muškarci koji su preživeli seksualno zlostavljanje su sve samo ne vidljivi. I dok se te žrtve u zajednicama kojima pripadaju – bilo da se radi o grupi za podršku ili etničkoj ili verskoj grupi –  snalaze kako znaju i mogu sa posledicama silovanja, dotle ih javni sadržaji jednostavno negiraju. To isto radi i nauka.

Snaga Identiteta žrtve silovanja, konačno, čini sve druge žrtve trivijalnim. Trivijalni su svi oni koji su sahranili svoje voljene, oni koji su sahranili svoje prošlosti i budućnosti, oni koji ne mogu naći put do kuće u svojim snovima. Jedna žena-izbeglica mi je rekla: "Meni se u stvari ništa nije desilo. Niko me nije silovao. Ja sam srećna." A ona je izgubila sve što se uopšte moglo izgubiti, ali se njoj samoj sopstveno iskustvo  pričinjava kao neznatno pred ogromnošću žrtve silovanja. Njene reči zvuče toliko poznato, toliko opšte ženski, i toliko potpuno ženstveno: žena koja nikada nije silovana, treba uvek da samu sebe smatra srećnom. Bez obzira na bilo šta drugo.

 

Snaga kriviČnog progona

 

Ratni zločini u bivšoj Jugoslaviji imaju mnogo dimenzija i rod je jedna od značajnijih. Posebnost značenja tih zločina ne može da bude shvaćena bez znanja kako oni oblikuju značenje ženskosti i muškosti. Benard (1994:39) ukazuje da su određene grupe – gde ona navodi decu, žene, stare osobe – posebno na meti upravo zbog svoga simboličnog značaja za zajednicu iz koje su. Isto važi i za muške žrtve. Muževi i očevi su mete jer – po muškom poretku – od njih se očekuje da budu zaštitnici. Tako je značenje zlostavljanja relevantno kako za osobe kojima se nasilje dešava tako i za zajednicu kojoj pripadaju, upravo onako kako je pretpostavljeno samom radnjom nasilja. U bivšoj Jugoslaviji, zajednica se jošuvek široko definisala kao isključivo etnička i kao etnički isključiva.

Te entičke definicije zajedno sa definicijom roda – nepromenjene i nepromenljive – proizvele su Identitet žrtve silovanja. Kao nešto isključivo namenjeno Muslimankama, taj Identitet reprodukuje etnicitet kao krajnju podelu, kao jedinu legitimnu osnovu viktimizacije i jedinu mogućnost traženja zadovoljštine. Istovremeno, taj Identitet je najsnažnije opravdanje nacionalističkih praksi. Kao takav, on odbija posebnosti učinjenih krivičnih dela i, shodno tome, štiti učinitelje. Ta zaštita učinilaca sigurno nije bila nameravani rezultat, ali je ipak imamo. Za apstraktni zločin, koliko god bio strašan, može da se okrivi samo apstraktni zločinac. Taj demonski Srbin iz Mekinoninih tekstova, nije ništa manje apstraktan zbog svoje zlokobnosti, od bilo kog drugog Srbina, pa nikakav krivični progon nije moguć.

Zločinci iz Bosne i Hrvatske nisu apstrakcija. Zahvaljujući svojim žrtvama, oni su imenovani i poznati. Ali ipak, oni imaju zaštitnike i mesta u parlamentima, oni vode poslove i lokalne opštine. Oni se uopšte ne plaše snage krivičnog progona. Na njihovoj strani je previše i političara i naučnika.

 

Bibliografija

 

Bassiouni, M. C. et al, 1996, "Sexual Violence: An Invisible Weapon of War in the Former Yugoslavia", Chicago: DePaul University, International Human Rights Law Institute, Occasional Paper No. 1

Benard, C. 1994, "Rape as Terror: The Case of Bosnia", u Terrorism and Political Violence 6(1):29-43

Bringa, T. 1995, Being Muslim the Bosnian Way, Princeton, New Jersey: Princeton University Press

Brownmiller, S. 1986, Against Our Will – Men, Women and Rape, New York, Bantam Books

Brownmiller, S. 1993, "Making Women'’s Bodies Battlefields", u Stiglmayer, pp.

Cleiren, T. & Tijsen, M. 1996, "Rape and Other Forms of Sexual Assault in the Armed Conflict in the Former Yugoslavia", u  Ethnic and Racial Studies 17(1):115-134

Jordan, M. J., 1995, Rape as Warfare, in Transition 1(20):20-21

Khon, E.A., 1994, "Rape as a Weapon of War: Women’'s Human Rights During the Dissolution of Yugoslavia", u Golden Gate University Law Review 24:199-221

Krass, C. D. ... "Bringing the Perpetrators of Rape in the Balkans to Justice: Time for an International Criminal Court", u Denver Journal of International Law & Policy 22(2&3):317-374

Mackinnon, C. 1993, "Comment: “Theory is not Luxury", u The American Society of International Law, pp.83-93

Munk, E. 1994, "What’s Wrong with this Picture", u The Women'’s Review of Books 11(6):5-6

Niarchos, C. N, 1995, "Women, War and Rape: Challanges Facing the International Tribunal for the Former Yugoslavia", u Human Rights Quarterly 17(4):649-690

Spijkerboer, T. 1994, "Women and Refugee Status", The Hague: Emancipation Council

Stiglmayer, A. 1993, Mass Rape – The War against Women in Bosnia-Hercegovina, Lincoln and London: University of Nebraska Press

Trancript of the Court Hearing, Case No. IT-95-18-R61, International Tribunal for War Crimes in Former Yugoslavia, July 2, 1996

United Nations Commission of Experts’ Final Report, 1994, Section IV: Substantive Findings (E.: Detention Facilities; F.: Rape and other forms of Sexual Assault), United Nations Security Council S/1994/674 – 27 May 1994

United Nations Commission of Experts’ Final Report, 1994, Annex IX – Rape and Sexual Assault, United Nations Security Council, S/1994/674/Add.2 (Vol. V), 28 Decembre, 1994

United Nations Commission of Experts’ Final Report, 1994, Annex IX. A – Sexual Assaul Investigation, United Nations Security Council, S/1994/674/Add.2 (Vol. V), 28 Decembre, 1994

United Nations Commission on Human Rights Inquiry, 1993, Attachment IX, Annex II – Report on Allegations of Rape, February 10, 1993

Zarkov, D. 1995, "Gender, Orientalism and the History of Ethnic Hatred in the Former Yugoslavia", u Lutz, H. Phoenix, A. and Yuval-Davis, N. eds. Crossfires – Nationalism, Racism and Gender in Europe, pp. 105-121

 

(Dubravka Žarkov, "War Rapes in Bosnia On Masculinity, Femininity and Power of the Rape Victim Identity", iz Tijdschrift voor Criminologie, Poseban broj o ratnim zločinima, jun 1997)



[1] Obe Komisije su zaključile da ti nalazi ne pokazuju pravi obim silovanja. Posebno u pogledu višestrukih i ponavljanih silovanja, te brojke mogu samo da budu uputne kao opšta skala dešavanja. (UN Aneks II:67, UN Aneks IX, i Basijuni i ostali, 1996:6).

[2] Kao primer navode se sledeći logori u Bosni: srpski logor Trnopolje, hrvatski Odžak, i muslimanski logor Goražde (Aneks IX:10).

[3] Reagujući na te tvrdnje Benard (1994:43, 19) je pisala da dok je radila sa muslimanskim žrtvama silovanja, ona i njen tim su "došli do dokaza koji potvrđuju ideju da su bosanske žrtve i porodice reagovale različito od bilo kojih drugih evropskih žrtava i porodica. Većina bosanskih zajednica i porodica su veoma podržavale žrtve."

[4] Kritičke reakcije na jedan od njenih tekstova objavljene u MS bili su ili oštre ili ignorantske, a neke reakcija su bile objavljene na drugim mestima. Videti posebno Munk (1994).

[5] Vlada SR Jugoslavije i vlasti u Republici Srpskoj u Bosni, sistematski su odbijali pozive Suda o ratnim zločinima da sarađuju. Mnoge Srpkinje i muškarci su tako ostali uskraćeni za pravo da budu svedoci i pomognu krivični progon učinilaca. Sadašnja vlada SR Jugoslavije – u čijem Parlamentu neka od sedišta drže ratni zločinci – očigledno ne može da dozvoli istragu koja bi dokazala umešanost u pripreme ili vođenje rata, zajedno sa ratnim zločinima. Umesto toga, oni koriste odbrambene sadržaje, tipa, "svi mrze Srbe", da dokažu da suđenje ionako ne bi bilo pošteno. Mekinonino demonizovanje svih Srba je neizmerna pomoćvladi SR Jugoslavije u održanju tog njihovog argumenta.

[6] Srpske žrtve su uopšteno uzevši vrlo malo svedočile o zločinima koji su njima učinjeni. Među 223 izbeglica, saslušavane od strane Komisije UN u Sloveniji i Hrvatskoj, bilo je vrlo malo Srba. Od 146 saslušanih u Bosni, 100 su bili Muslimani, 43 Hrvati i jedan Srbin. Od 77 saslušanih u Hrvatskoj, 26 su bile žene i sve su bile Hrvatice (UN Aneks IX.A:5). Jedan od razloga sigurno može da bude i taj da većina Srba nije bežala u Hrvatsku i Sloveniju, nego u Srbiju, odakle nisu mogli da svedoče.